LEGLO DINGOSA

1.

Peteru Handkeu i sinu Stefanu

 Znao sam jedan grm u australijskoj pustinji
koji večno cveta – tamo ga više nema.

Nikada nisam mislio da pustinja Tanami za putnika može biti pogubna. To ime sam prvi put čuo ranih šezdesetih godina u Alis Springsu, dok sam se raspitivao kako mogu da stignem do Kimberlija – koji je skoro pola kontinenta dalje. Rečeno mi je da se tamo može naći posao na gradilištu velikog postrojenja za navodnjavanje, i da za svakog useljenika, čak i onog koji jedva zna po koju reč engleskog, ima nade da bude primljen. Neki čovek me je posavetovao da je najbolje da stignem do Kimberlija jašući na kamili preko Tanamija – i prodao mi jednu.

U to vreme gotovo ništa nisam znao ni o australijskom bušu1 ni o kamilama, osim da mogu da opstanu pijući veoma malo vode tokom dugih putovanja kroz pustinju. Najveći deo australijske unutrašnjosti bio je osvojen na grbama kamila, koje su u devetnaestom veku tu doveli avganistanski trgovci. Kamile su pomogle da se izgrade železnička i telegrafska mreža, a na njihovim leđima su preko pustinje jahali istraživači, kaznene ekspedicije, misionari i tragači za rudnim blagom. Beli ljudi su uvek putovali sa stadom kamila, tako da, ako bi jedna ispustila dušu, jahaču nije pretila opasnost da ostane bespomoćan u pustnji – ali o tome tada uopšte nisam mislio.

Nekoliko dana pošto sam se otisnuo u Tanami pustinju, jednoga jutra moja kamila je odbila da ustane. Ponudio sam joj kantu vode, nadajući se da ću je tako namamiti da se digne. Odmarajući se ispila je ceo sud, ali nije učinila nikakav napor da stane na noge i tada mi je svanulo da sam sam u pustinji, u društvu sa samo jednim ili dva usahla drveta, i bez ijedne ljudske duše, možda u celoj oblasti. Viknuo sam na životinju i šutnuo je, ali ni to nije pomoglo. Želeći da dopunim zalihe vode, noseći prazan kanister otišao sam peške do najbliže uzvišice.

Okolna ravnica bila je beskrajno prostranstvo crvenog peska sa mestimičnim gustišima spinifeksa2 i suvih mulga3 grmova. Izgledalo je kao da je ceo prostor oko mene bio potpuno isceđen i isušen, nemoćan da proizvede ni kap ili dve vode. Otišao sam preko ravnice do druge uzvišice i tamo malo posedeo, osećajući se bespomoćno. Učinilo mi se da mogu da vidim vetrenjaču kako lebdi u izmaglici na drugoj strani suve ravnice, ali nisam bio uveren da li mi se to samo pričinjava ili je ona zaista bila tamo. Krenuo sam ka njoj. Potrošio sam dobar deo dana da stignem do nje, samo da bih otkrio da je već godinama bila napuštena i da je rđa izjela korita u kojima je nekada držana voda. Kostur neke velike životinje je ležao na zemlji.

Dok sam se pitao da li je kostur nekada bio krava ili konj ošinula me je misao da sam možda ja sledeći koji će ostati da tu leži. U Australiji sam bio jedva godinu dana i malo sam govorio engleski. Moj drug iz detinjstva, Slavko Danilović, koji mi je omogućio da dođem u Australiju, radio je na reci Ord i nadao sam se da ću ga tamo sresti. U pustinji nije bilo mnogo važno koliko je moj engleski dobar. Moja predstava o australijskoj divljini bila je evropski naivna, tako da sam hodao duž suvog korita nekog potoka očekujući da tako dođem do izvora. U srpskom selu Gornja Trešnjevica, gde sam odrastao, izvor uvek izbija na vrhu vododerina, a širom istočne Evrope zemlja je zasićena vodom od snegova koji se tope. Tamo  niko nikada ne umire od žeđi. Hodao sam satima pod Suncem koje je pržilo tražeći po kamenitim jarugama Tanamija izvore koje sam pamtio iz detinjstva. Konačno je sva dragocena vlaga koju sam imao u sebi izašla u vidu znoja, te mi je ostalo jedva toliko snage da otpuzim do senke najbližeg mulga drveta. Neko vreme mogao sam da vidim kako polovina pustinje oko mene plamti na Suncu, dok je druga polovina bila u tami; potom je ceo svet polako nestao. Te noći povetarac mi je za neko vreme povratio svest. Mora da su mi se priviđali otopljeni snegovi i planinski potoci. Grlo me je užasno bolelo.

Osećao sam da se unutar mene nalazi još neko ko pokušava da izađe napolje parajući mi kožu oštrim bodljama.

Nekako sam mislio da se taj unutrašnji uputio u moje selo, Trešnjevicu, da bi se tamo napio snežnice, i da se na putu nekako zaglavio u mom grlu. Pustinja oko mene bila je sada zelena, ali to je bilo samo u mojoj glavi. U mom skrenulom umu još uvek sam bio nesvestan kako lako i kako često evropski putnici nestaju u praznini pustinje. Ova surovo suva zemlja ne oprašta naivnost i samo jedna greška može učiniti da za nekoliko sati dehidrirate na suvom pesku.

Posle nekog vremena, ne znam koliko dugog, ponovo mi se vratila svest i video sam crno bradato lice kako se nadnosi nad mene. „Nikad mi nisu rekli da je Sveti Petar crn“ rekao sam sam sebi. Crni čovek je zdrobio nekakvo korenje na svojoj vumeri4, i iscedio iz njega nekoliko kapi tečnosti koje su skliznule u moja suva usta. Taj čovek me je odvukao u jarak koji je iskopao u obližnjem koritu potoka i izvukao đalđi, žabu, koju je izvadio iz peska. Stisnuo je žablji stomak i voda iz njega je pocurela u moja usta. Bradati čovek je promrmljao neke reči, ali nisam mogao reći da li je trebalo da mi pomognu da se oporavim ili su bile nekakva ritualna basma za žabu.

Prošlo je nekoliko dana pre nego što sam opet mogao da hodam, osećajući se nesigurno na nogama. Domorodac je pronašao moju kamilu; u prtljagu je još uvek bio mali sud sa vodom i nešto hrane. Čovek gotovo i nije govorio, osim što bi povremeno promrmljao reč ili dve, za koje sam mislio da bi mogle biti deo neke plemenske pesme.

Sumnjao sam da zna engleski, a on mora da je bio svestan toga da bi reči svog jezika samo uzalud trošio na mene.

Kada je doveo kamilu pokazao mi je i dao mi da probam jedan slani grm: „jirija“ – ponovio je tu reč, svaki put praveći pokret koji je ukazivao na bol u stomaku. Nisam mogao da budem siguran da li je ta reč označavala ime slanog grma ili bol, ali sam razumeo da se pre nekoliko dana moja kamila razbolela zato što se hranila tim slanim grmovima.

Sve do tog vremena moje znanje o australijskoj divljini je poticalo uglavnom iz knjiga, a sve su ih napisali beli ljudi. U očima vekovnih stanovnika ove zemlje, Aboridžina5, moje neznanje me je činilo potpuno nespremnim za opstanak u bušu. Stari čovek mi je nežno govorio, kao što bi govorio detetu koje treba mnogo da uči i često je ponavljao reč „džuburu“. Pitao sam se da li se ta reč odnosi na gustiš spinifeksa malo udaljen od nas, ili na goluba koga smo videli kako tumara oko njega, ali sam konačno razumeo da to treba da bude čovekovo ime. Otada sam svog pratioca zvao Džuburu, prvom rečju njegovog jezika koju sam razumeo. Posle nekoliko dana starac mi je pokazao malo zrno semena, tvrdo kao kamen i suvo, kojim se hranio onaj golub te sam shvatio da bez vode nijedna duša ne može da preživi na tako suvoj hrani.

Džuburu je nekada živeo u naselju severno od Tanamija.

Imao je mladu ženu iz plemena koja je, prema običaju, trebalo da brine o njemu. U tradicionalnom starosedelačkom društvu starija osoba se često vezuje za mlađeg partnera kako bi imala nekoga ko će brinuti o njoj.

Međutim, kako je živela u naselju, mladu ženu je zaveo neki beli radnik. Ožalošćen zbog gubitka svog para, Džuburu ju je neprestano pratio, što je smetalo belom čoveku, tako da su Džuburua često slali na jug, u Alis Springs, gde su ga optuživali za pijanstvo ili neprilično ponašanje i držali neko vreme u zatvoru. Međutim, čim bi ga oslobodili, starac bi se uputio na sever preko Tanamija, nazad svojoj ženi, i na jednom takvom putovanju je naišao na mene. Možda bi trebalo da budem zahvalan nepravednom australijskom kaznenom sistemu za to što sam preživeo. Kasnije sam saznao da Aboridžin može, gledajući u otiske stopa, da utvrdi da li je putnik beo ili crn. Ljudi iz plemena mogu da čitaju tragove kao fotografije. Često mogu da prepoznaju pojedinca, da kažu da li ta osoba poznaje buš, da li je iscrpljena ili bolesna, i koliko dugo ima izgleda da poživi u pustinji.

„Stranci ne odu predaleko“, rekao mi je Džuburu, ili sam nagađao da mi to govori kada sam ga video kako posmatra moje tragove. Tada sam shvatio da je skrenuo sa svog puta kako bi proverio da li sam dobro.

Nisam znao koliko duboko sam zašao u pustinju. Moj pratilac je to osetio te mi je u pesku nacrtao neku vrstu mape kojom je skicirao plemensku oblast Valbiri. Preko nje je povukao tačkastu liniju koja je označavala gabi, izvore duž mitskog puta kojim je jedan od njegovih predaka, Maligi, Čovek Dingo, putovao od središnje Australije do mora daleko na severu. To je bilo u vreme najveće suše koju je zemlja doživela, i on je išao tražeći maban, čarobnu morsku školjku pomoću koje će napraviti kišu.

Sada smo se ulogorili blizu jednog viđirgija, drveta sa svenulim listovima i moj pratilac je pevušio pesmu u kojoj se ponavlja naziv tog drveta. Kao da je ta molba urodila plodom, listovi viđirgija su ponovo oživeli i povetarac je počeo da struji kroz krošnju. Te noći sam zaspao slušajući reči pesme, osećajući se kao neko ko je upravo naučio magiju koja može da ozeleni pustinju. Možda je to bio samo san, ali sam se obreo u udaljenoj seoskoj zajednici gde snovi poput ovoga, prenošeni usmenom tradicijom, pripremaju za život. Oni vas čine svesnim da ljudi koji su naraštajima živeli u bušu – i od buša – imaju posebna umeća i osećanja za svoje okruženje koje nikakav došljak sa strane nikada ne može steći.

Svoju prvu knjigu sam pročitao tek sa osamnaest godina, ali sam verovao da nisam mnogo propustio. U zabačenom srpskom selu gde sam odrastao ljudi su odgajani na usmenoj tradiciji, a priče su se prenosile s kolena na koleno. Mnogo toga što se u Srbiji dogodilo u Srednjem veku, i kasnije tokom turske okupacije, pretočeno je u epske pesme. Dok ste rasli, učili ste ih napamet od svojih rođaka. Sve što je neko trebalo da zna o istoriji, ljudskom ponašanju, dobru i zlu, načinima obrade zemlje i gajenju biljaka; sve se moglo naći u tim pesmama. Te pesme su zabeležile ratove, prirodne nedaće, prolaske kometa, kugu i društvene preokrete, tako da su na neki način postale neispisana enciklopedija, koju je svako manje više znao napamet. Četrdesetih godina, kada sam odrastao, usmeno obrazovanje, mada je bilo u opadanju, u mnogim selima je opstajalo uporedo sa savremenim metodima.

Moja majka Darinka je bila nepismena, ali je bila izvanredna tkalja. Od lana koji je sama gajila tkala je najfinije pokrivače i platno kojim je oblačila celu porodicu. Mada je jedva umela da broji, vešto je preplitala niti osnove i potke u složene poretke kako bi proizvela najneobičnije šare, a dok je tkala uvek je pevušila po neku staru pesmu koja je upravljala tim posebnim delom njenog posla.

Setio sam se majke toga dana kada je moj pratilac Džuburu nacrtao putanju svoga pretka u pesku, da bi mi pokazao put preko pustinje. Ali možda nije valjano porediti srpsku usmenu tradiciju sa usmenim nasleđem urođeničkih plemena Australije, tako neizmernom po veličini i vremenu – i tako savršenom.

Poput mene, i moj pratilac Džuburu je veoma malo govorio engleski, a čak je i pregršt reči koju smo obojica znali gubila značenje zbog našeg lošeg izgovora. Osećao sam da mi je grlo upaljeno i bolno tokom većeg dela putovanja, a nakon što sam prošao kroz teški opit žeđi izgubio sam smisao za orijentaciju te sam se osećao kao izbačen u Mesečev pejzaž. Izgledalo je kao da ni Sunce na nebu iznad nas više ne prati svoj uobičajeni put.

Džuburu je nosio koplje i vumeru. Dao mi je karupu, kratku metalnu šipku zakošenu s jedne strane od koje je načinjena alatka za dubljenje zemlje. Bila je naročito pogodna za iskopavanje nalgarija, vičeti larvi6, iz korenova akacija7, ali je metalna alatka odskakala od tvrde suve zemlje, te sam dobio štap za kopanje kojeg je moj pratilac napravio od vilgalija, mladice krvavog drveta.

Kretali smo se rano ujutru ili kasno popodne, kako bi izbegli vrelinu. Džuburu mi je ispričao da je u mitskim vremenima, kada je njegov predak Dingo Čovek putovao, zemlja bila goli pesak. Ostavio je trudnu ženu i nadao se da će se vratiti sa kišom pre nego što se ona porodi.

Njegova mitska staza se nije videla na zemlji, ali je moj pratilac znao put, iako se ona protezala hiljadama kilometara preko praznine. Svaka stena, staro drvo, suvo korito potoka ili usamljeni izvor duž nje imao je neku staru priču koju je Džuburu oživljavao pevanjem. Tokom hladnih noći zakopavali smo se u pesak pored stena kako bi sačuvali toplotu, kao što je u mitskim vremenima to radio i njegov predak Dingo Čovek. Iako su noći bile hladne, dani su bili vrlo vreli te smo pokušavali da što je moguće duže ostanemo nepokretni. Dok smo se u senci krili od podnevne vreline, primetio sam da moj pratilac izbegava da govori i da diše kroz usta. Želeo sam da znam zašto, ali on je slegao ramenima i rekao da je njegov predak tako radio na svom mitskom putovanju. Tog popodneva smo se ukopali u korito suvog potoka. Na dnu jaruge nije bilo rupe sa vodom, ali je Džuburu odlučio da se tu ulogorimo. Pokazao mi je nabiri, rečni eukaliptus, koji je rastao u blizini, sa raskošno zelenim lišćem i mladim izdancima. Moj pratilac je otpevao jednu staru pesmu da odobrovolji drvo. Prema toj pesmi, Dingo Čovek je logorovao na istom tom mestu i pokušao da kopanjem dođe do vode – i voda se konačno pojavila u rupi koju smo iskopali, cureći polako iz peska. Nije je bilo mnogo, ali bilo je dovoljno da nam omogući dalje kretanje.

Posle nekoliko dana Džuburu me je probudio u zoru, nestrpljiv da krenemo dalje. Za trenutak me je njegova figura koja se ocrtala na jutarnjem svetlu podsetila na mog oca koji me je leti budio u ranu zoru. On je to često radio kada je želeo da pođem s njim u polje da radimo pre nego što nastupi dnevna vrućina, ali je ovog jutra žurba imala drugi uzrok. Kada sam se spotakao idući iza Džuburua, boleo me je svaki mišić: ponovo sam se osećao kao da pratim svog oca – ali ne u polja. Nekako sam zamišljao da smo se uputili u zapadnu Evropu, bežeći kroz zemlje, mada su evropske oblasti izgledale neobično suve i potpuno bez ljudi. Gušeći se od vrućine, dok je dan postajao sve topliji, došli smo do starog jarka pored jednog mulga drveta. Džuburu je ušao unutra da očisti zemlju sa dna rupe, a onda je svojom vumerom pokušao da raskopa suvu zemlju kako bi načinio mesta za obojicu. Posmatrajući starca, osećao sam se kao da sam postao bespomoćno dete čiji opstanak zavisi od njega koji je bio u dobu kada jedva može da brine i za sebe. Tada sam se upitao da li je Džuburuu bilo važno to što je moja koža bila ista kao koža ljudi koji su mu oduzeli zemlju, rođake i ženu. Da li ću ikada moći da otplatim makar i delić napora koji je uložio brinući se o meni? Otada sebi stalno postavljam to pitanje.

U Tanamiju je sigurno vladala duga suša jer, mada smo dugo išli, nismo našli vodu. Povremeno smo u blizini suvih korita iskopavali džala, lukovice koje je Džuburu drobio da bi izvukao nešto tečnosti. To je bilo jedino piće koje nas je neko vreme održavalo u pokretu jer je izvor do koga smo došli nakon nekoliko dana bio suv. Zbog duge suše okolno drveće je ostalo bez lišća. Sledećeg jutra videli smo maligi, trag usamljenog dinga, koji nas je odveo do velike stene. U blizini je rasla viđirgi, divlja smokva, i moj pratilac je uložio znatan napor da mi objasni da je taj viđirgi potomak mnogo većeg drveća koje je u mitska vremena pružalo hlad njegovom pretku. Dingo čiji smo trag pratili je kopao u zemlji, ali nismo našli nikakav trag vode. Džuburu je pokazao kako je njegov predak gnječio listove viđirgija da bi došao do oskudnog pića i čak mi je pokazao udubljenje u steni u kome su ti listovi bili drobljeni. Sledeće noći dingo je zavijao u pustinji, i Džuburu se digao sa svoga odmorišta da bi slušao njegove usamljene vapaje. Kao odgovar mitskom pretku, udario je kopljem o vumeru i nešto otpevao – zavijanje je prestalo.

