КОРАЦИ

Данијел Хофман

РAЗРЕШЕЊА1

Господина С. Огиста Дипена сам упознао када сам, захваљујући наговештају о његовом боравишту датом у нејасном извештају у Classic Comics, са полице школске библиотеке, у засвођеној одаји у поткровљу, скинуо примерак Поових Сабраних прича. Биће да сам у тој књизи, а не у антологији која садржи Полов случај, Руке и Тих снег, тајновит снег, први пут прочитао У шкрипцу. Касније сам купио издање Modern Library Giant и видео да је ознака за ауторска права из 1938. године – исте године када су у средњој школи почели да ме прогоне снови о сату са смртоносним рукама…Био сам на путу ка „једној мрачној књижари у улици Монмартр, где нас је та случајност што смо тражили исту, врло ретку и вредну пажње књигу, довела у ближи додир. Ми смо се редовно виђали“2.

Говорим о господину Дипену, јер сам га упознао у књижари, а ретко и опскурно издање које смо тражили је оно које сам управо поменуо. И заиста, виђали смо се изнова и изнова. По приповеда причу о рациоцинацији3, тако да је аутор приче приповедач који постаје нераздвојив од читаоца. Дипен је вама и мени изванредан у истој мери колико и пратиоцу који нам говори о његовим невероватним интелектуалним способностима:Као што се јак човек заноси својим телесним способностима, уживајући у вежбама које изражавају рад мишића, тако аналитичар ужива у духовној активности која све разрешава.

Тако почиње Поов приповедач. Ово је прва од неколико уопштених претпоставки о природи интелекта, уведена у филозофском маниру, чини се без видљиве приповедне заинтересованости или очигледне везе са заплетом. Ипак, По је био веома пажљив у вези са конструкцијом својих прича, посебно у вези са причама о рациоцинацији и мистерији. Коментаришући, у магазину Graham’s у новембру 1846. године, роман Mистерије Париза Ежена Сија, По с презиром примећује да „упркос томе што су догађаји консеквентни у односу на премисе … смешно је до које мере премисе нису уверљиве“. Такође, дело попут Сиовог приказује „укупну жељу за ars celare artem4. То има за последицу да аутор непрекидно читаоцу говори: ’Сада – у овом тренутку – видећете оно што ћете видети. Оставићу на вас изузетан утисак. Припремите се да ваша имагинација, или ваше сажаљење, буде веома побуђено.’Нити нису скривене, већ изложене попут предмета којима се треба дивити, онолико колико се треба дивити луткама које покрећу.“ Ово је изречено à propos аутора према којем По изражава дивљење тако што га, на једном другом месту, подражава у првом француском преводу приче Убиства у улици Морг. Романсијер је, на основу тог ремек-дела, требало да научи да премисе мистерије морају бити неуништиве и да механизам на којем почива заплет мора бити неприметан што је више могуће. Уколико је читао Поов приказ Хоторна, морао је научити и да се кратка прича више цени од романа јер је, као иу песмама, „јединство утиска од највеће важности“ ово јединство не може се доследно одржати у творевинама чије се читање не може довршити у једном даху…

Без јединства утиска, најдубљи ефекти не могу изађи на видело…

Умешан књижевник конструише причу. Уколико је мудар, своје мисли није обликовао тако да буду прилагођене догађајима; тек када брижљиво замисли одређени јединствен или један утисак који жели да подстакне, он осмишљава догађаје – потом их комбинује онако како ће му они најбоље помоћи да оствари претходно замишљен утисак.

Управо то је процес који По предлаже за писање Гаврана: све је претходно промишљено, све је усмерено на један утисак – узбуђивање читаочеве душе – и све је под контролом свезнајућег творца.

Ако прва реченица није усмерена на то да изазове овај ефекат, онда је он омануо. У целој композицији не треба да постоји ниједна реч, чија намера, директна или индиректна, није у служби првобитне замисли. Дакле, Поова реченица о сличности између ’аналитичара’ и јаког човека стога мора настојати да „истакне овај утисак“, иако је одвојена од ма ког одсјаја карактера или заплета. Чини ми се да ћу морати да је анализирам.

По изједначава аналитички ум са физичком снагом и истовремено призива употребу моралне активности.

Говори да аналитичар тријумфује у својој интелектуалној активности, а то је активност која разрешава. Укратко, такав човек поседује необичан ум који крајеве животног конопца може да ослободи запетљаних чворова људских догађаја. Упознати смо са Дипеновим умом и пре него што смо га видели у књижари и пре него што смо упознали „трошну и чудну зграду … зграду која је склона паду стајала у једном повученом и туробном делу предграђа Сен-Жермен“. То што нам је речено о квалитету његовог интелекта пре него што видимо његово лице или пре него што у његовом присуству осмотримо како пуши лулу док седи насупрот фотељи представља упознавање, јер прича Убиства у улици Морг настоји да оствари један утисак – настоји да прикаже ванредан ум господина Дипена. Поов приповедач о том уму непрестано говори као о правој реткости човечанства.

Он извлачи задовољство чак и из најбезначајнијих занимања која доводе до изражавања његовог талента. Он воли загонетке, ребусе, хијероглифе, показујући при решавању сваке од тих ствари такав ступањ оштроумности који изгледа натприродно обичном схватању. Његови резултати, до којих је дошао помоћу онога што је најбитније у његовом методу, изгледају, у ствари, као постигнути интуицијом.

Аха, он је заљубљеник у загонетке и заврзламе. Можемо да наслутимо ко још, поред Дипена, поседује ум до те мере аналитичан, метод који је само наизглед интуитиван.

