TOTEM I RUDA

 

Vode me u pećinu
Gde mi se zatire trag ?
Moje jadno telo, moja skrhana duša
Aboridžinski plemenski napev
Samo mrtvi su videli kraj rata
Platon

Fotografije iz ove kolekcije snimljene su u severnoj i centralnoj Australiji krajem šezdesetih i početkom devedesetih godina. One prikazuju Aboridžine koji su pretrpeli tešku, dvostruku, nuklernu tragediju – iskopavanje rude uranijuma, a zatim i britanske nuklearne probe; sve se to desilo na njihovoj plemenskoj zemlji. Jedan deo kolekcije prikazuje razorne posledice koje je dalje iskopavanje uranijuma imalo na plemenske zajednice i njihovu tradicionalnu kulturu.

Kolekcija je isprva naslovljena Bumerang i atom, da bi kasnije bila preimenovana, kako bi se izbegla ispitivanja i drakonske mere predviđene australijskim Zakonom o nuklearnoj energiji. Najpre je sadržala oko pet hiljada negativa snimljenih u zabačenim krajevima Australije, pod teškim klimatskim okolnostima i u obeshrabrujućim društvenom okruženju uz oskudna sredstva, bez ikakvog finansiranja i bilo kakve pomoći sa strane. Veći deo materijala, posebno negativa snimljenih za vreme prve ekspedicije 1960. godine, oštećen je usled delovanja čestica pustinjske prašine i izuzetne vreline koja je oštetila emulziju filma. Tek negde oko 1700 negativa preživelo je surove pustinjske uslove. Od toga je odabrano stotinak i štampano za prvu izložbu pod naslovom Totem i ruda, u Centru za obrazovanje odraslih u Melburnu, organizovane pod rukovodstvom Harolda Bejgenta. Izložbu je otvorio Gordon Brajant, tadašnji ministar za aboridžinska pitanja u vladi Australije. Kolekcija je izlagana na više mesta širom Australije i u inostranstvu, uključujući i neuspelo izlaganje u zgradi Parlamenta, u Kanberi, gde su je gradske vlasti zabranile. Uoči tog izlaganja kolekciju su udomili organizatori Nacionalnog dana Aboridžina na Australijskom državnom Univerzitetu u Kamberi, gde je Jami Lester iz plemena Jankuntjara, iz centralne Australije, podelio svoje iskustvo kao jedan od onih koji su preživeli nuklerna testiranja. Ostali gosti pomenutog skupa, uključujući i Roj Mariku iz plemena Riratjingu, iz Jirkale, govorili su o upadima za vreme iskopavanja rude na plemensku zemlju, u Arnem Lendu.

 ISKOPAVANjE URANIJUMA

Znatan deo fotografija, iz kolekcije Totem i ruda, prikazuje uticaj koje je iskopavanja rude uranijuma imalo na aboridžinska plemena za vreme prvog uranijumskog buma pedesetih godina dvadesetog veka. O ubitačnim posledicama istraživanja terena i iskopavanja uranijuma nije bilo reči u australijskim medijima, niti je bilo podataka u istorijskim dokumentima, posebno o pogubnom uticaju na plemena u zapadnom delu Arnem Lenda i susednim regijama. To se dešavalo u periodu Hladnog rata. Političari su u to vreme besneli, zaraženi „patriotskim” govorima o „žutoj opasnosti” i mogućoj žutoj invaziji sa severa, podstičući sve Australijance da se uključe u potragu za uranijumom kako bi pomogli proizvodnju nuklearnog arsenala neophodnog za odbranu „naše demokratije”.

Mlada kraljica je dovedena iz Engleske kako bi obišla Australiju i pružila moralnu podršku. Proces je rezultirao otuđenjem aboridžinskih plemena i uništenjem njihove kulture ? najstarije žive kulture na planeti, koja je opstajala u tom području gotovo 50 000 godina i održavala najpravedniji i najdemokratskiji društveni sistem na svetu ? kulture daleko izvan sposobnosti belog čoveka da je u potpunosti razume.

Susret Aboridžina sa uranijumom prošao je tragično i za poslednjih pedeset godina postao direktan uzrok uništenja plemenskog života u centralnoj i severnoj Australiji. Priča o uranijumu počela je 1869. godine, kada je građevinski generalni inspektor južne Australije, G. B. Gojder, poslat na severnu obalu Australije, sa grupom od 154 člana, da prouči i premeri neistraženi buš za moguća naseljavanja belaca. Svoj prvi kamp napravio je na mestu koje je nazvao prema čuvenom prirodnjaku Čarlsu Darvinu, i kako je napredovao dalje na jug, unutar kopna, počeo je da premerava netaknuti buš i podelio ga na 186 pravougaonih kilometarskih parcela.

Svaka parcela trebalo je da bude dodeljena odsutnim zemljoposednicima iz Engleske kao trajno vlasništvo, namenjeno budućoj izgradnji i razvoju. Mislilo se da kada jednom zemlja bude raščišćena, robovska radna snaga iz Azije, Afrike i drugih zemalja, biće dopremljena da obrađuje zemlju kako bi se prehranila. U to vreme Britanci su sebe videli kao jedine i neprikosnovene vlasnike zemlje, Aboridžine su smatrali subhumanim i nesposobnim čak i za obrađivanje zemlje. U jednom od svojih prvih dopisa Gojder je govorio o pronalaženju rude sa zelenim prelivima, koja podseća na bakar; ipak nije uspeo da sa sigurnošću odredi o kojem je mineralu reč. Uzorak je pronađen u blizini kvarcnog grebena, na prekidu sloja izazvanog zemljotresom u Velikom Grebenu, u blizini Rum Džungle, na reci Adelaidi. Oko stotinak godina kasnije, kada je uzorak sa tog istog mesta uzet na analizu, otkriveno je da je misteriozni mineral zelenog preliva bio torbernit ? ruda uranijuma.

U svom dopisu sa terena Gojder, takođe, izveštava da je susret sa Aboridžinima u Velikom Grebenu bio neprijateljski i da su dva čoveka iz njegovog tima ubrzo zatim preminula. Međutim, propustio je da pomene da su na Grebenu njegovi ljudi upali na ceremonijalno zemljište, zabranjeno čak i plemenskim ženama i deci, ostavljeno na milost i nemilost prepadima belih stranaca. Incident kod Velikog Grebena označio je prvi nuklearni konflikt poznat čovečanstvu.

Za vreme Drugog svetskog rata, područje južno od Darvina do reke Adelaide pa čak i dalje, duž autoputa Stujart, bilo je prepunjeno avionskim pistama i vojnim kampovima. Veliki priliv mladih belaca u to područje poremetio je tradicionalni način život Aboridžina, a često i desetkovao plemenske zajednice. Belci su lutali kroz buš u svojim džipovima, hvatajući aboridžinske žene, mnoge od njih nikada se nisu vratile u svoja plemena. Kada su belci otišli, pošto se rat okončao, pružila se prilika da se tradicionalni život oporavi. Nažalost, sa njima je došla i uranijumska groznica, koja se ispostavila čak tragičnijom od samog rata.