Tada se potrudio da shvatim da će sledeći gabi na našem putu takođe biti suv i da je maligi uznemiren. Dva suva gabija značili su dugu etapu na bezvodnoj stazi, opasnu i za čoveka i za životinju. Starac je kasnije te noći ponovo pevao, stojeći na mesečini, držeći školjku za koju sam sada znao da je to maban, čarobna školjka. Izgrebao je unutrašnju površinu i razduvao deliće školjke, a njegovi treperavi pokreti su mi pokazali da će čestice prašine napraviti sićušni oblak koji će, podstaknut daljim pevanjem, narasti u kišne oblake. Sledećeg dana smo ostali u senci, dobrim delom zatrpani u pesak, kao dve žabe u hibernaciji. Popodne je povetarac doneo oblak, a sa njim je došla i kišica – dovoljna da delimično ispuni rupu koju smo iskopali blizu stene.

Čim smo se napili, Džuburu je krenuo dalje, dajući mi znak da pođem za njim, kako bi i dingo mogao da dođe da pije. Prema toj životinji se odnosio sa takvim poštovanjem da sam mislio da je bi taj dingo čak mogao biti lično njegov mitski predak. Dalje na stazi smo sreli drugog rođaka, bila je to niari, bodljikavi gušter dug tek nekoliko santimetara, koji se hranio samo mravima. Ona se kreće sporo kao puž i veoma retko pije vodu. Niari je nekada bila supruga Dingo Čoveka, Maligija, koja je u mitska vremena čekala muža da se vrati sa obale Kimberlija i donese kišu, ali se, iscrpljena dugom žeđu, pretvorila u gmizavca. Pre nego što je promenila oblik rodila je dete – Džuburua, spinifeks goluba koga smo videli na početku puta. Golub Džuburu nas je pratio duž puta i gugutao nam rano jutrom da bi se probudili i išli dalje dok je vazduh još svež. Tek tad sam shvatio da sam se svome pratiocu obraćao imenom njegovog mitskog rođaka, ali činilo se da je on bio veoma zadovoljan tim imenom.

Mora da su nam bili potrebni meseci da bi prešli Tanami. Nisam imao jasnu predstavu o vremenu, ali do trenutka kada smo izašli iz pustinje u svom rečniku imao sam imena plemenskih predaka, mesta po kojima su se oni kretali, nazive biljaka, životinja, alatki i mnogo čega drugog što je naše putovanje učinilo mogućim. Pokušao sam da se prisetim svake od tih aboridžinskih reči i načina na koji ih je moj saputnik izgovarao.

Konačno sam stigao do reke Ord i sreo se sa svojim starim prijateljem Slavkom koga nisam video otkako smo napustili Jugoslaviju. Slavko me je odveo šefu koji mi je ponudio fizički posao na gradilištu. Radnički logor u koji sam stupio bio je dignut u devičanskom bušu u nižem delu doline reke Ord, i zvao se Kununura, što je bila izvedenica iz plemenske reči koja znači „vododerina“.

Jedno holandsko građevinsko preduzeće je sklopilo ugovor sa australijskom vladom da napravi veliku branu i pretvori plodni buš u polja pamuka, isključivo za belce.

Graditelji su se utrkivali sa vremenom da završe prvu fazu graditeljkog projekta pre nego što stignu monsuni i poplave najveći deo doline. Mesto se nalazilo hiljadu kilometara daleko od bilo kog velikog grada, na blatnoj zaravni koja je tokom doba monsuna mesecima ostajala nepristupačna.

Ord je velika i divlja australijska reka čija se snaga jedva pominje u geografskim priručnicima. Sa ivice Tanami pustinje, od decembra do maja teče ka severu. Tokom monsunskih meseci prikuplja vodu sa zaravni Kimberli gde ogoljeni peščari i stenovito tlo daju savršenu slivnu površ za njen siloviti tok u pravcu zaliva Jozefa Bonaparte na Timorskom moru. Tokom kišnog dela godine dolina reke Ord postaje poplavljena ravnica, ali kada se voda povuče u meandre rečnog korita, ona za sobom ostavlja nizove bilabonga8. Tokom sušnog dela godine oni postaju mesta na kojima se okupljaju jata ptica i divlje životinje. Reka skoro nestaje tokom sušne sezone, osim većih bara u kojima žive ribe, kornjače i retke vrste slatkovodnih krokodila. Svaki bilabong i bara su kao mali velegrad od koga zavisi život mnogo šire oblasti.

Doline, brda i masivne stene od peščara su kamenita utočišta divljim životinjama, kao i mnogim pokoljenjima aboridžinskih plemena. Brda imaju čudne oblike, koji podsećaju na pejzaže iz biblijskih vremena.

Evropska istorija uči da su se ljudi najpre naselili u plodnim dolinama reka Nil i Eufrat. Sada smatram da su australijski Aboridžini morali nastati u dolini Orda, ali mnogo ranije – toliko mnogo ranije da su im ljubomorni hrišćani teško priznavali da pripadaju ljudskoj porodici.

Ljudi neprestano sanjaju o korišćenju prirode i bele australijske vlasti su mislile da je dolina Orda, nalik dolinama Nila ili Eufrata, zrela za naseljavanje.

Oni su namerili da na zemlju koju su prethodno oduzeli domorodačkim plemenima dovedu nove naseljenike iz izbegličih logora u Evropi. U euforiji oko naseljavanja novih farmera niko se nije zapitao da li je ta zemlja pogodna za poljoprivredu niti je posvetio ijednu misao ekološkoj propasti koju bi takav poduhvat mogao izazvati. Početkom šezdesetih godina reč „ekologija“ je bila nepoznata graditeljima ljudskih naselja, a većina belaca nije ništa znala ni o starosedelačkim plemenima koja su živela u dolini Orda tokom 2000 pokoljenja, verovatno još od ledenih doba.

Još kao dete u Trešnjevici mrzeo sam ljude koji seku drveće i ubijaju divlje životinje. Tamo sam napisao svoju prvu pesmu o osećanjima šume. Nakon više decenija počeo sam da pišem novu pesmu o plemenima koja su izgubila svoju zemlju, iako je svaka reč te pesme bila pogrešno napisana jer sam jedva znao jezik svoje nove zemlje. Ljudi koji su zajedno sa mnom radili na gradilištu gotovo da nisu govorili ništa bolje; većina njih bili su posleratni iseljenici iz Evrope. Moj drug Slavko mi je dao jedan stari rečnik i iz njega sam prepisao engleske reči na parčiće papira koje sam držao pod zaštitnom kacigom.

Tu i tamo bih skinuo kacigu da obrišem znoj sa čela, pogledao reči na papiru, i potom nastavljao posao, ponavljajući te reči u sebi.

Glavna brana na Ordu sastojala se od niza ogromnih betonskih stubova usađenih preko rečnog korita, između kojih će biti postavljene kolosalne metalne vratnice koje će upravljati moćnom bujicom Orda. Te vratnice su imale visinu višespratnica i trebalo je da budu izrađene od metalnih ploča koje će varioci spajati na gradilištu. Dobio sam posao pomoćnika varioca. Stajao sam visoko na građevini sa metalnom levkastom cevi u koju sam hvatao veliki crveni, vreo zakivak kojeg mi je odozdo sa zemlje velikim kovačkim mašicama dobacivao drugi radnik. Zakivak, izliven u pokretnoj peći za topljenje, morao je biti brzo dodat variocu da bi bio ubačen u ploče vratnica. Tokom meseci koji su prethodili monsunu tropska vrućina se dan za danom dizala do iznad 40o. Često sam morao da skidam zaštitni šlem kako bih obrisao znoj i bacio pogled na engleske reči ispisane na parčetu papira. Jednom je čovek kraj peći neočekivano bacio zakivak, i kada sam instinktivno pomerio svoj šlem da ga uhvatim, crveni usijani zakivak je pao unutra i zapalio moj skriveni rečnik.

Sa vrha gradilišta pružao se dobar pogled na deo doline nizvodno od brane. Tokom celog dana mogli su se videti buldožeri kako napreduju kroz buš brišući pred sobom prastaro drveće i nisko rastinje. Gola zemlja koja je ostala privlačila je vetrove – pijavice, koji su podizali stubove prašine visoko u nebo i nosili ih preko doline. Prašina je često obavijala gradilište, kao i radnike koji su bili odeveni samo u kratke pantalone i koji su se neprestano znojili. Ljudi sa gustim, čupavim obrvama smatrani su srećnim, jer su sprečavale kapi znoja koje su im curile niz prašnjavo čelo da dospeju do očiju. Čovek na zemlji ispod mene kupao se u znoju. Bio je useljenik iz Rusije, odrastao u Sibiru. Bila je to godina kubanske krize i radnici su se tokom pauza za čaj šalili sa njim govoreći da bi neka raketa sa Kube mogla da zaluta, pogodi Sunce i obori ga s njegovog visokog položaja.

Nekoliko meseci nakon što sam se smestio na reci Ord, pojavili su se moj prijatelj Džuburu i njegova žena.

Istog dana kada su stigli preselio sam se iz radničkog logora na obalu obližnjeg bilabonga gde su Aboridžini živeli u kolibama sagrađenim od granja i lišća. Svoju kolibu smo podigli za samo jedno popodne. Od kišnog razdoblja nas je još delilo skoro pola godine, te su nas grane uglavnom štitile od sunca. Osećao sam se počastvovanim što je Džuburu došao, jer je to značilo da me je iskreno smatrao usvojenim rođakom. Reka Ord nije bila u nadležnosti Severne Teritorije, tako da ga više nisu uznemiravali policijskim optužbama. Možda je isti sistem postojao i u Zapadnoj Australiji, ali Džuburuova žena, zvali su je Elsi, nije više morala da služi onom belom čoveku. Provodila je mnogo vremena lutajući rečnom dolinom tražeći mladunce belog kakadua u gnezdima smeštenim po šupljinama stabala rečnog eukaliptusa. Donosila je mlade ptiće u našu kolibu, i mada su neki umirali, oni koji su preživeli vezivali su se za nju, i dozivali tražeći hranu kad god je bila u blizini. Ptići su na kraju u kantini prodavani belim radnicima za beznačajne sume novca – neki su čak davani za bocu piva. „Ona dolazi iz zajednice kakadua“, rekao mi je Džuburu. Objasnio je da su Elsini roditelji totemski bili povezani sa kakaduima i da je jedan od njihovih kakadu duhovnih predaka oblikovao zemlju u brda, reke i bilabonge. On je načinio čak i dolinu reke Ord, tako zelenu, sa bilabonzima, da se nikada neće osušiti, te se ptice tu mogu skupljati u jata i piti. Otišao sam u Darvin kada je monsun stigao i kada je ceo graditeljski projekat zatvoren zbog kišne sezone.

Kada sam se vratio na početku sušnog razdoblja, nisam mogao da pronađem ni Džuburua ni Elsi. Priča o njegovoj ženi i kakaduima mi je dugo ostala u sećanju i nakon nekoliko godina napisao sam priču Balanda (Kakadui), posvećenu Džuburuu, čoveku koji me je izveo iz pustinje.

Još niže niz dolinu Orda, prema Vindamu, postojao je mnogo veći aboridžinski logor. Otišao sam tamo da potražim Džuburua i neke od njegovih starih plemenskih rođaka. Logor se sastojao od zaklona, uglavnom načinjenih od talasastih metalnih ploča, postrance pričvršćenih za zemlju kako bi štitili ljude od vetra. Sa dolaskom vlažnog godišnjeg doba talasaste ploče su vađene iz zemlje i podizane na mladice drveća da bi se načinio zaklon od kiše. Logor je ležao na obali umrtvljenog bilabonga obraslog algama. Olinjali psi su plivali naokolo po njemu, pokušavajući da dohvate otpatke koji bi povremeni vrtlozi vetra oduvali sa logorskog prašnjavog tla u obližnju vodu. Ljudi su čučali na ivici bilabonga i potapali u njega limene kofe da zahvate vodu za piće. Uglavnom su to bili stariji ljudi, mnogi od njih slepi od peščane bolesti, što je bio tamošnji naziv za trahomu, te nisu mogli da vide kako je otrovno izgledala ta voda. Ali mada su znali da je to loša voda, nisu imali šta drugo da piju.

Ljudi su se sporo kretali kroz logor, mršava gola tela su se povijala sa svakim iznenadnim naletom vetra, tako da je izgledalo da će i oni takođe biti oduvani u sumorni bilabong. Jednom kada sam posetio to mesto video sam staricu sa štapom koja je silazila ka bilabongu da pije.

Pored nje išao je dingo koji se skoro naslanjao na njeno koleno, i tek kad su se udaljili od ivice vode shvatio sam da je starica slepa. Rečeno mi je da ona sa svojim dingom živi iza stene u bušu nedaleko od logora i da je njen pratilac dingo vodi do vode i nazad u zaklon. Posle toga vraćao sam se svake nedelje da posmatram nju i dinga kako dolaze na bilabong da piju i potom odlaze – scena kao iz komada Semjuela Beketa; osećao sam da prisustvujem nečemu što niko osim stanovnika logora nikada nije video. Još uvek mogu da vidim dinga kako hoda pored svoje gospodarice – kretali su se polako, lako dodirujući jedno drugo dok su se približavali ivici vode. Prvi put kada sam ih video pomislio sam da napišem pismo Semjuelu Beketu, da mu ispričam kako su izgledali tako zapanjujuće slično sceni iz njegovog komada Čekajući Godoa, mada se nalaze pola sveta daleko od Evrope.

Nijedan belac nije živeo u tom užasnom logoru, ali otprilike jednom nedeljno kroz njega bi se provezao kamion i udovi zaklanih krava bi bili izbacivani iz njega za ove ljude koji su bili lišeni svoje zemlje i izbačeni van vidokruga belaca. Slični logori su bili uobičajeni na australijskom severu. Niko ih nije unosio u mape i niko se nije trudio da izbroji, ni logore ni njihove stanovnike. U to vreme neki političari u Australiji su još uvek zastupali gledište da bi bilo humanije da se Aboridžini istrebe i tako spreči njihova dalja patnja. Drago mi je da ova ideja „konačnog rešenja“ nikada nije ostvarena.

Među otpisanim Aboridžinima u logorima na reci Ord bilo je ljudi inteligentnih koliko i Pitagora, Mikelanđelo i Ajnštajn; možda čak i više. Oni su znali da pređu Tanami i druge još strašnije pustinje bez kompasa ili mape. Mogli su da pevaju i prizovu kišu da bi ispunila suve pustinjske izvore. Znali su kako da održavaju saplemenike u životu i zdravlju, a da ne naude zemlji tokom više od dve hiljade naraštaja. Ni jedna druga rasa na Zemlji nije postigla tako mnogo sa tako malo sredstava.

Jedan srpski useljenik sa ožiljkom na licu koga su zvali Kris, a koji je sa mnom delio kolibu u građevinskom logoru, ispričao mi je o grupi domorodaca koja je logorovala na mestu koje se nalazilo van granica Severne Teritorije. Kris je mislio da je među njima video Džuburua.

Išao je tamo da poseti prijatelja i lovi krokodile na ušću reke Kip. Uputili smo se tamo sledeće nedelje, krenuvši u zoru njegovim starim džipom, sa obilnim zalihama vode, za slučaj da se kola pokvare negde u bušu. Naše odredište je ležalo severoistočno od Kununure, udaljeno nekoliko sati vožnje kroz nekartirani buš i bilo je dostupno samo tokom sušne sezone. „Teško da iko osim crnih prikana ikada ide tamo.“

Dok je zaobilazio velike panjeve i palo drveće na putu, Kris mi je ispričao kako je lovio krokodile sa svojim drugom Timotijem u ušćima reka Kip i Viktorija pre nego što je dobio posao na građevinskoj lokaciji na reci Ord. „Ali u tim prokletim mangrovima pojedu te komarci i mušice.“ Ranije me je pitao da li sam, prolazeći kroz Tanami sreo tragače za rudom. Bio je ubeđen da u pustinji ima dobrih nalazišta zlata koja samo čekaju da budu otkrivena. Shvatio sam da je nestrpljiv da se sprijatelji sa Džuburuom, jer bi ga starac mogao voditi kroz pustinju. „Ti crni druškani bi te možda mogli odvesti do nalazišta,“ rekao je.

Ispred nas se prostirala usamljena dolina koja je tokom kišnog perioda bivala poplavljena, a tokom sušnog davala dobru pašu za goveda. Na višem delu ove divljine nalazio se salaš, upravljački centar farme koja je imala veličinu Belgije ili neke druge manje evropske države.

Belci su rukovodili ovim imanjem sa velikom grupom crnih stočara okupljenih iz okolnih plemena kojima je ta zemlja prvobitno pripadala. Većinu farmi u ovom području posedovali su zemljoposednici koji su živeli u Engleskoj ili dole južno, u Sidneju ili Melburnu. Proći će godine pre nego što dođu ovamo da ih obiđu, ako uopšte ikada dođu. Najveći deo Severne Teritorije je izdeljen na velika stočarska imanja poput ovog. U oblasti kroz koju smo prolazili nije bilo seče drveća, ali bi se povremeno upalio buš i vatra bi protutnjala preko zemlje, paleći nisko rastinje i pretvarajući plodnu, ali uraslu zemlju u pašnjake. Uz rečno ušće ka kome smo se uputili ležao je prostor obrastao šumom – bio je to udaljeni deo imanja dostupan samo tokom sušnog perioda. Crni stočari su tamo odlazili na svojim konjima da okupe i pregledaju goveda.

Krisovog prijatelja Timotija smo zatekli u poslu, kačio je kožu krokodila o kolac da se suši. Logor mu je bio postavljen na izvesnoj udaljenosti od mangrova, da bi izbegao komarce i mušice, ali je bez obzira na to njegova koža bila prekrivena tragovima neprestanog češanja.

Premazao je kožu slojem blata, ali izgleda da ga je to malo štitilo od insekata. Aboridžini su mu rekli da istrlja telo smrvljenim lišćem neke tamošnje biljke, ali čak ni to nije moglo da otera insekte koji su izgleda više voleli krv belaca nego crnaca. Činilo se da mala grupa starosedelaca koja je logorovala u blizini, među velikim stenama, ima manje muka sa insektima. Među njima nismo našli Džuburua i ostalo je nejasno da li ga oni uopšte poznaju. Stene su bili ogromni monoliti, izliveni u dalekoj geološkoj prošlosti i pružale su odličan zaklon domorocima koji su zbijeni spavali na mestu gde su se stene spajale sa peskovitom zemljom, ugodno grejani njihovom toplotom. Površina stena je bila prekrivena rupicama u vidu tačkica složenih u grupe koje su prekrivale ceo jedan deo stene. Izbliza sam ih razgledao nadajući se da ću razaznati oblik čoveka ili neke životinje. Urezi su izgledali veoma stari i sudeći po tragovima erozije na steni mora da su tamo bili već eonima. Upitao sam Krisa da li se na ovakve znakove često nailazi, ali nije bio siguran. On je bio školovani geolog koji mi je mogao reći o starosti stena i navesti geološke podatke, ali je pokazivao malo zanimanja za ove reljefe. Nekoliko puta sam ga upitao za njihovu starost, ali bi uvek rekao samo: „Oni su veoma stari.“ Međutim, rekao mi je da je bilo mnogo drugih, još upečatljivijih aboridžinskih znakova na stenama u oblasti Zapadna Arnhemska Zemlja: „Ploča za pločom, sve ukrašene slikama“.

