MARNGIT, VRAČ

Moji preci, duhovi, mora da su se uvredili; svi smo mi crni i govorimo istim plemenskim dijalektom, ali kada ostariš i život ti klizi ka kraju, bolje pripazi.

Jedan ispad, bilo veliki ili mali, ali kojim naškodiš svojoj zemlji, i ovi momci će te razbaštiniti.

Nedeljama sam već mrtav i lutam tražeći mesto za počinak. Ne može se mnogo toga učiniti – preci te mogu držati podalje od Bralge, sveta duhova, ukoliko ih naljutiš. Ne bi trebalo da ih krivim. Nekada je u ovoj zemlji ovde postojao izvor gde bi momci poput mene mogli da odu i sačekaju da ponovo budu rođeni, ali njega sada više nema. Ne samo da je nestao basen, već su belci brže bolje uklonili i veliki deo Gimbije, naše zemlje, ostavljajući za sobom ništa do hrpe istucanog kamenja koje se s vremena na vreme pomalja iznad mora prašine – on ne može biti od koristi nikome, ni duhovima ni ljudima.

Prekjuče sam imao nešto sreće. Bar je tako izgledalo na kratko – našao sam baricu, nije bila velika, već prilično plitko parče između dva oblutka, te sam pokušao da se skrasim tamo. Mora da se nekako pročulo među belcima, nisu voleli što se smucam ovuda. Samo što sam se ugnezdio, buldožer je dopuzao – prilično velika zver.

Prvo je zarežao ne bi li me uplašio i kada nisam otišao mašina je zabrujala tačno preko bare raspršujući vodu – celo mesto se pretvorilo u mulj.

Trebalo bi da krenem i potražim doktora Henkoka.

On je marngit, vrač belog čoveka, i neki naši momci iz Bralge mora da su se sprijateljili s njim. Čuo sam ga kako priča sa duhovima. To je bilo pre puno vremena kada su bilabonzi1 i drveće još bili ovde. Mesto je izgledalo prilično drugačije tada. Čitavim putem kroz zemlju Gimbije mogao si da šetaš od senke do senke drveća koje se pružalo izvan vidokruga. Kada bi doktor Henkok znao zbog čega sam zabrinut, mogao bi da okupi duhove, sedne na zemlju i nadugačko razgovara sa njima. Oni bi trebalo da saznaju gde momak poput mene treba da ode. Ovaj marngit je ovde da leči i crnce i belce. Hemkok je izlečio moje oči ... to je bilo pre više godina, kada je prvi put svratio u Gimbiju i podigao svoj logor ispod papirnog drveta jedva da sam mogao da ga nazrem svojim bolesnim očima i mogao sam da hodam jedino ukoliko me je neko vodio. „Dođi u moj šator, skinućemo taj gnoj sa tvojih očiju“, rekao mi je.

Mnogi naši ljudi svraćali su u njegov šator i puštali ga da im pogleda oči, zveckao je svojim makazicama i spravicama i ... da, svi smo izlazili i mogli ponovo da vidimo žbunje.

Tu odvratnu kletvu zvao je „trahoma“ i niko sem njega nije mogao da je izleči. U početku mi se nije sviđalo što se balanda, beli čovek, naginje nada mnom i pokušava da otkloni šta god da je bilo to u mojim očima. Ako postoji lek, trebalo je da potekne od naših duhova, a ne od nekog ko ima drugačiju kožu i ko jedva zna reč-dve našeg dijalekta. Vrač mora da je osetio da brinem i potapšao me je preko ramena.

– Ako ti ne pomognem, ostaćeš zauvek slep.

A šta se desilo sa našim starima, pitao sam se zatim?

Moj otac je godinama živeo sa bolesnim očima – niko se nije pojavio da otera trahomu od njega. Pomagao sam svom starom da se kreće od senke do senke i često me je pitao da li su oblaci nasukani po rubovima neba dovoljno dobri da donesu kišu.

