Nikola Živanović
ZDRAVLjE I VESELjE

Porodica u savremenom društvu ne predstavlja jedinstvo kakvo je nekada predstavljala. Država se nameće kao zaštitnik porodice i preuzima ulogu koju je nekada imao otac. Pominjanje prostora uvodi temu nedavnih ratova, ali i ta borba je anahrona, obesmišljena težnjom za ujedinjavanjem čovečanstva. Hlebnjikov je početkom prošloga veka duhovito zaključio da ničije privatno imanje ne sme da bude manje od površine zemljine kugle. Treća stvar koju crvendać brani je suština (etos). Upravo iz snage ovoga etosa i prethodne stvari dobijaju na značaju. Dostojevski je u Zlim dusima dao Šatovu, jednom od buntovnih likova, da iznese specifičnu teoriju etosa koja je možda najpotpunija apologija tradicije. Bog je za Šatova oličenje svih uverenja nekog naroda. Priznati drugog Boga, znači relativizovati svog, znači izgubiti pojam dobra koji je postojao. Ma kako bilo koje dobro koje određuje određena religija ili kultura bilo manjkavo, ono je bolje od nepostojanja bilo kakvog dobra, odnosno stava da su sva dobra ravnopravana. Bez vere, a to nije samo vera u Boga već svekoliko poverenje, ne može se znati šta je dobro. Razum na to ne može da da odgovor i upada u beskrajna samoispitivanja. Upravo to je taj etos, suština koja se brani po svaku cenu, čak i uprkos svesti da je istorijski prevaziđena i da ne može postojati drugačije osim u društvu, dakle saborno. Naše društvo je pojmove Boga i etosa zamenilo pojmovima naklonosti i tolerancije. Kaošto su ovi stariji pojmovi bili ispitivani u prošlosti, tako danas valja ispitivati ove nove, a ne držati ih se kao apsolutnih rešenja. Poezija Živorada Nedeljkovića to ne čini . Umesto toga ona sučeljava dva etička sistema i pokazuje etički relativizam. Oneobičavanje u ovoj knjizi postignuto je kada pesnik sve postupke, pa čak i one za koji su se dogodili u sasvim drugačijim društvima, podvrgava kritici na osnovu svoje etičke pozicije. Karakteristična je pesma O zdravlju i veselju: naslov već upućuje na određeni etički kontekst. To su vrline Nedeljkovićevog sveta. U drugom etičkom sistemu na njihovom mestu bi bile osnovne vrline (mudrost, pravičnost, hrabrost, trezvenost), ili teološke vrline (ljubav, vera, nada), kao i hrabrost i slava ili veličina i moć itd. Značaj zdravlja i veselja ključan je za Nedeljkovića. On daje osnovne koordinate njegovog sveta koje podrazumevaju dug život, dobar odnos sa ljudima, privrženu porodicu, svoje mesto u svetu, upravo ono što jastreb u prvoj pesmi napada. U pesmi O zdravlju i veselju, lirski subjekt, kao i u prvoj pesmi, meditira nad pročitanim tekstom. U ovom slučaju to je zapis o plemenu Masageta kod kojih je na svakoga ko „doživeli starost u zdravlju/ primenjivan kanibalizam.“

Prvi element pomenut u naslovu, zdravlje je tu, ali nedostaje drugi. Umesto veselja, starac bi doživeo da ga rođaci pojedu zajedno sa ovčjim mesom. To je nešto što se protivi Nedeljkovićevom etičkom sistemu. Otuda on u pesmi postupa kako postupaju narodi pri susretu sa nečim što je za njihovu kulturu neshvatljivo. Masageti, nisu se samo ogrešili o jedan etički kod, oni postaju čudovišta. Pitanje „zašto je baš ovčijem mesu/ poboljšavan ukus“, koje se u pesmi postavlja, implicitno otkriva shvatanje lirskog subjekta da su Masageti voleli da jedu ljude. Dok je mnogo verovatnije da su jakim mirisom ovčijeg mesa hteli da ublaže ukus ljudskog. Starac u svetu Masegeta, koga Nedeljković opisuje, a koji će se pre ubiti nego dozvoliti da ga pojedu, nije starac iz njihovog sveta. To je lirski subjekt koji je projekovao sebe u to vreme.

Kao u Hakslijevom Vrlom novom svetu, stvari koje ljudima te kulture izgledaju normalno, pa čak i dobro, nekome ko dolazi iz drugačijeg okruženja izgledaju kao košmar. Može se razmišljati i pravcu da se sa ljudskim telom ne može pažljivije postupiti nego da se prenese u telo srodnika i potomaka koji su od njega nastali, koji su s njim jedno meso i krv, a da je sahranjivanje bacanje tela crvima. Međutim, ovo je razumski pokušaj da neko prihvati drugu kulturu. Tu se pojavljuje problem na koji je Dostojevski ukazao i pokazuje se nemoć tolerancije i kulturne korektnosti.

U nastavku pesme Nadmoć metafore lirski subjekt kaže da umesto crvendaća počinje da zamišlja ševu. Pticu koju takođe nije video ali koju poznaje iz poezije. Tako se u svesti lirskog subjekta jedan dokumentaran opis iz jedne ornitološke knjige pretvara u opis nalik onima u Fiziologu, opis nabijen simbolikom i tradicijom.Ševa je „nebeska stvar“ kaže pesnik: „na nevidljivog duha/ koji bi hteo da uteši zemlju/ Liči njena laka, neumorna pesma/ i ništa ne košta./ Iako nosi oskudni sivi kaput,/ ševa je oblik vatre i daje krila plavoj dubini.“ Opis bitke jastreba i crvendaća, pesnik je shvatio kao parabolu. Međutim, izgled i simbolika crvendaća nisu mu odgovarali.