Uranijum je u Rum Džungli ponovo otkrio čovek iz buša, Džon Vajt 1954. godine, na mestu starog rudnika bakra koji je kratko korišćen za vreme Prvog svetskog rata. Za njegovo otkriće Vajt je dobio 50 000 funti nagrade, što je u ono vreme predstavljalo pravo bogatstvo. Vesti su istog trena proglasile uranijumsku groznicu - svaki drugi čovek na ulicama Darvina nosio je Gajgerov brojač i kretao ka bušu u potrazi za dragocenom rudom uranijuma. Groznica je uhvatila čak i Ros Anabel, urednicu novina Njuz u Darvinu, koja je ostavila posao i krenula u buš. U to vreme uranijum je Britancima bio preko potreban za razvitak njihovog atomskog programa. Čak i pre Džon Vajtovog otkrića, tim geoloških eksperata iz Engleske, poslat je u obilazak udaljenih krajeva australijskog buša u potragu za uranijumom. U isto vreme, vlada Australije osnovala je Biro za mineralne resurse, kako bi podstakla istraživanje terena i iskopavanje. Vlada je preuzela Vajtovo otkriće u Rum Džungli i kasnije ga predala „Teritori Enterprajzu”, podružnici britanske rudarske korporacije „Konzink”. Fabrika za preradu uranijuma podignuta je na brzinu, na zemljištu Rum Džungle, odakle su metalni burići oksida uranijuma transportovani u Darvin, kako bi dalje bili otpremani prekomorskim brodovima. Hiljade ljudi, angažovanih iz udaljenih kampova postratne Evrope, pristiglo je u Rum Džunglu da sagrade i osposobe za rad rudnik i fabriku. Malo su znali o tome kakve će smrtonosne posledice ostaviti na životnu okolinu, ali i na njihovo zdravlje. Živeli su i radili na terenu nekoliko godina, po zadatku, bez ikakve komunikacije sa spoljašnjim svetom. Rum Džungla je funkcionisala po strogim pravilima ustanovljenim Zakonom o nuklearnoj energiji iz 1953. godine, prema kojem svako ko bi bio proglašen krivim za ometanje prozvodnje i prerade uranijuma mogao bi biti osuđen na najmanje dvadeset godina zatvora.

Nakon osnivanja fabrike za nuklearnu preradu, u Rum Džungli, vlada Australije učetvorostručila je nagradu za nova nalazišta uranijuma i dozvolila razvoj rudnika u privatnom vlasništvu. Ovo je pospešilo uranijumsku groznicu; novi rudnici su nicali kroz buš, protežući se oko 400 kilometara u unutrašnost kopna na jug, dalje do Katarine.

Kako su krčili put kroz nepoznat teren, istraživači su koristili bacače plamena kako bi palili šume i tako raščišćavali prolaz. Rečeno je da će spaljivanje buša otkriti stene i učiniti teren pristupačnijim. Međutim, glavni cilj bio je da se oteraju Aboridžini sa tog područja i spreči njihovo skrivanje ispod zelenog rastinja. Biro za mineralne resurse, vladina organizacija koja je nadgledala operacije iskopavanja uranijuma, snabdela je istraživače gelignitom, mapama, dnevnim potrepštinama, prevoznim sredstvima, hranom, informacijama kako da leče ujed zmije i mnogim drugim – ali pri tom im nije rečeno da su i plemenski ljudi koji su živeli u tim područjima takođe ljudska bića.

Nakon što su pokrili teritoriju buša, južno od Van Dajmonovog zaliva, u pravcu od Darvina do Katarine, istraživači su napredovali ka istoku prema visokom području Arnem Lenda. Krećući se napred ka neistraženoj čistini proveravali su Gajgerovim brojačem svaki jutar buša; iznad su leteli avioni vršeći geološka premeravanja, kako bi odredili moguće prisustvo uranijuma. Užasnuti prodorom belog čoveka, Aboridžini su pobegli dublje uunutrašnjost Arnem Lenda.

Kako je uranijumska groznica dostizala vrhunac, tim istraživača pod rukovodstvom Džordža Slejsa, koji je radio za Korporaciju uranijuma severne Australije, stigao je do gornjeg dela reke Katarine i krenuo uzvodno kroz stenovit teren, uz detaljno ispitivanje svake stene na vidiku. Belci su krenuli napred ka rezervatu za Aboridžine u Arnem Lendu. Pre toga su u naletu prošli kroz udaljenu, gotovo neprohodnu divljinu u oblasti doline Eva.

Slejs je ranije išao u potragu za uranijumom, oko planina Or, u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata, ali teren centralne Evrope umnogome se razlikovao od australijskog buša; To ipak nije uticalo na njegov poriv da pronađe stenu. Nije mnogo značilo za koju državu radiš  Zakon o nuklearnoj energiji u Australiji teško da se razlikovao od odredaba zakona koje je donosio Treći rajh.

Tim je prevazilazio ljudske sposobnosti u potrazi za uranijumom, isto kao i istraživači u Nemačkoj za vreme rata. Udaljeni, nepristupačni, buš gornjeg toka reke Katarine mogao se preći jedino peške. Potrepštine i oprema nošene su na teretnim konjima kroz uske klance, i preko strmih litica. Konje su usmeravali mladi Aboridžini, angažovani kao robovska radna snaga; nisu primali nadnice i radili su za oskudne porcije hrane - odeveni u pohabanu odeću, kretali su se bosonogi kroz stenovit buš.

Neki od njih pobegli su duboko u buš; drugi su se razboleli i nastradali - neki, poput Bobi Sekretara, iz plemena Larakia, preživeli su da ispričaju priču punu užasa.

Bio je momak kada ga je Džordž Slejs odveo. Osim što je upravljao teretnim konjima, Bobi je morao da ‘proba’ vodu i hranu pre nego što bi je istraživači okusili, u strahu da ih lokalni Aboridžini ne otruju.

Belci su sagradili pistu Birdi Krijk, na gornjim delovima reke Katarine, kako bi prevozili hranu i opremu za istraživače. Zemlja okolnog buša bila je bogata zalihama hrane na kojima su Aboridžini živeli generacijama.

Međutim, istraživači su se plašili da bi lokalna hrana mogla biti otrovana.

U to vreme kopači su stigli do platoa Arnem Lenda, gde su tamošnji Aboridžini živeli tradicionalnim načinom života,  potrebljavajući kamene alate i drvena oruđa; mnogi od njih nisu se ranije susretali sa belcima.

Grupa istraživača došla je do ceremonijalnog zemljišta baš u trenutku odvijanja ceremonije inicijacije plemenskih devojaka. Devojke su otete i odvedene u kamp istraživača gde su vezane za drvo. Svaka od njih bila bi oslobođena tek nakon što je sat ili čitav dan seksualno zadovoljavala jednog ili više istraživača. Plemenski muškarci su takođe pokupljeni sa ceremonijalnog zemljišta i nestali bez traga.