Појам ’аналитичар’ По користи у смислу математичког аналитичара, али каснија употреба појма у психијатрији свакако пада на памет. Или, није ли ово проширивање значења речи погрешно када је реч о Поу и уму који он толико цени, уму који разрешава. Међутим, По се управо сада спрема да конструише низ догађаја које ће Дипен разрешити, а то ће на нас оставити управо онај утисак који је претходно замислио да може да узбуди наша осећања. Јер, као што каже у приказу Хоторна, „у часу читања душа читаоца је у власти писца“. Ова власт представља преимућство у којем писац По тријумфује исто онако као што ум попут Дипеновог тријумфује када разрешава људске поступке.

Ко није осетио задовољство због бизарне мистерије, застрашујућег насиља и немотивисаног зла онога што се догодило једног дана 1800. и неке у кварту Сент Рош у стану госпође Л’Епанеј и њене кћерке Камиј на четвртом спрату? Кад би запиткивао, анкетар Америчког пописног бироа или аналитичар популарне мисли са Принстона, да ли би нашао иједног матуранта у Америци који није прочитао, или је заборавио, како су две жене брутално искасапљене, избодене, убијене, како је тело млађе жене угурано у димњак, без иједног наговештаја о идентитету убице? Да ли би се нашао ико ко не зна како се господин Дипен заинтересовао за случај захваљујући новинском извештају и оптужбама сваљеним на извесног Ле Бона који је некоћ учинио добро Дипену, и како је потом у гротескне догађаје укључио свој  аналитички ум да би за кратко време доказао, изван сваке сумње, идентитет убице, орангутана кога је донео морепловац при повратку са Малте?

Проклетство, све сам открио. Мислим на заплет – одао сам нити и лутке, баш онако како је то учинио смотани Си.

Но, с обзиром на то да су за Поа марионете и нити само механизам, оно што сам неспретно и преурањено открио није толико важно. То је зато што суштина приче, утисак према којем је целокупна ова машинерија ужаса и загонетности усмерена, није питање ко је крив већ питање како ће Дипен дедуковати његову кривицу. Припремајући овај утисак, на почетку приче, пре него што Дипен у новинама прочита извештај о убиствима, По истовремено приказује и анализира менталне операције господина Дипена.

Реч је тривијалном примеру „онога што је најбитније у методу“ који, међутим, делује „као постигнут интуицијом“.

Дипен је читач мисли. Приповедачу говори тачно оно што Приповедач мисли, иако су улицом ишли у тишини.

Телепатија? Натприродне моћи? Не треба да сумњамо да ће их Дипен, уколико му буду потребне, искористити; али, оне му нису потребне. Он је обдарен аналитичким умом и може да наслути да је Приповедач, размишљајући о неприкладној подели улога која је Шантија, глумца славе кратког даха, сместила у улогу Ксеркса, закључио да би „пристајао у Théâtre des Variétés“. Невероватно! Како Дипен то закључује ни из чега?

Једноставно. Његов ум једноставно прати вероватан низ асоцијација које се Приповедачу могу јавити пошто је, пола сата раније, налетео на продавца воћа. „Главне карике у ланцу су ове – Шантији, Орион, др Никол, Епикур, стереотомија, улично камење, продавац воћа.“ Сада нема потребе поново пролазити кроз то шта ове кључне речи, или кодне речи, сугеришу; довољно је рећи да једна реч непредвидиво води другој и да је Дипен једноставним праћењем асоцијативног повезивања могао да оствари неизрецив скок од продавца воћа до Шантија, а користећи предност тога да зна који је напад на глумца његов пријатељ читао тог јутра, могао је да предложи управо оне речи које се најпре могу јавити у уму његовог пратиоца.

Поента ове епизоде, дуге неколико страница, јесте да Дипенов ум ради на основу асоцијација. Његов метод је фина ствар – наизглед осетљивији механизам од обичног процеса рационалног закључивања. У њему има удела ирационалног и стога представља највишу врсту рационалног мишљења – оно није заробљеник сопствених премиса. Оно у чему је Дипен тако умешан личи ми на оно што данашњи ’аналитичари’ називају подсвесним умом.

Дипен може да призове и да се препусти асоцијативном повезивању подсвесних мисли, тој чудноватој мрежи сличности коју је остатак нас забиберио болесним чином свести, рационалног мишљења. Он је, у свом разрешавању загонетки, софистициранији од нас, јер је много ближи пореклу бића. Његов ум, радећи помоћу метафоричних аналогија, комбинује поетску интуицију и математичку тачност.

Дипен је способан да сам разреши супротстављена сведочења десет сведока (од којих ниједан није видео ствар), и да тиме скине кривицу са свог пријатеља Ле Бона, који је суду признао да је „поменутог дана око подне допратио госпођу Л’Епанеј до њеног стана, носећи четири хиљаде франака“ и да је потом, наводно, старицу оставио саму с новцем.

Читаоцу као што сте ви или ја може се учинити непотребним да, приликом крађе четири хиљаде франака од старице и девојке, њихова тела буду искасапљена, да у манијакалном бесу буду изгребана и да једно од њих буде наглавачке угурано у димњак. Такође, док Дипен чита сведочења сведока – за које би се пре могло рећи да су слушаоци пошто извештавају о ономе што су чули, а не о ономе што су видели – проналази неподударност. Сви који су били у близини говорили су о застрашујућој збрци. Жандар је мислио да су врисци били на шпанском језику.

Кујунџији из комшилука се учинило да су речи на италијанском. Холандски туриста који је туда пролазио је био сигуран да су врисци били на француском, као и енглески кројач, премда је касније мислио да су могли бити и на немачком. Шпанац је разумео да је језик којим се говорило енглески. Италијан је мислио да је дрека на руском.

Испоставило се да је посреди језички проблем. То је био тајни језик, код којим је свет био обавештен о кривици неког створења, али нико ко је чуо оглашавање није поседовао тајну шифру помоћу које би се могао одредити језик или говорник.