On i Timoti su tamo tražili uranijum početkom pedesetih godina sa još jednim useljenikom koji se zvao Džordž Slajs, čovekom koga su optuživali da im je ukrao bogatstvo kada su naišli na izdašno nalazište. Kako sam kasnije saznao, traženje uranijuma je bila jedina Krisova prilika da upotrebi svoje stručno znanje i veštinu. On je prispeo u Australiju kao izbeglica i njegova akademska zvanja nisu bila priznata. Na gradilištu u dolini Orda radio je kao fizički radnik, predradnik u kamenolomu gde se vadio kamen za izgradnju brane.

Nagovorio sam Krisa da me odveze do stene još nekoliko puta, toliko sam bio nestrpljiv da saznam kako su nastali tačkasti reljefi. Kris je bio siguran da je bušenje tačkastih oznaka moralo biti izvedeno nekim kamenom mnogo tvrđim od stena – ali ni on ni Timoti nikada nisu našli odgovarajući kamen u ovoj oblasti. Kopao sam zemlju u podnožju stene i našao jedan takav kamen koji je verovatno korišćen za dubljenje oznaka. Izgledao je različito i bio mnogo tvrđi od stene. Kris mi je rekao da se takvo kamenje ne može naći u blizini i da je ovaj sigurno bio tu donesen sa reke Viktorija koja se nalazi dalje na istoku.

Nedeljama nakon ovoga razmišljao sam o reljefima na steni, uzbuđen kao da sam otkrio drevnu Troju. Kako sam samo želeo da je stari Džuburu sa mnom, da mi više ispriča o tačkastim simbolima na steni. Kasnije sam otkrio da su plemenski ljudi načinili te oznake hiljadama naraštaja ranije, ali sam bio uveren da je čovek koji me je proveo kroz Tanami znao napamet celu domorodačku vaseljenu i da mi je mogao razjasniti svaku zagonetku na koju bih nabasao.

6.

Početkom šezdesetih godina u jednoj knjižari u Darvinu pronašao sam knjigu o aboridžinskoj umetnosti, Zora umetnosti, od Karela Kupke. Bila je na engleskom.

Uvod te knjige, Main Premiere, od Andre Bretona, bio je napisan na francuskom. Prodavac u knjižari je teško razumevao moj loš engleski, pomislio je da sam izabrao neodgovarajuću knjigu, pa mi je ponudio Engleski za početnike. Da bih ga uverio da umem da čitam, prevrnuo sam stranice i glasno pročitao nekoliko rečenica iz uvoda na francuskom. Jedna žena kupac koja je malo govorila francuski me je čula i prišla da mi ponudi pomoć, te sam je zamolio da objasni prodavcu kako sam sasvim zadovoljan knjigom koju sam izabrao. Čovek je oklevajući prihvatio moj izbor a onda je upitao da li bih želeo još jednu knjigu, koja „... ima mnogo veća slova – biće vam lakše da čitate“, i pokazao mi neku dečju knjigu.

Dama koja mi je pomogla u knjižari mi je rekla da je učila francuski dok je studirala u Melburnu. Izgledalo je da ima nešto preko dvadeset godina i bila je lepo obučena, no koža joj je bila tamnija, i pomislio sam da to nije samo zato što je pocrnela na suncu. Njena pojava me je podsetila na meleze i pitao sam se da li su njeni rođaci iz središnje Australije ili iz Arnhemske Zemlje.

Njeni obrazi su bili posuti bledim pegama, ali one su mogle poticati od nekog evropskog pretka. Zvala se Kerol.

Izašli smo na kafu i ispričala mi je da se zapravo nalazi na putu za Evropu gde će provesti dug odmor i da je samo navratila u Darvin. Želela je da zna šta mislim o Kamijevom Strancu, i mada sam priznao da sam tu knjigu pročitao pre više godina, više sam voleo da razgovaram o pisanju Andre Bretona na temu starosedelačke umetnosti. Ta žena se pitala zašto bi trebalo da jedan pisac, koji živi pola sveta daleko, raspravlja o australijskoj domorodačkoj umetnosti. Ta tema nikada nije bila pominjana dok je bila u školi. „Aboridžini su narod iz kamenog doba a njihova umetnost je sigurno veoma daleko od prave umetnosti.“ Dobro je govorila francuski i sa oduševljenjem mi je ispričala da Nacionalna galerija u Melburnu ima platna nekih od najslavnijih francuskih slikara impresionista i da ta galerija ne izlaže „primitivnu“ umetnost. Nagađao sam da pri tome misli na domorodačku umetnost. Još uvek sam imao osećaj da ima neke veze sa ljudima iz plemena središnje Australije ili sa dalekog severa, te sam držao svoju knjigu otvorenu na mestu gde je na dve strane bila reprodukcija slike sa dva kengura koju je naslikao Malavan – da bih video da li će moja poznanica reagovati. No ona nikada nije čula za tog umetnika i smatrala je da naslikane životinje izgledaju veoma krupno i da bi mogle biti i dingoi ili divlji veprovi. Zatvorio sam knjigu i odlučio da pokušam sa drugačijim nagoveštajima. Dok smo ćaskali, nekoliko puta sam ubaciovao u razgovor „prihvatilište Kahlin“, ali Kerolino lice još uvek nije pokazivalo znake prepoznavanja.                  

Tokom razgovora sam opisao iskustvo koje sam imao pre nekoliko meseci, dok sam lutao sa Džoom Gelerijem. Naišli smo na grupu urođenika koji su se držali podalje od belaca i mada su ti ljudi dobro poznavali Džoa, dok smo im se približavali deca su pobegla u logor koji je bio u gustišu, a samo su odrasli ostali.Među njima je bila jedna žena, skoro slepa zbog trahome, koja je između dva kamena mlela semenje akacije. Sumnjao sam da ona može da razazna boju moje kože, ali je mogla da prepozna miris belog čoveka. Pojurila je ka meni, unela mi se u lice i neprestano me molila da joj vratim decu, sve dok joj glas nije pukao i postao nejasan. Neprestano je ponavljala dve iste reči, „gulviri“ i „bogo“, dok su iz njenih izbuljenih, mlečno belih očiju niz tugom obuzeto lice tekle suze. Ta žena se na kraju nagla unapred i skliznula na zemlju uhvativši me oko članaka, a onda sam se i ja slomio pod teretom stida što sam iste boje kao oni koji su joj ukrali decu. Čuo sam da joj je ime Gorogil i da nema drugih rođaka osim to dvoje dece, Gulviri i Bogo. Svakoga dana ona je skupljala seme sa grmova, mlela ga i u toplom pepelu pravila lepinju da deca jedu. Svake večeri lepinja je bila spremna, ali deca se nisu vraćala. Poput majki u selima moje rodne Srbije tokom vekova otomanske okupacije, i Aboridžini su zavisili od svoje dece i bliskih rođaka koji su o njima brinuli u starosti. Gubitak dece je često bivao više nego što duša može da podnese: „Sirota stara Gorogil, pamet ju je ostavila,“ rekao je Džo. Ostao sam sa njom i ostalima još nekoliko nedelja i napisao dramu koju sam nazvao po njenoj deci.

Kada je čula tu priču, Kerol me je zamolila da vidi tekst te drame. Gulviri i Bogo je bila na mom lošem engleskom, sa mnogo nepravilno ispisanih reči jer nisam imao rečnik pri ruci, ali to me nije mnogo brinulo pošto su i Aboridžini u bušu slično govorili. U stvari, bio sam prilično ponosan što sam, četiri godine nakon dolaska u zemlju bez ijedne engleske reči, uspeo da napišem komad uobičajene dužine, i osećao sam se kao da sam napisao Rat i mir. Kerol je ljubazno ponudila da ispravi tekst, iako je shvatila da joj je teško da rastumači moje pogrešno napisane reči. Tokom sledeće nedelje sastajali smo se ujutru u Lameru parku. Sedali smo na zemlju pod jednim banjan drvetom i dok sam ja naglas čitao Gulviri i Bogo, Kerol ju je zapisivala, prepisujući tekst u ispravan engleski jezik. Tokom poslednjeg dana zajedničkog rada Kerol je morala zbog nečega da odjuri u grad, i dok je bila odsutna, pročitao sam nekoliko stranica već urađenog posla. Među listove bilo je ubačeno parče papira sa adresom logora Kahlin i drugih sličnih prihvatilišta širom Australije gde su oduzeta domorodačka deca skupljana radi asimilacije u svet belih ljudi.

Otišao sam na aerodrom da ispratim Kerol. Letela je ne za Evropu nego za Pert, možda da potraži svoju domorodačku majku. Ali još uvek se pretvarala da je bela, jer ako ste bili makar samo delimično Aboridžin, šezdestih godina to je značilo da nemate građanska prava, a u nekim slučajevima čak ni pravo na život. Smešila se dok smo se rastajali: „Srećno sa tvojom dramom.“

Nešto me je neodoljivo teralo da pišem dramu Gulviri i Bogo i kada sam video sirotu slepu Gorogil nisam imao izbora nego da je i završim. Godinama sam slušao priče o tuzi i užasu kada su belci otimali i odvodili urođeničku decu iz plemenskih zajednica. Majke su bespomoćno plakale, često sakateći same sebe, očajne što više neće videti svoju decu. Ovakva politika „asimilacije“, otpočeta dvadesetih godina bila je predstavljana kao humanitarna akcija preduzeta radi „spasavanja domorodačke dece od zlih čini logorske vatre“. Ta praksa je potrajala sve do sedamdesetih godina, lišavajući starosedelačke zajednice novih naraštaja i uništavajući njihovu kulturu. Veoma je nalikovala na otimanje srpske dece od strane nasrtljivih Turaka tokom njihove okupacije Srbije. To otimanje, koje je trajalo četiri stoleća, sastojalo se u tome što su svake sedme godine u srpska sela upadali turski vojnici i uzimali danak, porez u krvi. Ukradena deca su odvođena u Istambul da bi bila prevedena u islamsku veru i konačno postala janičari, okrutna pešadija Otomanske imperije. U Australiji ukradenoj plemenskoj deci nije namenjivano da postanu ratnici. Mnoga od njih su odvođena u logor Kahlin ili slične centre u okolini Darvina odakle su ih usvajale bele porodice iz cele zemlje, nekad čak i iz inostranstva. Mnogi su završili kao kućna posluga, dobivši malo obrazovanja i otuđivši se od svoje plemenske kulture i rođaka. Nekolicina koja je u svojim belim porodicama dobila pravu roditeljsku brigu možda je odgajana bez reči o njihovom poreklu. Mogao sam pogoditi da je par koji je usvojioKerol dao svojoj poćerki ljubav i obrazovanje potrebne da bi se uspelo u svetu belih ljudi. Ona je verovatno bila jedna od onih dovoljno srećnih da naiđe na brižnu porodicu, i uprkos mojoj odbojnosti prema pomisli da se deca silom oduzimaju prirodnim roditeljima, osećao sam da bi i obratno bila tragedija ako bi Kerol sada odbacila ljubav i očekivnja svojih belih roditelja. U mojoj staroj domovini otomanski upadi u srpska sela radi danka, „žetve ljudi“, duboko su potresali seljane. Stravična sećanja na te upade prenošena su s jednog srpskog kolena na koleno dugo nakon što su Turci, posle pet stotina godina okupacije, bili oterani iz zemlje. Osvajači, bilo na mom starom Balkanu ili u Australiji, malo se međusobno razlikuju po svojoj okrutnosti, iako je ona u Australiji često bila prikrivana nekom parlamentarnom uredbom. Godine 1953, dok su političari često izgovarali reči kao što su „sloboda“ i „demokratija“, Australijska vlada je donela zloglasnu Uredbu o socijalnom staranju koja je davala tiranske moći Glavnom zaštitniku Aboridžina.

Razdvajanje starosedelačkih porodica, njihova izolacija u logorima i rezervatima, zabrana brakova i odvođenje dece od njihovih roditelja postalo je politika kakva nikada više neće biti viđena.

Sa Gulviri i Bogo u torbi ukrcao sam se na autobus u Darvinu i otputovao preko celog kontinenta, u Melburn.

Tamo sam iznajmio daktilografa da prekuca moj komad na matrice kako bih ga umnožio u 50 primeraka, ali mi je nestalo novca za štampanje. Jedan srpski useljenik, Žika Nikolić, novinar, ponudio mi je pomoć. Došao sam kod njega kući u nedelju ujutru i on mi je tokom celog dana i sledeće noći pomagao da okrećem ručicu jedne stare mašine za umnožavanje koju je čuvao u garaži, kako bi napravili 25 kopija drame. Žika me je upozorio da se u Australiji o takvim stvarima ne piše. On je odrastao u Sarajevu i znao je za janičare i otimanje dece, i u svojoj domovini, i u Australiji, možda više nego iko koga sam ranije sreo.

Poslao sam po jedan primerak svoje nove drame svim pozorištima u Australiji, ali nisam dobio ni jedan ljubazni odgovor kojim bi me makar obavestili da je pošiljka primljena. Pozvao sam Džordža Vejlija, upravnika pozorišta Melburnskog univerziteta (on beše uspešno postavio na scenu Beketov komad Čekajući Godoa).

Džordž mi je nevoljno rekao da bi, ako se komad i postavi, jedva iko došao da ga vidi. „Čak i urbanizovani Aboridžini ne govore o toj temi.“ Džordž mi je savetovao da pokušam sa Beti Burstal, jednom od osnivača La Mame, oglednog pozorišta osnovanog polovinom šezdesetih godina, koje je bilo tako malo da bi bilo potpuno nevažno da li će se iko pojaviti da pogleda predstavu. Beti Burstal je pročitala moje delo, ali mi je razdraženo rekla: „Ne sviđa mi se.“ Sreli smo se posredstvom Krisa Hemensleja, melburnškog pesnika kome se moje delo dopalo.

Jedna studentkinja Melburnškog univerziteta je postavila Gulviri i Bogo sa svojom pozorišnom grupom.

Imala je mađarski akcenat, a u Australiju je stigla sa roditeljima nekoliko godina ranije. Rekla mi je da je odvođenje aboridžinske dece u Australiji veoma slično odvođenju njenih jevrejskih sunarodnika u Evropi, i pričala o knjizi Dnevnik Ane Frank. Međutim, kada je postavljen na scenu, moj komad je imao samo jednu predstavu, i to skraćenu.

Posle nekoliko godina ponovo sam napisao isti komad i promenio mu naziv u Jablani, što je više zvučalo evropski. Harold Bajdžent ga je uvrstio u ediciju objavljenih komada, koja je bila deo programa koji je vodio u vreme dok je bio upravnik Saveta za obrazovanje odraslih u Melburnu.

Jednu kopiju sam poslao i Semjuelu Beketu i ubrzo dobio od njega pismo: „Poslaću Vaš rad mom londonskom izdavaču.“ Taj izdavač, međutim, nije uspeo da shvati o čemu se u komadu radi. U to vreme Australija je u celom svetu smatrana „zemljom srećnika“, a oduzimanje aboridžinske dece od njihovih roditelja se shvatalo kao njihovo preseljenje iz pakla u raj. Mada sam sa svojom dramom zapao u ćorsokak, ponovo sam nekoliko godina kasnije oslikao sudbinu te dece u romanima Valg, Karan i Raki, i poslao kopije prva dva naslova Beketu, kao zahvalnost što me je hrabrio da ustrajem u pisanju.

Kada sam se vratio u buš, čuo sam još užasnih pričao otimanju domorodačke dece. To me je veoma zaokupljalo, te sam često u snu viđao janičare, mada su oni harali mojom domovinom mnogo pre moga rođenja. „Žetva“ srpske dece je lepo opisana u delu Na Drini ćuprija, epskom romanu srpskog pisca Ive Andrića koji mu je doneo Nobelovu nagradu za književnost. Bila je to druga knjiga koju sam pročitao nakon odlaska iz rodnog sela Trešnjevice. To je moralo biti 1952. godine, i mada sam osećao da sam, u tim ranim godinama, bio nedovoljno pripremljen da pratim delo takve epske sadržine, poznavanje srpske epske poezije mi je pomoglo da razumem knjigu. Kada sam završio sa čitanjem knjige Na Drini ćuprija, zavetovao sam se da ću napisati sličnu knjigu, ali samo morao da čekam četrdeset pet godina da ispunim taj zavet. Do tog vremena sam stekao jedinstveno iskustvo koje mi je omogućilo da u svojoj knjizi Raki oslikam i danak u Srbiji i „ljudsku žetvu“ u Australiji. Oko godinu dana nakon što je ona 1994. godine objavljena u Australiji je, na zahtev Aboridžina, obrazovana Kraljevska komisija za utvrđivanje činjenica o ukradenim naraštajima dece iz plemena. Čovek koji je bio naimenovan da rukovodi tom komisijom, ser Ronald Vilson, bio je pravnik i šef Komisije za ljudska prava. Kada se 1997. pojavio izveštaj na petsto strana, sadržao je sijaset strahota koji su podsećali na užase iz feudalnog doba Otomanskog carstva. U njemu su bili opisani smrt, mučenje, kažnjavanje i otimanje. Svaka treća devojka je bila silovana, a slično su prošli i dečaci.

Nakon što su pročitali taj izveštaj, vođe Jevrejske zajednice u Australiji su izdali saopštenje da je nasilno odvođenje aboridžinske dece u Australiji ravno genocidu.

Ser Ronald je potom izgubio svoj posao u komisiji.