U udaljenoj divljini gornjih tokova reka Katarine i Aligatora, istraživači su često nosili svoje Gajgerove brojače, prislanjajući ih uz kamene ploče koje su skrivale aboridžinske slike u svojim pećinama i stenovitim skloništima. U slučaju da su registrovali i trag radioaktivnosti, istraživači su tragali za Aboridžinom, kojem je teren pripadao, i primoravali ga da ih odvede do mesta sa kojeg je uzimao oker kamen, upotrebljavan za slikanje. Slike su izgledale staro, datirajući unazad hiljadama godina ? neke čak iz perioda ledenog doba. Aboridžini su često mučeni a neretko su i umirali, ne otkrivši gde se nalazilo mesto sa skrivenim oker kamenom. Ljudi iz Biroa za mineralne resurse često su obučavali kopače kako da ispituju Aboridžine i kako da dižu u vazduh stene sa praistorijskim slikama. Na mestu kampa, čovek iz Biroa koji je radio na merenju radioaktivnosti novootkrivenih uranijumskih lokaliteta, držao je užasnu maskotu na svom nesređenom stolu ? iskeženu aboridžinsku lobanju, ukradenu iz neke od grobnih pećina. Izazivanje strasti za uranijumom u narodu odvijalo se pod parolom - ključa za „očuvanjem

Zapadne demokratije”, o kojem je često bilo reči ? u isto vreme imalo je destruktivne posledice na aboridžinskog čoveka, u njegovoj plemenskoj zemlji. Džordž Slejs i njegov tim pronašli su bogata nalazišta uranijuma u brdima gornjeg toka reke Aligator. Međutim, cena uranijuma na svetskom tržištu neočekivano je opala i nijedno od novootkrivenih nalazišta nije dostiglo stepen isplative proizvodnje. Lovci na uranijum, iako voljni za akciju, morali su da odustanu i da se povuku iz udaljenog buša zapadnog Arnem Lenda natrag u civilizaciju da ližu svoje rane.

Iskopavanje uranijuma na plemenskoj zemlji obnovljeno je 1974. godine u vreme svetske krize naftnih zaliha, uz vest da je medicinska sestra iz Adelaide odmarajući se u Oenpeliju naišla na rudnik uranijuma. Prognoze su ga najavljivale kao „najveće skladište uranijuma na svetu”.

Netaknuti buš Arnem Lenda ubrzo je podeljen na mnoštvo budućih zakupnih parcela, koje su kasnije dograbile pohlepne multinacionalne korporacije. Lokalna aboridžinska plemena snažno su se suprotstavila iskopavanju uranijuma na svojoj plemenskoj zemlji i istrajavali su u tome godinama – sve dok njihov otpor nije okončan kada je ministar za aboridžinska pitanja okupio plemenske vođe na sastanku u Bamiliju, naselju u bušu oko sto kilometara udaljeno od Katarine. Nakon njihovog dolaska, policija je zatvorila jedini put koji je povezivao Bamili sa ostatkom sveta. Plemenske starešine držane su u udaljenom naselju danima bez hrane i vode, sve dok nisu potpisali dokument kojim se dozvoljava iskopavanje uranijuma na njihovoj svetoj zemlji. Nijednom novinaru nije dozvoljen pristup oblasti da svedoči o toj, kako je ministar nazvao, „istorijskoj prilici”. Ipak, dvoje mladih ljudi iz Sidneja snimajući dokumentarac o misionarskim udaljenim mestima u Arnem Lendu, uspeli su da se probiju kroz buš i snime „istorijsku priliku”. Nekoliko godina kasnije, kada je njihov dokumentarac Prljava prevara prikazan, razotkrio je prinudne mere upotrebljene da se Aboridžini nateraju da potpišu dokumenta. Nakon potpisivanja, ministar za aboridžinska pitanja rukovao se sa vidno uznemirenim Aboridžinima i svakog od njih upoznao sa olovkom i blokom za pisanje, uručivši im to kao poklon ? dobrodošli u civilizaciju!

Deo zapadnog Arnem Lenda, koji je izbegao iskopavanje uranijuma, vremenom je preuređen u Nacionalni park Kakadu, zbog svoje bogate netaknute prirode, biljnog i životinjskog sveta, kao i zbog značaja drevnih aboridžinskih pećinskih slika. Ubrzo potom, Kakadu je uvršten na Uneskovu listu svetskog nasleđa kako bi se obezbedilazaštita i očuvanje parka. Međutim, 1999. godine, nakon uspešne upotrebe projektila sa uranijumom i plutonijumom, koje su koristile SAD i NATO snage u napadu na Jugoslaviju u „humanitarnom ratu”, iskopavanje uranijuma prevagnulo je nad kulturnim nasleđem i vojni vrh je ubedio ambasadore Uneska da dozvole iskopavanje uranijuma u Nacionalnom parku Kakadu. Ubrzo zatim, deo Kakadua je označen u zvaničnim dokumentima kao „zabranjena zona” za turiste i Aboridžine. Ljude iz lokalnog plemena Mirar, koji bi zalutali u tu oblast svoje predačke zemlje, hvatala je policija; izvođeni su pred sud i zatvarani.

Agencije Ujedinjenih nacija –Amnesti Internešnel,Agencija za zaštitu ljudskih prava i ostale „humanitarne” organizacije nisu pokazivale ni najmanje interesovanje za sudbinu ovih Aboridžina.

 NUKLEARNA TESTIRANjA

Uranijum oksid, dobijen iz plemenske zemlje pedesetih godina dvadesetog veka, otpreman je u inostranstvo, a nusproizvod bi bio vraćen u Australiju za britanska nuklearna testiranja, na taj način je stvorena dvostruka nuklearna tragedija koja je pogodila Aboridžine. Vlada Australije dodelila je veliki deo centralne Australije britanskoj vladi – bez mnogo brige za aboridžinska plemena i njihovo okruženje. Oblast je sadržala mnoštvo plemenskih mesta gde su ljudi živeli hiljadama generacija unazad, još od ledenog doba i razvili jedinstvenu kulturu, društveno uređenje i verovanja koja su podrazumevala harmoniju sa pustinjskim okruženjem ? na taj način uspeli su da održe život čak i za vreme oštrih klimatskih promena. Prema Aboridžinima, zemlju su stvorili njihovi plemenski preci koji su napravili velike oblutke, brda i planinske vence iz bezoblične peščane ravnice. Napravili su mestimične izvore u pustinji i stvorili biljke; pre nego su otišli u svet duhova uputili su svoje plemenske potomke kako da brinu o zemlji i kako da pevanjem prizovu kišu u vreme suše. Tu istu zemlju australijska vlada preko noći je proglasila zabranjenom zonom - pristup je dozvoljen samo osoblju koje je angažovano u britanskom nuklearnom programu za testiranje. Zabranjena zona bila je veća po površini od Britanije. Pre nuklearnog testiranja izvršen je detaljan premer raštrkanih poljoprivrednih poseda koje su držali belci. Zemljišni inspektori su popisali broj stoke, konja, ovaca, svinja, kokošaka i ostalih domaćih životinja na imanjima, ali nigde nisu spomenuli urođenike koji su živeli u blizini pustinjskih izvora neophodnih za život.

