Vule Žurić
OSTRVO USKOKOVIĆ
(radio-drama)
Lica:
Milutin Uskoković, srpski pisac
Babet, njegova žena
Branislav Nušić, srpski komediograf
Vladislav Petković Dis, srpski pesnik
Ivo Ćipiko, srpski pisac
Frano Supilo, politički emigrant
Luka Kiril, inženjer i bolničar u kuršumlijskoj bolnici
Dr Popadić, lekar u kuršumlijskoj bolnici
Agent
2. maj 1915, Niš
ĆIPIKO (čita govor nakon aplauza): Kako je daleko od nas, posle jedva navršene godine dana, ona premijera Vertera, kada u pozorišnu dvoranu, posle prvog čina, u blesak električnih sijalica i sred sveže podbrijana lica crnih smokinga i u lože, napudrovanog ženskog sveta u raskošnim šeširima pada glas da je Jovan Skerlić na umoru! (Pauza, poneko iskašljavanje, ali i dalje svečana tišina) Jedno malo tane ili tifusna neman zagušila je mnoge posle Skerlićeve smrti i nas Obilića srce i muška ruka Gavrila Principa otvorila je svojim brauningovskim gestom veliko delo nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja Jugoslovenstva!
(Snažan aplauz, a onda žamor, pomeranje stolica.)
USKOKOVIĆ: Ćipiko!
ĆIPIKO: Mito?! Pa, zar ti nisi u Skoplju?
USKOKOVIĆ: Eto, dođoh malo u Niš. Pre godinu dana nisam bio na sahrani, bili smo u Ženevi... (zamisli se) Lepo si govorio o Skerliću.
ĆIPIKO: Lepše nego on o mnogima od nas. (Nasmeju se) Na primer, o Disu. (kratka pauza) Jesi li ga video? Ne ovde, na komemoraciji. Ne verujem da je baš toliki (bira reči) patriota, pa da mora da trpi topla sećanja na svog književnog dželata. Tu je, u varoši. Ma, svi smo ovde... Jesi doputovao sam?
USKOKOVIĆ: Stigao sam jutros, sa Nušićem. Nego, vide li Proku? Voleo bih da ga vidim. Nismo se videli još od pre rata, a obećao sam da ću ga upoznati sa mojom Babet, pa sam mislio, ako...
ĆIPIKO: Ti, dakle, ništa nisi čuo?
USKOKOVIĆ: Šta?
ĆIPIKO: Proka Jovkić, ili NestorŽučni, sve jedno, umro je pre neki dan.
USKOKOVIĆ: (potpuno zabezeknuto) Umro?
ĆIPIKO: Ti znaš kakav je Žučni bio. Nije mogao ovo da podnese. Dan-dva pred smrt, zamisli, hteo da se prijavi u rusko poslanstvo kao dobrovoljac.
USKOKOVIĆ: Ne razumem.
ĆIPIKO: I on sam nije razumeo. Umro je, ali kao da se sam ubio (uzdahne i nastavi gotovo veselo) Nego, kad se vraćaš u Skoplje?
USKOKOVIĆ: Večeras. Ne volim da je Babet sama.
ĆIPIKO: Kako ti je tvoja Francuskinja?
USKOKOVIĆ: Pomaže u bolnici, a uveče, obično, idemo na koncerte. Zgrada Pozorišta se ubrzano gradi i Skoplje će...
ĆIPIKO: Pre mesec-dva, duvao je neki vetar i nije mi se šetalo uz Nišavu, pa odem u pozorište... Dok glumci glume, zaneo sam se u svoje misli. One me daleko ponesoše.
Trgoh se tek kada neko zajeca do mene. Jedan čiča plače, dve žene taru oči. Pogledam uokolo. Svečano! Tišina! Na pozornici leži mrtav neki glumac... Nad njim se nadnela jedna mala glumica. (Prene se i nastavci veselo) Eno ga i Supilo (doziva) Frano! Frano! Ne čuje.
USKOKOVIĆ: Kako se ti snalaziš ovde?
ĆIPIKO: Radim kao dopisnik Mesađera. (opet doziva) Supilo?! (neštotiše)Dođi, dođi da te upoznamsa Supilom.