Govorio je da Australijska vlada treba da se izvini Aboridžinima, ali je Vlada, odbijajući da to učini, tvrdila da su deca ukradenih naraštaja odvođenjem od njihovih plemenskih roditelja – zapravo bila na dobitku. Verujem da je to isto toliko besmisleno kao i izjava da je sa Jevrejima lepo postupano – jer su imali besplatan prevoz do Aušvica. Izgleda da je bezobzirna osionost australijske vlade uticala na Vrhovni sud Australije. Godine 1997, to telo je nakon saslušavanja izjava žrtava ukradenih naraštaja iz severne Australije, odbilo njihov zahtev za odštetu. Nekoliko godina pre toga isti sud je razmatrao slučaj bele žene koja je tvrdila da je dingo „ukrao“ njenu bebu dok je kampovala u Uluru (Aires Rok).

Podržavan od ljudi sa humanitarnim i građanskim slobodarskim žarom, njen slučaj se godinama povlačio po australijskom zakonskom sistemu. O njoj su napisane knjige, snimljen film i čak napisana i opera, a u svim tim ostvarenjima dingo je predstavljan kao demon. Ta bela majka je na kraju dobila milione dolara nadoknade, ali, naravno, njena beba je bila bela. Za hiljade starosedelačke dece koju su belci ukrali, i za mnoge od njih koji su umrli nije bilo čak ni reči izvinjenja. One noći kada sam čuo da je Vrhovni sud odbio aboridžinski zahtev, sanjao sam kako se čitava klupa sudija na Međunarodnom sudu u Hagu okupila da brani takvo grubo kršenje Zakona o ukidanju ropstva iz tridesetih godina XIX veka.

Ser Ronaldov izveštaj o ukradenim naraštajima, mada izuzetno hrabar, nije se dovoljno pozabavio činjenicama koje se tiču „biskupa sa 150 žena“. U taj ozloglašeni slučaj upleteno je svešteno lice francuskog porekla, Fransis Havijer Gsel, papski tutor koji je kasnije unapređen u biskupa. On je služio u Severnoj Teritoriji od 1906. do 1949. godine. U misiji na Batrst ostrvu osnovao je logor za devojčice iz lokalnih plemena, stare od šest do osamnaest godina, tvrdeći da mu je Bog namenio božansku misiju da ih spase. Prema njemu, domorodački muškarac je bio muž tiranin: „On je u svojoj porodici vlasnik žene ... i nije muž u evropskom smislu te reči. Žene su njegova pokretna imovina ... njegovi robovi.“ U svojoj autobiografiji L' Eveque aux 150 Epouses, objavljenoj u Francuskoj 1954. godine, biskup Gsel objašnjava kako je dolazio do vlasništva nad plemenskim devojčicama:

„Kupovinom tih mališanki, postajao sam njihov vlasnik sa istim pravima koje bi imali njihovi prodavci...“ Biskup je izvestio da je te devojčice kupovao ne od njihovih roditelja, već od ljudi za koje su one bile verene. Međutim domoroci su smatrali da su te devojčice belci otimali i odvodili u misiju, ostavljajući tako pleme bez budućih majki potrebnih za stvaranje sledećih naraštaja.

Domoroci sa Batrst ostrva su imali veoma strog tradicionalni sistem krvnog srodstva koji je nadgledao rast populacije i sprečavao međuplemenske sukobe, ukrštanje i širenje bolesti. Mlada devojka je mogla biti zaručena za starog muškarca, kako bi brinula o njemu i njegovim starijim rođacima, ložila vatru, skupljala hranu i ugađala im. Bez takvog staranja mladih žena za porodicu plemensko društvo bi se urušilo. Kada bi napunile osamnaest godina, aboridžinske devojke su napuštale logor misije da bi bile predate svojim budućim muževima u Darvinu: belim muškarcima katoličke vere. Biskup Gsel je bio odlikovan Ordenom Legije časti i Ordenom Britanske imperije u znak priznanja za njegovu službu čovečanstvu!

U svojoj autobiografiji biskup Gsel piše kako je, tokom svoje posete Rimu, ispričao papi o svojih 150 žena, na šta je njegova svetost odgovorila: „Razumem. Kupujete te žene da biste im dali slobodu ... imate moj apostolski blagoslov.“ Ne bi li sad bilo prikladno da žrtve ukradenih naraštaja zatraže izvinjenje i nadoknadu od Vatikana?

Tokom celog devetnaestog i velikim delom dvadesetog veka starosedelačka kultura je često označavana kao „primitivna“ ili „varvarska“. Takvo shvatanje je izvedeno iz starog britanskog gledišta da su Aboridžni niža ljudska vrsta jer nikada nisu obrađivali zemlju, niti su imali društvenu strukturu koja je nalikovala nekoj odranije poznatoj njenim tumačima. Govorilo se i da im čak nedostaju energija i volja za upuštanje u međuplemenske ratove. Pa, ipak, ti plemenski narodi su imali najdugotrajniju i najsvrsishodniju kulturu na planeti i najbolje su se starali o svojoj zemlji. Tokom celog života u plemenu ljudi su pevali kako bi prizvali blagonaklonost biljaka, ptica i životinja, i basmama dozivali kišne oblake kako bi obezbedili dobru žetvu vičeti larvi i semena trava. Pesme koje su pozivale na rat i osvajanje su bile nepoznate plemenima Australije, dok su „plemena“ na drugim kontinentima smanjivala svoje brojno stanje ratujući međusobno. U starosedelačkoj usmenoj mudrosti, u svakoj plemenskoj porodici je s naraštaja na naraštaj prenošena briga za rođake, bolesne i stare.

Najveći deo svog razumevanja plemenske poezije dugujem svojoj preminuloj ženi, Đumali, koju sam sreo dok sam boravio na severu i uz koju sam mogao mnogo da naučim o širokoj primeni plemenskih stihova. U rezervatu i njegovoj okolini živeli smo hraneći se u prirodi kao što je to u to vreme činila i većina ekonomski nezavisnih urođeničkih grupa. Tada je poezija bila veoma živa; bila je prisutna, kao i pre mnogo naraštaja, kako bi čoveku pokazivala kako da živi sa svojom zemljom i od nje.

Voleo sam da posmatram Đumalu kako loži vatru; nikada nije propuštala da kaže nekoliko stihova svom paru štapova dok je brzo okretala jedan unutar drugog (dim se često pojavljivao pre nego što su do kraja bile izgovorene reči pesme). U bušu je rasla jedna posebna vrsta drveta koja je unutar stabljike imala pukotinu i od koje je ona pravila svoje štapove za potpalu. Kad god bi prolazila pored tog drveta rekla bi mu nekoliko stihova, kao da pozdravlja prijatelja.

Jednom kada sam stavio veliki svežanj drva na vatru i razbuktali plamenovi spalili lišće na okolnom drveću, ispričala mi je mitsku priču o emu ženi koju je muž odveo da živi sa njegovim plemenom. Osećajući strah od nepoznate zemlje, ona je naložila veliku vatru koja je zahvatila okolno granje i spalila oba njena krila. Posle nekoliko dana čuo sam je kako u logoru sa još jednom ženom peva nešto što je ličilo na pesmu ispevanu u vreme kad je gorela ta davnašnja vatra:

U aboridžinskoj poeziji drveće, kao i sve ostalo, ima dušu. Neko od njih je ponovo rođeni saplemenik. Đumala je imala običaj da ih noću osluškuje. Uveravala me je da drveće priča među sobom, da često peva svojim lišćem i uvek je mogla da na osnovu njihovih glasova odredi da li je u pitanju muško ili žensko drvo. Znala je za gvozdeno drvo9 pod kojim su belci postavljali zamke za dingoe. Kad god bi se životinje pojavljivale, ono im je uvek šaputalo da ne prilaze.

Izgledalo je kao da dingoi to primećuju i da se drže podalje od tog mesta, ali traperi gotovo nikad ne odustaju. Jednom me je Đumala probudila posle ponoći: „Jadna dušica; uhvaćena je,“ rekla je da je čula dingov urlik koji je zvučao malaksalo, što ju je navelo da pomisli kako je životinja odavno uhvaćena. „Mogu danima da ostanu zarobljeni.“ Povela me je u mrak i nakon što smo neko vreme hodali, zavijanje se ponovo čulo. Đumala se nakratko zaustavila, zatim duboko uzdahnula i u mrak otposlala dva otegnuta urlika. Uhvaćena životinja nam je odgovorila pokazujući nam pravac u kome treba da nastavimo; ali samo zakratko. Noćni povetarac koji se neočekivano pojavio odneo je zvuk dingovog glasa. Dok smo lutali kroz buš, Đumala je mrmljala neku staru basmu. Mislio sam da je o dingoima, ali sam kasnije saznao da je molila vetar da se utiša. Uporno je ponavljala svoju pesmu sve dok se vetar nije smirio. Konačno smo u zoru pronašli dinga kraj izvora – par svetlih očiju koje su gledale ka nama iz mraka; uhvaćena životinja nas se bojala, ali kako nije mogla da pobegne, cvilela je. Kada smo prišli bliže, počela je da reži. Polako sam pružio ruku prema zamci, ali pre nego što sam je uhvatio jedan zub mi je probio kožu na prstu. „Plaši se boje tvoje kože;“ Đumala je mislila da bi se dingo sa više žestine odnosio prema belcima, ali oni su naučeni i da budu oprezni i prema crnima.Mislila je da treba da se odmorimo neko vreme i pustimo životinju da se smiri.

Dingica je izgledala veoma mršavo; stomak joj je visio, sa četiri sise po kojima se videlo da su skoro bile sisane. „Traperi će je ubiti ako je nađu.“ Đumala je rekla da su joj stari jednom pričali kako su dingoi nekada spavali sa njima, lovili i delili plen, ali da je to bilo samo do pojave belaca sa kockama šećera, čajem i keksom. Ljudi su ostajali u logoru nemajući potrebe za lovom. „Uzmi koliko god hoćeš kocki šećera,“ rekao im je beli posetilac. Dingo nije voleo hranu i piće belog čoveka i otišao je da lovi sam; otada je ostao u bušu. Kako smo se odmarali blizu uhvaćenog dinga, polako smo se pomerali prema životinji. Kada sam bio dovoljno blizu uglavio sam jedan štap u čeljusti zamke i razdvojio metalne zube. Dingica nije gubila vreme – izvukla je nogu i hramljući nestala. Preko središta australijskog kontinenta, od istočne do zapadne obale, hiljadama milja proteže se ograda od pletene žice – kao veliki kineski zid – da spreči kretanje dingoa sa severa na jug. Na severu zemlje belci su često obučavali domoroce da hvataju dingoe u zamke i da im odsecaju uši kao dokaz da su ubili životinju, za šta su dobijali nagradu. Ta nagrada je retko kad isplaćivana u novcu – umesto njega urođenicima su isporučivali male količine šećera, čaja ili stare odeće. Dobijali su čak i duvan i alkoholna pića. „Neki od mojih rođaka su to radili;“ Đumala mi je ispričala za jednog svog ujaka, Nabarabu, koji je dobio takvu nagradu.

Nabaraba je prestao da priča sa ljudima i više nije uzimao hranu ni vodu. Jednoga jutra je izašao iz logora i seo na zemlju na jednoj šumskoj čistini, gde je ostao sve dok nije umro. Kasnije, ljudi su pričali kako se u noći nakon preuzimanja nagrade Nabarabi u snovima pojavio dingo koga je ubio. Životinja je imala glavu Nabarabinog oca i telo ubijene životinje. „Jadni moj ujak, to je bilo previše da bi mogao s time živeti.“

Nadao sam se da će s vremenom moja koža izgubiti svoj beli miris i dobiti miris logorske vatre, lišća eukaliptusa i prašnjave zemlje, i da bih mogao zadobiti poverenje dinga kao i njihovi raniji gospodari. I Đumala se tome nadala. „Prićiće ti u svoje vreme.“ Ona je, kao i većina njenog naroda, verovala da kada izgubiš rođaka, dingo iz divljine dolazi u tvoj logor i pridružuje ti se.

„Možda ćeš morati da čekaš mnogo monsuna da se to dogodi.“ Nisam joj rekao da su mi dani u bušu možda izbrojani. Još otkada su se moji spisi o onome što se dogodilo urođenicima u Gouvu pojavili u štampi, znao sam da će me tražiti i da ću pre ili kasnije morati da podnesem kaznu zato što sam progovorio. Možda nije bilo mudro što sam pisao o tome i tako upropastio priliku i povlasticu da sa Aboridžinima ostanem u divljini do kraja života. Najveća sreća kojoj sam se ikada mogao nadati bila je da izgubim svoj evropski miris i zaslužim poverenje dinga.Međutim, nije mi žao što sam pisao o Gouvu; nešto sam naučio dok sam rastao u zabačenom srpskom selu Trešnjevici gde me je usmeno nasleđe učilo da ustanem i govorim, uprkos svim okolnostima. Većina omladine mojeg naraštaja je odabrala da se ne pobuni protiv opresivnog sistema „Maršala Tita“; mnogi od njih su se čak pridružili njegovoj partiji, kako bi opstali. Nisam se pomirio sa tim sistemom i morao sam da napustim zemlju. Ali čak i sada, živeći pola sveta daleko do svoje stare domovine, suočio sam se sa sličnim problemima. O tome nisam govorio Đumali. Ona je pokušavala da se drži divljine i da sačuva ono što je ostalo od uobičajenog života u vreme kada su ga napredak i razvoj ugrožavali.

Jednoga dana smo u šumi videli raščišćen prostor sa dugom linijom drvenih ostataka koja se protezala preko spaljene gole oblasti. Te noći me je probudila: „Upravo sam videla kako drveće beži iz ove zemlje. Sad, kad je gumi drveće naučilo da hoda, belci ga se nikad neće domoći.“ Nekoliko dana kasnije, posmatrajući Mlečni put, ispričala mi je: „To je trag pepela preko neba zaostao nakon spaljivanja dugih nizova drvnih ostataka.“ Podsetio sam je da neki od staraca u plemenu misle da je to trag od kostiju mrtvih; tada je brzo dodala: „Naravno, drveće su naši prijatelji.“

Kada je rođeno naše prvo dete, jedno stringibark drvo10 ispred našeg stenovitog zaklona se zanjihalo i udarilo granom o granu – bilo je to slanje poruke drugom drveću i svetu duhova. Dete je nazvala Đo, stringibark, i to drvo je postalo njegov lični totem. Bilo mi je žao što mi uši nisu priviknute da slušaju pesmu drveća, ali sam se pridružio i učinio sve što sam najbolje mogao da pokažem poštovanje svim eukaliptusima, kao što bi to učinio sasvojim rođacima. Izbegavao sam da gulim koru sa stabala, a kada sam ložio logorsku vatru uvek sam pazio da grane budu daleko od dosega plamena. Đumala je smatrala da se moja ljubaznost isplatila. Jednom, dok smo spavali kraj vatre na obali reke, ogroman eukaliptus je pao tokom noćne oluje. Iznenada smo se našli između dve velike grane koje su udarile o zemlju; da se drvo malo zakrenulo na drugu stranu palo bi na nas.

Svoje izglede da ostanem u bušu povezivao sam s nadom da će me pogrešno smatrati američkim beguncem od vojne obaveze. Darvin je početkom sedamdesetih godina bio preplavljen mladim ljudima koji su bežali iz Evrope i SAD kako bi izbegli Vijetnamski rat. Bilo je i mnogo mladih Amerikanaca koji su dezertirali iz Vijetnama i pokušavali da se sakriju u Australiji. Njihovo prisustvo jedva da je brinulo lokalne vlasti i nije izgledalo kao da bi neko zalazio stotinama kilometara u divljinu da bi tražio mlade begunce koji nisu pravili nikakvu štetu.

Negde u to vreme napisao sam nekoliko priča o Vijetnamskom ratu, kako bih bio pripravan ukoliko me jednoga dana pogrešno procene kao vijetnamskog dezertera. Taj rad mi je doneo vodeću australijsku nagradu za kratku priču, koju su preporučili australijski pisci Džon Morison i Alan Maršal. Kada sam bio pozvan da prisustvujem gala uručenju nagrade u Gradskoj većnici Melburna, pozvao sam Alana Maršala sa javnog telefona u Darvinu – moj stari prijatelj je bio kratak: „Trebalo bi da im pošalješ telegram i javiš da si propustio let.“ Pobednički rad je kasnije uMelburnskoj LaMami čitao pesnik Kris Hemenslej.

Jednoga dana u Darvinu, gde sam povremeno navraćao, sustigla su me dva kršna čoveka. Bili su veoma grubi, nikada nisam otkrio za koga su zapravo radili, ali rekli su mi da stvaram probleme i da moram da napustim zemlju.

Išli su za mnom, postajući sve nasrtljiviji. Osećao sam da će poći za mnom ako pobegnem u buš i da bi me tamo mogli ubiti, a isto tako i Đumalu i decu. Izgledalo je mudrije ostati u Darvinu. Moji progonitelji su mi rekli da za tri sata jedan avion leti za Evropu i da mi je rezervisano mesto u njemu. Ispratili su me na aerodrom kako bi bili sigurni da sam ušao u avion, uprkos mojim stalnim prigovorima. Kasnije sam sa aerodroma u Singapuru telefonirao Alanu Maršalu u Melburn, rekao mu da ću doleteti u Melburn preko Londona, i da ću ga pozvati da se vidimo kroz nekoliko meseci. Alan nikada ranije nije čuo da neko tim putem putuje u Melburn, ali sam mu rekao: „Ne putuje se slobodno kako čovek želi.“ Mora da me je razumeo i više ništa nije pitao.

Đumalu sam viđao u snovima još dugo nakon što sam napustio buš. Uvek je izgledalo kao da trči, bežeći iz jednog okruga u drugi. Mogao sam da vidim i drveće koje beži zajedno sa njom: kad god bi se pokrenula, izgledalo je da je cela šuma prati. Drveće je putovalo mnogo sporije nego ljudi, ali je Đumala držala korak sa njim – često su se držali za ruke. Iza njih, na maloj razdaljini pratilo ih je krdo buldožera koji su obarali stabla i gurali zapleteno granje u redove sa strane koji će biti spaljeni. Jednom mi je pričala o papirnom drvetu u blizini izvora kraj koga smo često logorovali, rekavši da je to drvo, uspavano Suncem, propustilo da je upozori da su u blizini bili lovci na dingoe i da su zatrovali izvor.

Mislim da nije krivila drvo što nije bilo oprezno, već da je pokušavala da mi kaže da se, ako se ikada vratim u buš, klonim zatrovanog izvora.

Osećao sam se pusto jer sam napustio sever, a da nisam Đumali rekao doviđenja, nemoćan da dođem sa njom u dodir.