Širom zabranjenog područja i dalje kroz pustinju belci su izgradili razvijenu mrežu puteva kako bi nesmetano dolazili i odlazili iz pustinje, kao i da bi mogli da nadgledaju nuklearne eksplozije i druga testiranja. Prodirali su doboko u udaljene delove pustinje sa namerom da zarobe plemenske Aboridžine. Specijalni timovi poslati su da pretraže područje; napravljen je čak čitav plan potrage za ljudskim prisustvom u sušnoj divljini.

Kada bi on omanuo, belci su postavljali zamke kod izvora, u koje bi upadali Aboridžini u očajničkoj potrazi za vodom. Zarobljeni Aboridžini tovareni su u kamionete za stoku i prevoženi u različite kampove, od kojih je većina bila izvan zabranjene zone. Na brzinu postavljeni kampovi, predstavljani su kao „skladišta za snabdevanje hranom i vodom” namenjena za „pomoć Aboridžinima u vreme suše.” Kampovi su se uglavnom sastojali od golog parčeta pustinje sa arteškim bunarom uronjenim u zemlju i improvizovanim prebivalištem za bele upravnike koji su nadzirali raspodelu hrane i vode i kontrolisali kretanje zatvorenika. Dovedeni Aboridžini dobijali su ćebe i mesto u zemlji za kopanje rupe, u koju će se smestiti sa svojom porodicom, kako bi preživeli hladne pustinjske vetrove i noći. Nije bilo drva za vatru, tekuće vode, odgovarajućih taoleta ni ostalih pogodnosti. Pre povlačenja u noćno odmorište, u jamu u pesku, Aboridžini bi zabijali koplje u zemlju blizu jame, kako bi, u slučaju pojave peščane oluje u toku noći, ostalo obeleženo mesto gde su sahranjeni članovi porodice. Prilikom racije i transportovanja, plemenske porodice su često razdvajane; deca su odvajana od roditelja, poslata na različita odredišta da se nikada više ne sretnu. Većina dece smeštena je u vladine i misionarske ustanove, u kojem su zlostavljanja i silovanja bile uobičajena praksa.

Belci nisu vodili odgovarajuće izveštaje o tome gde je ko poslat; nadležni u kampu nisu čak znali ni imena zatvorenika, a jedva da su znali koliko ih je ukupno bilo.

Dovedeni ljudi su uglavnom bili iz različitih plemena, nisu govorili istim jezikom, niti su imali ista verovanja. Zajednička im je bila jedino boja kože i sudbina.

Bilo im je zabranjeno napuštanje kampa i vraćanje u svoju plemensku zajednicu. Zarobljeni daleko od svojih lovišta, svetih plemenskih mesta i izvora, bili su očajni - sve što su ikada poznavali u čitavom svom životu i životu svojih predaka iznenada je nestalo ? preostalo je samo puko postojanje. Neki od njih čvrste volje i hrabrosti bežali su iz kampova i išli natrag ka zabranjenim zonama, ali se o njima kasnije ništa nije čulo.

Razbacane grupe plemena ostajale su u zabranjenim zonama. Uspevali su da izbegnu zatvaranja, ili su ih belci smišljeno ostavljali da posluže kao primeri na koji način nuklerne probe utiču na ljude u tim područjima.

(Tajni dokument britanskih stručnjaka za nuklearno testiranje otkriven je 2001. godine u biblioteci Univerziteta u Dandiu u Škotskoj. Bio je to izveštaj o raciji nad Aboridžinima u Australiji i izjava da je oko četrdeset procenata Aboridžina, koji su uspeli da izbegnu hvatanje, prepušteno opasnostima nuklearnog testiranja.)

Kako su nuklearne probe napredovale, neke od Aboridžina su pronalazili veoma blizu mesta eksplozije prekrivene prašinom nastalom nakon udara. Njih bi istog trenutka odvodili nadležni za nuklearna testiranja, kako se o tome ništa ne bi čulo. Plemenska porodica pronađena je mrtva u krateru koji je stvorila nuklearna detonacija ? bili su to ljudi koji su lutali okolo i zaustavili se da kampuju u nuklearnom grotlu, u toku hladne pustinjske noći, pribijeni uz stene još uvek tople od eksplozije.

Pedeset godina nakon ovih događaja, preživelu Aboridžinku Ilejn Kampakutu Braun intervjuisala je Nensi Hakston na Ej-Bi-Si nacionalnom radiju. Ona se podsetila nuklearnog horora. Članovi njene porodice, hodajući svojom tradicionalnom postojbinom opazili su čudnu boju neba, da bi u danima koji su usledili pretrpeli posledice radioaktivne magle koja se širila kroz buš. Pričajući uz pomoć prevodioca, svoje unuke Kerin Lester, gospođa Braun je izjavila: „Imali smo dosta očnih oboljenja, upaljenih i sluzavih očiju, ljudi su povraćali.

Dolazilo je takođe i do pojave kožnih osipa i dijareje...tako da su nakon nuklearne pečurke ljudi počeli da obolevaju.“

U toku jednog od testova na Području Emu ? Totem 1, komandant krila E. V. Anderson, sa još dvojicom oficira dobio je naredbu da proleti kroz nuklearni oblak samo nekoliko trenutaka nakon što je bomba eksplodirala.

Oni su kasnije preminuli od posledica radioaktivnosti. Pre nego što je preminuo komandant je napisao nepovoljan izveštaj o letu.

Kako se radijacija sa zemljišta za probe širila, zahvatala je naseljena mesta daleko u istočnim delovima Australije. Australijski naučnik HedliMarston, koji je nadgledao širenje radioaktivne prašine, primio je informaciju da čak i u priobalnim oblastima Kvinslenda Gajgerov brojač ne prestaje da se crveni. Ovo područje je bilo gotovo pola kontinenta udaljeno od oblasti Maralinga gde su vršena testiranja. Radijacija, zabeležena kod životinja, pokazala je rezultate četiri stotina puta snažnije od očekivanih; zahvatila je glavne australijske gradove ? Adelaidu, Melburn, Sidnej i Brizbejn. Ljudi koji su prijavili oblake crvene prašine, kako se nadvijaju nad regionom, obmanuti su tvrdnjama da oblaci nemaju nikakve veze sa nuklearnim testiranjima. „Ludim kada se toga setim”, izjavio je Hedli Marston. Predlagao je nadležnima za nuklearna testiranja da se uzdrže od daljih eksplozija, dok se opasnost od radijacije podrobno ne proceni. Strahovao je da je veliki deo kontinenta kontaminiran. Kako je nuklearno testiranje nastavljeno, Marstona su pozvali da pripremi izveštaj o uticaju radioaktovnosti na civilnu populaciju. Izjasnio se o nadležnima za nuklearne probe: „Neki od njih zaslužili su vešala.”