USKOKOVIĆ: I, šta kažu tvoji izvori. Hoće li ovome skoro kraj?
ĆIPIKO: Kraj? Karneval tek treba da počne. Ali ne brini, ima da ih dočekamo u klancu.
USKOKOVIĆ: (začuđeno) U kakvom klancu?
ĆIPIKO: Tu ima da rode mečku! E, da vas upoznam. Frano, ovo je srpki književnik, Milutin Uskoković. Čitao si i Došljake i Čedomira Ilića. A ovo je Frano Supilo, politički emigrant. Ovih dana je redovan Pašićev gost. Domunđavaju se, prave novu državu. Samo, sva je prilika da ćemo prvo morati da izgubimo sve da bismo, posle svega, dobili makar nešto. Borićemo se junački i najposle – podleći!
USKOKOVIĆ: Drago mi je...
SUPILO: Drago mi je, gosparu, da smo se upoznali. Vi ste poznavali gospodina Tucovića?
USKOKOVIĆ: Išli smo obojica u užičku Gimnaziju.
SUPILO: Kažu da je poginuo junački.
USKOKOVIĆ: (Setno i nežno) Tuca je ceo život posvetio borbi protiv rata i nepravde i onda, da tako završi. (raspoloženije) Nego, vas dvojica ste takođe zemljaci?
ĆIPIKO: Dalmoši u Nišu, tisuću devetsto petnaeste! Podanici Monarhije, koja je u jeku velikog rata protiv Srbijice! A, šta kažeš?! Pa, to ni Sremac ne bi smislio!
USKOKOVIĆ: Ili bi, ipak, smislio? Recimo, da Dundo Maroje dođe kod Ivka na slavu.
(Smeju se.)
ĆIPIKO: Baš. Ni mi nikako da se setimo da odemo. Ali i mene kao da je pisao Domanović.
SUPILO: Ivo vam je planirao da rat provede u Boki, kao lugar.
(Opet se smeju.)
ĆIPIKO: Hajdemo na ručak! Vodim vas u čuvenu „Evropu“.
USKOKOVIĆ: Zašto čuvenu?
ĆIPIKO: Pa, tu je sedeo Pašić kada je običnom poštom stigao telegram u kojem na Austrija objavljuje rat.
(Iste večeri: stanični žamor, ciganska muzika, marširanje vojske, zveckanje oružja.)
USKOKOVIĆ: (doziva, zadihan) Nušiću!
NUŠIĆ: Sva sreća da je rat, pa vozovi kasne kao u miru. Gde si se zadržao?
USKOKOVIĆ: Posle priredbe sam sa Ćipikom i jednim njegovim zemljakom otišao na ručak.
NUŠIĆ: Pa ste i večerali.
USKOKOVIĆ: Malo smo se prisećali... Toliko nas je pomrlo u ovih godinu dana. (prene se) Gde ćeš?
NUŠIĆ: I još će da nas pomandrkesa, ako voz uskoro ne dođe. Idem da mi opet kažu kako se voz za Solun očekuje svakog časa.
DIS: Mito!
USKOKOVIĆ: Dis?!
(Ljube se tri puta.)
USKOKOVIĆ: I ti putuješ?
DIS:Šaljem neke stvari i novac Tinki i deci u Beograd. A ti i Babet? Jeste li zajedno?
USKOKOVIĆ: Dobio sam unapređenje, pri ministarstvu privrede.
DIS: I, kako vam je u Skoplju?
USKOKOVIĆ: Skoplje će uskoro da dostigne Beograd u svemu.
NUŠIĆ: Ako nas pre ne prestignu Švabe. Kud si ti krenuo?
DIS: Tražim po kome bih poslao ženi i deci nešto novca u Beograd.
NUŠIĆ: Pa, što ne odneseš sam? Ti si pri pres-birou, sada je zatišje, nema borbi.
DIS: Sesti u voz za mene je nešto najgore. Ako me neka sila iz spoljnog sveta ne ugura u voz, sam – teško da ću ući.
(Uskoković i Nušić se smeju.)