Sumnjao sam da ću je ikada ponovo videti. Ali sam takođe u to vreme verovao u plemensku poeziju i osećao da će se, ma kako dugo moje osustvo bilo, drveće starati o njoj i deci. „Nasloniš jedno uvo na stablo i slušaš sve što ti prijatelji šapuću,“ govorila mi je često. Drvo ti poput odanog psa maše repom. Morao sam da verujem, i to mi je pomoglo da shvatim da ćemo se možda ponovo sresti, makar kao biljke ili ptice.

7.

Dok sam bio u Evropi vratio sam se u Jugoslaviju da posetim svoga oca Stevana. Otkako je Titov režim stupio na vlast on je veliki deo svog života proveo po zatvorima, samo zato što se držao svog parčeta zemlje u srpskom selu Trešnjevica. Dan nakon što sam stigao kući, kurir iz policijske stanice u Aranđelovcu je ocu doneo neki papir. Na njemu je pisalo: „Obavešteni smo da u svojoj kući imate stranca. Treba da se odmah javite u našu kancelariju.“ Moj otac se razbesneo što su me nazvali strancem. Seoska kuća u kojoj je živeo bila je uknjižena i na njegovo i na moje ime, a ja sam bio i zakonski vlasnik dela zemlje. Kako poreski obveznik može biti stranac u sopstvenom domu? Rekao sam ocu da ću otići u grad umesto njega, da posetim te lokalne birokrate. Ja sam bio taj koga policija želi. Do grada je bilo oko petnaest kilometara hoda pustim brdskim putem i odlazak tamo mi je pružao dovoljno vremena da se prisetim svog života ovde, pre nego što sam napustio zemlju. Moj najstariji brat Milinko je ponudio da mi se pridruži na putu do grada, ali sam ga ubedio da će biti sasvim u redu ako odem sam.

Voleo bih da idem u društvu sa bratom, ali njegova ćerka Zlatija upravo je završavala studije na lokalnom univerzitetu, te sam se bojao da bi se njene šanse za odgovarajući posao smanjile ako bi on sad privukao pažnju lokalnih vlasti.

Prisetio sam se kako sam hodao ovim putem 1941. godine kada sam, kao seoski dečak, pratio svog oca Stevana do pijace u gradu. Mora biti da sam tada prvi put čuo za „vilu“ iz Australije, ne znajući da je žena koja je nosila to ime bila dobar pisac i humanista izuzetno snažne volje. Na pijaci se nalazila spomen česma, jedina javna česma u gradu. Imala je veliku mermernu ploču u kojoj su bila uklesana imena dobrovoljki iz vojne jedinice Škotske ženske bolnice koja je služila u Srbiji u periodu 1915 – 1918, kao i osnivača te jedinice, dr Elsi Inglis.

To je bilo pre nego što sam naučio da čitam, te mi je otac pročitao imena sa mermerne ploče. Pored česme je sedeo jedan slepac i svirao u gusle, tradicionalni srpski jednožični instrument, i promuklim glasom pevao o vili iz Australije.

Bere bilje po Kajmakčalanu
Da ugasi rane na junac’ma
Ruke vile od Sunca su blaže.
(Deseterac)

U srpskoj mitologiji vila se pojavljuje nakon bitke da pomogne ranjenima i čak može da ponovo udahne život poginulima. Stari guslar je imao ožiljke na licu i drvenu nogu. Seljaci koji su se okupili oko česme su pričali o tome kako im je vila iz Australije pomagala tokom Prvog svetskog rata a otac mi je rekao da je i njemu pomogla. U zimu 1915. godine nemačka armija je upala na Balkan i pred sobom potisnula srpsku vojsku i kolone izbeglica.

Srbi su se u zimskim mesecima peške povlačili preko visokih planina Albanije – bilo je to opasno putovanje koje je tek svaki drugi čovek preživeo, a potom su se domogli Grčke. Tamo su još mnoge hiljade pomrle od rana, malarije, tifusa, gladi i iscrpljenosti. To je bila velika propast koja je uzbunila ljude u Engleskoj. U Londonu je osnovan Fond za pomoć Srbiji, na čijem čelu je stajao Vinston Čerčil i drugi istaknuti članovi plemstva.

Trebalo je na Balkan poslati medicinske timove na čelu sa lediPadžet, kako bi se pomogložrtvama rata.Majls Frenklin je bila među dobrovoljkama koje su se pridružile jedinici Škotske ženske bolnice, od kojih su mnoge bili lekari koje su, zato što su žene, u to vreme teško bile prihvatane u  medicinskoj struci. Bilo je takođe i mnogo neobučenog ženskog osoblja. Iako su pošle na Solunski front kako bi dokazale da žene kao lekari i bolničarke mogu da obavljaju svoju dužnost na prvoj liniji fronta podjednako dobro kao i muškarci, te žene su, pre svega, imale želju da olakšaju patnje postradalim ljudima. I one su se junački ponele.

Škotska ženska bolnica je bila postavljena u Ostrovu, u staroj seoskoj kući u senci planine Kajmakčalan u blizini linije fronta. Voda za bolnicu se morala donositi u rukama sa obližnjeg potoka. U kući nije bilo toaleta, a nije bilo ni ikakvih drugih pogodnosti. Osnovno medicinsko sredstvo bio je hipermangan. Medicinska ekipa je morala sama sebi da priprema hranu koja se često sastojala samo od suvog hleba. Najbliža bazna bolnica se nalazila u Solunu, na oko dva dana hoda prašnjavim putem.

Bio je relativno veliki broj dobrovoljki iz Australije i Novog Zelanda koje su, kao Majls Frenklin, bile mlade žene na početku života. Doktorka Aneta Benson koja je zbog rana dobijenih na liniji fronta ostala invalid (izgubila je nogu), dr Meri de Garis, mis Oliv Kelso King, mis Meri Bedford (vođa ekipe), dr Lilijan Kuper, dr Džesi Skot (hirurg) i mnoge druge. Čudno je međutim da se samo Majls Franklin u mislima ljudi za koje je brinula uzdigla do statusa vile – iako, čak, nije bila školovana bolničarka. Mnoge od njenih koleginica iz Australije i Novog Zelanda su poginule kada su Nemci na ulasku u Solunsku luku torpedovali bolnički brod „Marquette”.

Druge koleginice su poginule od neprjateljskih granata, od bojnih otrova u blizini linije fronta ili od malarije ili drugih bolesti. Bio je to pakao užasan kao i Galipolje, koje se nalazilo istočno od Soluna. Neke od tih žena iz medicinske ekipe su dobile najviša vojna odlikovanja za hrabrost koju su pokazale spasavajući ranjenike sa linije fronta. Kada je rat završen, neke od tih dobrovoljki su ostale u Srbiji, radeći u sirotištima i drugim humanitarnim organizacijama. One koje su ostale do Drugog svetskog rata Nemci su zarobili i odveli u Libenau, nemački koncentracioni logor za žene.

Druge su odvedene u Jasenovac, koncentracioni logor u Hrvatkoj gde su proglašene za Jevrejke (u to vreme Hrvatska je bila marionetska država Nemačke i tehnički u ratu sa Ujedinjenim Kraljevstvom i Sjedinjenim Državama). Tako su koleginice Majls Frenklin završile u Jasenovcu, zajedno sa Srbima čije su živote spasile u Prvom svetskom ratu.

Majls Frenklin se vratila u Australiju sa ogromnim iskustvom kao svedok ljudske tragedije i užasa rata. To iskustvo je zauvek uticalo na njen način mišljenja i stvaralački rad. Iako je napisala veliki književni opus o svojim doživljajima u ratovima na Balkanu, veoma mali deo je objavljen. Svet je više voleo da zaboravi rat, a neobjavljeni rukopisi su ostavljeni da u Mičelovoj biblioteci skupljaju prašinu.

Česma gde je njeno ime bilo uklesano u memorijalnom kamenu je preživela Drugi svetski rat, ali je uništena 1945. godine, kada je „Maršal“ Tito došao u grad da se obrati narodu okupljenom na pijačnom trgu. Možda se Titu, koji je tokom Prvog svetskog rata bio kaplar u austrijskoj/nemačkoj vojsci nije sviđalo da slepi guslar peva junačke pesme koje slave dobrovoljno lekarsko osoblje iz Australije. Tako je grad izgubio svoju vilu i jedinu javnu česmu sa koje su ljudi pili vodu. (Nakon što sam šezdesetih godina stigao u Australiju, otišao sam u Sidnej da potražim Majls Frenklin, ali sam greškom bio poslat u kuću jedne druge velike dame australijske književnosti, Kajli Tenant, koja mi je sa žaljenjem saopštila da je njena koleginica umrla nekoliko godina ranije.)

Tokom velike ekonomske krize tridesetih godina dvadesetog veka naša zemlja i kuća su bile založene kod Agrarne banke. Ja i mlađa sestra Živadinka smo išli bosi, obučeni samo u košulje, naš jedini odevni predmet, napravljen od konoplje koju je majka gajila na komadu zemlje iza kuće. Odeća koju je od nje tkala je bila slična juti i grebala mi je kožu. Godinu dana pre izbijanja Drugog svetskog rata lokalna Agrarna banka, počela je da rasprodaje na dražbi imovinu u našem selu kako bi povratila pozajmljeni novac i tako je ljude terala sa njihove zemlje.

Bojali smo se da bi mi mogli biti sledeći, a otac se brinuo da će takva prodaja isplatiti samo mali deo duga.

Verovao je da bi ljudi trebalo da odu u grad i poruše banku, ali nas je spasilo izbijanje rata. Kako je vrednost valute opadala, ponekad i za 100% mesečno, otac je natovario na volovska kola bure šljivovice od roda iz našeg voćnjaka i poveo me sa sobom na pijacu. Pošto je prodao to bure otišli smo u Agrarnu banku i isplatili dug. „Vi seljaci ste se pravim čudom lako izvukli ovoga puta“, gunđao je ljutiti bankarski službenik.Moj otac ga je pogledao i nasmejao se: „Tvoja je bagra započela ovaj rat, ne moja“, rekao je, sa prkosom koji je mog oca zauvek pretvorio u mog junaka.

Drugi svetski rat je izbio iste godine kada sam, bosonog, bio poslat u seosku školu. Bilo nas je 85 prvaka11.

Učitelji su bili bračni par i oni su zajedno sa svoje troje dece nestali prve nedelje po našem dolasku. Nova učiteljica, koja je postavljena tek sledeće godine, bila je bleda mlada osoba koja je nosila staru školsku uniformu. Ovo je bilo njeno prvo učiteljsko nameštenje, i govorilo se da naše selo, udaljeno u brdima i često napadano od različitih zaraćenih grupa, nikada neće moći da dobije drugog učitelja. Ona je s nama bila jedva godinu dana kada je grupa naoružanih ljudi upala u našu učionicu sa namerom da je odvedu. „Ako ste došli da me ubijete, učinite to ovde.“ Njen glas je bio tako slab da je morala da ponovi svoje reči pre nego što su je vojnici razumeli.

Otišli su ostavljajući je sa nožem zarivenim u grudi i s očima široko otvorenim, bez treptaja. Škola je ostala bez učitelja do kraja rata.

Kada su Sloveni u šestom veku stigli na Balkan zatekli su bogatu usmenu tradiciju koja je postojala još od Homerovih vremena. Ona je cvetala tokom vizantijskog perioda i bila dovedena do savršenstva među Srbima tokom otomanskog perioda, postavši osnovni obrazovni sistem za mase.

Obrazovanje koje sam propustio u školi trebalo je da mi bude preneseno putem tog usmenog nasleđa, a to su učinili moji roditelji. Otac je napamet znao mnoštvo tradicionalnih srpskih epskih pesama i govorio nam ih je uveče ili dok smo radili na poljima. U njima su bila sva potrebna znanja koje je sakupio i složio neki nepoznati pesnik, a koja su brojni potonji naraštaji usavršili.

Živeli smo u planinama gde sam napasao porodične koze, ovce i svinje; bila je to samodovoljna seoska zajednica koja je živela samo od zemlje.

Jednom je u našu kuću došla grupa vojnika koji su tražili moga oca i koji su pokušali da nateraju moju sestru Živadinku da im otkrije gde je on. Da bi me ohrabrili da im dam željeno obaveštenje, jedan od vojnika mi je ugurao cev pištolja u usta držeći prst na obaraču. Stariji vojnik je predlagao da prvo ubiju moju sestru i oni su  nastavili da pričaju o tome dok je cev još uvek bila u mojim ustima. Skoro ceo život docnije još uvek mogu da okusim i omirišem tu puščanu cev.

Jednoga jutra 1944. godine pred vratima smo našli ranjenog partizana. Čovek je imao jedva dvadeset godina i nije mogao da nam ispriča svoju prošlost pošto mu je 45 metak razneo deo vilice i obraza. Pred našom kućom su ga ostavili njegovi saborci koji nisu ni pokušali da kucaju. Otac, koji je celog života bio vojnik i rodoljub, smatrao je da je veliki greh napustiti ranjenog čoveka koji bi, ako ga gradske vlasti predaju Gestapou, mogao biti mučen ne bi li otkrio položaj ostalih partizana. Sklonili smo ranjenika u naš podrum. Majka je žrtvovala svoj najbolji par lanenih čaršava da napravi zavoje i komprese kako bi mu olakšala bol. Otišla je do seoske vidarice da nauči nešto o travama i narodnim lekovima. Ranjeniku je bilo potrebno nekoliko meseci da se oporavi, a za to vreme rat se približio kraju.

Na planini iznad sela, na uzvisici zvanoj Kratki breg, otac je imao imanje, štalu za stoku i omanju kuću kakvu u našem kraju zovu „trlo”. Stoku je pazio moj stariji brat Milenko, a ja sam mu povremeno odnosio hranu. Tu su ponekad dolazili partizani iz šume da uzmu nešto hrane i sklone se od nevremena. Njihov vođa bio je naš komšija u selu Đorđe Đurić; neobično krupan čovek. Otac je kod njegovih roditelja redovno odlazio na slavu o Đurđicu a oni kod nas o Nikoljdanu. Iznad Kratkog brega, u pravcu Rudnika, uzdizalo se poveće brdo Straževica gde se završavao seoski atar. Sa brda se mogao videti sneg na Rudniku ponekad početkom maja. Pričalo se da su u doba Turaka Trešnjevičani stražarili na Straževici i gledali prema Rudniku da vide kada će Sali Aga („Rudnički Bik”) da naiđe sa svojim ljudima da pljačka i siluje po okolnim selima. Od Straževice je silazio potok kroz tesnu ali pošumljenu klisuru kojom smo dolazili na imanje iz sela.

Otac je bio poznat u okolini kao vredan i pošten domaćin. Imao je dobre voćnjake od kojih je sušio šljive i pekao rakiju. Božići su velika familija – u Trešnjevici ih je bilo oko 35 kuća. Pričalo se da vode poreklo od Živkovića iz okolnog selaMasloševo u Gornjoj Jasenici – iz iste kuće iz koje je izašla Karađorđeva majka Marica, mada to nije zvanično provereno. Jedan naš predak, Stevan, vojevao je sa Karađorđem u Kočinoj buni. Nakon toga doselio se u susedno selo Šatornju gde je imao kuću na lokalitetu Pobrđe, nedaleko od puta koji je sa Rudnika vodio niz Jasenicu. Uzvodno, u susednom ataru Jarmenovci bio je stari manastir podignit za vreme vladavine Lazarevića.Meštani kažu da se zvao Đorđevi Stubovi. Srušio ga je Sali Aga koji je često prolazio drumom niz Jasenicu. Kada je Turčin srušio Đurđeve Stubove, Stevan se odseli uz Trešnjevičku reku dublje u šumu i napravi kuću u klancu pored jednog izvora, odakle se iz okoline teško mogao videti dim kućne vatre. Nedaleko odatle u zaseoku Korušac bila je velika seoska kuća pravljena od hrastovih brvana vekovima ranije. Pripadala je familiji Vuković.12 U njoj su se povremeno sastajali Karađorđe i Arsenije Loma kao i njihovi saborci iz Trešnjevice – Petar Kara, Mojsilo Ranitović, Andrija Prijančević i Barjaktar Đurić (barjaktar kod Karađorđa). Svi Trešnjevičani, izuzev Barjaktara Đurića, kasnije su izginuli pri oslobođenju Jagodine.13

Na putu da sa svojom vojskom napadne Beograd, Karađorđe se iz sela Jagnjila javlja pismom saborcima u Trešnjevici da mu u Gornjoj Jasenici obezbede pozadinu u slučaju da Sali Aga krene sa vojskom sa Rudnika ka Beogradu da pomogne svome bratu Čukun Aliji. Pismo je po Karađorđevom diktatu pisao Prota iz Bukovika. To je bilo prvo službeno pismo u modernoj srpskoj istoriji .14 Pismo je nosio na konju Gaja Pantelić (komandant Karađorđeve garde) i uručio ga lično Stevanu. U Stevanovoj kući se okupilo oko 300 Trešnjevičana sa puškama, da čuju šta im Vožd piše.Među njima nije bilo pismenog čoveka pa se moralo čekati ceo dan na popa Vujanovića da dođe iz susednog sela Brezovac. Stevan je imao sina Panteliju, jedan njegov unuk zvao se Boža koji je kasnije postao načelnik Božića.

Odmah pošto su Rusi oslobodili Kragujevac u jesen 1944. u gradu je bio sazvan veliki skup naroda. Đorđe Đurić je pozvao moga oca da pođe sa njim na taj skup i da i on kaže narodu neku lepu reč. Otac se odazvao. Skupu je predsedavao jedan ruski general. Otac mu se zahvalio na oslobođenju i ispoljio nadu da kada po oslobođenju cele zemlje Narodna skupština proradi prvi zakon koji se izglasa trbao bi biti zakon o ukidanju smrtne kazne: „Nas Srba je dosta izginulo u ovom ratu “. Među delegatima je došlo do svađe i predsedavajući oficir je zatvorio skup.

Otac se peške vratio kući. Posle nekoliko nedelja stigao je poziv za moga brata Milosava (star 17 godina) i bratića Živana da se jave u vojsku. Milosav je pobegao u šumu gde se krio oko godinu dana u zemunici blizu potoka koji se spušta sa Straževice. Na istom tom lokalitetu zvanom Dugrt za vreme Turaka skrivali su se Trešnjevičani. Mnogi od Božića imaju tu po malu parcelu zemlje, iz bojazni da se zla vremena mogu povratiti. Naš pradeda Nikola, koji je imao dvanaestoro dece, imao je tu kolibu u kojoj je pravio medovaču. Tu se 1916. krio i naš deda Živko, dok je bežao od Švaba. Živan, koji je otišao na front – nikada se nije vratio, niti mu se zna grob. Njegovo ime pojavljuje se na spisku žrtava u Jasenovcu. Verovatno je bio zarobljen i sproveden u logor.

