12 000 KAMILA

 Već je pola popodneva prošlo dok su došli natrag.

Anavari je hteo da ode kući da se istušira i presvuče ali, kad bi se vratio i ušao u zgradu u vreme kada svi izlaze, privukao bi isuviše pažnje – bilo je mnogo bezbednije da ode pravo u kancelariju i tamo se okupa.

Anavari je nameravao da radi neko vreme a onda, kad ostali budu odlazili, da zaključa vrata i sačeka da se zgrada isprazni; kako je sutradan bila subota, nikog neće biti na poslu, te se nadao da će mu cela zgrada, sem policijskog odeljenja, biti na raspolaganju. Trebalo bi da ima dovoljno vremena da se ušunja u prostorije susednog odeljenja i otkrije šta smera doktor Tinto.

Anavari se još uvek tuširao kad je primetio da nije sam – neko je stajao udaljen možda metar, bacajući senku na zavesu tuš kabine. Ko god da se ušunjao neprimećen u kancelariju, izabrao je pravi trenutak, jer je zvuk vode koja pada učinio da Anavari ne čuje ostale zvuke.

– Da li me traže na telefon? – Anavari je pomislio da to mora biti neko od osoblja doktora Tintoa. Ponovio je pitanje.

– Ne.Ali imam poruku za tebe – odgovorio ježenski glas.

– Šta to može da bude toliko hitno? – Anavari je promolio samo glavu iza zavese pazeći da mu grudi budu dobro pokrivene. – Da nije smak sveta?

– Fuj, ala ovde smrdi. Šta ste to lovili, velečasni, veprove? – Stojeći pored vrata devojka je bacila pogled na njegovu odeću.

– Imali smo dosta poteškoća vani u bušu, šef i ja!

– Dobar ulov?

– Pa, sve su zveri ukroćene... Sudnji dan još nije došao – je li to ta poruka? – Devojka je prišla bliže. – Ana je zvala juče i zamolila me da se pobrinem za tebe.

– Stvarno? Bilo bi mi drago ako hoćeš kasnije da malo poradiš po kući. Je li na to mislila?

– Sve što je rekla je: – Pobrini se da je sve u redu s njim.

Devojčino ime je bio Lora i ona je bila ljubaznija od ostalog osoblja doktora Tintoa. Njeno sitno lice oivičeno dugom kosom često bi se na poslu nasmešilo, ali Anavari se nikad nije približio toliko da bi mogao da odredi da li je osmeh dobrodušan ili samo mamac za klopku. – Dakle, videćemo se kod kuće.

Lora je trgnula zavesu: – Nisi obrezan. Namiru su to uradili, znaš — plemenske staršine i to kamenim nožem. – Nije se žurila sa odlaskom. – Drago mi je da ste se bezbedno vratili.“

– Bio je to samo izlet lovačkih pasa.

– Sirotog Namira su vodili na takvo putovanje baš pre nego što su mu krenule nevolje. One su ga slomile.

Pre nego što je navukao zavesu, Anavari je pogledao Loru: nešto više od tih reči krilo se iza sitnog lica – još uvek je neki topli kutak bio skriven duboko u njenom ranjenom srcu. Koliko dugo će ga se sećati? Prošle su godine od odlaska oca Namira, ali su uspomene na njega još bile prisutne u naselju. Anavari je posegao prema slavini da pojača protok vode i priguši njegove reči: – Moraćeš da mi pričaš o njemu kasnije.

Lora je kazala nešto, ali joj se glas utopio u šumu tuša. Je li propustio nešto važno? Anavari je želeo da sluša o svom prethodniku da bi saznao zbog kog greha je bio uhvaćen u zamku, ali sada je preovladao strah da će devojčino prisustvo pobuditi neko od sredstava za prisluškivanje koja su bila postavljena unaokolo. Uz to, želeo je bude sam. Proći će cela nedelja dok opet ne dobije sličnu priliku da zaviri u sebe doktora Tontoa, a za to vreme može da se desi nešto što bi ga odvratilo od plana, ili... Ako bi Ana skratila svoj odmor, sve šanse za njuškanje bi bile zauvek izgubljene.