Beli marngit je pročitao moje misli i blago se nasmešio. „Oni koji su oslepeli, ostali su slepi zauvek. Kada tvoj stari navrati u tvoje snove i kada vidiš njegove oči – one su bolesne kao što su i bile pre nego što je umro.“

Bolje da izađem i potražim doktora Henkoka. Pretpostavljam da bi trebalo da je u bolnici u naseobini; i sestra će biti tamo. Zovemo je Đumur, debela. Ta žena se brine o ovom mestu i obavesti te koliko dugo treba da čekaš i kada da uđeš. Sada ne bi trebalo da me pusti da čekam, ja sam marngitov prijatelj, i ona to zna. U divljini2 sam dao doktoru Henkoku svoju gara, koplje. Imalo je dugačku dršku i nambi, kameni vrh, privezan žicama i zalepljen voskom – to je bila opaka oštrica, ne peščana i meka, kakve su obično one napravljene od kamena koji nađeš u okolini, već teška i nabijena. Takav kamen dobija se jedino iz Nilibiđija, brda u dalekom kutku zemlje i maraina, koje je sveto mesto ne samo našeg plemena, već svakog crnca iz divljine. Od tog kamena na koplju, i ukoliko znaš kako da ga baciš, ne samo kengur, već i bufalo će pasti, od jednog jedinog zadatog udarca.

Belac mi je davao duvan... više puta. Dobio sam čak i lulu. Izgledalo je kao da mu se nambi sviđa više nego ostatak koplja, možda zato što je oštriji i jači više nego bilo šta u divljini, a belcima se sviđa samo najbolje. Želeo je da vidi Nilibiđi, brdo sa kog potiče kamen, ali meni se nije sviđalo što moram da otkrivam naš marain. Ako ikada budeš uradio tako nešto, duhovi će se okrenuti protiv tebe. Možda je on i njih pitao za brdo. Pred kraj Cuše doktor Henkok je spakovao svoj šator i torbe i otišao. Mislio sam da su ga naši duhovi oterali na Bralgu. Tamo ima mnogo naših ljudi, a kada ostariš, tvoje oči oslabe. Nema mnogo vračeva poput Henkoka koji mogu da im pomognu.

Naselje je na tri dijalekta daleko od Gimbije, ali me Đumur prepoznaje i smeši mi se. „Došao si nam na pregled, nisam te videla godinama.“

Njena koža nije tako crna, ali nije ni bela, i sada izgleda svetlije, možda usled starosti. Kada je bila u australijskoj divljini i pomagala doktoru Henkoku, izgledala je kao da je jedna od naših devojaka. Možda su je namerno učinili takvom. Đumur je čak naučila nekoliko reči našeg dijalekta i zvala me je „baba“, otac, i imala je tu reč napisanu na svom dlanu kako bi me pozvala kad god sam bio blizu, ne bih li joj pomogao. Pokušala je da me nauči da brojim; onog dana kada su mi skinuli zavoje sa očiju, pružila mi je kutiju šibica i vadila je štapić po štapić izgovarajući broj. Zatim mi je sestra pokazala i kako da zapalim vatru, mnogo je lakše učiniti to šibicom nego duđijima, drvenim štapićima, tako ti se ne stvore žuljevi na dlanovima.

– Kako su svi moji prijatelji u divljini, mislim na dame? – pitala me je sada.

Umesto šibica, ženama je pokazivala konzervu hrane za bebe sa slikom nasmejanog mladog lica i velikim natpisom NESLOVE. Zaplitale su jezikom dok su pokušavale da ponove zvuk svakog slova – ponavljajući za Đumur.

Odrasloj deci pokazala je konzervu koka-kole i deci se sviđala. Pratili su je po kampu i govorili „Kok-Kok-Kok“.

– Retko ko od vas svraća ovamo u poslednje vreme. Pretpostavljam da je njihov vid sada mnogo bolje.

Šta vredi par dobrih očiju, kada nema zemlje koju njima možeš da vidiš?

Momci koji su otišli pre nego što je divljina pretvorena u prašinu, imali su sreće; oni se sada zauvek mogu sećati papirnatog drveća, ispod koga su nekada logorovali, ili bilabonga gde su sakupljali korenje ljiljana za svoje ogrlice.