Zato ih je zamenio hristolikijom ševom. Nasuprot Šelijevom „biću koje sluša“, Nedeljković ističe „biće koje čita“, biće koje lepotu sveta ne prima neposredno nego već oblikovanu u pesmama. Tako Ševa, koja je za Šelija nosilac radosti, kod Živkovića postaje simbol pesnika. I to ne bilo kog pesnika već samog Nedeljkovića. Stvara se amalgam dve slike, one iz ornitološkog priručnika i one iz Šelijeve pesme. Pesnik, nosilac radosti, tačnije veselja, odbraniće se od zla. Simbolički slojevi koje je Nedeljković upleo u ovu pesmu mnogobrojni su i teško razlučivi (crvendać = ševa = spasilac = Hrist = pesnik= Nedeljković = veselje). Zahvaljujući tome što je uspešno izašao na kraj sa njima ova pesma zaslužuje uvodno mesto u zbici.

Navedene dve pesme bave se granicom Nedeljkovićevog etičkog sveta, njegovom ugroženošću. Pesme vezane za samo jezgro toh sveta, za njegov nenarušeni sklad tiču se porodice. Tako je u pesmi Plodovi dat opis kruške koja je posađena kada se sin rodio, a koja dveć daje plodove.

Svet o kome Nedeljković govori može postojati samo tako, kao drvo koje polako raste i iz godine u godinu donosi plodove. Ponovo se tri crvendaćeva dobra pokazuju kao nerazlučiva. Porodica koja sadi drvo blizanca svakom od svojih ukućana vezana je za svoj posed. A suština njihovog života mora da ostane nepromenjena da bi dalji nastavak bio moguć. Otuda u ovoj pesmi lirski subjekt oseća strah da ga drvo procenjuje. Drvo je idealna slika sina. On bi trebalo da raste pouzdano i stabilno kao to drvo, međutim opstanak sveta u kome je to moguće zavisi od oca zaštitnika (crvendaća). U pesmi Plen otac bdi nad usnulim detetom. To je jedan od toposa svetske književnisti. Na pamet pada Jejtsova Moliva za moju ćerku. Dete koje spava uvek je u opasnosti. Ono je u drugom svetu, a okolo je noć, noć u kojoj će možda kao kod Jejstsa u Vitlejem doći zver da se rodi. Kod Jejtsa se zver ne pominje u samoj pesmi već u pesmi koja joj je parnjak, Drugom rođenju. Kod Nedeljkovića se takođe spominje zver „koja se nečujno prikrada“.

U drugom delu pesme otac se seća svog detinjstva i snova kojih „ima za još jedan život“. Snovi nisu potrošeni. Još uvek se može živeti kako se živeli. Tim ušteđenim snovima, otac brani svoje dete u snu. Ponovo se vraća slika crvendaća-ševe tako da tu za zver nema plena.

Treća grupa pesama bile bi one čije teme dolaze iz spoljašnjeg sveta. U pesmi Ka tom mlazu svetlosti pesnik kaže „znam da će tada, i u tom vremenu/ spasavanja, ljudi patiti, da će ubijati/ i da će mrzeti.“ Ovo je spasavanje na osnovu razuma. To je spasavanje koje hoće da spase svet svojom dobrom voljom, svojom tolerancijom, ali razumu ne može reći šta je dobro. Sartr je govorio da je zlo jedina vrednost. Mi smo utopljeni u dobro, hteti nešto drugo znači činiti zlo. Za Nedeljkovića je to dobro u koje je utopljen sigurna tradicija, zdravlje i veselje. Cela knjiga, međutim, odiše nespokojstvom i svešću da je to jedan svet koji je prošao. Postoji tu duboko tragična crta – pesnik je svestan da može izdržati još samo malo.

Da će na kraju jastrebi ipak pobediti, a zver izmileti na površinu. Otuda na kraju svake pesme nekakva sumnja. Pesma Nadmoć metafore se završava stihovima: „ali stvaram nadu, i veru/ da mogu izaći na kraj s napasnikom (...) iako dokaza nemam.“ Ovaj svet iz naslova nije bilo koji ovaj svet. To je Nedeljkovićev svet. I on kaže da će ga po svaku cenu braniti. Ova knjiga je izraz vere u taj svet. Sveti Avgustin kaže da nas neće sapsiti ni dobra dela, ni mudrost, ni znanje, jedino nas vera može spasiti.

Pesma Onaj život naslovom kao da je suprotstavljena celini knjige. Svet je ovde, a život je tamo, negde iza stvarnosti koju pesnik gradi. To je jedna imaginarna stvarnost. Pesnik bi mogao da ga živi ne znajući da li ga je „život makar taknuo“. Etički i pesnički svet postoje negde izvan stvarnosti, ali Nedeljković priznaje da ta stvarnost negde spolja postoji i da ovaj svet prolazi i ustupa mesto nekom drugom. Završna pesma Uz smešak raspravlja o sintagmi sačuvanoj u narodnoj pesmi „jablanske jabuke“. U pitanju je sorta jabuka koja više ne postoji.

Tako se reč pretvorila u šalu, dakle u veselje. Nedeljkovićev svet koji se gubi i preobražava nalazi utehu u tome što će od njega ostati veselje, ono najbolje od njega. Kao što su srednjovekovni pesnici pevali da od negdašnje lepote, ostaju samo imena.