Anavari se bavio podešavanjem računara da dešifruje plemenske znake na svojim grudima i to mu je potpuno zaokupilo pažnju. Sam sistem je bio prilično jednostavan – plemensku šaru je trebalo, što je moguće tačnije, preslikati na poseban list hartije iscrtan numerisanim linijama. Onda se kopija unosila u računar – a rezultat bi se pojavio za nekoliko sekundi. Poteškoće su, međutim, bile u tome da se svaka linija sa potpunom tačnošću prenese sa kože na hartiju; i neznatno odstupanje jedne linije ili samo sićušna promena oblika mogli su da navedu mašinu na potpuno pogrešan put. Bilo bi mnogo lakše stati pred oko foto-aparata i dati mu da neposredno preslika znakove, ali taj proces je takođe beležioi lice čoveka iz plemena, a Anavari je nameravao da ostane nepoznat.

Otkad je počeo da radi u Centru, Anavari je gledao na računar sa izvesnim divljenjem – skoro da se plašio elektronske zveri koja je mogla ne samo da prerađuje činjenice, nego i da pomogne u prikupljanju podataka. Računar je na tastaturi imao brojne dirke različitog oblika i boje od kojih je svaka imala određenu ulogu, a Anavari je pretpostavljao da skoro sve na svetu može biti učinjeno pritiskanjem jedne ili dve od tih dirki.

Aboridžini iz nekog od četiri logora, kojima je bila nužna hrana, odeća ili neka druga ljudska potrepština, dolazili su, pre ili kasnije, u Centar i, prispevši kroz bočni ulaz, išli bi pravo do šaltera. Anavari je imao utvrđen postupak istraživanja njihovih imena, plemena, područja u kom su živeli u bušu, domorodačke hrane koju su uzimali i ostalih pojedinosti koje su bile zapisane velikim slovima na uzorcima upitnika koji su bili skriveni na njegovoj strani šaltera. Na kraju razgovora dao bi posetiocu šaku kolačića – od kojih je svaki na kori imao utisnut krst – ili možda ćebe sa oznakom Vojni otpad. Dve velike korpe su uvek bile pored šaltera, jedna obeležena natpisom „Oslobođenje od gladi“ a druga „SZO“, ispunjene narandžama; sadržina korpi je bila namenjena isključivo porodicama sa decom. Dok bi se Anavari bavio posetiocem na šalteru, elektronske oči ugrađene na stranicama i vrhu klupe su beležile u tačnim pojedinostima svaku reč izgovorenu na bilo kom jeziku ili narečju, fotografisale štićenika i pažljivo analizirale plemenske šare na njegovoj koži.

Podatke je bilo lako koristiti jer su išli pravo u banku podataka računara, dok su se delovodni broj i izvod iz razgovora automatski ubacivali na registarsku karticu u kartoteci.

Anavari je često pomišljao kako je on jedini koji zna o ličnim navikama, verovanjima i poreklu svakog čoveka iz plemena u okolini. „Radiš svoj posao“, rekao bi narednik. Ana je to, pak, šire posmatrala: „Emancipuješ svoju braću po koži.“ Sada je izgledalo da će možda saznati i svoje sopstvene tajne.

Naslonjen na umivaonik u kupatilu za osoblje i gledajući u ogledalo uspeo je da prenese linije sa leve strane svojih grudi na hartiju, a završio je i jedan deo druge polovine, kad je zvučni signal unutrašnje telefonske linije odjeknuo iz hodnika. „Zanovetalo“, pomislio je – to je bilo ime koje je nadenuo prodornom zujanju po kome se poziv iz računarske sobe razlikovao od javnog telefona.

U redovnim okolnostima zvuk bi se začuo nekoliko puta dnevno i hladan, službeni glas bi zahtevao određene podatke o pojednicima. Retko kad su tražene činjenice o plemenu ili bratstvu; Anavari je pretpostavljao da je računar bio neposredno povezan sa glavnim računarom, a da li je taj bio u bolničkoj zgradi i da li je uopšte bio u Australiji, nije imao predstavu. Zanovetalo je imalo uznemirujuću naviku da zove kad se to najmanje očekuje, a nije bilo načina, koliko je Anavariju bilo poznato, da on sam uspostavi povratnu vezu sa njim.

Anavari se nije osvrtao na zujanje u nadi da će prestati, ali umesto toga ono se pojačavalo sve dok nije počelo uporno da zavija kao sirena. Trebalo bi štapom da naučim pameti tu poludelu elektronsku zver, pomislio je Anavari i požurio da spreči da užasan zvuk uznemiri celu zgradu.

– Dajte mi sledeće podatke... – dopirao je glas iz telefonske slušalice, ali pre nego što je mogao da shvati ostatak rečenice, Anavariju su privukle pažnju reči koje su treptale na računarskom ekranu: NEMOJTE, PONAVLjAM, NEMOJTE DA IGNORIŠETE UNUTRAŠNjE POZIVE. IMA NAČINA DA VAS NATERAMO DA ODGOVORITE.“

– Džendžara... Džendžara... Džendžara...