U svom izveštaju, Hedli Marston, otkrio je da je prisustvo stroncijuma-90 nakon nuklearnog testiranja pet puta veće u kostima dece nego odraslih. To se objašnjava uglavnom korišćenjem mleka od krava koje su se hranile na zagađenim pašnjacima, a najverovatnije da je ono uzrokovalo i pojavu leukemije i kancera. „Vajthol i Kanbera, narod u Australiji vide kao potrošnu robu.“

Marston je objavio svoja otkrića u CSIRO naučnom časopisu iz decembra 1957. godine, ali nijedne dnevne novine nisu ih smatrale vrednim pomena. Marston je optužen za subverzivne aktivnosti, ali je nastavio dalje sa istraživanjima, ispitujući posledice šest od ukupno dvanaest britanskih nuklearnih eksplozija u Australiji. Dve su prošle izuzetno loše. Zahvaljujući Marstonovim naporima dvadeset jedna hiljada uzoraka uzeta je od ljudi zahvaćenih nuklearnim probama, uglavnom od dece i mrtvorođenčadi. Uzorci su čuvani u laboratoriji, u Melburnu, i sačinjavaju najveću zbirku uzoraka uzetih sa žrtava nuklearnog zračenja na svetu. Međutim, nijedan od uzoraka nije sakupljen od aboridžinskih žrtava iz centralne Australije. Budući daleko bliži zemljištu na kojem su vršene nuklearne probe i živeći u polupustinjskom kontaminiranom području, njihove žrtve bile su daleko veće, ali izgleda da vlasti nisu mnogo brinule o tome.

Nijedna osoba nije snosila zvaničnu odgovornost za takvo uništavanje ljudstva, niti je smatrana „zrelom za vešanje”, kako je Marston predlagao. Uistinu, čovek koji se mogao smatrati najodgovornijim za sve to, Ernest Titerton, proglašen je za viteza odlukom kraljice, zbog služenja „nauci i miru.“ Čitav australijski kontinent video je kao poligon za nuklearne probe, ne obraćajući pažnju na sudbinu tamošnjih Aboridžina i osetljivu životnu sredinu. Tinterton je iza sebe već imao istorijat nestručnih radnji nekoliko godina ranije, dok je bio zadužen za nuklearna testiranja u pustinji Nevada (SAD), koje su za posledicu imale uništenje ljudstva i životne sredine. Marston je bio u pravu ? omča bi bila znatno prikladnija od kraljičine medalje.

U vreme britanskih nuklearnih proba oko petnaest hiljada Australijanaca primljeno je u australijsku vojnu službu kako bi učestvovali u projektu. Prema svedočanstvima nekih od vojnika, nakon nuklearne eksplozije, konspirativnog imena „Totem“, koja je uzrokovala smrt znatnog broja Aboridžina, vojne jedinice za inženjering odbile su da sahrane tela zbog visokog nivoa radioaktivnog zagađenja. Komandant nuklearnih proba na pomenutom poligonu ubrzo je oslobođen dužnosti i postojala je verovatnoća da svet čuje o aboridžinskim žrtvama i zagađenjima ogromnih oblasti u zabačenim krajevima Australije.

Nadležni za nuklarna testiranja unajmili su izvesnog Džozef Roki Mejna ? civil, vozač buldožera, zaposlen u sedamnaestom građevinskom eskadronu u Kingsfordu, NSV ? čovek sumnjivog porekla i bez bližih i daljih rođaka. Sredinom 1995. godine prešao je nekoliko hiljada kilometara od istočne obale do centralne Australije da iskopa masovne grobnice i sahrani Aboridžine iz oblasti Kvandang Tri, oko 30 kilometara severno od Maralinge. U godinama koje su usledile Džozef Mejn je u nekoliko navrata obišao oblasti gde su vršene nuklearne probe, kako bi iskopao još masovnih grobnica za Aboridžine. Njegove posete nastavljale su se sve do 1960. godine.

Jedna od tih grobnica locirana je na završetku aviostaze Hendon, oko četrdeset tri kilometra severno od Maralinge. U polupustinjskoj oblasti centralne Australije, tamošnji Aboridžini tradicionalno su se kretali u malim porodičnim grupama usled nedostatka hrane i vode u bušu. Obično su se držali podalje od područja koja su bila preplavljena belcima i gde su vršene nuklearne probe.

Preminuli Aboridžini, sahranjeni u masovnim grobnicama, držani su kao zatočenici i dovođeni u blizinu mesta nuklearne eksplozije kako bi na njima isprobali delotvornost nuklearnog oružja. Džozef Mejn je imao običaj da se hvališe pred pajtašima u kantini kako je iskopavanjem grobnica „zakopao dokaze“ i spasao nadležne za nuklearna testiranja neprijatnosti i osude ostatka sveta. Nakon obustavljanja nuklearnih proba, Džozef Mejn je dobio besplatan smeštaj, do kraja života, u kasarni pri školi za vojni inženjering. Kada je 1995. godine preminuo, vozač buldožera je prebačen do svog groba uz pratnju vojne pogrebne povorke, uz pompu i počast obično rezervisanu za velike vojnike.

Kampove, u kojima su držani Aboridžini, nikada nije posetio Crveni krst, Ujedinjene nacije, niti bilo koja druga humanitarna organizacija - Zakon o nuklaernoj  energiji zabranjivao je širenje informacija u javnosti o kampovima i aboridžinskim zatvorenicima. U Ernabeli, misionarskom naselju u blizini oblasti u kojima su vršene nuklearne probe, Aboridžini su masovno umirali od posledica radijacije. Naselje je pružalo „savršenu priliku” nadležnima za nuklearna testiranja da prate smrtonosne efekte radijacije na ljudima, bez ikakve pomoći koja bi ublažila patnje žrtvama.

Odvojeni od svoje zemlje, dece i tradicionalnog načina života, Aboridžini su gubili kontinuitet sa svojom kulturom. Volja, koja je pokretala narod da izuzetnom veštinom i odlučnošću, preko pedeset hiljada godina održavala suvu i jalovu zemlju u unutrašnjosti Australije – slomljena je brutalnošću i neznanjem belaca. Gubici su bili ogromni, ne samo za Aboridžine, već za čitav svet, koji je izgubio priliku da uči od jedinstvene kulture i njenih verovanja, kao i od ljudi koji su preživeli katastrofe ledenog doba i klimatske promene koje su potom usledile. Ni britanske, ni australijske vlasti nisu prihvatile odgovornost za bezosećajno uništavanje velikog kulturnog nasleđa, niti je agencija Ujedinjenih nacija pokazala bilo kakvo interesovanje. Aboridžini, koji su nekim čudom preživeli nuklearnu tragediju, nikada nisu dobili pravednu naknadu, osim neke milostinje.

Jami Lester, oslepeo od posledica nuklearnog testiranja, kasnije je putovao u Englesku da poseti kraljicu i moli za pravdu. Kraljica je odbacivala svaku odgovornost spram žrtava nuklearnog testiranja, iako je kraljevska porodica korišćena za promovisanje istraživanja uranijuma i nuklearnih proba u Australiji. Godine 1980, nakon što su fragmenti plutonijuma i ostalih radioaktivnih otpadaka nađeni na mestu jednog aboridžinskog kampa, vlada Australije je konačno oformila Kraljevsku komisiju da istraži uticaj britanskih nuklernih testiranja na tamošnje Aboridžine. Britanska vlada odbila je da sarađuje sa Kraljevskom komisijom i uskratila joj informacije o testiranju, uprkos dokazima da Aboridžini u centralnoj Australiji umiru od posledica nuklearne tragedije koju su izazvali Britanci. Takođe je umirala i generacija vojnih veterana koji su dobrovoljno pomagali u probama.