DIS: Dok podignem kufer, pa sednem na svojih sto santimetara. Da se spava – ne može se, da se leži – ne može se, da se sedi – ne može se. I vi osećate da sa ostalima u kupeu postajete jedno, da ste isto. I vi vidite da je putnik isto tako teška reč, kao i ranjenik, kao i zarobljenik. Tuđ čovek.
(Čuje se pištanje lokomotive iz daljine.)
NUŠIĆ: Ti kako hoćeš, a nas dvojica moramo.
USKOKOVIĆ: Eno i Supila!
NUŠIĆ: Koga?
USKOKOVIĆ: Ćipikov zemljak. Putuje u Solun.
NUŠIĆ: Neka mu je sretan put!
USKOKOVIĆ: Ali, Supilo je za Jugoslaviju!
NUŠIĆ: A ja sam za dva slobodna mesta u vozu.
(Iste noći, u vozu: kloparanje voza, pisak lokomotive.)
NUŠIĆ: (smeje se) Boga mi je Dis bio u pravu. Da ono dvoje ne izađoše, do Skoplja bih se pretvorio u snašu. Mada bi mi i to bilo bolje. (uzdahne i počne da se jada) Odlučila ona moja da se udaje, pa ispala komedija veća od svega što bih i sam mogao da smislim. Došao mi sin sa fronta, na odsustvo, maksuz zbog veridbe i onda opalio šljagu nesuđenom zetu.
USKOKOVIĆ: (uplašeno) Ko su ovi?
NUŠIĆ: A zar i sam ne vidiš?! Policija, agenti. Za njih ne važi sva ova papazjanija.
AGENT: Gospodo, molim vas isprave! (šuškanje dokumenata) Milutin Uskoković! (pauza) Činovnik?
NUŠIĆ: I srpski književnik. Bili smo...
AGENT: Vas ništa nisam pitao.
USKOKOVIĆ: (iznenađujuće smireno) Zaposlen sam u Trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. A gospodin i ja smo bili na pomenu Jovanu Skerliću. Ja sam, naime, kao što je gospodin rekao, srpski književnik. Pokojnik i ja bili smo prijatelji.
AGENT: Izvolite isprave. Dalje, isprave molim!
NUŠIĆ: (cokće) E, Srbijo-policijo!
USKOKOVIĆ: Ja sam pod prismotrom.
NUŠIĆ:Ma, Mito, rat je, aman, nemaju pametnija posla, nego da tebe prate. A zašto bi te pratili? Što si oženjen strankinjom? Pa, Francuzi su nam saveznici. Makar tako tvrdi vlada.
USKOKOVIĆ: Zbog afere sa Jugoslovenskom smotrom.
NUŠIĆ: Ih, bre, Mito! Pa, kad je to bilo?
USKOKOVIĆ: (kao da ne čuje poslednje pitanje) Šta sam mogao da znam?! Bilo je rečeno da će list biti politički bezbojan i čisto informativne prirode... da će nepristrasno informisati zapadnu publiku o jugoslovenskim prilikama. Sveta Ćorović me preporučio tom Hermanu Tausku... Imam i dalje to njegovo pismo kod sebe.
NUŠIĆ: A kad je pukla bruka, kad se otkrilo da je Tausk austrijski agent, kad je trebalo da te brani, taj isti Ćorović ni da zucne!
USKOKOVIĆ: To je, valjda tako. I Jefta Dedijer i Sveta i ja, ponašali smo se kao begunci sa robije.
NUŠIĆ: Boga mi, koliko znam, Jefta je otišao u Sarajevo i javno tresnuo šamar tom Švabi, A tvoj Ćorović se vadio na sirotogŠantića i onog drugog Mostarca, kako beše...
USKOKOVIĆ: Atanasije Šola.
NUŠIĆ: E, taj! Oni se oprali, a tebe pustili niz vodu.
USKOKOVIĆ: Bacili me onim aždajama iz Politike. A tolike godine sam pisao za njih. Eto, sad, na pomenu Skerliću, baš sam se setio kako sam pisao za Politiku o ZmajJovinoj sahrani. Cela prva strana.
NUŠIĆ: Pa, je l’ vidiš! Pisao si o sahranama, a onda su hteli da te sahrane. Ali,Mito, to je bilo pre sve ove nevolje.