– Nemoj da zanovetaš, upozoravam te; ja sam sin neznanog ratnika – povikao je Anavari.

– Džendžara... Džendžara... Džendžara... – stalno je ponavljao telefonski glas.

Anavari je pomislio da je poziv verovatno unapred snimljen i da se traka zaglavila, pa je okačio slušalicu da sačeka novi poziv – ali kad ga je primio, glas je zvučao isto.

– Dajte mi podatke Gare Džendžare...

Gara! Begunac Gara! Kako su kog vraga došli do imena njegove kože? Anavari je proverio svoju kartoteku. „Žao mi je, nema ničega o tome ovde. Pazio je da upotrebi reč neodređenog pola. –Hej, slušaj, slađana, jesi li sanjala nešto vatreno u poslednje vreme? – prošaputao je.

– Lični zahtevi se ne prihvataju. – Ženski glas nije ni za dlaku promenio svoj službeni ton; svih ovih godina koliko je slušao taj glas na zanovetalu svakog radnog dana, Anavari se nije dosetio da ne pripada ljudskom biću, nego mašini.

Anavari je proveo još nekoliko sati preslikavajući plemenske znake sa svojih grudi. Morao je da bude siguran da su svaka linija i svaki znak tačni, i napokon je bio spreman da ubaci nacrt u mašinu. Pre nekoliko dana bio bi sasvim uveren da će rezultat biti verodostojan, ali mu je novije iskustvo tu uverenost nekako zamenilo sumnjom da će, ako je neophodno, mašina izokrenuti odgovore da bi zadovoljila svoje bele gospodare.

„12.000 KAMILA, 12.000 KAMILA, 12.000 KAMILA...“ Ekran je pulsirao. Anavari je protresao mašinu mada bi radije razbio ekran.

„KAMILA, KAMILA, KAMILA...“

Anavari je udario petom podnožje računara. Mašina se tresla i nabirala, a trenutak zatim počela da sipa poplavu podataka preko ekrana: reči, cifre, brojevi i mape su se tiskale na treperavom pravougaoniku, dok je Anavari bio zapanjen ludilom koje je u pravi čas izazvao.

Pojavila se karta širenja područja nuklearnog razvoja, obojena tamnim bojama. Raslo je ubrzano, gutajući brojne plemenske teritorije južno od središta Australije.

Dok su se boje širile, uokvireni nizovi brojeva izražavali su zbir ljudi iz plemena koji su bili uklonjeni ljudskom ravnodušnošću, bolešću, ili namernim uništavanjem. Pokupljeni u bušu, neki od ljudi su bili poslati u logore koji su nicali kao pečurke na ekranu kompjutera, tako daleke logore da ni čovek ni njegova duša nisu mogli da se ikad vrate; ostali su bili zadržani na mestima nuklearnih proba da bi doprineli istraživanju.

Anavari je osetio beznađe dok je računarom pokušavao da otkrije njihovu sudbinu. Odjednom je bilo važno da li je čovek umro zatočen u pustinjskom logoru ili je bio zbrisan nuklearnim udarom. Anavari se trudio da izvuče više od brojeva iz mašine. Pred njim su se na ekranu pojavljivali podaci o ukupnom broju životinja u nuklearnoj oblasti, popisujući divlje kamile, magarce i krave a, iz nekog razloga, navodeći podatke i o dingoima. „Nema stanovništva u ovoj oblasti“, zaključio je statistički izveštaj. Mora da su mislili „belog stanovništva“, pomislio je Anavari i potapšao mašinu: „Možeš ti to bolje, sigurno – hajde, druže.“ Računar je iznenada počeo da izbacuje podatke o deci koja su bila uzimana od svakog pojedinog plemena pokupljenog u bušu; Anavari je ovome posvetio posebnu pažnju, u strahu da mu ne izmakne neki podatak. Zurio je nepomično u mašinu, dok je ona pratila tu decu kroz ustanove belog čoveka do njihove zrelosti i među njima je prepoznao imena mnogih svojih školskih drugova. Anavari je zgrabio olovku da zapiše sve te pojedinosti. Mora da piše svojim prijateljima da im otkrije pravu plemensku pripadnost; kako bi bilo čudesno da konačno saznaju istinu. U školi su se svi crni dečaci – Džambak, Aroidž, Namir, Ili, Zambo, Ruve, Jarto i on, Anavari, držali zajedno, i sanjarili o osnivanju svog sopstvenog plemena. Čak su izveli i ceremoniju – zvali su je „mullina”, mnogo kasnije je Anavari saznao da bi ispravno bilo „mallinja”, običaj druge inicijacije; ali u to vreme niko od njih nije mnogo znao o plemenskim stvarima. Verovatno nikad ne bi ni izazvali mnogo oduševljenja za to pleme da nije bilo kampovanja u planinama sa družinom izviđača iz škole. Možda je u pitanju bio miris netaknutog buša, neugaženog od belaca, koji im je dao potstrek da se odvoje od belih dečaka i potraže svoj sopstveni svet; ili je možda bilo... naišli su na ostatke starog logora Aboridžina i... da, to im je konačno dalo snage i odlučnosti. Anavari je bio ljut na sebe što je dozvolio da mu tako značajni događaj iz njegove mladosti izbledi iz pamćenja. Na mestu tog starog logora su našli kosti, kamen kojim su Aboridžini oštrili svoje oruđe i... da, kamenu sekiru; niko od dečaka nije pre toga držao jednu od njih u rukama.