Ова језичка пометња, заједно са осталим околностима (нпр. то што је убица морао побећи кроз високи прозор итд.), навела је Дипена да поново размотри доказе. Пажљиво разматра природу злочина. „Признаћеш да је у том поступку – што је леш угуран у димњак – било нечег крајње претераног…“

Ако сада, на све то, још добро размислиш о чудном нереду у соби, дошли смо дотле да можемо да повежемо замисли о запањујућој свирепости, надљудској снази, суровом дивљаштву, касапљењу без мотива, гротескном ужасу који је потпуно стран људским бићима, ио гласу који је звучао страно у ушима људи многих народности и у коме није било уопште јасног и разумљивог изговарања слогова. Шта је, дакле, закључак из свега тога? Какав сам утисак учинио на твоју машту?

Дипен пита свог пратиоца, мене или вас, мало пре него што открије свој закључак. Дипен зна да је генијалан човек и да сам ја само обичан човек, јер се он обраћа само мојој машти, а не супериорној одлици за коју добро зна да је не поседујем – не обраћа се аналитичком уму као што је његов. („Доћи ћемо, у ствари, до тога“, говори Приповедач мало пре него што ће представити Дипена, „да је оштроуман човек увек сањар, а онај који је заиста способан да замишља увек је аналитичар“.)

Пре него што успем да прикупим памети да одговорим на његово питање, Приповедач ми под нос гура његов одговор:

Осетио сам како сам се најежио када ми је Дипен поставио то питање.

– Неки лудак – рекао сам – извршио је то дело, неки побеснео манијак који је побегао из оближње луднице.

Управо оно што сам мислио. Дипен, међутим, има још доказа: власи узете „из згрчених прстију госпође Л’Епанеј“ нису људска коса; огреботине на врату жртве су превелике, сувише раздвојене, да би могле личити на траг који оставља људска рука.

Не кривим себе што нисам приметио величину отисака прстију или дебљину власи. Ко не би помислио да је то дело лудака – дело које је пре свега извршио човек, човек који је луд? Тиме што није заробљен том премисом, Дипен показује своју ингениозну супериорност. Само он има храбрости да анализом одагна основну премису дебате – људско деловање које захтева и могућност и мотив. Мајмуну није потребан мотив, јер је гурање дама у димњак у складу са његовом природом.

Такође, о улици Морг сам читао пошто сам се са Поом упознао на другим местима – у приповеткама У шкрипцу, Береника и Пад куће Ашер. Злочин за који је Дипен способан да препозна да га није починило људски фактор није ми се учинио ничим посебним; премда стравичан, није ми се учинио горим од злочина који чини Родерик Ашер када своју живу сестру ставља у гробницу. Нити ми је деловао стравичније од финала Беренике, у којем полудели љубавник и зубар откопавају тело његове рођаке Беренике, коју је покосила болест, да би ишчупали зубе из њене вилице и кући у кутијици однели тридесет и два бела драгуља, схватајући да је Береника, као и Мадлена Ашер, закопана жива. Те стравичне злочине починили су људи – лудаци, истини за вољу, али не мајмуни. Ипак, Дипен је сигуран да је застрашујућа убиства попут оних у улици Морг морала починити звер – као да је људски убица (нужно је морао бити луд) постао орангутан, примална звер, без интелекта, одговорности, језика, сасвим у служби свог компулсивног злочина.

Злочин је чак и за мајмуна, Калибана, опсесиван чин.

Заправо је реч о истом чину, исти је у причама страве, и у песмама трансценденталне лепоте. Јер, шта је ’тема’ приче Убиства у улици Морг ако не, као иу песмама Ленора, Улалума, Анабел Ли и Гавран, смрт лепе жене? То је управо она тема коју Поова естетика, због идеала и меланхолије које доноси, одређује као најприкладнију за поезију. Оно што песме стварају патосом, жудњом, музиком очаја и сноликом неодређеношћу, у причи је драматизовано посредством страве и застрашујуће прецизности.

Шта! Ви озбиљно предлажете да је брутално убиство, зверско комадање, гротескно гурање дражесне обезглављене госпођице Л’Епанеј у димњак иста тема као и она која се може наћи у оним етеричним песмама? Па, заиста предлажем. Тема је у бити иста; тон се разликује. Тон Поових верзија ове теме смењује се од нејасне меланхолије песама до страшног , гротескног и бизарног у причама.

Оба тона успевају да у читаоцу побуде чудноватост, екстазу. Страх је, као и жалост, екстатично стање за Поа.

У тексту Поов мистериозни случај (Nеw Yоrк Review of Books, 13. јул 1967.), Ричард Вилбур предлаже нешто другачије разумевање Дипенове авантуре. Убиства у улици Морг Вилбур доводи у везу са низом Поових прича „у којима је љубав или страх жене основ спора двојице мушкараца од којих је један арогантан а други нечастан или бруталан. У тим случајевима, жена је симбол Психе или лепоте која искупљује, а …. ривали представљају духовне и покварене принципе природе“. Приметивши да име ’Адолф ле Бон’ представља ’варијацију’ имена ’Огист Дипен’, као и да су морнар који је поседовао мајмуна убицу, Дипен и мадам Л’Епанеј живели на ’трећем’ спрату угледних зграда, Вилбур закључује:

„Имагинативна последица овога јесте да су…три издвојене организације приче компресоване у једно, три зграде постају једна структура која означава реинтегрисану и хармонизовану свест Дипена. Алегорично, радња приче је била разумевање и успостављање душе, хватање оне нечасне и зле силе унутар ње (орангутана) која ће уништити искупљујући принцип отелотворен у мадам Л’Епанеј и њеној кћери…У Убиствима у улици Морг Дипен користи своју генијалност да би препознао и обуздао сопствену бруталност, да би прочистио свог пријатеља.“

Ово заиста значи разумети причу ’алегорично’, можда и превише алегорично. Тешко је не бити у искушењу да се у Поовим причама не открије она врста реинтегрисаног јединства коју његова теорија уметности описује да би неутралисала поделе његових психолошких теорија. Но, иако су Ле Бон и звер несумњиво аспекти Дипеновог карактера (како би другачије био осетљив на једног или како би разумео ирационалну страст другог?), чини ми се да уколико се утрострученост његовог карактера узме као мотив приче, управо тај мотив бива преусмерен ка потпуно другачијем кључу од онога који заправо динамично заокреће испреплетане радње приче. Читајући приповести као да су песме, ризикујемо да слике учинимо значајнијим од радњи које драматизују и због којих су направљене. Вилбуров предлог представља сеновит наговештај, импликацију а не, према мом мишљењу, основно значење Убистава у улици Морг.