Odmah po oslobođenju otac je bio proglašen kulakom, oduzeto mu je nešto imovine i često je zatvaran.

Imao sam oko 16 godina kada sam 1948. morao da idem iz sela Trešnjevica u obližnji grad Aranđelovac, idući istim pustim putem. Poslednjih nekoliko godina proveo sam gledajući stoku na Kratkom bregu. Imali smo stada ovaca, goveda, koza i svinja ali su iz opštine dolazili redovno i odvodili stoku za obavezni otkup. Za jedno goveče dobijali smo od države kilo soli ili litar kerozina za fenjer. Moji vršnjaci napustili su selo još ranije da se školuju. Pri dolasku u Aranđelovac bio sam primljen u Industrijsko-hemijsku školu. Škola je upravo bila otvorena pri fabrici šamota koja je bila u izgradnji.

Bili smo prinudno smešteni u zgradu uprave fabrike koju su građevinski radnici završavali. Zidovi su mirisali na svež malter i kreč. Direktor je bio neki učitelj iz Dubrovnika koji se nekoliko meseci ranije prerano vratio iz Rusije sa grupom učenika zbog pogoršavanja političkih odnosa između Jugoslavije i Rusije. Tu u školi sam prvi put video električnu lampu, pročitao prvu knjigu i na radiju čuo radio-dramu Koštana. Jednom nedeljno vodili su nas u bioskop. Prvi film koji sam video zvao se Kradljivci bicikla, na italijanskom, sa natpisima prevoda na latinici koju nisam znao da čitam tako da je jedan školski drugar to za mene činio šapatom.

Svake noći sanjao sam da sam na Kratkom Bregu i obećavao sebi da ću do narednog dana prikupiti dovoljno hrabrosti da pobegnem natrag za selo.15

Jednoga dana, dok sam na železničkoj stanici čekao voz, video sam oca sa lisicama na rukama i u društvu dva policajca, kako čeka isti voz. Stajali su na kraju perona, izdvojeni od gomile. Čuo sam kako jedan lepo obučeni čovek kraj mene govori svome pratiocu: „Oslobađamo se ološa.“

Da sam bio dovoljno hrabar, mogao sam reći tom dobro obučenom čoveku da je moj otac 1910. godine regrutovan u Kraljevsku vojsku i da se borio u najkrvavijim bitkama Prvog svetskog rata. Vratio se kući 1918. godine sa osamnaest rupa od metaka na svojoj pohabanoj uniformi, srećan što je živ. Istog dana kada se vratio iz rata otišao je da poore svoje parče zemlje, nadajući se da je rat zauvek završen. Nekih dvadeset godina kasnije ponovo je regrutovan, i dobio je nekakvu zarđalu pušku sa kojom je trebalo da zaustavi nemačku Pancer diviziju. Sada je bio star i gotovo bezub.

Toga dana kada sam video oca na železničkoj stanici, krenuo sam peronom i približio mu se na nekoliko koraka udaljenosti, ali nisam bio dovoljno hrabar da zamolim čuvara da mu da moj džemper da ga greje u hladnoj ćeliji u koju je išao; ili, da mu dam nekoliko dinara koje sam imao u džepu, ili makar da mu dam maramicu. Stajali smo u tišini nekoliko minuta dok voz nije došao, i otada se nismo videli sve do nakon nekoliko godina, kada sam ja bio u bekstvu. Pre toga smo se ja i moj rođak Ljubiša dobrovoljno prijavili u omladinsku radnu brigadu za rad na izgradnji železničke pruge od Doboja do Banja Luke u Bosni. Toj omladinskoj brigadi smo se priključili kako bi stekli preporuku „dobrog omladinca“ koja bi nam pomogla da se upišemo u neku srednjuškolu.Međutim, ispostavilo se da je komandant brigade bio naš seoski komšija, brat od strica Đorđa Đurića. Svakoga dana bi postrojio brigadu, nama naredio da hodamo duž vrste, a onda bi podsticao omladince da nas grde, udaraju i pljuju na nas. Komandant je insistirao na tome da je moj otac neprijatelj: „Stari Stevan ima dve knjige u kući – Stari i Novi Zavet – dva državna neprijatelja. Konfiskovali smo mu i spalili te knjige, ali on ih zna napamet i recituje ih seljanima.“ Nemoćni da dalje podnosimo te uvrede, Ljubiša i ja smo pobegli, uputivši se peške preko polovine naše države, u pravcu sela Trešnjevice, udaljenog oko 500 kilometara. Za nama je poslata potera sa naređenjem da puca. Sustigli su nas visoko u bosanskim brdima i otvorili vatru na nas. Jedan metak mi je prošao kroz pantalone u visini struka i zasekao mi kožu. Skočio sam napred, upao u neku jarugu i tako im nestao iz vida.

Bilo je proleće i godina velike gladi; ljudi su umirali od neuhranjenosti. Išli smo kući, osećajući da smo na ivici da umremo od gladi. Prošli smo pored kamenoloma u mestu zvanom Slovac, u Kolubari, gde je jedna grupa zatvorenika tucala kamen. Motali smo se oko zatvoreničkog logora nadajući se da ćemo videti mog oca i zamoliti ga za nešto hrane. Konačno smo došli sa njim u dodir, i on nam je krišom doturio nekoliko suvih korica hleba koje je povremeno dobijao od kuće kao dodatak mršavom zatvorskom sledovanju: „Idi kući i čvrsto se drži seoske zemlje“, rekao mi je. Otac je izgledao kao da ima polovinu svoje uobičajene težine, a ruke su mu bile pokrivene tvrdim žuljevima. Činilo se da mu je koža dobila boju stena u kamenolomu. Savetovao mi je da putujem noću i da tražim pomoć samo u udaljenim selima.

„Ako nabasaš na zalutalog psa, sprijatelji sa sa njim. Neka te prati, i tako ćeš izgledati kao običan seoski mladić.“ Tokom Prvog svetskog rata otac je bežao iz austrijskog zarobljeništva i stigao kući peške nakon što je prešao gotovo pola Evrope. Njegov savet nam je pomogao. Ali kada smo stigli kući u Trešnjevicu, Ljubiša i ja smo otkrili da nas milicija već čeka; odveli su nas sa lisicama na rukama, ne dajući nam čak ni priliku da nešto pojedemo.

Po povratku sa izgradnje pruge otišao sam za Novi Sad i upisao se u Mašinsko-mlinsku školu u Sokolskoj ulici br.1; bez karakteristike. Profesorku srpskog (mislim da se zvala Venka) čudilo je zašto sam izabrao tehničku školu. Smatrala je da bi mi možda učiteljska škola više odgovarala jer je primetila moju sklonost za pisanje. Nisam joj rekao da bi bilo nemoguće dobiti pozitivnu karakteristiku da bi se upisao u takvu školu.

Bio sam smešten u internatu u Nikolajevskoj ulici, blizu stare Nikolajevske crkve. Preko puta nalazila se biblioteka Matice Srpske, puna knjiga za čitanje. Počeo sam da pišem pesme.

Kada sam stigao u kancelariju, mesni milicajac koji se žalio na mog oca da pruža utočište strancu, rekao mi je da strani posetioci u Jugoslaviji čine prestup ako se ne prijave lokalnim vlastima. Čak i kad sam mu rekao da je kuća moja, ustrajao je na tome da je kazna za to što se nisam prijavio zatvor u trajanju do šest meseci.

Sada se službenik odjednom zainteresovao da čuje kako sam se snašao u Australiji i koliko često posećujem ondašnju pravoslavnu crkvu. Želeo je da zna ime sveštenika, ili bilo koje srpske nacionalne organizacije, i imena ljudi koji su u njih učlanjeni. „Koliko često viđaš svog druga Slavka?“ pitao je. Dok je čekao odgovor, islednik mi je ponudio cigaretu. Možda je Slavko bio taj koji ga je zaista zanimao. Kao tinejdžeri, Slavko i ja smo išli zajedno u Industrijsko-hemijsku školu u Aranđelovcu.

Tamo je Slavko postao aktivan u tamošnjoj ilegalnoj grupi koja se suprotstavljala Titovom sistemu, a kada je otkrivena, završio je u zatvoru.

Objasnio sam da se ne mešam sa srpskim useljenicima u Australiji i da se bavim pisanjem, kao što to i piše u mom australijskom pasošu. Osećao sam da je u toj kancelariji moj dosije vođen još dugo posle mog odlaska iz Jugoslavije, sa tačnim detaljima o mom životu i da islednik pokušava da mi podmetne nogu. Nastavio sam da objašnjavam kako sam počeo da pišem tokom vršenja svoje narodne dužnosti, kao vojnik u Jugoslovenskoj armiji, početkom pedesetih godina. U vojsci sam imao prilike da čitam knjige i počeo sam da pišem za armijske novine. Na svoj zahtev da budem poslat u neku jedinicu gde bih mogao da naučim neki praktični posao, poslat sam u jedinicu veze u Zagrebu. Moj komandir voda, kapetan Milan Janković iz srpske manjine u Slavoniji, bio je nekadašnji partizan koji je osećao nostalgiju za svojim rodnim selom kraj Pakraca: „Pogrešio sam što sam ispustio plug iz ruku.“

Sutradan nakon što mi je to rekao napisao sam jedan članak o polupismenom vojniku iz našeg voda koji se obučavao za telegrafistu i savladao Morzeovu azbuku tako uspešno da je postavio nove rekorde. Zasluge za to motivisanje vojnika pripisane su komandiru voda, kapetanu Jankoviću. Saznao sam da su ustaše pohapsile ljude iz sela kapetana Jankovića i odvele ih u Jasenovac, zloglasni koncentracioni logor. Među zatvorenicima bila su oba njegova roditelja i jedna sestra. U selo se nikada ni jedna živa duša nije vratila iz Jasenovca, gde je, kažu istoričari, nestalo oko 750 000 Srba. Moj komandir Milan Janković i njegov stariji brat pobegli su u brda, a brat mu je kasnije poginuo u ratu. Pošto sam se sprijateljio s komandirom mogao sam da dobijem dozvolu za izlazak u grad kad god sam želeo, da posetim biblioteku, pogledam film, da prisustvujem nekom predavanju, ili da odem u pozorište. Prvi komad koji sam video bila je Lorkina Krvava svadba i od tada nikada nisam propuštao ni jednu predstavu koja se davala u gradu. Videvši moje oduševljeno zanimanje za knjige i pozorište, komandir me je oslobodio vojničkih dužnosti, tako da sam slobodno mogao da idem u grad kad sam želeo.

Posle odsluženog vojnog roka, umesto da se vratim u selo, uputio sam se u Beograd da bih pohađao otvoreni univerzitet. Taj univerzitet se zvao Radnički univerzitet i imao je veoma živ književni klub u kome su se uglavnom okupljali stvaraoci koji su propustili formalno obrazovanje i bili voljni da pišu o svojim životnim iskustvima. Jednom nedeljno u klub je dolazio Dr Joksimović sa Filozofskog fakulteta da govori o književnosti i piscima. Rado je pričao o Romenu Rolandu i njegovom naporu da istraje u pisanju. Redovno je dolazio takođe i Milenko Mihailović da govori o drami i pozorištu.

Često smo se uveče sastajali da bi čitali radove članova kluba i razgovarali o njima. Između ostalih članova, među nama su bili: Cvetin Mihailović, Bora Mladenović, Blagoje Kojić, Nikola Jeremić, Dušanka Dodik, Dragan Žigić, Ivan Pančić, Rade Popović, Stanojka Koprivica, Jovan Štula i drugi. Držali smo radionice i povremeno javno čitali u školama i fabrikama. Među članovima tog kluba bio je Mile Baričević, Srbin iz Baranje, koji me je savetovao da pročitam Sokratovu poslednju odbranu. Nikada nisam video napisani primerak te knjige, ali suštinu tog teksta mi je usmeno preneo Mile Baričević koji je bio veliki obožavalac klasične književnosti. Često je pominjao Zogovićevu pesmu Čapek se oprašta sa Pragom čije je stihove govorio šapatom.

Zogović je tada bio na Golom Otoku i o njegovoj poeziji se nije smelo govoriti javno. Stariji član kluba, Cvetin Mihailović, pokazao mi je kako da koristim našu staru pisaću mašinu. Ta pisaća mašina je imala slomljenu oprugu i da bi mogla da radi vezivali smo kanap za ručicu klizača i prebacivali ga preko ivice stola gde je drugi kraj bio privezan za flašu koja je visila u vazduhu.

Kad god bi se pritisla jedna dirka na mašini, flaša bi kliznula malo naniže i tako povlačila valjak umesto klizača. U klubu je bilo oko dvadeset članova, ali nismo mogli da skupimo dovoljno novca da kupimo novu oprugu.

Na toj mašini pisao sam mahom pesme koje sam povremeno objavljivao u Omladini, Našem vesniku, Studentskom listu, kao i sindikalnoj štampi: Metalcu, Građevinskom Radniku, Lokomativi, Crvenoj Zvezdi, itd. Nameravao sam da na toj mašini napišem knjigu u kojoj ću opisati svoj život u planinama blizu Trešnjevice, dok sam čuvao koze, ovce i svinje i pokušati da objasnim svoju ljubav za usmenu poeziju. Ali ta knjiga je morala da čeka gotovo pola veka, sve dok devedesetih godina nisam završio Raki.

Verovalo se da je Cvetin Mihailović proveo jedno vreme na Golom Otoku – o čemu nikada nije pričao. Kao tesar, pripadao je generaciji predratnih sindikalaca i dobro poznavao ljude tog vremena, mnoge sa kojima je išao rame uz rame na protestnim demonstracijama i prvomajskim urancima kao: Cana Babić, Aleksandar Rankovića, Moša Pijade, Milovan Đilas, Mitra Mitrović i drugi.

Neke od njih je sretao u zatvoru. Cvetin je bio upravo napisao zbirku pripovedaka Zapisi jednog drvodeljca. U tom neobjavljenom rukopisu sećao se tih starih drugara, ali pod izmenjenim imenima. Jednoga dana bio je pozvan u biblioteku Centralnog komiteta gde su mu rekli da bi želeli da otkupe njegov „dragoceni rukopis”, platili su mu lepo. Cvetin je uz to dobio i stan u ulici „Prvi maj“, kao i dobru penziju. Rukopis njegove knjige nikada nijeobjavljen.

U Klubu pisaca u Beogradu sprijateljio sam se sa Borom ladenovićem, kotlarem koji me je upoznao sa delima Kafke. Obojica smo gladovali i preživljavali smo tako što smo svakoga dana delili pola vekne hleba i uz nju još malo nečega. To je nadahnulo Boru da napiše Glad, kratku priču o radniku koji je otpočeo štrajk glađu kada je video plavi voz „Maršala“ Tita. Tito je bio jedan od najdespotskijih vladara našega veka, a častoljubiv da podražava i čak premaši raskošan, opsenjujući životni stil jednog Nemca, Hermana Geringa – Titov privatni voz je bio mnogo veći i imao brojniju posadu od Geringovog. Tito se oblačio pretenciozno, oponašajući Geringa. Čak je imao i veliki privatni zoološki vrt, umetničku zbirku i žudnju za najprivlačnijim glumicama u zemlji. Video je sebe kao mnogo većeg „maršala“ od Geringa.

Boro je, nakon što je napisao Glad, odveden u psihijatrijsku bolnicu. Posle nekoliko nedelja otišao sam sa kolegama Duškom Dodikom i Miletom Barijevićem da ga obiđem u klinici na Avali, maloj planini kraj Beograda. Glas mu je zvučao veoma čudno. Reči su mu bile nepovezane zbog svakodnevnih doza lekova i više nisu bile o Kafki niti o pisanju. Nedelju dana kasnije napustio sam Beograd i pošao u unutrašnjost da se zaposlim u Novom putu, lokalnim novinama u Jagodini. Urednik koji mi je tamo dao posao prezivao se Jovanović. Pogodio je zašto sam napustio Beograd u žurbi i nije mi dao da pratim politiku, već me je umesto toga poslao na gradske pijace da pišem o seljacima, njihovim usevima, njihovoj hvali dobrom žetvom i najboljim vinogradima. Sada, nakon toliko mnogo vremena, još uvek žalim što sam se rastao od tog dobrog čoveka.

Malo pre mog odlaska iz Jugoslavije radio sam za lokalne novine Vesti u Užicu i bio verovatno jedini novinar u Srbiji koji nije bio član partije. Dobio sam taj posao kao pesnik, trebalo je da radim kao zamenik urednika kulturne rubrike i da pišem o srpskoj tradicionalnoj kulturi, koju sam veoma dobro upoznao tokom odrastanja. U tim novinama su tada radili takođe Ljubomir Simović (privremeno) i Rade Popović koga sam poznavao iz Beograda. Dok sam bio u Užicu, naišao sam na jednog pustinjaka koji je nekada radio kao splavar na Drini. Kada je krajem četrdesetih godina na reci podignuta brana velike hidrocentrale taj čovek je izgubio prihod od koga je živeo te se povukao u samoću, u kolibu u blizini Bajine Bašte. Kada sam ga sreo, otpevao mi je jednu staru pesmu, prateći se na guslama, kao što je to često radio dok je njegov splav plovio nizvodno Drinom – opasno putovanje koje je trajalo nedeljama.

Ta pesma je najverovatnije bila delo usmenog srpskog pesnika i hajduka, Tešana Podrugovića. On se pod voždom Karađorđem borio u ustanku protiv Turaka 1804. godine, i tada je stvorio mnoge epske pesme. Kada su ga uhvatili, Turci su ga živog nabili na kolac u Srebrenici, blizu Bajine Bašte. Splavar je pričao da je Podrugoviću trebalo tri dana da umre, i da se za svo to vreme čuo njegov slabi glas kako još uvek peva rodoljubive pesme. Najveći deo njegove poezije je umro sa njim, ali nešto je i opstalo, zahvaljujući Vuku Karadžiću.