Anavari se prisetio kako su jedan drugog zvali „Hrabri“ i zakleli se da se neće vraćati u školu već će ostati u bušu i obrazovati pleme. Nisu stigli da nađu odgovarajuće ime za svoje pleme, ali su dečački uživali u uzbuđenju dok su birali predvodnika – onog koga će zvati „Veliki Vođa“. Tako su malo znali o pravom plemenskom životu – ali to ne bi trebalo da ga čudi – u školi belaca nisu se učile takve stvari. Kako su ti raseljeni dečaci mogli da znaju da njihovoj plemenskoj braći nisu bili potrebni vladari koji bi upravljali bratstvom, jer su njima upravljali običaji i grupa starešina koja ih tumači? Mada su tako malo znali, dečaci su ipak osećali da treba da se otrgnu od sveta belog čoveka i da tragaju za životom za koji su jedva znali da postoji, ali koji je postajao sve više nepobitan deo njihovog postojanja. Anavari je imao čast da bude prvi i jedini od dečaka koji je prošao ritual inicijacije. Ležao je ispružen na tlu blizu dva dečaka od kojih je jedan udarao štapom o štap, a drugi držao dugačak štap prislonjen na usne da simboliše diđeridu, uz to podražavajući duboki zvuk instrumenta. To mora da je bio Namir, jer je on bio izabran za Velikog Vođu i jedini je imao pravo da upravlja svečanostima (mnogo godina kasnije otkrio je da je „maidžada” pravi naziv za majstora obreda). Ostali dečaci, nagi i premazani blatom sa obližnjeg potoka, igrali su okolo pevajući, ali niko od njiih nije znao kako bi mullina zaista trebalo da se izvede, niti kako i kada treba da se završi. Znoj mladića iz plemena je curio i mešao se sa kapljicama krvi sa ranica od ujeda pijavica na njihovim bosim nogama; jedan od dečaka je umočio prst u grimizni potočić koji se slivao niz njegovu kožu obloženu blatom i, nošen uzbuđenjem obreda, napravio na Anavarijevim grudima krvavu cik-cak šaru. Nadahnuti, i ostali su sledili taj čin dok čak i Anavarijevo lice nije bilo prekriveno krvavim linijama.

Prošle su godine, a Anavari još uvek nije bio siguran koliko je to bilo blizu stvarnoj inicijaciji. Improvizovani mullina naglo i nedostojanstveno završio kada se grupa u potrazi za njima – šumar praćen skupinom zadihane „svete braće“ – neočekivano sjurila na mesto radnje i pokvarila svečanost. Anavari se nadao da će imati još neku priliku da se sastanu u bušu i ponove svoj mullina, ali prilike nije bilo. Dečaci Aboridžini su bili smesta vraćeni u grad, zatvoreni u školsku zgradu i primorani da provode dobar deo dana klečeći na pasulju i moleći se za oproštaj zbog svog bezbožnog ponašanja.

Nešto malo nade je preostalo da će možda moći da organizuju mullina tajno noću u spavaonici, a to bi i uradili da im obredni predvodnik nije bio otsutan. Veliki Vođa više nije bio sa njima, a kad su pitali, fratri su objasnili da se Namir povukao u samoću i posvetio molitvi da bi se pripremio da primi svete zapovesti i pridruži se bratstvu. Bez Namira nije bilo onog ko bi rukovodio svečanošću, a osim toga, Anavari je smatrao da jamačno ne bi bilo ispravno da on predvodi svečanost svoje sopstvene inicijacije.