Не може се рећи да Дипен никада није укључен у врсту удвајања идентитета коју предлаже Вилбур. Управо та врста удвајања представља основно значење приче Украдено писмо, у којој је та тема до те мере динамични принцип заплета да не могу а да не помислим да би По уколико је намеравао да ово буде тема иу Убиствима у улици Морг, причу организовао тако да је боље илуструје.

Права тема приче није ни Дипенова одлука да утростручи идентитет, није ни смрт госпође и госпођице Л’Епанеј – већ начин на који функционише Дипенов ум. Касапљење младе девојке представља повод за екстатичну операцију детективове интуитивне рационализације. Смрт леди у песмама такође не представља толико тему колико представља прилику – тема је откривање приповедачевих осећања. У једном случају реч је о екстази рационализације, о страсти интуитивне интелигенције која разумева истину у свету насилних поступака; у другом је реч о екстази жалости, о страсти сензибилности која пати и која се, препуштајући се жалости, приближава тачки самодеструкције. И фантазија о апсолутној моћи и фантазија о потпуном губитку воде екстатичком уздизању душе. Поов једини услов да се ужасом и жалошћу подстакне екстаза јесте рационална контрола ума свесног сопствених операција и моћи.

Такво размишљање По не само да сматра човековом највишом моћи, већ и најкарактеристичнијим људским чином. У Маргиналијама пише:

„Они теоретичари Власти који се претварају да увек почињу од почетка, порекло Човека смештају у оно што називају његовим природним стањем – у дивљаштво. Шта им даје за право да претпоставе да је то његово природно стање? Човекова главна самосвојност јесте разум, а из тога следи да је човеково дивљаштво – стање у којем се радње одвијају без разума – његово неприродно стање. Што више користи разум, ближи је позицији на коју га ова главна самосвојност неодољиво присиљава; и тек када тачно достигне ову позицију, тек када се његов разум не измори од усавршавања, тек када се попне на највиши врх цивилизације, његово природно стање ће коначно бити досегнуто или потпуно одређено.“

Но, неколико месеци раније, 1844. године, По је писао Џејмсу Раселу Ловелу:

„Приметио сам да је таштина о којој већина људи тороче, таштина људског или садашњег живота. Увек сам живео у сањарењу о будућности. Немам поверења у људско савршенство. Сматрам да људско уздизање неће имати видног утицаја на човечанство. Човек је сада само активнији – није срећнији, нити је мудрији него што је био пре шест хиљада година…“

У наставку По застрашује доличног Бостонца отвореним признањем да: „Најситнија твар која продире у све и покреће све јесте Бог . Њена активност је божија мисао која ствара. Човек, и друга мислећа бића, представљају индивидуализацију те најситније твари.“ Питање како ову јерес повезати са ’мишљењем’ господина Дипена окупираће највећи део активности моје најтананије сиве твари. Међутим, оно што сам почео да говорим пре Поове упадице о истини о божијој мисли, јесте да Човек Који Мисли представља Човеково природно стање, иако је По свестан да Човек још увек није у том стању, нити да чини икакве видљиве помаке да га достигне.

Иако је Човечанство активно а да није ни срећније ни мудрије, појединац – геније – може да досегне своје истинско, природно стање и да мисли као што Бог мисли, да ствара као што ствара Бог . Детектив Дипен је такав геније; од свих који су опонашали Поове детективске приче, једино је Честертон уистину разумео шта је По у њима чинио. У Човеку који се звао четвртак, експерт у прстену тајних агената, придружујући се анархистичком кругу као двоструки оперативац који заправо ради за полицију (чијег главешину никада није видео), открива да је главни детектив заправо главни анархиста – да је истовремено Бог и Ђаво, јер је Ђаво у служби Бога.

Скривена, византијска деловања тог заплета одушевила би Поа, а једино Дипен би могао да их расплете.

Господин Дипен је једна од Поових најфинијих творевина, његов најуверљивији портрет Човека од Мисли. По је био намеран да проучи тип генија – проучавајући, наравно, френологију и све друге њему доступне методе самоиспитивања, анализирајући, дипеновском суптилношћу и ватреношћу, генија који му је у огледалу узвраћао поглед. Дипен није једини вид те слике, али је свакако најпривлачнији. Но, да би створио Дипена, По је морао да створи и суптилног и пригушеног приповедача. Написао је две детективске приче и анализе без посредника и оне, на неки начин, нису успеле да нас придобију онако како је то учинила прича Убиства у улици Морг. У Мазеловом шахисти видимо Поов аналитички ум на делу како прониче мистерију и открива да је наизглед механички шахиста заправо трик, лажни компјутер у којем се налази људско биће. У скечу, међутим, нема праве напетости, нити се читалац заиста осећа укљученим у анализу, јер од самог почетка зна да аутор зна решење.

У другој детективској причи Ти си тај човек садржи, на овој равни, много занимљивији неуспех. Ово је један од Поових ретких излета у шумски хумор оне врсте коју је хвалио у Лонгстритовим Џорџијским сценама. Овде По упошљава расположење какво доликује Марку Твену сатиру сеоске средине, пренаглашене дикенсовске карикатуре њених становника, драму судских сучељавања и ингениозно решење за убицу које поседује оштроумност заплета Тома Сојера. То што је и овде приповедач сам детектив има за исход да успева да читаоцу створи мистерију од проблема чије је решење све време знао.