Bilo da su ih sa sopstvene zemlje proterivali iskopavanjem uranijuma ili pak nuklearnim probama, u oba slučaja, gubitak je za Aboridžine bio katastrofalan. Propatili su više od bilo kog naroda u ljudskoj istoriji.

Boraveći na svojoj zemlji negovali su nezavistan stil života i bili slobodni da biraju svoju sudbinu; uživajući ekonomsku i kulturnu nezavisnost. Sve je to nestalo sa oduzimanjem zemlje, koju je sproveo beli čovek u svojoj potrazi za nuklearnom energijom i njenim sumnjivim prednostima.

Nakon što su završili atmosferska nuklearna testiranja u centralnoj Australiji i nakon potpisivanja Međunarodnog ugovora o prestanku nuklearnih testiranja 1960. godine, Britanci su (udruženi sa Sjedinjenim Američkim Državama) tajno izveli seriju nuklearnih proba koje su imale za cilj da usavrše oružja sa manje vidljivim dejstvom, a čak ubitačnijim posledicama. Australijski vojni nadležnici koji su im pomagali izdali su Nuklearni priručnik: deo I iz 1960. godine, uputstvo za njihove oficire na terenu kako da upravljaju testiranjem „prljavih bombi”. Koktel uranijuma, plutonijuma i drugih radioaktivnih elemenata pakovan je u projektile ili rakete i ispaljivan od područja testiranja, Vumere do mete udaljene više kilometara u australijskoj divljini. Mreža novosagrađenih puteva protezala se duž više plemenskih oblasti - od Vumere do planinskog venca Mekdonel ? na taj način su „vojni eksperti” i „naučnici” mogli da prate svoje nuklearne igračke kroz australijsko prostranstvo, nadgledaju i posmatraju njihov smrtonosni potencijal.

Iskopani su brojni arteški bunari u polupustinji i postavljeni depoi za dopremanje hrane i vode Aboridžinima, kako bi držali plemena podalje od njihovih ustaljenih lovišta i tradicionalnih izvora. Takođe, postojao je i medicinski tim zadužen da „pomaže” poniznim urođenicima, međutim njihova glavna uloga bila je da ispitaju delovanje novog oružja na ljude. Ispitivanje se odvijalo u slivu reke Fink i njenih pritoka, koje su održavale bogat život u sušnoj australijskoj unutrašnjosti. Jedan broj terena, na kojima je vršeno testiranje, nalazio se na samo nekoliko kilometara udaljenosti od reke, u blizini aboridžinskih svetih mesta i nalazišta oker kamena, od kojeg se dobijaju boje za ritualne dekoracije tela i tradicionalno slikarstvo. (Godine 1995, za vreme snimanja filma Dvostruki život, Džon Mandelberg i njegova ekipa naišli su na jedan takav teren u klisuri Ozmond, godinama sakriven u planinskim vencima. Deo uzvišenja je raznet u eksploziji koja je istopila stene. Lišeno svakog znaka života, radioaktivno zemljište nije bilo obeleženo i godinama su Aboridžini iz susednih naseobina Papunije i Hermansburga nailazili na njega. To područje simbolično je prikazano na slikama aboridžinskih umetnika Kapa Tjampatjimpe, Tim Lur Tjapaltjarija, Dini Nolana i Majkl Nelson Džagamare.)

Nuklearne rakete bile su namenjene za korišćenje u Vijetnamskom ratu, međutim, on je okončan pre nego što je testiranje završeno. Prava upotreba projektila morala je da sačeka Zalivski rat i bombardovanje Jugoslavije devedesetih. Usavršeno nakon početnog testiranja, novo naoružanje, kasnije postaje poznato kao „osiromašeni uranijum” (OU), takođe poznato i kao „prljave bombe“, uglavnom napravljene od uranijuma-235 ? otpadnog proizvoda dobijenog od uranijuma-238, korišćenog za nuklerne reaktore i proizvodnju nuklearnih bombi. Gušći i prodorniji od olova, OU ima ogromnu razornu moć; pri njegovom sagorevanju raspršuju se radioaktivne čestice u vazduh i zemljište, što za posledicu ima uništavanje života u narednim milenijumima.

Nakon što su saterani u naselja koje je formirala vlada, mnogi Aboridžini su preminuli od „misteriozne bolesti”. Ostali su patili od bolesti koja je nekoliko godina kasnije postala poznata kao „zalivski sindrom”.

Čuveni aboridžinski umetnici iz Papunije, Kapa Tjampatjimpa i Tim Lura Tjapaltjari, preminuli su mladi, najverovatnije od posledica nuklearnog zračenja. Fotografije iz kolekcije Totem i ruda, govore o njihovoj sudbini i o sudbini čitave generacije zahvaćene nuklearnom tragedijom i zaboravljene od ostatka sveta.

Fotografije iz Totema i rude prvi put su izložene u galeriji Centra za edukaciju odraslih u Melburnu, 1974. godine. Nešto kasnije, iste godine, kolekcija je predstavljena na Australijskom nacionalnom univerzitetu u Kanberi, u okviru proslave nacionalnog dana Aboridžina. Jami Lester je govorio na otvaranju. Opisao je kako je nekoliko godina ranije video ogroman oblak kako se nadvija nad njegovom plemenskom zemljom. Oblak je doneo sa sobom sivkastu maglu, koja se zadržala danima, prekrivajući biljke i izvore. Njegove oči su postale upaljene i nadražene, kao i oči njegovog ljubimca, dinga. Životinje bi često tresle svoje telo pokušavajući da se otarase prašine koja se uhvatila u njihovom krznu. Nekoliko meseci kasnije oči dinga počele su da se cakle za vreme najsvetlijeg perioda dana. Jami je primetio, takođe, da i sam gubi vid ? zemlja oko njega, svakoga dana, bivala je sve nejasnija, dok konačno nije zauvek potonula u tamu. Veliki broj Aboridžina pretrpeo je slične simptome; zvali su je „peščana kuga”, pošto niko u to vreme nije znao da je bolest izazvao nuklearni oblak.

 NUKLEARNE PADAVINE

Za vreme britanskih nuklearnih proba, jedini čovek u centralnoj Australiji, kojem je bilo dozvoljeno da poseduje fotoaparat, bio je Klajv Kembel, takođe, zadužen za sigurnost. Klajv Kembel bio je direktno odgovoran M. R. Tvejtsu, koga su Britanci doveli u Australiju kao glavnog za obezbeđivanje čitavog procesa obrade uranijuma i nuklearnog testiranja. Klajv Kembel je fotografisao uređaje, opremu, britanske naučnike i vojne oficire koji su izvodili testove. Fotografisao je i eksplozije nuklearne bombe u centralnoj Australiji i pustoš koja je nakon toga usledila. Takođe je usnimio na hiljade australijskih vojnika regrutovanih da sagrade i održavaju područje namenjeno probama. Većina njih, bila je navodno obučavana da bi se nakon četrdeset pet godina otkrilo da su zapravo služili kao zamorčići. Vojnici su bili stacionirani u blizini nuklearne eksplozije u cilju beleženja njenog uticaja na ljude. Pošto se penzionisao, Klajv Kembel je većinu svojih fotografija ostavio Udruženju nuklearnih veterana, koje su osnovali demobilisani vojnici koji su preživeli nuklearne probe. Mnoge od ovih fotografija kasnije su objavljene u Nuklearnim padavinama, tromesečnom časopisu koje izdaje Udruženje nuklearnih veterana ? na njegovim stranicama objavljene su čitulje sa listama imena velikog broja ljudi preminulih od malignih oboljenja izazvanih radijacijom, kao i njihove dece sa nasleđenim oboljenjima.