Sada, zureći u računar, Anavari nije video ništa što bi se odnosilo na njega ili njegovog starog školskog druga Namira, ali još je postojala mogućnost da ekran odgonetne početak tog dugačkog i samotnog puta koji je doveo Anavarija u svet belog čoveka, a Namira... ko zna gde? Kao neki inadžija, mašina se opirala Anavarijevoj želji i iznenada je promenila program. Na ekranu su se pojavile pojedinosti o raspodeli hrane u raseljenim plemenskim logorima. Anavari je okrenuo leđa računaru i pogledao kroz prozor.

Starac je polako išao prema ulazu u Centar socijalne pomoći, i dok ga je Anavari posmatrao, pognuta figura se klatila levo-desno kao da će se srušiti pre nego što stigne do vrata. Starac mu je izgledao poznat – to je bio Nupuru! Anavari se opomenuo da treba od njega da sazna koje pleme u svom narečju ima reč „karan“. Ta starina ga je potsetila, dok je hodala pomažući se grubim štapom koji je virio više od metra preko glave, na nešto iz njegovog detinjstva – nešto iz dana provedenih kod fratara... da!... na sliku Mojsija na putu za Egipat.

Nupuru je posrnuo na pragu, i Anavari je istrčao da ga pridrži na putu do šaltera. Bele mrlje suvih krasti pokrivale su veći deo starčeve kože, čvornovati ožiljci su mu nabirali kožu glave, umesto oka je imao samo rupu koja je vlažila, a suze koje su iz nje curile ostavljale su blatnjave tragove u debelom sloju prašine na naboranim obrazima.

Anavari se na silu osmehnuo. „Kako mogu da ti pomognem, prijatelju?“ Nupuru nije odgovorio, već je kažiprstima obrazovao krst. Anavari mu je užurbano prineo pregršt biskvita sa znakom krsta.

Računar je i dalje pomamno galopirao, temeljno pretresajući svoju gomilu podataka, uputstava i saveta; čak je i odštampao dnevnu listu sledovanja za žitelje logora raseljenika. Anavari je oprezno osmotrio lice starca, ali je tu video samo smirenost čoveka obavijenog svojim sopstvenim svetom snoviđenja; čak se i jedino oko starine naviklo na njegovu mirnoću, pa je retko treptalo. Svo njegovo ponašanje je zračilo tajnovitošću, za šta je Anavari bio zahvalan, jer je on sa starcem delio tajnu koja je morala da to i ostane. Ne tako davno, za vreme Anavarijevog poslednjeg odmora, on i Nupuru su proveli skoro mesec dana u bušu, putujući kroz divljinu, što je ne samo pojačalo Anavarijev plemenski osećaj već ga je više naučilo o tradicionalnim običajima Aboridžina nego što bi to bilo moguće kroz pisanu ili čak i govornu reč.

Spustili su se na jug kroz buš i kada su prošli kraj mnogih vodenih rupa, pojavila se pulkarin, stena u pustinjskom prostranstvu. Stena se nije razlikovala od ostalog velikog kamenja, osim što je na jednoj strani izgledala glatka. „Tu stanuje karan“, rekao je Anavariju. Starac je protrljao dlanom glatku stranu kamena i izgovorio reči plemenskog napeva. Kasnije je objasnio Anavariju da, kada se kamen protrlja, mali karan, duše nerođene dece, nagrnu napolje. Nisu veće od mušice i samo nangari, vrač, može da ih spazi dok lebde iznad plemenske teritorije u potrazi za majkom koja bi ih rodila. „Mališani najviše vole neku nežnu i mladu koja će se dobro starati o njima“, objasnio je Nupuru.

Niko od belaca u naselju nije saznao za to putovanje, čak ni Ana, jer njoj je Anavari rekao da ide na istraživačku ekspediciju. Opremio se malim čekićem i priručnikom za nalaženje minerala, a vratio se sa torbom punom uzoraka minerala i tako sve ubedio da je to bilo poslovno putovanje kakvo bi svaki belac iz naselja povremeno preduzimao. „Kakvi su prema tebi, dole u Logoru Menziz?“

upitao ga je. Sada starac nije odgovorio. Anavari nije nameravao da ga podvrgava prikupljanju podataka za računarski sistem, ali sugestivna pitanja kao da su se sama postavljala, protiv njegove volje: „Ti si starešina Para, zar ne, i imaš dva mlađa brata?“

Nupuru je podigao tri prsta. „Mandžon, Vari i Kaltu.“

Ovaj poslednji je verovatno bio polu-plemenski brat, jer je živeo u drugom logoru.