– Negde sam pročitala da su te postavili za bungavu, poglavicu.

Da, belci su me zvali tako pre nego što sam umro – bio sam jedini preživeli iz celog plemena Gimbije. Ostali momci, čak i oni mnogo mlađi, otišli su mnogo pre.

Izgledalo je kao da su duhovi nekako potpuno zaboravili ne mene. Ima dva mesta na koje čovek može da ode kada umire – naš svet i svet belaca, ali izgleda da ni u jednom od njih nema mesta za mene.

– Naš novi doktor će te primiti uskoro. Znaš, možda će ti dati naočare za sunce.

– Zbog čega? – pitao sam.

– Mi ih svi nosimo kada izlazimo napolje, da nam ne uđe sunce i prašina u oči. Tvoje mlade žene će te više voleti u njima. Poglavice su privilegovane – imate četiri žene. Ne reci ništa. Dobro znam vaše običaje.

– Gde je doktor Henkok, moj prijatelj? Moram da pričam sa njim.

– Nije s nama već godinama. Sada je guverner, veliki bungava!

Na koje god mesto da su ga postavili, doktor Henkok bi me se setio. Posle prve posete i duge kišne sezone vratio se u Gimbiju. Pomogao sam mu da postavi šator i napravi još jedno šiljato koplje, za hvatanje ribe. Nije bilo poput onih koji su se pravili u staro vreme – sa gomilom komadića bambusa na vrhu drške – umesto toga imalo je metalnu šipku od starog kišobrana, koji sam našao bačenog u žbunje gde su ranije logorovali belci.

Isekao sam gomilu klinaca i svaki sam naoštrio kamenom pre nego što sam ih zakačio, ali se Henkoku više sviđao onaj sa kamenom oštricom koji sam mu ranije napravio. Možda su mu naši duhovi rekli da se pravo koplje pravi od kamena, nosili su ga naši prvi preci. Da, mogao je da vidi to koplje u Bralgi kada je boravio tamo, pretpostavljam, ali nikada nije želeo da govori o tom putovanju.

Neki duhovi su posećivali doktora Henkoka, marngita, u logoru, pošto se vratio u našu zemlju. Kasno noću, ako bi se prikrao njegovom šatoru, mogao bi iznutra da čuješ glasove kako bajaju, sa sve bilmom, udaraljkama i tutnjem didžeridua? Prepoznao sam neke od momaka i baba, moj otac, je bio tamo i bajao je kao što je to radio godinama pre nego što je umro. Niko u zemlji nije znao bolje od njega da održi ceremoniju; njegov glas je dozivao kišu i oblake na kraju svake suše da dođu i ponovo ožive zemlju.

– Kažu mi da bi trebalo da mi pokažeš to brdo sa stenama od kojih se prave oštrice koplja. Zar ti stari to nije rekao? – pitao je Henkok.

Kad god duhovi žele da ti prenesu poruku sa Bralge navrate ti u snovima ili upute marngita, vrača, u celu stvar i on ti saopšti. Kada te pitaju da nešto uradiš – bolje uradi ili ćeš ih naljutiti.

– Imam duvan za tebe; pogledaj čitav paket. Nadam se da još uvek imaš onu lulu koju sam ti dao prošlog puta, uzmi i šibice i ... kada opet budeš imao problema sa očima, dođi bilo kada, ja ću biti u naseobini.

Pitam se da li bi se naši duhovi mogli naljutiti na doktora Henkoka. Čak i da je uradio nešto loše, duhovi naših predaka ga ne bi povredili, jer je Henkok neophodan ovde kako bi lečio naše oči. Iako je napustio naseobinu, taj beli čovek mora da je još uvek u okolini sa svojom torbom punom makazica i spravica, i žuri na Bralgu da tamo izleči oči duhovima, kao što je to činio i za nas smrtnike u Gimbiji.