Уводећи посредника као приповедача који је наизглед, као и читалац, збуњен комплексношћу заплета, По је заплет ослободио утиска оптерећености. Ово објашњава у писму, од 9. августа 1846. године, пријатељски настројеном критичару , јужњачком писцу Филипу Пендлтону Куку: У праву си поводом цепидлачења мог француског пријатеља – све је учињено ради утиска. Популарност ових прича о рациоцинацији много дугује томе што су у новом кључу. Не желим да кажем да нису ингениозне, али људи мисле да су ингениозније него што заправо јесу због њиховог метода и ауре метода. Где је у Убиствима у улици Морг, на пример, ингениозност откривања мреже коју си ти (аутор) исплео само да би изразио сврху расплитања?

Читалац је натеран да ингениозност Дипенових претпоставки замени са претпоставкама писца приче.

Тако се похвала враћа писцу, али не на уштрб уверљивости приче.

Има нечег прикладног у томе што је заправо По први себе имитирао, што је постао први комерцијални писац који је уништен због тога што је генијалност свео на формулу. Наравно, тачно је да је у то време, 1842. године, Едгар Алан По био изгладнели скрибоман који је френетичном брзином померао перо да би странице слабо плаћених магазина испунио причама, песмама, приказима, плагијатима, коментарима, пуком комерцијалом међу којом би се повремено, за исту мизерну компензацију, нашло и понеко ремек-дело. Пошто је са Дипеном у Улици Морг постигао велики успех, одлучио је да свој детективски геније употреби да би полицији помогао да реши случај који су у том тренутку покушавали да разреше. Злочин је поново укључивао мистериозно убиство девојке, извесне Мери Роџерс, продавачице цигара на Стетон Ајленду у Њујорку. Поова тешком муком написана прича унеколико прикрива чињенице овог случаја и насловљена је Мистерија Мари Роже, наставак Убистава у улици Морг. Џон Волш је целу књигу посветио приказивању тешкоћа са којима се сусрео По, настојећи да буде испред полиције и да ’чињенице’, онако како су биле представљене у штампи, повинује Дипеновој интуицији. Прича, коју је морао да подвргне доради и ревизији, поседује упорну потеру за тачком која умногоме превазилази читалачку захвалност. Чини ми се да та Поова решеност поседује исту врсту фиксације као и они досадни радови који преиспитују исказе Књиге сведочења у Тексасу само да би се доказала теорија завере у вези са убиством председника Кенедија, упркос извештају који је поднела Воренова комисија. Поовско-дипеновски приповедач далеко више је упослен, како и сам каже на почетку ове несрећне пловидбе у свет чињеница, када, пошто је решио трагедију улице Морг , он и Дипен „Будућност пуштају низ ветар, мирно сањајући у Садашњости, претварајући досадни свет који нас окружује у снове“. Јер, Дипен је у бити биће снова, а не чињеница; злочини које решава најбоље су решени ако су почињени да би били решени, а не када су стварна дела других. Дипенова суштина јесте да буде противначело Ђаволу перверзности, а ком другом демону би се боље супротставио до сопственом?

Његов дуалитет очигледан је од самог почетка, чак и његовом не тако паметном пратиоцу. Признајући Дипенов „богат идеализам“ у Улици Морг, напомиње и да је детективово понашање у обузетом стању било „хладно и одсутно; очи су му биле безизразне“. Речју, када се Дипен препусти коришћењу својих аналитичких способности постаје запоседнут човек, човек одвојен од обичних животних брига. „Посматрајући га у таквом расположењу“, говори приповедач, „ја сам се често у мислима бавио старом филозофијом о двојности душе, и забављао сам се замишљајући двоструког Дипена – једног који ствара и другог који разлаже“. Да ли нам је потребан иједан други наговештај да Дипен може да створи и почини било који злочин који је решио?

Управо ово се дешава у његовој наредној авантури, у Украденом писму. Мало пре него што сам први пут прочитао ову причу, гледао сам оригиналну верзију филма Тридесет девет степеника. Година 1938. била је веома важна за мене, много тога сам открио – кошмарним ужасима подробно сам испитао душу, уздигао сам је рационираним решењима тешких проблема, открио сам привлачност шпијунаже и опасне побуне против државе коју она носи, као и то што се ослања на тајне списе, заверу и тајне злочине. Украдено писмо је par excellence прича за дечаке – сви јунаци су мушкарци, онакви какви дечаци сањају да јесу. Ту су Дипен, његов одани пратилац, префект париске полиције, злочинац који је украо инкриминишући писмо из стана даме краљевског порекла (префект ју је описао само као „извесну персону“). Занимљиво је да је идентитет злочинца – што је представљало мистерију коју је требало решити у Убиствима у улици Морг – познат од самог почетка. Писмо је очигледно украо министар Д., који је од тренутка крађе уцењивао даму краљевског порекла, а тиме што се писмо нашло у његовом поседу преузео је контролу владе. Проблем је представљао повратак украденог писма. Али, где се оно налази?

Ови јунаци представљају дечачки сан о мушкарцима, јер делују само у једној димензији – димензији интелекта.

Пригушено, у сенци удаљене позадине, назире се наговештај, дечацима неприметан, да ови мушкарци – Дипен, префект, министар Д. – у својим животима имају још неке задатке осим да проуче и реше наведене проблеме. У причи о украденом писму, на пример, није нам речено шта пише у писму. Мора да је уцењена дама била крива због извесне индискретности, а можда и за извесни злочин.

Оно што Д. има о њој никада није откривено.