Bivši Kembelov nadređeni, M. R. Tvejts, ostao je u Australiji i nakon što je nuklearno testiranje završeno. Dobio je posao direktora odeljenja pri biblioteci parlamentu u Kanberi, ranih sedamdesetih. Godine 1984. Vongar je primio pismo iz biblioteke parlamenta, koje je potpisao gospodin D. Dan, u kojem ga obaveštava da je pogledao zbirku Totem i ruda izloženu ranije na Australijskom nacionalnom univerzitetu. Dan je zatražio kolekciju kako bi dve nedelje bila izložena, ali i dovedena u vezu sa aktuelnom parlamentarnom debatom o prvom Izveštaju o pravima Aboridžina na zemlju, koji je sastavio vladin opunomoćenik A. E. Vudvard. U pismu se navodilo da nema dovoljno dostupnog dokumentarnog materijala o uticaju industrijskog razvoja na aboridžinski narod i da bi kolekcija Totem i ruda trebalo da političarima obezbedi značajne informacije i da podstakne parlamentarnu debatu o predstojećem Zakonu o pravima Aboridžina na zemlju.

Nekoliko sati nakon što je zbirka Totem i ruda postavljena u zgradi parlamenta, izložba je otkazana, gospodin R. Tvejts je dao izjavu za štampu, u kojoj sa nipodaštavanjem govori o kolekciji. (“Shame of Aboriginal Squalor Comes Down“, The Age, 2 October 1974).

Na vest o zabrani kolekcije Totem i ruda, Džilong advertajzer je objavio intervju sa gospodinom R. Vudom, direktorom Regionalne biblioteke u Džilongu, koji je ranije organizovao izlaganje kolekcije; izjavio je: „Kolekcija nudi značajne informacije o slabo znanom području.”(Geelong Advertiser, 4 October 1974). U novinama je postavljeno i pitanje zašto je političarima u Kanberi zabranjeno da pogledaju kolekciju Totem i ruda. Isto pitanje postavljeno je i u melburnškom Sandej presu, gde je objavljen jedan broj fotografija pod naslovom „Slike koje poslanici nisumogli da vide“ (Sunday Press,17November 1974).

Kasnije je Aboridžinski napredni savez (Viktorija), pri Aboridžinskom centru u Melburnu, organizovao specijalnu izložbu zbirke Totem i ruda (novembar 1974). Izložbu je otvorio aboridžinski starešina, gospodin Daglas Nikols, koji je u svom govoru prilikom otvaranja, izrazio žaljenje zbog „nerazumevanja i nepoznavanja koje birokrate Kanbere pokazuju spram nevolja aboridžinskog naroda.” Nakon toga, Institut za australijske studije u Kanberi omogućio je izložbu zatvorenog tipa. Zatim je usledila nova postavka u Melburnu, u Australijskoj fondaciji za očuvanje prirode (jul, 1975) u saradnji sa Nacionalnim savetom aboridžinskih i ostrvskih žena.

Početkom osamdesetih planirano je izlaganje kolekcije Totem i ruda u Francuskoj i Nemačkoj uz pomoć Simon de Bovoar i Frederik Rosa – ipak, projekat je propao zbog političke opstrukcije iz Australije. Ranija verzija propratnog teksta za Totem i rudu, u prevodu Eberhart Bruninga, objavljena je u Nemačkoj (Bumerang und Bodenenschatze) kako je u početku i planirano. Tekst je inspirisao Anamari Bol i njenog muža, Hajnriha Bola, da prevedu B. Vongarovu Nuklearnu trilogiju na nemački.

Podneto je mnoštvo zahteva u kojima se traže informacije o tome ko je izdao naređenje da se izložba Totem i ruda zabrani, međutim to nije dalo rezultate. Poslednji zahtev, prema Zakonu o slobodi informacija iz 1982. godine, podnet je 1983. godine preko kancelarije poslanika Klajda Holdinga, koji je u to vreme bio kandidat za Luku Melburn i ministar za aboridžinska pitanja. U odgovoru na zahtev, odeljenje biblioteke parlamenta poručilo je da predmet „...izlazi iz okvira odredbe Zakona o slobodi  nformacija...“ i shodno tome, odbija da pruži bilo kakve podatke.

Fotografije Aboridžina iz Totema i rude pomogle su Vongaru da u godinama koje su usledile napiše svoj Nuklearni kvartet (romani: Valg, Karan, Gabo Đara i Raki). Takođe su ga inspirisale da napiše kolekciju kratkih priča Put za Bralgu, Babaru, Marngit, Poslednji čopor dingosa. Kolekcija fotografija Totem i ruda podstakla je i obezbedila materijal za film Džona Mandelberga Dvostruki život - život i vremena B. Vongara.

Film je dobio prvu nagradu na Njujorškom festivalu 1995. godine. U toku je snimanje novog filma istog autora, u kojem će biti iskorišćene mnoge fotografije iz zbirke Totem i Ruda.

 MALIGNI SINDROMI

Iako još uvek nije došlo do globalnog nuklearnog konflikta, svet je već uronjen u podjednako štetno životno okruženje poznato kao „zalivski sindrom”. Smrtonosno oružje koje sadrži osiromašeni uranijum i plutonijum, isprva testirano u pustinjama centralne Australije šezdesetih, tokom godina je usavršeno i rašireno na globalnom planu. Osmišljeno da uništi neprijatelja, OU, takođe, ubija vojnike koji ga raznose, kao i nedužne civile i njihove potomke ? ostavlja za sobom zaveštanje smrti mnogim potonjim generacijama.

Mnoge informacije o smrtonsnom dejstvu OU britanske i američke vlasti čuvaju kao „poverljive” i ne čini se ništa da se umanje patnje žrtava, kao što ni, u Australiji, ništa nije preduzeto da se pomogne prvim žrtvama nuklearnog testiranja.

Zemljište na kojem su vršene nuklearne probe u Maralingi, pored pustinje, dugo je bilo podvrgnuto melioracijama, međutim u obližnjoj Vumeri ostalo je groblje mrtvorođenčadi kao podsećanje i najava mnogih novih, koja će nići širom sveta, nakon širenja naoružanja sa osiromašenim uranijumom. U toku 1991. godine, za vreme Zalivskog rata, Sjedinjene Američke Države i Britanija ispalile su oko 944 000 OU projektila, sa zemlje i iz vazduha ? oko 2700 metričkih tona osuromašenog uranijuma.