USKOKOVIĆ: I šta da me je onog dana, kada je dolazio u Beograd, Tausk našao u kancelariji? I Društvo književnika bi me se odreklo. A zaista nisam mislio da je ta Južnoslovenska revija austrijsko kukavičje jaje. A honorar je bio carski. Preko Ćorovića smo se dogovorili da napišem jednu studiju o stanju u Sandžaku. I onda, kao bomba, pukne bruka. Uskoković izdajnik! Austrijski špijun!
NUŠIĆ: E, bolje da sam se pretvorio u onu snašu što je sedela do mene. Mogao bih lepo da izađem gde je izašla ona, a ona da te sluša, kako bulazniš. (Voz se zaustavlja) Šta je sad ovo? Pa nema nikavog svetla, zašto smo stali?
(Intermeco)
USKOKOVIĆ: Želeo bih da umrem, ali ne da istrunem u zadahu čamovine i mokre zemlje. No negde daleko, na širini nepreglednog okeana, da legnem na spletene alge i belo vodeno cveće, i tu, uz pesmu morskih valova, da zaspim večitim snom. I da se moje kosti pretvore u čvrst granti, a moja put u plodno tle; da se ponovo rode moje želje u sitno, plavo poljsko cveće, koje će mirisati na moju ljubav i čežnju.
(Sutradan, Skoplje)
USKOKOVIĆ: (skoro šapatom, nežno) Babet?!
BABET: (mazno, uz snažan francuski akcenat) Mmmmm, pa ti si već stigao. A ja sam došla kuća pred zoru.
USKOKOVIĆ: Jesmo li rekli da ne ideš uveče u bolnicu?
BABET: Ali, stigla je nova pošiljka lekova, trebalo je sve brzo rasporediti. Svakoga časa može da...
USKOKOVIĆ: (promenjenog raspoloženja) Šta vam je svima? I Nušić me je sve vreme kljucao tim strahom.
BABET: Ali, Milutine, rat još nije gotova.
USKOKOVIĆ: (skoro besan) Rat je muškoga roda, upamti to već jednom! Bar, kod Srba!
(Tresak vrata, intermeco)
USKOKOVIĆ: Želeo bih da umrem, ali ne da istrunem u zadahu čamovine i mokre zemlje... Da ožive moje nade u jata šarenih tica, koje će preletati kroz hladovitu šumu, izniklu iz moje kose; da uskrsne moja vera, silna ko pali paganski bogovi, i da se s mirisom vodene pustinje uzdigne u visoko morsko nebo; da se oba moja oka pretvore u dva bistra tudenca, čija će slatka voda, u vijugavom, srebrnom potoku, uvirati u modri morski bezdan. A sav moj jed, i sva moja mržnja da se iscede u jednu močar, gde će se leći otrovne guje, i kojom će se napajati pakosne divlje mačke...
(Avgust 1915, Kačanik; zrikavci žege, škripa točkova zaprežnih kola)
BABET: (Iz daljine, veselo) Milutine! (sada iz blizine) Milutine, stigao si!
USKOKOVIĆ: (veseo) I ne mrdam iz Kačanika sedam dana.
BABET: Pričaj, kako je u Skoplju?
USKOKOVIĆ: U čaršiji kao čaršiji. Za svakim kafanskim stolom druga teorija. Svi su generali, svi predsednici vlade. E, da, opet me je posetio direktor trgovačke škole. Hoće me za profesora. Dao sam pristanak i sada čekamo odgovor od ministarstva. Neki dinar više nikad... Ti me ne slušaš, Babet?
BABET: Vodi me nazad, u Skoplje.
USKOKOVIĆ: Ali, još je mutno.
BABET: A kada će da bude... no, to suprotno od mutno?
USKOKOVIĆ: To niko još pouzdano ne zna.
BABET: Ovde je lepo i nije mi dosadno. Učim decu francuski, pomažem u ambulanti. Ali (počinje da se smeje) ne mogu da izgovorim to ime. Ka-ča-nik. Ne mogu da budem u
mesto koje ne znam da kažem. Neću da budem bez tebe.
(Septembar 1915, Skoplje; kiša, grmljavina)
BABET: (veselo) Više ne mrzim kišu.
