Dejan Ilić

SVET OKO NAS1

ZEMLjOPIS

Zemljina kugla je ćilim koji se okrene

oko sebe za dvadeset i četiri sata.

To je, mila, jedan dan, u koji sve stane,

sve šare i boje, reke i planine,

pustinje i prašume, pa ogromna mora

koja se zovu okeani, brodovi potopljeni

i oni što krstare na površini,

predznaci i oluje, svet oko nas,

i sva četiri godišnja doba,

od jutra do večeri, rođenje i kraj,

ponekad nešto pada, ili duva,

ili je lep sunčan dan, kao sada,

u aprilu, dok sedimo na stepenicama

naše terase i brojimo

koliko je oblaka prešlo

s one strane zgrade-planine,

koliko se rasulo na plavom nebu.

GARAŽE

Ako pogledaš bolje, život i nije

u našem vlasništvu, postoje knjige

koje nas beleže i zavode, kao parcele,

tako da niko nije potpuno sam,

svi smo tu zajedno, kao u nekoj garaži,

pod nekim brojem, svako ima svoje mesto

i karticu za parking. A onda neko uđe

(samo nikada ne znaš kad će doći), i otvori

jedan auto, i začuje se motor

kako radosno bruji. Kao cerova šuma

u jesen, sunce se s mukom probija,

i svojim zrakom osvetli

samo poneki list na zemlji.

       TRAMVAJI

I tramvaji su, isto, obeleženi

brojevima, i struje po gradu, imaju

svoje relacije i prevoze putnike,

i kad dođu, odvode te daleko,

iako naizgled ostaješ u gradu,

i možeš videti trgove

koji su kao pašnjaci po kojima

pasu raštrkana stada, pa fontane

ili jezerca gde dolaze ptičice

da se napiju vode, ili reke,

koje imaju čak i ostrva,

kao da su neko more, i prolaze

brodovi, i sve se to vidi

kroz prozore, i ima pristanište,

to ti je mesto gde neki brod

stane, i ljudi izađu puni slika

sa putovanja, i onda nestanu

u vrevi grada, svako sačeka

svoj tramvaj, koji ide

samo u njegovom pravcu.

       IZMAGLICA

A sahrane su običaji kada neko

ode, ali tako da se više ne vrati.

Drugi ga isprate, s cvećem i svećama,

u rukama, istekne mu vreme,

razumeš, potroši svoj žeton,

zazvoni neko nečujno zvonce

da označi kraj časa. Posle kojeg

počinje veliki raspust, i više

nema domaćih zadataka, pesmice

se više ne uče napamet,

nema se šta u bloku nacrtati,

ili u radnim listovima

obojiti. Jednostavno, gube se

boje i oblici, postajemo

samo dah, neki to zovu duša,

ili ova fina izmaglica

što se spustila preko zgrada.

PESMA

Sve što se dešava u toku jednog

dana, svitanje, jutarnje sunce, podne,

sumrak i veče, sve te boje, od crvene,

preko ružičaste, do žute i zlatne,

i opet crvene, na kraju, svi poslovi

u toku jednog dana, misli, reči,

ono što si uradila, i što nisi

uradila, a mogla si, malo je

nedostajalo, sve to, dakle,

i još puno toga, osmeha i senki,

ponekad, na vedrom nebu,

sve se to, dakle, sabere,

na kraju dana, u dve-tri kapi

rose na lišću topola,

ispod zgrada, u mraku,

i to, to bude pesma.

       IMENA

Kao kad učiš da čitaš, i izgovaraš

„jela“ umesto „bor“, jer ono što je nacrtano

iznad, za tebe je jela a ne bor, iako lepo

vidiš da ova reč počinje na „b“.

Tako i mi gledamo u nešto, i verujemo

u ono što vidimo, a ne u napisano ispod,

postupamo „napamet“, po prethodnom

znanju, i čitamo jedno iako piše drugo.

I nije da grešimo, kao što ni ti

ne grešiš, nego hteli bismo da drvo

raste, i da na svakom njegovom listu

piše kako se zove.

U MRAKU

Bilo je to kad je nestalo struje,

u našem stanu, usred grada,

prvi put ti je svetlo izmicalo

i ostavljalo te u mraku. Bilo je to

usred grada, pred televizorom,

a kao da je bilo u gustoj i mračnoj

šumi u kojoj nisi nikada bila,

i majka je morala da te uzme u krilo

i uteši. Bauljajući po sobi,

u potrazi za svećom, vođen vatrom

plastičnog upaljača, mislio sam

o tome kako će se svetlo uskoro

vratiti, ali, uz svetlo sveće,

i senke izdužene i stroge,

i kako ćeš se opet uplašiti

i rasplakati. I da će tek onda,

doći struja, jer grad nije gusta

šuma, i sve to skupa zaista kratko

traje, i ponovo će se upaliti

televizor i sve će biti vidljivo

i jasno, kao da ničeg nema,

čak ni straha.

1 Predmet u nižim razredima osnovne škole, koji se nekada zvao Poznavanje prirode i društva.