Beleška nadzornika Hanta, svojeručno napisana crvenim mastilom, bila je zalepljena na kancelarijskoj strani šaltera. Već više od mesec dana je zapovedala Anavariju da traži podatke o ta tri člana plemena i terala ga da prikupi pojedinosti o njihovom životu i delanju u planinama. Ti ljudi su živeli u bušu u blizini planine Kunamata i tek su prošle godine bili dovedeni u naselje.

Anavari se jasno sećao dolaska braće, njihovog izgleda, čak i imena, ali nije nikada bio siguran koji je koji.

Ponekad su dolazili u kancelariju radi neke šake hrane, ili iznošene odeće, a kad god su bili tu, računar je imao pune ruke posla da beleži podatke, ali uvek bi preostalo nešto još nerazjašnjeno što je nadzornik Hant očajnički želeo da sazna. Bez obzira kako bi to bilo važno Velikom Gazdi, Anavari je sada pokušavao da smisli kako da ne izlaže svog prijatelja unakrsnom ispitivanju.

Nupuru se nagnuo unapred. – Mandžon i Vari su otišli.

– O? Pa, uskoro će se vratiti, siguran sam.

– Niko se ne vraća iz bolnice.

Neprijatna misao je potresla Anavarija. „Dođi, uzmi biskvita.“

Prihvatio je starca za rame i poveo ga iza šaltera u zadnju sobu na kraju hodnika gde su bili zasigurno van domašaja ljubopitljivog računara. Mašina je sada emitovala izveštaj za štampu o izvesnom geometru koji je nedavno bio zaposlen da utvrdi severnu granicu Oblasti nuklearnog razvoja – ali su zatvorena vrata prigušila njenu buku skoro do šapata. „Koliko dugo su u bolnici?

Jedan? Dva? Koliko dana?“ Anavari je pokazao tri prsta; u jeziku plemena Para ne postoji reč za bilo koji broj veći od dva, pa brojevi moraju da se pokazuju.

Nupuru je podigao pet prstiju.

– Je li neko od njih teško bolestan?

– Samo kao ja, bolest valjajuće magle. Ništa više.

– Do đavola! Ima li ikoga od Aboridžina da to nema?

Nije prošla ni cela sedmica otkako je Anavari ćaskao sa doktorom Tintom za vreme Anine oproštajne zabave – gde je on bio jedini crn u gomili belaca – i kad je pomenuo glasine o bolesti magle koja se valja, doktor Tinto je odgovorio: „Sumnja, velečasni; Abosi su najsumnjičaviji narod na zemlji. Imali su četrdeset hiljada godina da to razviju.Imao si srećešto smo te emancipovali, zar ne?“

– Ko je odveo tvoju braću? – sad upita Anavari.

– Narednik i medicinska sestra. Došli su u logor i odvukli mi braću policijskim kolima.

– Koja je to sestra bila? Sećaš li se?

– Crvenokosa.

– Ah! Jedna od prokletih bliznakinja. U timu doktora Tintoa behu dve sestre, obe tridesetih godina, i skoro istovetne u izgledu i oblačenju. Jedna se zvala Pat a druga Pam, i Anavari bi se savim zbunio kad bi pokušao ne samo da ih razlikuje, nego i da svaku zove njenim pravim imenom. Da se ne bi brukao, u šali ih je nazivao „Bliznakinje“.

Dok je Anavari opet vodio Nupurua prema ulazu, starac se načas zaustavio gledajući svojim jedinim okom korpu narandži. Pre dva dana u njoj se nalazilo samo nekoliko narandži, a sada je bila puna, ali Anavari nije znao ko je i kada napunio korpu. Godinama je delio narandže Aboridžinima kad su dolazili u kancelariju, ali je tek sada primetio da je broj 25 bio odštampan na svakoj od njih. „Ako pustim sirotog starca da ode bez ovih, sigurno će malo duže živeti“ – pomislio je Anavari dok je pratio posetioca do vrata.

 Odlomak iz romana Karan prvi put je objavljen 1985. u izdanju Dodd, Mead, New York. U prevodu na srpski uskoro će se pojaviti u izdanju „Jasena” Beograd.

Prevela s engleskog
Venita Đurić