Jozef Straka
LjUDI GOVORE U ALEGORIJAMA

 * * *

Sutra. Vrlo mizerno sutra koje nam neće dopustiti da spavamo, možda ni da jedemo. Ono hipotetičko sutra sa kojim se već godinama budimo, kada je rano i kada gledamo kroz prozor. Zapravo kroz prozore naših mnogih domova.

Kuvamo kafu. Posvećujemo se toj radnji s odgovarajućim poštovanjem, strpljenjem. I očekivanjem. Da, tako nekako.

To mizerno sutra je mnogo puta naša jedina nada, onda kada lupamo vratima svojih stanova. Možda je bolje o svemu ovome govoriti u množini. Povećava se broj mesta naših prenoćišta.Množe se i ponekad imamo osećaj da još jedno sutra neće doći. Prolazimo pustim gradom i ne verujemo ni u šta nalik narednom danu. Verujemo jedino u naše moguće tonjenje u san, kada se noć već bude mogla proglasiti vrlo dubokom. Pa ipak, odjednom se nekakvo sutra, a da često ni ne znamo kako, ponovo pojavljuje.
(Grad Mons)

 PRED PONOĆ

 Zapisati reči, zatim potmuli udarac, bol u glavi isprekidana lakim drhtanjem prstiju, bol koja seče i razlama lobanju na dve polovine, tako se to bar oseća, slaba svetlost lampe na stolu, na trgu psi trčkaraju, tu i tamo prođe i poneki čovek vraćajući se iz barova na ćoškovima neznatna buka, zapisati još jednu reč, gutljaj kafe, noć se lagano pomera napred, u sobi se ništa ne pomera, samo slabo šuštanje u vodovodnim cevima, pomeranje papira ka ivici stola, trljanje očiju, buka na trgu se stišava, a odjednom se gasi i lampa pod prozorom: vreme je za odlazak na spavanje.
(Grad Mons)

 LjUDI GOVORE U ALEGORIJAMA

 Glavno je ne reći one „prave“ reči
Samo tu i tamo nešto nagovestiti
Ali zaboga nikako ništa ne označavati direktno
Istina i laž tad bivaju neobično obojene
(Hotel Bristol)

 
* * *

Kao da rekonstruišem vlastiti život. Sećanje na nekoliko mesta, u gradu u kom sam odrastao. Kao da pokušavam da zalepim deliće, fragmente. Ali moj život je rasparčan na pojedinačne dane i nema povezanosti. Ne mogu da mislim u celinama. Do beskonačnosti su mi dosuđeni komadići, niti, usamljene rečenice. Budim se u danima o kojima ne znam apsolutno ništa.
(Crkva u magli)

 
* * *

Iz mene izlazi samo nekakav unutrašnji glas koji me poziva da o svemu što znam savršeno ćutim. Grad kao da je mrtav. Sivi zidovi i zavese od kiše.Male vile u polumraku bršljana. Šljapkanje.

A onda uveče razgovor sa praznim zidovima.
(Crkva u magli)

JOZEF STRAKA (JOSEF STRAKA, 1972) je studirao psihologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu, na kome je osam godina radio u Institutu za psihologiju. Danas radi kao bibliotekar i predavač, a četiri godine je uređivao književni časopis Weles. Svoje tekstove objavljivao je u časopisima Tvar, Host, Weles, Pandora, Plž, Vesnik Društva Franca Kafke, Almanah Vagon, Veronika, poljskim Portret i Bohema. Zastupljen je u Antologiji češke poezije 1986-2006, internet antologiji Bacač krila, Antologiji češkog radio feljtona 2002-2004. Objavio je zbirke pesama: i... druga vremena (1994), Zašto (1995), Hotel Bristol (2004), Grad Mons (2005) i Crkva u magli (2008). Zanima ga savremena likovna i vizuelna umetnost. Fernando Pesoa je jedan od njegovih omiljenih pesnika. Voli hotelske sobe. Posvećen je pešačenju po periferijama evropskih gradova.

 Izbor, prevod s češkog i beleška
Tihana Hamović