Splavar me je odveo na groblje u Bajinoj Bašti i pokazao mi stari nadgrobni kamen u kome je bilo uklesano ime Evelina Haverfild. Nju su zvali „vila Evelina“? bila je prijateljica Majls Frenklin i veoma istaknuti član Škotske ženske bolnice u Srbiji. Posle Prvog svetskog rata ostala je u Srbiji i otvorila sirotište u Bajinoj Bašti – udaljenom i teško dostupnom gradiću ugneždenom u strmom klancu Drine. Mesto je zadržalo srednjovekovni način života i izgledalo vekovima udaljeno od ostatka Evrope. Uzvodno, u Višegradu, stajao je jedan od najlepših spomenika koje je čovek ikada napravio – kameni most kojeg je sagradio Mehmed paša Sokolović. On je kao seoski dečak odveden u Istambul da bude rob. Kasnije se uspinjao kroz janjičarske činove i postao jedan od najliberalnijih otomanskih upravljača (Ivo Andrić ga je opisao u svom epskom romanu Na Drini ćuprija). Splavar je znao više o tom mostu nego iko drugi u toj oblasti – svaki put kada je njegov splav plovio niz uzburkanu Drinu prolazio je ispod njegovih belih kamenih lukova. Otkada se povukao u samoću, splavar je svake nedelje posećivao Evelinin grob i palio sveću, a u proleće bi nabrao kotaricu divljih jagoda i davao ih ljudima da jedu za „pokoj njene napaćene duše“. Ispričao mi je da ga je Haverfildova negovala u Prvom svetskom ratu, kada su svi u bolničkoj sobi osim njega umrli od tifusa. U Užicu sam počeo da pišem knjigu o Splavaru, Podrugoviću, Evelini Haverfild, Majls Frenklin i Bajinoj Bašti, ali sam nepromišljeno pričao kolegama o svom radu. Jedva da sam napisao prvo poglavlje kada sam od svog poslodavca dobio obaveštenje da moram da napustim Užice. U Jugoslaviji za mene više nije bilo posla. Kada sam mnogo godina kasnije, početkom devedesetih seo da napišem Raki, dozvao sam to poglavlje u sećanje da mi pomogne da oslikam portrete vile, guslara, Nane i drugih likova i da stvorim atmosferu mesta na granici vremena. Time sam oživeo moje detinjstvo provedeno na Kratkom Bregu i u romanu dao tom mestu ime Milinkovo, po sećanju na mog najstarijeg brata Milinka.

Pokušao sam da objasnim svom isledniku u Aranđelovcu da se nalazim na službenom putu u Evropi i da zapravo idem u Čehoslovačku da dovršim ugovor za svoju novu knjigu sa Dilijom, jednom književnom agencijom.

Imao sam kod sebe pismo od te agencije u kojoj me obaveštavaju da su pronašli izdavača, ali da još treba dogovoriti neke detalje. Naslov te knjige, koju sam napisao sa Alanom Maršalom, bio je Aboridžinski mitovi. Islednik nije želeo ni da čuje za Alana Maršala sve dok mu nisam rekao da on nije samo najčitaniji strani pisac u Rusiji, već i autor sa najviše odlikovanja. Uporno sam ponavljao da se sve što sam rekao može proveriti u biblioteci Ruskog kulturnog centra u Beogradu. Islednik je istoga časa napustio sobu ponevši moje pismo sa sobom, i kada se nakon otpilike sat vremena vratio, srdačno mi je čestitao što sam se tako dobro snašao u novoj zemlji i pozdravio moja književna dostignuća. Skratio sam svoj boravak u Trešnjevici i otišao iz nje nakon dva dana, jer su mi posetu upropastili tamošnji birokrati.

No pre nego što sam otišao iz zemlje, posetio sam na brzinu Bajinu Baštu, da vidim Splavara i grob njegove vile Evelin.

Pre povratka iz Evrope za Australiju, svratio sam u Francuski pomorski muzej „L?Harve“ da pogledam staru zbirku crteža koji su prikazivali urođenike sa Tasmanije. Za tu zbirku sam čuo dok sam bio u Parizu, krajem pedesetih godina, u tamošnjoj Nacionalnoj biblioteci.

Crteže je izradio umetnik koji se 1801. godine pridružio francuskoj istraživačkoj ekspediciji na istočne i zapadne obale Australije koju je vodio Bodin. Zbirka pohranjena u Pomorskom muzeju malo je poznata i bio sam znatiželjan da vidim da li su i Francuzi slikali Aboridžine kao ljudska stvorenja niže vrste, kako su ih opisivali njihovi kolonijalni gospodari. Suprotno tome, crteži su prikazivali urođenike kao zdrave ljude, srećne i pune života; a na njima su predstavljene različite scene iz plemenskog života. Pa ipak je ta napredna rasa svedena na jadne ostatke koje je, protiv njihove volje, Džordž Robinson preselio na Flajndersovo ostrvo 1835. godine. Bojao sam se da slična sudbina čeka i plemena iz Arnhemske Zemlje. Na putu od Pariza do Melburna neprestano sam sebi postavljao pitanje zašto Francuzi nisu objavili svoja otkrića. Ona su bila nepobitni dokazi koji su britanske kolonijalne tvrdnje da australijski starosedeoci pripadaju nižoj rasi – činile besmislenim.

8.

Kada sam se vratio u Australiju nakon kratkog boravka u Evropi, obećao sam sebi da više nikada neću iz nje odlaziti, makar me i uhapsili. Takođe, izgledalo mi je mudrije da ostanem u Melburnu i da izbegavam odlazak na sever. Alan Maršal mi je rekao da se godinama klonio Arnhemske Zemlje, ubeđen da će moćni belci sa severa primeniti sva sredstva, ne bi li se otarasili bilo koga ko je naklonjen domorodačkom svetu. Planirao sam da mi se Đumala sa decom pridruži na jugu.

U Gipslendu, južno od Melburna, kupio sam imanje gde sam mogao da boravim i otpočnem sa ozbiljnim pisanjem.

Na placu je bila mala daščara, dovoljno zemlje na kojoj bi se gajile voćke i uredio povrtnjak, a postojao je i izvor, poput onog u brdima Trešnjevice u kojima sam odrastao.

Godinama sam sanjao o tome kako bih bio srećan da se probudim uz kukurikanje petlova, izađem bosonog na livadu obraslu rosnom travom i pogledam u oblake igrajući se eteorološke prognoze. Ovo imanje u Gipslendu mi je obećavalo i više. Ležalo je na strmim padinama gornjeg toka reke La Trob, nedaleko od drvenog gradića Nodži, blizu mesta gde šumoviti planinski grebeni prelaze u valovite pašnjake. Imalo je pogled na ušće reka La Trob i Turongo, odakle je jedan stari most vodio dalje u planine i na skijališta Bou Bou. Kroz imanje su stalno tekli potočići koji su dolazili sa visoke zaravni i odlazili naniže, kroz jaruge u prašumi, do reke La Trob, strme, izdvojene, i obavijene šumom paprati. Padine su bile pune divljih životinja: valabija16, vombata17, posuma18, ehidni19, bandikota20 i kolonija lira ptica. Mogla su se videti jata kakadua i papagaja, ali glasovi onih koji se nisu videli mogli su biti i vešto podražavanje lira ptica. Ova oblast je teško nastradala u vatri koja je 1939. godine izbila u šumi i koja umalo nije zbrisala i obližnje drveno naselje Nodži. Ali, požar je preživeo bar jedan veliki džep prašume i poslužio kao utočište divljim vrstama. Preživeli su neki prastari eukaliptusi, i mada su na sebi imali ožiljke od vatre, njihove šupljine su posumima, slepim miševima, sovama, kolonijama pčela i drugim vrstama poslužile kao dom. U šupljarama drveća krili su se gušteri, pa i guane21, da bi prespavali zimu. Neki delovi terena su bili toliko strmi da su bili pošteđeni krčenja koje se u ovoj oblasti sprovodilo još od početka dvadesetog veka.

Na mom imanju raslo je jedno ogromno drvo koje se pružalo naizgled do neba. U njegovom deblu bio je širok otvor, možda tri metra u prečniku, i ta šuplja unutrašnjost je bila dovoljno široka da se u njoj smeste ljudi, kao na fotografiji Alana Maršala koja je prikazivala pionire – naseljenike koji su živeli u jednom upravo takvom drvetu negde u Gipslendu. Možda je to bio Nodži. Nisam imao potrebe da se nastanim u šupljem drvetu, jer je na imanju postojala baraka u kojoj se, mada su joj bile potrebne neke popravke, moglo živeti. Onoga dana kada sam došao da pogledam to mesto obližnja brda su bila pokrivena snegom. Kola su mi se zaglibila u blato, te sam bio primoran da provedem noć u starom kombiju, zamotan u vreću za spavanje. U zoru me je probudilo zavijanje i dok sam slušao zov životinje kako odjekuje u mraku, zbunjeno sam pomislio kako mora biti da sam nekako dospeo u divljinu na severu. „Ovo je dingova jazbina – biće lepo naseliti se ovde,“ rekao sam samom sebi. Sledećeg dana sam se video sa vlasnikom i ponudio mu sav novac koji sam imao.

„Dovoljno je za kaparu,“ rekao mi je. Nagađao sam da je vlasnik nekako znao da sam podlegao čarima mesta i zovu dinga u noći, i da ću kupiti to imanje po bilo kojoj ceni.

Ono malo novca što sam u to vreme imao poticalo je uglavnom od autorskih honorara za knjigu Aboridžinski mitovi, napisanu u vreme kada je moj engleski bio čak lošiji nego sada, a koju je 1972. objavio „Goldstar“. U početku sam nameravao da objavim tu knjigu zajedno sa Rozalind Beri, učiteljicom iz jednog aboridžinskog naselja u blizini Darvina. Rozalind je uložila znatno vreme i trud da nekako uglača moj engleski dok je preuređivala svaku priču u mojoj zbirci. Međutim, urednik izdavača, Toni Pauderli, ipak je više voleo da upotrebi ime Alana Maršala, a ne Rozalindino. On je radio zajedno sa Maršalom kao urednik u izdavačkoj kući „Cheshire“ i znao je da je, u Australiji, ime Alana Maršala karta koja dobija. Bio sam razočaran kada sam video da je Rozalindino ime obrisano sa korica knjige, ali nisam imao drugog izbora osim da prihvatim zahtev izdavača ukoliko sam želeo da vidim štampanu knjigu. „Goldstar“ je objavio Aboridžinske mitove, ilustrovane fotografijama u boji koje sam snimio na svojim putovanjima, a na kojima su bili prikazani Aboridžini i njihova umetnost. Početno izdanje je imalo oko 20.000 primeraka i pre nego što je knjiga puštena u prodaju prodao sam „Goldstaru“ još dva rukopisa – Od pećine do Jirkale: 30 000 godina aboridžinske umetnosti i Bumerang i atom. Ova druga knjiga je kanije promenila ime u Totem i ruda, u nastojanju da se izbegnu nepotrebna ispitivanja u vezi sa Zakonom o atomskoj energiji. Izgledalo je, samo za neko vreme, da ću moći da se povučem na svoje novokupljeno imanje u Dingovoj Jazbini i posvetim vreme pisanju. Međutim, nekoliko meseci pošto sam potpisao ugovor za te naslove, Toni Pauderli mi je rekao da ga je u vezi sa knjigom Totem i ruda pozvao jedan „uticajni čovek“ koji mu je očigledno rekao da se knjiga ne sme objaviti, a ako se ikada pojavi u štampi „I ti i pisac ćete snositi posledice.“ Taj čovek je, takođe, naveo da sam proteran iz Severne teritorije – zbog ranijeg pisanja.

Totem i ruda govori o vađenju uranijuma u Zapadnoj Arnhemskoj zemlji tokom pedesetih godina i o njegovom pustošećem uticaju na domorodačka plemena u toj oblasti. Tamo iskopana ruda prerađivana je u uranijum-oksid za izradu britanskih nuklearnih bombi i brodovima odvožena preko granice. U oblastima središnje Australije nad naseljenim urođenicima neprestano su izvođene nuklearne probe i imale su po njih tragične posledice. Pre tih nuklearnih proba australijska vlada je prepisala Britancima nekih 200.000 kvadratnih kilometara plemenskih teritorija u južnoj Australiji. Starosedeoci koji su tamo živeli od nezapamćenih vremena bili su pohvatani, nagurani u kamione za stoku i odvedeni stotinama kilometara daleko, da budu zatvoreni u „koncentracionim logorima“. Odvojeni od svojih lovišta i svetih mesta, mnogi od njih nisu poživeli dovoljno dugo da ponovo vide svoju plemensku zemlju.

Aboridžini su jedini narod na svetu koji je preživeo dvostruku nuklearnu tragediju – vađenje uranijuma i nuklearne probe, a i jedno i drugo se odvijalo na njihovoj zemlji. Obe tragedije su ih pogodile u vreme kada je svet u celini teoretski bio u miru. Pa ipak, ni jedna humanitarna organizacija, ni iz Australije, ni iz inostranstva – nije im pritekla u pomoć pa čak ni posetila njihove logore. Mučeni bolestima i glađu, bez zaklona, stanovnici tih logora mogli su samo da iskopaju rupe u pesku i da se u njih zavuku. Ujedinjene Nacije i njihove agencije nikad nisu priznale postojanje tih logora u kojima su nestali mnogi Aboridžini i njihove porodice. Da se bilo šta od onoga što sam opisao u knjizi Totem i ruda pojavilo u štampi, izdavač i ja bismo rizikovali godine zatvora na osnovu drakonskog Zakona o nuklearnoj energiji.

Druga knjiga pod ugovorom, Od pećine do Jirkale, takođe se delimično bavila dvostrukom nuklearnom tragedijom. Ona je govorila o aboridžinskoj umetnosti i stvaralaštvu, od ledenog doba do današnjeg vremena i nastojanju belog čoveka da pogrešno predstavi to neizmerno kulturno nasleđe koje su Evropljani tako često nazivali „primitivnim“.

Kada sam došao u Australiju 1960, australijski službenici u imigracionom uredu dali su mi jednu knjižicu.

Ta publikacija je tvrdila da su Aboridžini stigli u Australiju pre nekih pet hiljada godina. Nije spominjala njihovu prapostojbinu, niti rasu od koje se pretpostavljalo da su nastali. U to vreme su i australijski naučnici, sledeći oksfordsku i kembričku školu mišljenja, verovali u učenja britanskih ustanova, uključujući i teoriju o Terra Nullius koja tvrdi da je Australija pre dolaska belaca bila „prazna zemlja“ bez ljudi.

Živeći u slobodnoj prirodi sa Aboridžinima i došavši u dodir sa mnogim plemenskim grupama, primetio sam veliku kulturnu raznovrsnost, umetničku delatnost i društvenu strukturu koje su još uvek delovale, uprkos izloženosti poricanju i pogubnom uticaju belog čoveka tokom skoro dva veka. Postojalo je mnoštvo domorodačkih jezika i dijalekata, a svaki od njih se morao razvijati hiljadama godina. Postojalo je i obilje gravira u stenama, pećinskih slika i usmenih pesama starih mnogo hiljada godina i neprekidno obnavljanih iz pokoljenja u pokoljenje. Proučavanje tog nasleđa i raznovrsnosti omogućilo bi naučnicima da odrede starost kulture i poreklo naroda. Već nekih dve hiljade naraštaja, još od ledenog doba, Aboridžini veruju da su njihovi duhovni preci stvorili njihovu plemensku zemlju. Posmatrajući njihovu umetnost i poeziju, došao sam do zaključka da su ova plemena bila u Australiji od nezapamćenih vremena, i da su verovatno i nastala u Australiji, gde su i živela tokom ledenog doba, a to je bio izazov popularnom naučnom mišljenju. Kada je australijski kontinent postao suvlji, ljudi su se prilagodili novom okruženju i ustanovili kulturu koja im je omogućavala da žive u skladu sa njim.

Kada su belci došli u Australiju, u njoj su pronašli raj, ali, tragično je nisu umeli da ga prepoznaju – jer ga nikada ranije nisu videli.

Bilo je planirano da Od pećine do Jirkale bude velika knjiga sa dvesta fotografija u boji koje prikazuju starosedelačku umetnost i kulturnu delatnost, i time opisuju dubinu plemenske istorije tokom tako velikog broja naraštaja. Šezdesetih godina štampanje takve knjige je koštalo veoma mnogo, a objavljivanje obe knjige je odloženo jer su bile politički neprihvatljive. U međuvremenu sam bio suočen sa problemom plaćanja duga za Dingovu Jazbinu. Imanje se prostiralo na oko dve stotine hektara, ali nije donosilo nikakav prihod. Stalno sam se nadao da ću vremenom moći da dovedem neke svoje plemenske prijatelje i rođake iz Severne Teritorije, da se nasele u Dingovoj Jazbini i tu vode svoj tradicionalni način života. Ipak, nisam bio siguran da bi Đumala i dečaci uživali u životu pod brdima sa snegovima na vrhu, te sam ih zamišljao kako sede oko vatre, tako velike da bi zimi svakoga zagrejala.

A onda sam dobio ideju da napravim „Pozorište u bušu“, da otvorim imanje za javnost i možda ostvarim mali prihod od posetilaca koji bi boravili u kolibama ili kampovali u prirodi. Mogla bi se angažovati pozorišna trupa koja bi postavljala program u skladu sa okruženjem i koja bi zabavljala posetioce oko logorske vatre – možda bi se mogle uključiti domorodačke igre ili pripovedanje priča. Nodži je udaljen manje od dva sata vožnje od Melburna. Preminuli Harold Bajdžent, tada upravnik Programa za umetnost i dramu Saveta za obrazovanje odraslih u Melburnu se zanimao za ovaj projekat.

Posetio je moje imanje nekoliko puta i za mesto pozorišta odabrao jedan mali klanac u bušu. Međutim, njegov zahtev za delimično finansiranje je bio odbijen te smo otišli da posetimo upravnika lokalne banke, nadajući se da će banka možda biti voljna da pomogne finansiranje projekta. Upravnik banke je bio voljan da obezbedi sredstva, ali samo za krčenje buldožerima i pretvaranje imanja u pašnjak; tako je ovaj projekat izbledeo i umro.