USKOKOVIĆ: Zašto da mrziš kišu?
BABET: Pa onog dana, u maju, kad si me poslao za Čaka.. Kaka...
USKOKOVIĆ: Hajde već jednom da naučiš da kažeš Kačanik.
BABET: Neću da učim to ime. Neću više da idem tamo. Nikad bez tebe. (Poljupci)
USKOKOVIĆ: Dobro, dobro, de. Sad stvarno moram da pišem pisma.
BABET: Opet tom Cvijanoviću?
USKOKOVIĆ: Taj Cvijanović je spreman da se prihvati štampanja moje nove zbirke pripovedaka.
BABET: Hteo je i onaj iz Letopiša da ti štampa priču, u leto, pred rat.
USKOKOVIĆ: Letopis. Letopis matice srpske. Ali Cvijanović mi odgovara na pisma! Tihomir Ostojić se nije udostojio da mi pošalje ni retka. Kao da sam neki početnik, kao da Došljaci i Čedomir Ilić nisu imali tolikog uspeha, kao da Skerlić i Branko Lazarević nisu...
BABET: Hoće li ti taj Cvijanović platiti?
USKOKOVIĆ: Samo da potraje ovo zatišje. (seti se nečega) Da, i pisaću bratu.
BABET: Kaži mu da šijem (pažljivo i pravilno izgovara) kecelje za majku i Božidarku.
USKOKOVIĆ: I, vala, da mi pošalje makar kilo od onih „mojih“ jabuka. Jeo sam jabuke od Velesa do Hvara, ali nikad lepših od užičkih. (Kucanje na vrata)Moram da idem.
BABET: Opet ću da mrzim kišu! Gde to moraš?
USKOKOVIĆ: Na osnivački sastanak Građanske garde.
BABET: Kakve garde?
USKOKOVIĆ: Došlo se do zaključka da valja obrazovati telo, sastavljeno od uglednih građana Skoplja, koje će u momentu rasula da održi koliko je moguće red i obezbedi evakuisanje.
(14. oktobar 1915, Kuršumlija; kiša lije, škripe točkovi kola, muče stoka, ržu konji, dovikivanje naroda u zbegu)
USKOKOVIĆ: (oduševljeno) Ovo je taj klanac, Luka! Ovde ima da rode mečku! Tu, u Kuršumliji!
LUKA KIRIL: Koji klanac, gospodine Uskokoviću?
USKOKOVIĆ: Rekao je Ćipiko da ćemo ih sačekati u klancu! Zar ne shvatate, ovde ćemo ih sačekati i pobediti. Vi mi ne verujete! Ali, to je reko Ćipiko. Ivo Ćipiko. (cereka se) Znate šta je on bio, tamo u Boki, ranije?
LUKA KIRIL: Gospodine Uskokoviću...
USKOKOVIĆ: (smeje se) Čuvao je šumu nad Kotorom.
(Odjeknu pucanj.)
USKOKOVIĆ: (prestravljeno) Nemci! Ali, ja moram u Niš!
LUKA KIRIL: To streljaju, gospodine Uskokoviću.
USKOKOVIĆ: Ko?
LUKA KIRIL: Naša vojska. Proradio je preki sud. Streljaju vojne begunce i lopove.
USKOKOVIĆ: (Jako uznemiren) Ali, ja nisam... Meni su to oni... Ja sam dokumenta lepo predao gde je i trebalo, a oni... Bože, nisam u stanju da pomognem, ne mogu!
LUKA KIRIL: Kome da pomognete?
USKOKOVIĆ: Srbiji. Ja više nisam kadar da je spasem.
(Opet odjekuje pucanj.)
LUKA KIRIL: Hajdemo kod „Trive“!
USKOKOVIĆ: Ja bih u Niš. Moram u Niš, kako ne razumete! Tamo je vlada i...
LUKA KIRIL: A da odemo do jednog mog prijatelja.
USKOKOVIĆ: On će mi pomoći da stignem u Niš?
LUKA KIRIL: (okleva) On je lekar.
USKOKOVIĆ: (oduševeljeno) Pa, on sigurno može da mi obezbedi kakva sanitetska kola! Kažem vam, kako god, samo da se dokopam Niša.