Оно што следи јесте трострука битка надмудривања између министра Д., полицијског префекта и господина Дипена. Д. зна да префект зна да се писмо налази у његовом поседу, те га сакрива тако да ниједна стратегија проналаска и уништења које полиција упорно и прецизно спроводи неће открити место на којем се налази документ. Међутим, Д. не зна да и Дипен настоји да пронађе украдено писмо. Дипен, са своје стране, заузима унеколико свадљив тон према свом ривалу у професији. Префект, пак, зна да ће човек Д-овог калибра лако надмудрити бирократу јер су његове методе, премда усавршене и темељне, од самог почетка ограничене. Иако је добар део приче посвећен описивању префектових метода, право такмичење представља оно између бескрупулозног генија Д. и Дипеновог одлучног генија.

Јасно је да овај заплет ставља у имагинативни погон заплет преузет из живота какав се може наћи у Мистерији Мари Роже, барем утолико што прича показује надмоћ Дипеновог интуитивног детективског рада над рационалном методологијом метрополитен полиције. Ослобођен тираније чињеница која су га спутавале у Мари Роже, По ингениозно смишља савршен заплет. Превазилазећи приказ Дипенове надмоћи над префектом, заплет обухвата интересантнију и значајнију тему: идентитет његових менталних операција – операција генија – заједно са деловањем ума његовог правог противника, злочинца.

Ова прича, наравно, успоставља матрицу коју ће надаље имати све његове приче о’детективима’. Детектив је оштроумнији и паметнији од полицајаца и стога је изнад и изван закона, као што су покварењаци изван и испод закона. Поов увид у ограничења полиције олакшало је писање прича о’детективима’ хиљадама његових наследника.

Полицијски посао је, као све државне службе, по природи бирократија, рука и продужетак друштвеног естаблишмента – уистину, рука делегирана да чува живот и право на личну својину остатка естаблишмента. У свакој бирократији успех се постиже практиковањем бирократских врлина: на најнижем нивоу оне укључују тачност у доласку на посао, покорност надређенима и слично. Више бирократске врлине, којима се не треба подсмевати, укључују посвећеност дужности и примену одобрених метода у њиховом спровођењу. Г., полицијски префект, је првокласни бирократа, најфинији цвет који је систем који га је произвео могао да произведе. То што су чак и његови таленти неспособни да поврате украдено писмо представља Поов наум да оптужи не само човека већ и систем, бирократију. Не само државну службу, него цео естаблишмент – друштво – чији је формални израз бирократија. Оптужује јер систем функционише методом и намером да из својих прорачуна искључи место за интелектуално истицање, за генија.

Префект је свакако марљив. Знајући да Д. Поседује украдено писмо, policier је ангажовао џепароше (замаскиране детективе) да заскоче осумњиченог и претраже га. У међувремену, користи свежањ универзалних кључева: „за време од три месеца није прошла ноћ коју ја већим делом не бих искористио, и то лично, за претресање куће министра Д. … Сигуран сам да сам претурио сваки буџак и сваки угао места на коме је било могућно да је писмо скривено.“ – Претпостављам – пита се Дипенов повереник – да сте подробно вршили претресе.

– Него шта! Радили смо својски и тражили свуда. Ја имам велико искуство у тим стварима. Претресао сам унутрашњост зграде, собу по собу; целу недељу, из ноћи у ноћ, посвећивао сам само једној соби. Претражили смо, најпре, намештај у сваком апартману. Отворили смо све могуће фиоке. Претпостављам да знате да за једног искусног полицијског агента не постоји такозвана тајна фиока. Шашавко је сваки човек који верује да ће га „тајна“ фиока сачувати од претреса ове врсте. Радили смо овако. Узме све известан простор или запремина – предвиђена за сваки орман. Затим бисмо извукли линије. Педесети део те линије никако нам није могао промаћи. После ормана прешли смо на столице. Јастуке на столицама испитивали смо финим дугачким иглама, које сте видели да употребљавам. Са столова смо скидали горњи део... јер, можда је писмо завијено и сакривено у шупљој нози. И тако даље на неколико наредних страница.

Чини се да приповедач није обавештен о ривалском надмудривању између Г-а и Дипена, које следи одмах након овог пописа полицијске методичности. Коментаришући префектову домишљатост да ангажује своје агенте да као лопови заскоче министра и претресу га, Дипен каже: – Могли сте да уштедите себи ту непријатност... Д., претпостављам, није потпуна будала, па пошто то није, сигурно је превидео те нападаче као нешто сасвим природно.

– Није потпуна будала – рече Г. – Али је песник, сматрам, само један корак од будале.

– Тачно – рече Дипен замишљено, после једног дубоког дима из луле – ја сам такође правио извесна смешна стихотворења.

Ни његов пријатељ, ни префект нису приметили наговештај да, према Дипеновом мишљењу, композитор песама није будала, да је заправо стих гарант његове креативне имагинације.

Остатак приче – Дипеново учешће и одлучност – прецизно је испричан. Сам Дипен говори свом пријатељу како успева, поредећи деловања свог и ума свог противника Д-а са многобројним играма ђака, у којима победа зависи, како признаје његов пријатељ, од „изједначавања оштроумности онога који погађа са оштроумношћу његових противника“. Што се тиче опсежне методологије полиције, Дипен примећује: „ Читав низ необично смишљених средстава за префекта су нека врста Прокрустове постеље, према којој је он насилно прилагодио своје планове. Али он је непрестано грешио бивајући претерано дубок или претерано површан у вези са проблемом.“ Пример ђака који погађају у којој руци њихов пријатељ држи камен дат је да би пријатељу потпуно јасно предочио принципе закључивања помоћу којих случај може бити решен. Но, пример је наведен и да би се показало да префект слабије закључује од већине дечака у школи. Прокрустова постеља префекта и његових колега представља потцењивање „способности личности којом су били заузети“.

Дипенов одлучни интелект решава мистерију искорачујући изван самоограничавајућих претпоставки на којима је префект засновао целокупни модус операнди. Та претпоставка, најближе речено, била је да је Д. сакрио писмо онако као би то сасвим сигурно учинио обичан човек. Међутим, додаје Дипен, „овај чиновник се грдно преварио, и његов пораз у великој мери је последица претпоставке да је министар глупак, пошто је познато да нагиње песништву. Сви песници су глупаци, то префект добро зна и он је крив само због тога што је non distributio medii5 одатле извукао закључак да су све будале песници“.