Tog proleća 1973. godine oko kolibe sam zasadio voćke  napravio kokošinjac kako bih imao jaja i đubrivo za povrtnjak. Jedan od suseda koji je gajio krave, Gof Mekej, snabdevao me je mlekom, a moja snaja, Radmila, mi je pomagala da pravim beli sir onako kako se to radilo u našem selu Trešnjevici. Imao sam i psa po imenu Sendi, za koga sam pretpostavljao da je delimično dingo i koji me je budio svakog jutra pred zoru i pratio me dok sam radio na imanju. Jednom je počeo da me grebe u pola noći i, pošto je imao povremene epileptične napade, pomislio sam da su mu možda potrebni moja budnost i pažnja.

Pas je bio uznemiren i cvileo je sve dok ga nisam pustio napolje. Izjurio je na livadu da pozdravi posetioca na mesečini – psa malo većeg od njega, koji je mahao repom.

„To je dingo,“ pomislio sam. Zabrinuo sam se kada je Sendi odjurio za posetiocem u šumu, misleći da bi tamo mogao biti ubijen. Ali, ispostavilo se da je posetilac sigurno bila ženka u teranju. Sendija nije bilo nekoliko dana, a kad se vratio spavao je celu nedelju.

Na južnom kraju imanja, sa jedne uzvišice se pružao pogled na ušće reka La Trob i Turongo. Nekoliko kilometara dalje, pri vrhu uske doline, reka se dramatično obrušavala sa gornje visoravni, udarajući o stene uokvirene prašumom, stvarajući tako jedan od najočaravajućih vodopada u južnom delu Australije. Zvuk vode u padu odbijao se od gustog sloja drvenastih paprati i lebdeći se uzdizao do krošnji divovskih eukaliptusa. Stari vatrogasni pristupni put odvajao je moje imanje od prelaza preko reke gde su ljudi koji su išli na vodopade ili na snežna polja visoko u planinama logorovali na jednoj čistini, izazivajući tako eroziju zemlje. Zasadio sam u blizini drveće, da učvrstim zemljište, i dok sam kopao pripremajući zemlju za sadnice, iz blata se pojavila stara kamena sekira. Kasnije sam naišao i na veći kamen koji je imao dva uglačana udubljenja; u blizini sam našao mali okrugao kamen i dok sam ga držao u ruci mogao sam osetiti kako mi prsti nagonski hvataju kamen na isti način kao što su ga ruke drugih ljudi držale pre mnogo vekova.

Aboridžini su takvo kamenje koristili za mlevenje semena akacije i sabljaste trave kojih u ovoj oblasti ima u izobilju. Jedna vrsta paprati koja je rasla u ovoj oblasti ima ukusno jestivo korenje koje su domoroci koristili u ishrani. I tako, ovo mesto je sigurno oduvek bilo omiljeno mesto za logor. Često sam pronalazio komade starog ćumura zakopane duboko u zemlji, za koje sam smatrao da su ostaci starih logorskih vatri. Okolne reke su nekada bile prepune ribe, rakova i kraba. Ušće reka je ležalo na starom putu kojim su se Aboridžini kretali za godišnju žetvu Bogong noćnih leptirova iz priobalne oblasti Gipslenda u brda i potom do grebena Bou Bou i visoravni Bogong. U slobodnoj prirodi, svako doba godine je nudilo različitu hranu. Domorodački naziv za La Trob bio je Tangel, pokretna voda.

Spreman na sve kako bih izmirio dug, pridružio sam se svom zetu Branku koji je radio na gradilišu Kardinija Krik, gde se pravila velika brana koja je trebalo da obezbedi dodatno snabdevanje Melburna vodom. Od zore do sumraka smo radili na nasipanju betona, a svake nedelje bismo zbrisali u Dingovu Jazbinu da radimo u voćnjaku ili na kući. Posao betoniranja je potrajao nekoliko meseci a onda smo spakovali kampersku opremu u moj kombi i uputili se u Kvinslend da neko vreme radimo na izgranji naselja Čartres Tauers. Tamo su bila oba moja brata, Milosav i Milinko, a sa njima i bratanac Saša. Nadao sam se da ću nagovoriti Milinka da kupi deo moje zemlje u Dingovoj Jazbini i tako spreči njen povraćaj ranijem vlasniku. Kada je saznao da na zemlji raste drveće i da neka stabla imaju više od metar u prečniku, pomislio je da imanje ima znatnu vrednost i bio nestrpljiv da mi se pridruži. Razmišljao je kao da se nalazi u našem selu Trešnjevica, gde je drvena građa imala visoku cenu i gde su ljudi koji su imali bujne šume zgrnuli bogatstvo.

Međutim, u Australiji je na drveće gledano skoro kao na korov i ono je često obaralo cenu imanju, zbog visoke cene raščišćavanja zemljišta. Čak su i crno drvo22 i kedar, koji daju najbolju građu, često završavali u dimu. Drvoseče i strugari nisu plaćali gotovo ništa za drvnu građu: često su smatrali da vlasnicima šuma čine uslugu što ih oslobađaju drveća. Poput dingoa, i drveće je smatrano štetočinama. Milenko je, međutim, mislio da se to ipak isplati, jer održavanje šume ne košta ništa. Rekao mi je da će se vlasnik šume, kad god zaspi, probuditi bogatiji za nekoliko kubnih metara drvne građe, jer je šuma preko noći porasla.

Dok sam bio u Kvinslendu, moja prijateljica Pru je okrečila baraku i unela polovni tepih i nameštaj. Oko stare kuće je zasadila bašticu sa cvećem – sa ljubičicama, jasminom, lavandom, perunikama, i čak azalejama, da prave društvo ogromnom starom purpurno crvenom rododendronu nasleđenom od nekog ranijeg vlasnika. Pru je učila za vaspitačicu u dečjim vrtićima, a u Prahranu je otvorila radnju u kojoj je prodavala obrazovne dečje igračke.

Svake subote popodne, kada bi zatvorila radnju, dovozila se u Dingovu Jazbinu da provede ostatak dana i nedelju zalivajući baštu, postavljajući mreže za insekte na prozore i doterujući baraku u kojoj nije bilo struje, ali je imala kerozinske lampe i sveće. Brinula se i oko održavanja stare cisterne za kišnicu.

Dok sam bio u Kvinslendu, Pru je došla na sever da tu provede odmor, a ja sam uzeo nekoliko slobodnih nedelja kako bih pošao sa njom da obiđemo pećinske slike u Kinkanu, blizu Lore na poluostrvu Kejp Jork. Nadao sam se da odatle produžim dalje i posetim aboridžinsku zajednicu u Aurukunu. Tamo je kompanija „Comalco“ krajem pedesetih godina prisvojila veliki komad plemenske zemlje (oko 10.000 kvadratnih kilometara) za veliki rudnik boksita u Veipi. Vozili smo se obalom od Taunsvila do Kernsa i svratili u kuću Persija Trezisa koji je nekoliko godina ranije otkrio lokalitet Kinkan. On nas je ljubazno uputio i preporučio mesto za kampovanje blizu vode, jer je nakon dugog perioda suše kišna sezona kasnila. Od Kernsa smo se uputili nekih 200 kilometara u unutrašnjost neravnim putem kroz buš koji je za naš mali kombi bio veoma naporan, a za nas zamoran i prašnjav. Temperatura je bila viša od četrdeset stepeni, a sa neba pokrivenog gustim oblacima povremeno su padale krupne kapi kiše, tako da smo neprestano bili mokri, bilo od znoja li od kiše. Od poslednjeg dolaska g. Terzisa reka se potpuno isušila, tako da smo morali da se oslonimo samo na vodu koju smo poneli sa sobom. Upozoreni na divlje svinje, spavali smo u tesnom kombiju, slušajući prasce kako grokću i njuškaju oko logora.

Lokalitet Kinkan se sastoji od nekoliko galerija sa aboridžinskim slikama na pločama peščara i na zidovima kamenitih zaklona i plitkih pećina, koje su mnogo puta, tokom hiljada godina, bivale iznova bojene običajnim crvenim, žutim i belim pigmentom. Aboridžini su slikali svoja duhovna bića kao i okolnu faunu – kengura, emua, leteće lisice23 i druge. Ali početkom dvadesetog veka u Lori je otkriveno zlato, a to je izazvalo veliki priliv belih kopača koji je opustošio plemensku zajednicu. Ljude bi ustrelili, bebe ubijali, a žene silovali.

Nekolicina, koja je čudom preživela, sakrila se u kamenim skloništima i pećinama gde su zabeležili taj smrtonosni susret. Slike na stenama prikazuju belog čoveka sa puškom kako jaše na ogromnom konju; ovo portretisanje je možda trebalo da posluži kao magija protiv napadača.

Da bi se odvezli dalje u divljinu prema Aurukunu, bilo bi nam potrebno vozilo s pogonom na četiri točka, još goriva, vode i hrane. Takav put je bio nemoguć sa našim malim kombijem. Kišna sezona nam je pretila i bilo je pametnije da krenemo nazad u Kerns, nego da se nasučemo i nestanemo u divljini (Oko 20 godina kasnije plemenski ljudi iz Aurukuna su uspeli da povrate jedan deo svoje zemlje koju im je dodelio Vrhovni sud Australije.

Poznat kao „Slučaj Vik“, ovaj povraćaj zemlje njenim zakonitim vlasnicima izazvao je veliku uznemirenost među političarima u Kanberi).

Kada smo se vratili iz Kvinslenda, braću i mene je čekalo pismo iz Srbije da je naš otac Stevan umro. Otac je dobar deo života proveo u zatvoru ali je bar umro u svom krevetu. Milenko je odlučio da se vrati u Srbiju i brine o ostareloj majci. Ona je bila isuviše slaba da bi radila na seoskom imanju, a nije imala drugi način da se prehrani. Naš najstariji polubrat Milinko je umro nekoliko meseci ranije, a njegova odrasla deca su napustila selo i otišla u grad. Porodica mog starijeg brata Milosava bila je cela u Australiji – žena Radmila i troje dece. Deca Saša, Slavica i Sneža su se dobro snašla u školi i nisu imala želju da se vraćaju u staru domovinu. Pre nego što će krenuti u Srbiju, Milenko je proveo nekoliko nedelja u Dingovoj Jazbini i uz Milosavljevu pomoć počeo da mi zida kućicu od cigala. Osećao sam se nelagodno, gledajući Milenka koji treba da se vrati u Evropu. Otkada je, u vreme kada sam bežao iz Jugoslavije, ležao u zatvoru, kod njega su počeli da se razvijaju simptomi paranoje. Dok je radio na severu Australije u tropskoj vrućini, ne znajući engleski, stanje mu se pogoršalo. U Dingovoj Jazbini bi se tokom noći zabarikadirao u kolibi i preko vrata i prozora zakucao debele daske – u strahu da će ga neko napasti dok spava. Jedina duša kojoj je verovao bio je moj pas Sendi. Pre odlaska u Dingovu Jazbinu doneo je nekoliko košnica i ostavio mi ih.

Po povratku u Melburn pozvao sam izdavačku kuću „Goldstar” i saznao da Toni Pauderli više ne radi tamo. Izdavač je bio u stečajnom postupku. Obavestili su me da mi neće platiti autorska prava za 20.000 primeraka knjige Aboridžinski mitovi, ali je postavljeni stečajni upravnik bio voljan da mi da izvestan broj primeraka. Bio sam duboko razočaran što će knjiga Od pećine do Jirkale ostati neobjavljena. Nekoliko godina kasnije pročitao sam u novinama da je tim australijskih arheologa na jezeru Mungo pronašao skelete stare 40.000 godina. Pisalo je da otkriveni tragovi ukazuju na drevno mesto za ritualne svečanosti koje bi se moglo datovati u isto vreme kad i skeleti. Tako je dokazano da je moja teorija da Aboridžini imaju umetnost i kulturu još od ledenog doba – ispravna; ali pošto moje delo nije bilo objavljeno, samo je nekoliko ljudi koji su radili u uređivačkom odeljenju izdavačke kuće znalo da sam ja nekada napisao tu knjigu.

Pru je odlučila da napusti posao sa igračkama, koji je zahtevao mnogo vremena i napora a donosio malu zaradu, i da se vrati svom vaspitačkom pozivu. Smislila je plan da u Nodžiju napravi rasadnik i da skijašima koji vikendom putuju u snežna brda prodaje domaću hranu u kiosku kraj puta. Mislila je da bi možda mogli i da se stalno nastanimo u Nodžiju i živimo od zarade od biljaka i hrane za poneti. Ovo mi je ponudila uz jedan uslov: da se naše partnerstvo na neki način formalizuje ako ona treba da ulaže novac u gradnju i unapređenje kuće.

Morao sam da joj razjasnim da nisam mogao da razmatram mogućnost braka, da bih bio nezavisan i posvetio svoj život karijeri pisca, niti uključivanje njenog imena u tapiju zemlje u Nodžiju. Tako su njeni planovi za život van grada bili napušteni. Odlučio sam još tada da kada završim sa pisanjem knjiga ostavim svoje imanje divljini.24 Ipak sam ušao u posao sa njom jer smo na zemljištu koje se graničilo sa mojim zajednički osnovali malu plantažu borova. Ne toj zemlji zbog ranije seče i požara više nije bilo divlje vegetacije te je bila ugrožena erozijom. Od Državnog komiteta za šumarstvo mogli smo da dobijemo zajam za sađenje različitih kanadskih vrsta borova u komercijalne svrhe. Šumarski stručnjaci su veoma cenili te borove i ukazivali da eukaliptusi i druge domaće vrste drveća nemaju trgovinsku vrednost.

Sada, više od dvadeset godina kasnije – nakon bezbrojnih vikenda fizičkog rada – nema tržišta za male nasade takvih borova. Dok država dozvoljava, pa čak i novčano pomaže seču starih šuma, mali farmeri nekad ohrabrivani da sade borove ne mogu da nađu kupce za svoj proizvod.

 Knjiga je nedavno objavljena u izdanju „Jasena”.

 1 Buš je naziv koji se u Australiji koristi za oblasti van ljudskih naseobina i kultivisanih terena, a može se, zavisno od konteksta, prevoditi kao unutrašnjost, divljina, šuma, šiprag, pustinja...

 2 Spinifeks (Triodia irrutans) je višegodišnja trava koja raste u sušnim predelima Australije i ima izdužene, špicaste listove. Tamošnji domoroci je tradicionalno koriste na mnogo načina: sakupljaju seme koje melju za ishranu; smolu koriste kao lepilo u izradi alatki; a gust crni dim prilikom paljenja spinifeksa služi za dimne signale kojima odvojene porodice međusobno komuniciraju.

 3 Grm ili malo drvo koje samoniklo raste u sušnoj unutrašnjosti australijskog kontinenta (Acacica aneura), umesto lišća ima iglice poput četinara.
 
 4 Woomera, ili „bacač koplja“ je alatka koju tradicionalno koriste samo muškarci i koja se obično upotrebljava u lovu na krupniji plen. N-ke vumere, posebno one koje su u upotrebi u australijskim pustinjama, zapravo su višenamenske alatke: često imaju oblik izduženih uskih činija u kojima se mogu nositi u vodi natopljene biljke ili semenje. Na vumere se ponekada smolom spinifeksa pričvšćuje kamena oštrica kojom se može kopati, ili seći hrana, drvo..

  5 Engleska reč aborigine znači urođenik, domorodac. U Australiji, ona je zajedničko ime za pripadnike bilo kojeg od više od 500 naroda koji su naseljavali taj kontinent pre dolaska belca, slično reči Indijanac u Americi.

 6 Witchetty (ili witjuti) je naziv za velike bele larve nekoliko vrsta leptirova koje se hrane drvetom. Posebno se odnosi na larve vrste Endoxyla leucomochla, koja se hrani korenjem witchetty grma (nazvanog po larvi) koje raste u centralnoj Australiji. Ove larve su najvažnija namirnica koja se dobija od insekata u pustinji i bila je stožer ishrane za domoradčke žene i decu.

 7 Acacia – rod grmova ili drveća koji pripadaju familiji leptirnjača (Fabaceae), podfamiliji mimoza (Mimosoideae).

 8 Billabong je malo plitko jezero, obično srpastog oblika, zapravo mrtvaja nastala od odsečenog rečnog meandra. (Na primer, Obedska bara bi bila srpski bilabong.) Reč potiče od iz rečnika domorodačkog Wiradhuri naroda Australije.

 9 Erythrophleum chlorostachy, australijsko gvozdeno drvo, dobilo ime po tvrdoći.

 10 Jedna od vrsti eukaliptusa (eng: string – vlakno i bark – kora) iz čije se kore mogu izvlačiti jaka vlakna Eucalyptus caliginosa ili Eucalyptus eugenioides.

 11U istu seosku školu u Trešnjevici 2009. upisan je – samo jedan prvak.

 12 Milan Danilović, pukovnik: Hronika Trešnjevice, rukopis

 13 “Trešnjevičani u Ustanku”, Milosav Božić; u Sretenjska svitanja : Orašac 1804 – 2004, Radomir Milošević

 14 Kazivanja o Srpskom Ustanku 1804, Janjićije Đurić, Gaja Pantelić, Petar Jokić i Anta Protić, Srpska Književna Zadruga, Beograd, 1980.

 15 Industrijska škola u „Šamotu” je kasnije preseljena u zgradu „Srpska majka“ i dobila status Više škole.

 16 Neke od ukupno 30 vrsta makropoda, životinja sličnih kengurima, ali manjim od njih.

 17 Australijski kratkonogi torbari, do jedan metar veliki, sa kratkim repom. Kreću se na četiri noge, a žive u šumovitim planinskim oblastima jugoistočne Australije. Ime potiče iz jezika plemena Eora koje je nekada naseljavalo okolinu Sidneja.

 18 Mali do srednje veliki torbari četvoronošci sa dugim repovima, žive u šumama. Naseljavaju Australiju, ima ih 69 vrsta, a ime su dobili jer liče na američke oposume.

 19 Bodljikavi mravojed sisar koji leže jaja.

 20 Mali torbar svaštojed koji živi pod zemljom.

 21 Goanna (Varamus giganteus),veliki gušter, doseže i do 2m.

 22 Australijsko crno drvo (Acacia melanoxylon), vrsta akacije poreklom iz istočne Australije.

 23 Slepi miš (Pteropus papuanus), veličine orala. Živi od voća. Na ziv „leteća lisica” je dobio po glavi i ušima koji potsećaju na lisicu.

 24 Imanje Leglo dingosa (Dingo’s Den) je 2010. godine postalo rezervat pod poveljom o zaštiti prirode. Na rezervatu je i dingo groblje, od 20 dingosa koji su pripadali piscu.

Prevela s engleskog
Mirjana Petrović