(Kiša, kucanje na staklo na vratima)
DR POPADIĆ: O, Luka, to ste vi.
LUKA KIRIL: Doktore Popadiću, dovodim vam gosta o kome sam vam pričao
DR POPADIĆ: Gospodine Uskokoviću, velika mi je čast da vas upoznam. Čuo sam od Luke da ste u Kuršumliji.
USKOKOVIĆ: (odsutno) Putujem za Niš.
LUKA KIRIL: Eto, vas dvojica se lepo ispričajte i ugrejte, a ja moram u bolnicu, počinje mi dežurstvo.
DR POPADIĆ: Izvolite, gospodine Uskokoviću.
LUKA KIRIL: (tiho) On je potpuno rastrojen. Ako biste mogli makar nekako da mu olakšate.
DR POPADIĆ: (tiho) Samo vi idite i ne brinite. Smestiću ga da ovde prespava. Vidimo se večeras u bolnici.
(Kasnije, te večeri. Jauci ranjenika, povici „Sestro!“, „Doktore!“)
LUKA KIRIL: Doktore, kako je Milutin?
DR POPADIĆ: Zaspao je, kod mene, kako smo se i dogovorili.
LUKA KIRIL: (veselije) Znači, bolje mu je!
DR POPADIĆ: Ne može, Luka, njemu biti bolje.
LUKA KIRIL: Ali...
DR POPADIĆ: Siroti mladi čovek. Nalazi se u stanju teškog rastrojstva. Uz to ga još proganja opsesija da je on kriv za propast Srbije.
LUKA KIRIL: On... kriv za...
DR POPADIĆ: Kad je stigao u Kuršumliju?
LUKA KIRIL: Sinoć. Došao je na pretovarenom vojničkom kamionu iz pravca Podujeva. Po vozilu je bukvalno visilo tridesetak izbeglica. Hteo je da se smesti kod „Trive“, ali nije bilo mesta. Predstavio sam mu se i rekao da sam čitao njegove romane i pripovetke, ali on nije prestao da ponavlja da mora u Niš.
DR POPADIĆ: Budite uz njega koliko god možete. Držite ga na oku. Plašim se da će... znate već. (prene se) I, šta ima novo ovde? Ima li kakvih promena?
(15. oktobar 1915, Kuršumlija, kiša i dalje lije)
USKOKOVIĆ: Vidite kakav je ovo kameni tesnac. Kao da smo na dnu nekog džinovskog, bezizlaznog kazana. Vidite ono brdo, tamo. To je Samokovo. A ono preko puta, to vam je Marina kula. Odatle ima da ih tučemo.
LUKA KIRIL: Hajdemo sa ove kiše, Milutine, hajdemo do pekare, čuo sam da će da dele lepinje.
USKOKOVIĆ: Tako je! Da nabavim nekoliko lepinja, pa onda u Niš!
(Žamor ljudi koji stoje u redu.)
AGENT: Vas dvojica! Ti, gologlavi, i ti, sa šeširom! Vaše isprave, molim! Kad si stigao u Kuršumliju, Uskokoviću? Gde ti je uniforma? Vidiš da je tvoj kolega u uniformi! U kojoj si diviziji služio?
LUKA KIRIL: On je sa mnom. Nosimo hleb u bolnicu. Ja sam bolničar, radim kao previjač, a on je tek raspoređen.
AGENT: Dobro, neka vam bude. Ali, nemoj da te danas još sretnem, inače ima da ideš na vojni sud.
LUKA KIRIL: Uh, ovo je bilo za malo. Moramo negde da se sklonimo. Uskokoviću! Stanite! Tamo je reka, Uskokoviću!
(Šušti nabujala reka)
USKOKOVIĆ: (zadihano) Želeo bih da umrem, ali ne da istrunem u zadahu čamovine i mokre zemlje... A rođen sam 4. juna 1884. u Užicu. Školovao sam se... moji najbolji prijatelji su uvek bili uža porodica, priroda i knjige. U istinu, to troje me jedini nikada nisu prevarili. Eto, ti prelasci iz jednog u drugi od ta dva sveta, to je bio ceo moj život. A sada bih da umrem... da se popnem na ovu vrbu i da sa nje... Samo da se skinem... i šešir... ne treba mi... tamo... kad umrem... još samo cedulju da... Ja (šuštanje papira) Ja, Milutin Uskoković... Ne! To na kraju... Prvo zašto... zašto...