Где је било сакривено писмо? Да ли сте заборавили?

Уопште није било сакривено, било је потпуно нескривено, префекту њихало се испред носа свих деветнаест вечери током којих је подробно претраживао министров стан. У то време, адреса се писала на полеђини листа папира који је садржао поруку; лист је био начетворо савијен, а ивице су биле запечаћене воском. Знајући да ће га префект сматрати будалом која је сакрила писмо, министар је само пресавио писмо, поново га адресирао „ситним и женственим“ рукописом на себе и поново га запечатио великим, црним породичним печатом, а првобитни мали црвени печат је остао скривен унутра. Беше ту, „готово задовољно“ гурнуто у картонски рам који је био закачен на месингану куку посред министаровог камина. Дипен је Д-а знао „и као математичара и као песника … као добро васпитаног човека и као дрског интриганта“, а знао је и да такав човек „морао предвидети... тајно претраживање његовог пребивалишта“. Његова честа одсутност, коју је префект сматрао благодећу, несумњиво је „лукавство, да би пружио могућност полицији за подробан претрес“, и помоћ полицији да брзо закључи да писмо није у његовим одајама.

Поистовећујући свој ментални процес са процесом министра Д., Дипен тачно прати след мисли министра, под изговором улази у његов стан и проналази украдено писмо. Потребно је бити песник математичар да би се открио заплет који је други осмислио. Дипен је зарадио педесет хиљада франака, што представља његову награду. На крају приче, наравно, постоји и преокрет – исти као и онај у Улици Морг, када се Дипен није зауставио на открићу идентитета убице, већ је осмислио оглас у новинама који је натерао власника мајмуна кривца да иступи и покаже ко је. Сада није довољно да писмо буде повраћено. Господин Дипен предвиђа прикладност тога да препусти министру Д. да сам уведе сопствени суноврат. Уколико Д. претпоставља да и даље поседује писмо, наставиће да, у својству министра, делује као да има ону надмоћ над дамом краљевског порекла коју поседовање писма обезбеђује. Дипен га пушта да настави у свом науму али, знајући да Д. неће поново читати писмо, уместо украденог писма подмеће факсимил који је за ту прилику припремио! Тако је једним потезом пронађено украдено писмо и сам злочинац узрокује сопствени суноврат. Само случајно можемо да приметимо да Дипен, крадући украдено писмо и остављајући његов факсимил на видном месту, тачно дуплицира злочин који је наумио да реши.

Одлучни интелект господина Дипена био је готово потпуно антиципиран у Поовој првој детективској причи, у Златном јеленку. То је једна од оних америчких прича које, попут Легенде о Уснулој долини, Рипа ван Винкла, Жабе скакачице из округа Калаверас и, за оне који су их читали, Сивог шампиона, Првомајски плес у Меримонту, чини се постоји потпуно формирана у свачијем уму. Ко може да се сети првих читања ових прича? Оне су до те мере нагонске и сродне нашем искуству да нам се чини да смо их одувек знали. Златни јеленак је, колико је мени познато, Поов једини покушај да у својој прози искористи постојећу народну легенду. Уколико се упореди Поова употреба традиције у вези са скривеним благом капетана Кида са оним што је од тога направио Ирвин у Ловцима на новац, сасвим је јасно да оно што је за Ирвина центар заплета, за Поа је само наговештај mise en scénе, наговештај модуса операнди.

По је преузео мотив потраге за закопаним благом пирата и потрагу је сместио у реалан пејсаж – како ретко су Поови пејсажи реална места! – овога пута, у пејсаж обале Јужне Каролине надомак Форт Молтрија. Тамо је био смештен у војној бази као обичан војник и служио је тринаест месеци када је напустио смештај свог иритантног поочима – или је можда боље рећи не-оца по не-усвојењу – Џона Алена. Током допуста у потпуности је истражио овај копнени и морски пејсаж, његове литице, шуме, острва и плаже, и мора да је волео његов живописан терен, а можда је чак за њим и жудео када је у страшном сиромаштву живео у низу градова – у Ричмонду, Филаделфији, Балтимору, Њујорку. Јер, то је природа коју дочарава у причи Златни јеленак.

Америчка легенда, амерички призор. Убеђен да сам одувек знао ову причу, питам се – шта још постоји у њој што је утиснуло ову, умногоме једноставну причу, у најдубље кутке мог сећања? Она поседује ону неодољиву привлачност коју По касније отеловљује у Дипеновим причама, решење проблема који интригира читаоца или поседује оно чега се сећамо. Она га упознаје са упечатљивим јунаком, оним чије су интелектуалне способности задивљујуће употребљене да би се решила мистерија. Та особа овде је названа Легранд и, као да наговештава Дипена, живи изван збрке већине мушкараца. И он је „некада био богат, али га је низ несрећа свео на сиромаха“. Сада осамљеник, попут Тороа, живи у шупи коју је сам саградио. Приповедач га среће на острву Саливан. „Био је веома добро васпитан и необично паметан: само, болесно је зазирао од људи; затим, чудновато је мењао своја расположења, бивајући час бурно узбуђен и одушевљен, час опет туробан и неосетљив. Имао је много књига, али је читао веома мало.“ Овог човека од интелекта, од света рањеног, родбина сматра ментално неуравнотеженим. Убедили су ослобођеног роба, Јупитера, да са њим живи као „надзорник и чувар“ пропалог милионера.

А онда заплет, оном лепом штедљивошћу у којој свака реченица доприноси жељеном утиску, нагомилава важне детаље. Једна од Леграндових омиљених интелектуалних разбибрига јесте сакупљање узорака природе и приповедач га среће у тренутку када Легранд открива најновији проналазак, златног јеленка. На том месту почиње дендијевско истицање ума који маестра мишљења издваја од hoi polloi6. Он се може занимати за природне науке, стране језике, криптографске проблеме, математичке загонетке или било коју другу мистерију која захтева посебну обавештеност и необична интелектуална својства – он је Поова верзија генија тог времена.