Mnogi od civila Iračana, uključujući i decu, koji su preživeli žestoke vojne napade, oboleli su od leukemije i kancera; mnoštvo malignih sindroma preneto je na njihove potomke, 67 odsto njih rođeno je sa nekom vrstom deformiteta. Nakon 1991. godine i Zalivskog rata, mnoge iračke bebe rođene su bez očiju ili gornjeg dela lobanje ? deformiteta povezanih sa širenjem OU tokom rata. U izveštaju koji su sastavili britanski nuklearni stručnjaci, predviđa se da će u godinama koje slede gotovo jedna polovina miliona iračkih građana umreti od posledica nuklearnog otpada iz rata. Ova otkrića prethodila su invaziji na Irak 2003. godine tokom koje su čak izbačene znatno veće količine OU na zemlju i njen narod, inače godinama iscrpljivan sankcijama Ujedinjenih nacija i međunarodnim zapostavljanjem. Samo su 2004. godine, Sjedinjene Američke Države ispalile 127 tona municije bogate osuromašenim uranijumom na Irak – što po radioaktivnosti odgovara snazi od 10 000 bombi bačenih na Nagasaki.

Osiromašeni uranijum je takođe, u dva navrata, bačen na srpski narod, pod sličnim okolnostima, produženih sankcija Ujedinjenih nacija za vreme balkanskog sukoba ? u Bosni (1995) i Jugoslaviji (1999).

Bombardovanje Bosne označilo je prvu upotrebu nuklearnog oružja na evropskom tlu i protiv Evropljana. Ono je izazvano tajnim uplitanjem Sjedinjenih Američkih država. Amerikanci su bili privrženi muslimanskim ekstremistima nastojeći da proteraju tamošnje Srbe sa zemlje na kojoj su živeli od pamtiveka. Pomagali su da se postave kapmovi Al-Kaide u kojima su obučavani mudžahedinski ratnici u pravljenu bombi i diverzijama. Predstavnik Ujedinjenih nacija u Bosni, Kofi Anan, stao je na stranu američkih snaga, pomažući da se prokrijumčari municija i mudžahedinski borci, to je samo pogoršalo sukob; Insistirao je da Sjedinjene Američke Države bombarduju Srbe i da ih spreče u osvajanju Al-Kaidinih kampova. Bombardovanje je trajalo nedelju dana, u toku kojeg je bačeno 5 800 projektila sa osiromašenim uranijumom na tamošnje Srbe. Ujedinjene nacije nisu dale zvanično odobrenje za  bombardovanje, niti za korišćenje osiromašenog uranijuma. Kofi Anan je ubrzo unapređen u generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i nije se usprotivio nezakonitom bombardovanju Jugoslavije (članica-osnivač UN) pod organizacijom NATO snaga uz podršku Amerike, u proleće 1999. godine. Bombardovanje je izvedeno bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i trajalo je sedamdeset osam dana, bacani su projektili bogati osiromašenim uranijumom, uglavnom na civile: škole, bolnice, kuće, stambene zgrade, biblioteke, mostove, postrojenja za preradu vode i snabdevanje električnom energijom, fabrike i ostalu civilnu infrastrukturu.

Pogođena je jugoslovenska TV stanica u Beogradu, ubijeni su spikeri, tehničari, i drugo pomoćno osoblje; život je izgubila čak i mlada šminkerka. Bombe sa osiromašenim uranijumom bačene su na kolonu izbeglica blizu Prizrena i usmrtile pri tom sedamdeset pet civila. U Grdeličkoj klisuri, OU projektilima, pogođen je putnički voz dok je prelazio most, u vagonima koji su pali u reku Moravu nije bilo preživelih. Odeljenje porodilišta, u okviru beogradske bolnice, takođe je uništeno NATO bombama.

OU projektilima pogođena je zgrada Kineske ambasade, u kojoj je život izgubilo više osoba. NATO je čak planirao gađanje srpskog nuklearnog reaktora uVinči, u predgrađu Beograda, vođen navodnom „humanitarnom objektivnošću”.

Zapad je svakodnevno, preko svojih TV prijemnika, gledao vazdušne napade kao kakav spektakl, bez zabrinutosti za sudbinu žrtava zastrašujućeg bombardovanja. Pre NATO bombardovanja, zapadni političari su demonizovali Srbe u medijima kao subhumane, na isti način na koji su to činili sa Aboridžinima za vreme nuklearnih testiranja u Australiji.

Nakon bombardovanja Jugoslavije, stručnjaci su počeli da objavljuju podatke o abnormalnostima pri rođenju i o posledicama radijacije na ljudima i životnoj sredini, ali je to zaustavljeno pošto su SAD podstakle „promenu režima” u Beogradu. U pismu poslatom sekretaru Ujedinjenih nacija, Kofiju Ananu, 7. februara 2002. godine, NATO je konačno priznao da je oko 31 000 tona raketa i drugih projektila sa osiromašenim uranijumom korišćena u bombardovanju Jugoslavije.

Prema jugoslovenskim izvorima, tačna cifra iznosila je 100 000 tona, možda čak i više. Poslednjih dana bombardovanja, američka vojska priznala je da su njene zalihe OU naoružanja znatno iscrpljene. Ironično, Kofi Anan je na početku pozvao na „humanitarno” bombardovanje Jugoslavije iako se takva akcija protivila međunarodnom pravu i Povelji Ujedinjenih nacija. Bombardovanje srpskog naroda donelo je ekološku katastrofu koju su SAD/NATO sile dobro isplanirale i sprovele. To se razvilo u jednu od najvećih tragedija u istoriji Evrope ? na hiljade budućih generacija naroda na Balkanu umiraće od posledica adioaktivnosti. Šteta od bombardovanja osiromašenim ranijumom procenjena je na oko 300 milijardi dolara koje SAD/NATO sile odbijaju da plate.

Prema izveštaju sub-komisije Ujedinjenih nacija iz avgusta 2002. godine, upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom krši sledeće zakone i konvencije: Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima; Povelju Ujedinjenih nacija; Konvenciju o genocidu; Konvenciju protiv mučenja; četiri Ženevske konvencije iz 1949. godine; Konvenciju o konvencionalnom naoružanju iz 1980. godine; i Hašku konvenciju iz 1899. i 1907. godine. Svi ovi zakoni osmišljeni su da zaštite nedužne civile od stradanja u oružanim sukobima. I nakon pomenutog izveštaja subkomisije Ujedinjenih nacija, osiromašeni uranijum je upotrebljen protiv Avganistana, kao i u nezakonitoj invaziji na Irak.

Nijedna osoba, niti zemlja, nije optužena za kršenje tako velikog broja međunarodnih konvencija i izazivanje uništenja generacija žrtava.

Kao i u slučaju Aboridžina iz daleke Australije, oni koji su nekim čudom preživeli istraživanja uranijuma i nuklearne probe, biće zahvaćeni još jednom nuklearnom tragedijom: Vlada Australije nedavno je odobrila izgradnju velikog skladišta nuklearnog otpada u blizini Vumere, čemu se snažno usprotivio tamošnji narod. Područje Vumere dato je pod zakup Amerikancima – za testiranje novih generacija nuklearnog oružja.

LINDA BILČIĆ i B. VONGAR
Papunija, 2003.

 

Prevela s engleskog
Jelena Arsenijević