I za šta ga, uostalom, i ne treba kriviti – Nilibiđi brdo je bilo marain, sveto mesto nama crncima, a ne njemu? Možda će biti u nevolji kada umre i ... ne, taj čovek nikada neće morati da luta okolo kao ja. Možda belci ne odlaze na isti način kao i mi, i žive zauvek. S vremena na vreme izgube oni oko ili nožni prst, ali čim se ovo desi, Henkok, vrač, dođe da zaleči ranu i da im da još jednu rundu života. Voleo bih kada bi na isti način mogao da izleči zemlju i da učini da bilabonzi i rukavci poteku ponovo. Možda i može, jer posećivao je on Bralgu dovoljno često da bi razgovarao sa našim duhovnim vođama. Išao sam u grad da pitam Henkoka da pomogne

našoj zemlji, kao što je pomogao ljudima.

– Kako lepo što te vidim ponovo ovde – doktor Henkok ne nosi više beli mantil, već tamno odelo zakopčano do grla.

– Već sam otišao, zar ti nisu rekli?

– Da, izbor je tvoj, ovo je slobodna zemlja.

– Moji sunarodnici, duhovi, me ne žele.

– Kako je to surovo od njih – potapšao me je po ramenu.

– Sve je to zbog Nilibiđija, marain brda, koje sam ti pokazao.

– Kakve budale – distribuiramo stenu širom sveta – svaki čovek, i beli i crni, ima parče stene, i ... nazvaćemo čitavu divljinu po tebi.

– Iskopali ste to mesto?

– Hajde, budi fer, dali smo ti kolibu, penziju i ... sve one pakete duvana koje si popušio.

Henkok je besneo i mahao je obema rukama po vazduhu, kao da pokušava da otera neku bubu koja već dugo vremena zuji oko njegove glave.

– Ne tražim natrag celu zemlju; bilabong ili izvor je dovoljan.

– Suv je godinama. Tvoji saplemenici, duhovi, bolje da nam pošalju kišu.

– Možeš li ti malo više da razgovaraš sa njima, učiniće ti to ako ih pitaš.

– Ja nemam ništa s tom ruljom.

– Nekada su dolazili u tvoj šator i bajali – čuo sam ih.

– Misliš...

– Bili ste prijatelji...

Henkok se nasmešio: – To je samo kaseta. Nemoj da mi zahvaljuješ što sam snimio to, naši naučnici su to uradili.

Čovek je uzeo malu tamnu kutiju, oduvao prašinu sa nje i pritisnuo dugme. Glas mog babe i ostalih dopirao je iznutra, sa sve zveketom bilme i zvukom didžeridua. Bajali su, dozivajući kišu i  oživljavajući zemlju. Čak se čuo i topot njihovih stopala, jasno kao da su na koplje ili dva daleko. Naši ljudi... Henkok je ponovo pritisnuo dugme i prekinuo zvuk, a zatim mi je dodao kutiju.

Trebalo bi da stalno nosim tu kutiju sa sobom i s vremena na vreme pustim zvuk iz nje. Ako se bajanje staraca bude čulo dovoljno često, možda se pojave oblaci. Iako je od Gimbije ostala samo prašina, kada dođe kiša, napraviće jezerca i ma koliko ona bila blatnjava, možda će u njima biti mesta za mene da sednem na dno jednog i tu sačekam da se ponovo rodim.

 

1 Rukavac – ova reč je u australijsko-engleski jezik ušla iz jezika aboridžinskih plemena; kako se autor opredelio za reč koja potiče iz dijalekta aboridžinske Australije, umesto za englesku reč za ovaj pojam, prevodilac se odlučio da je zadrži (prim.prev.)
2 U originalu stoji bush, reč koja ujedno označava žbun, kao biljku,zatim divljinu, ali i oblast koja se naziva australijska divljina; autor u tekstu upotrebljava reč u sva tri značenja, često je to dvosmisleno, ali kada je u pitanju razlika između „žbunja“ koje naseljvaju Aboridžini i naseobina u koje se smeštaju belci, odnosno kada autor potencira na razlici primitivno-civilizivano, prevodilac je ovu reč preveo kao divljina, a kada autor izričito misli na ovu oblast, obično je reč o mapiranju ove oblasti od strane belca, prevodilac je prevodi kao australijska divljina (prim.prev.)

Prevela sa engleskog
Ivana Bančević-Pejović