(Lomljenje granja a zatim šum nabujale reke, koji postaje sve jači i jači, dok na kraju, naglo, ne zamukne.)
(Nekoliko dana kasnije, Priština; opet zveckanje čaša i posuđa u kafani, žamor)
DIS: I, kažem vam, da nam Bugari ne krenuše s leđa, opet bismo se odbranili. Eto, ta bitka kod Smedreva, o kojoj sam već u dva maha pisao. Nismo im se dali, ne! Platili smo taj uspeh sa sedamdeset mrtvih i sto pedeset ranjenih, ali oterali smo ih nazad, razumete? A sve koji smo zarobili su Česi. Mnoge su nalazili po vinogradima, pijane. Prilazili su našim vojnicima i vikali „Živela Srbija!“ (dovikuje) Nušiću! Što stojiš tu kao na, ne daj bože, železničkoj stanici. Sedi!
NUŠIĆ: (potišteno i tiho) Pa, Dis, nema mesta.
DIS: Molim?
NUŠIĆ: Kažem, nema mesta.
DIS: Pa, evo, pomeriću se, pa da sedimo na istoj stolici. Tako.Šta ćeš da piješ? Nemaju ničega, ali ja naručujem. Kelner!
NUŠIĆ: Uskoković se ubio.
DIS: Ko?!
NUŠIĆ: Sad sam bio u načelstvu. Stigla im je depeša iz Kuršumlije. Milutin Uskoković, književnik, skočio u Toplicu i udavio se.
DIS: Da nije pao u reku?
NUŠIĆ: Ubio se. Ostavio je i pismo za sobom.
DIS: Zar ti ne reče da si ga pre dan-dva video ovde, u Prištini?
NUŠIĆ: Ovde smo sedeli. Tražio je od Vukasovića neka kola, da se prebaci do Niša.
DIS: Do Niša?
NUŠIĆ: Bio je potpuno skrhan. Pita me: „Hoće li ovome doći kraj?“ A ja mu rekoh: „Ovo je kraj.“
DIS: Znači, odoše i on i Rajić...
NUŠIĆ: Pa, nije se valjda i Velimir...
DIS: Nije. Ali, čuo sam da je prosto svisnuo. Prosto svisnuo, u Milanovcu. (Uzdahne) Sanjao sam noćas moju Tinku i neku tepsiju sa pitom od mesa. Kao, nosim tu tepsiju, a najednom voda, mutna voda, izađe preda me i poče da raste. Tepsiju mi izvrnu, a mene talasi povukoše sobom. Ja se počeh boriti sa talasima i iz sve snage zapinjati da idem kući i spasim Tinku i decu. Dođem tamo, ali unutra ne smem da uđem, jer bi i voda sa mnom.
(Posle rata, Ženeva; zvono na vratima, šuštanje haljine, otključavanje)
BABET: Oui?
DR POPADIĆ: Udova Uskoković? Ja dolazim iz Srbije. Nadam se da ne smetam. Ja sam doktor Popadić. Prisustvovao sam pogrebu vašega muža, u Kuršumliji, devetsto petnaeste.
(Pauza)
BABET: Izvolite, uđite. (Šuštanje haljine, koraci) Izvolite, sedite. Jeste li za kafa ili ćaj? Pretpostavim kafa, Srbi vole kafa.
(Čuje se spuštanje nekog predmeta na sto. Tišina.)
BABET: Pa, to je...
DR POPADIĆ: To je zlatni sat vašeg pokojnog muža.
(Pauza)
BABET: Mito (plače)
DR POPADIĆ: Mislio sam...
BABET: Poznavali ste Milutina? Vi znate gde je on sahranjen? Njegova brat nije pronašao grob.
DR POPADIĆ: Uskoković... vaš suprug, nije sahranjen u groblju.
BABET: Znam. Tražila sam ekshumaciju. Znate, imao je zlatne zube i... ali kada su otkopali grob, tamo nije bio on nego neki drugi čovek.
DR POPADIĆ: Sahranjen je pored druma Kuršumlija – Prokuplje, pri samom izlasku iz Kuršumlije. (nakon oklevanja) Bio je oblačan dan tog petnaestog oktobra devetsto petnaeste, ali nije padala kiša. Između jedanaest i dvavaest sati tri dečaka, koji su se igrali pored reke Toplice videli su čoveka koji se šetao uz reku i niz reku, kao da traži nešto. Bio je odeven u crno. Zaustavio se pedesetak metara ispod mosta gde je reka najdublja. Osvrnuo se oko sebe i počeo da ostavlja stvari. Izabrao je najdeblju krivu vrbu i sa nje skočio u vodu. Tek tada su dečaci obratili pažnju na njega. Brzo je nestao pod talasima i oni su obavestili policajca Zemku, kako se jedan čovek udavio i da je ostavio neke stvari na obali. Stvari i oproštajnu poruku.
(Babet plače, šuškanje papira)
DR POPADIĆ: (čita) Ne mogu da preživim poraz otadžbine, a nisam sposoban da se dalje povlačim. Zbog toga sebi oduzimam život.... Milutin Uskoković, pesnik... Užice... Zlatnu burmu je uzela bolnička pralja, a ja sam dobio ovaj sat.
BABET: (kroz plač) Kažu da je imao tifus i da bi ovako ili onako... Čula sam da su čak rekli da je nosio sa sobom neki važna dokumenta, da ih je izgubio i plašio da ga ne proglase za špijuna i streljaju. (Briše nos) Izvinite. Izvinite i hvala vam.
DR POPADIĆ: Ja sam obavio obdukciju tela. U kapeli, neposredno pre nego što smo ga sahranili. Našao sam tuberkulozu mozga. Da li sad nameravate da njegovo telo prenesete ovde, u Ženevu?
BABET: Ne. Ja ništa neću od Srbije. Ni njegovo izmučeno telo.
DR POPADIĆ: Gospođo Uskoković, ja sad moram da idem. Imam da obiđem još neke adrese.
BABET: Znate...
DR POPADIĆ: Da?
BABET: Nisam se nadala da će preživeti. Rastali smo se u Skoplju, u svoj toj gunguli, je li se tako kaže? Ali, on je otišao mnogo pre, možda u maju, onda, kada se vratio iz Niš. Ispričao mi je kako je u zoru voz stao, iako nije bilo nigde ni stanice ni signal. I rekao mi je kako je gledao kroz prozor, dok su svi u vagon spavali i kako je hteo da izađe, krene uz brežuljak, jer je osećao da ga sa druge strane čeka neki drugi voz.
(Finale)
USKOKOVIĆ: Želeo bih da umrem, ali ne da istrunem u zadahu čamovine i mokre zemlje. No negde daleko, na širini nepreglednog okeana, da legnem na spletene alge i belo vodeno cveće, i tu, uz pesmu morskih valova, da zaspim večitim snom. Pa, kad se jednom na sivoj morskoj pučini zabeli jedro zalutalog broda, stražar sa vrha katarke veselo poviče svojim drugarima: „Zemlja, zemlja!“ Kad umorni mornari skupe svu svoju snagu, snažno poteraju brod, žurno potrče mojim izvorima, napiju se slatke vode, namirišu se plavog morskog cveća, i kad legnu u hlad moje šume, srećni kao spaseni car – tada kroz gustu travu da zasikću nadražene guje, da se kao pijavice pripiju uz čovečju put, i da ujedaju bez milosti i bez sažaljenja. I kad se ljudi stanu po zemlji previjati kao crvi, tada da dođu divlje mačke, da im piju oči, glođu kosti i da mjauču, zadovoljne u svojoj zloći.
I svi ljudi da ostave svoje lobanje mojim koralima i školjkama, samo da bude pušten jedan, koji će razneti priču po širokom svetu o lepoti i užasu pustog ostrva na dalekoj pučini, ostrva koje će nositi moje ime.
KRAJ
(Radio drama je premijerno izvedena na talasima Drugog programa Radiio Beograda
u proleće 2009)