Генија романтизма. Он поседује све моћи ренесансног човека попут Микеланђела или Леонарда, све способности човека просвећености попут доктора Џонсона или Томаса Џеферсона, ако се изузме то што ни на који начин не показује интересовање за човека у друштву. Au contraire, своју изузетност ужива у осами. Ни ич не мари за знање које може користити човечанству, као што је чинио Френклин, али све своје слободне сате, а много их је, посвећује знању које њега занима. У том смислу, његово једино интересовање јесте разумевање универзума, не зато да би се оно поделило са отаџбином или расом, већ зато што се његова радозналост не може обуздати све док не овлада тајнама, које је аутор до сада неразрешеног кода, уписао у свет. Узимајући као аналогију умешност коју ће касније, по Поовој заповести, показати Дипен приликом расплитања заплета министра Д., можемо да закључимо да уколико детектив, или опште узев геније, може да разреши код аутора – он се изједначио са састављачем кода.

Сазнајемо како Легранд скицира нови примерак на парчету грубог папира које је нашао у џепу, и како приповедач, тренутно ометен Леграндовим живахним псом, дозвољава да му, надомак ватре, са крила склизне рука којом држи папир. Када погледа скицу учини му се да види мртвачку главу. Легранд је изнервиран његовим погрешним виђењем сасвим јасне скице и, потом, подробније испитује папир, закључава га у сандук и урања у мисли. Месец дана касније, приповедача посећује Јупитер и доноси му писмо које га позива да хитно оде код Легранда. Јупитер је у том тренутку убеђен да је Легранд изгубио разум.

Испоставља се да је приповедач лекар, па се и он брзо приклања Јупитеровом ставу. Легранд је наводно златну бубу заменио за право злато, те Јупитера послао у мисију за будале да купи мреже и хватаљку, да потом слугу и доктора повео на безумну експедицију у дивљину, где, на тачно одређеном месту, приморава црнца да се попне на дрво.

Све дотле нисам могао сасвим да поверујем да ми је пријатељ заиста полудео, а сада сам се у то уверио и постао сам веома нестрпљив да га вратим кући…

Ах, поново сам све одао. Попут Сија, прерано сам открио нити и чворишта заплета, или бар довољно њих да сваки читалац који до сада није прочитао Златног јеленка – да ли постоји таква особа? – може да закључи да је у Леграндовом лудилу постојао метод, да је папир на којем се налазила скица златне бубе садржао тајни запис и да је разрешење тог записа филозофа мизантропа навело да открије скривено благо. По, наравно, не открива прерано – његов приповедач наставља савршеним темпом. Одувек сам мислио да заиста мајсторску црту у приповедању приче представља копање рупе на погрешном месту када се испостави да је Јупитер, навођен Леграндом да спусти златну бубу закачену на струну кроз лево око лобање закуцане за дрво, десну очну дупљу заменио за леву. Повукавши линију од коре дрвета ка месту које је показала буба, Легранд прави круг у ширини од педесет стопа и наводи копање које неће уродити плодом. Своју изоштрену перцепцију открива када преиспитује старог црнца да ли зна шта је лево а шта десно. Јупитер се потом поново пење на дрво, бубу спушта кроз праву очну дупљу, педесет стопа даље у нешто другачијем правцу за Легранда, поново се сагиње да копа за њих тројицу све док не нађу благо!

И Дипен је пожњео награду за своје боли у случају украденог писма – педесет хиљада франака. Но, то је незнатна сума у односу на садржај заобљеног дрвеног ковчега (облика мртвачког сандука), који је пронашао Легранд дешифрујући писмо што је оставио капетан Кид. Пошто су извадили два скелета, нашли су сан о имућном рају изгладнелог и сиромашног дечака. Тај сан је додељен генију, а његов ум је замишљао ко је од ловаца на благо током два века нашао тајно благо украдено од шпанског главешине: „... Проведосмо читав дан и већи део ноћи прегледајући благо и пажљиво га сређујући. Све је лагодно бачено на гомилу. У новчићима је било нешто више од четири стотине и педесет хиљада долара – како смо проценили, најтачније што смо могли, новчиће на основу периода. Није било ни зрна сребра. Све је било злато, старо и разноврсно … Било је неколико веома великих и тешких новчића, но тако истрошених да нисмо могли разазнамо натписе. Није било америчког новца.“

За крај сам сачувао последња два детаља – права блага претходе свему што је проузроковала ова нација гладна новца, нација материјалистичких трговаца, а највреднији новчићи садрже мистерију у мистерији, јер су толико стари и истрошени да на себи чак немају ни тајни натпис који би Легранд могао да преведе. Приповедач наставља са пописом накита, прстења, кадионица, „необичне златне посуде за пунч, украшене богато угравираним винским лишћем и баханалским фигурама“ и слично. Укупну вредност проценили су на „милион и по долара“, цифру за коју се касније испоставило да је „веома потцењена“.

Сада су богатији више него што су икада сањали, али Златни јеленак је тек допола испричана прича. Преостале странице, наравно, дозвољавају Легранду да доктору открије свој успех. Чини се да је његово својевољно изучавање томова, насумично читање хемије, историје, психологије и етимологије представљало припрему неоткривеног наума. Исто се чини истинитим иу вези са низом догађаја, заправо случајности које нико, осим Легранда, не би ни запазио. На пример, докторово откриће мртвачке главе на папиру другима ништа не би значило. Леграндов аналитички ум реконструише цео догађај и закључује да је излагање папира топлоти ватре приказало иначе невидљиву фигуру. Знајући да плава глеђ (оксид кобалта) чини да невидљиво мастило реагује на топлоту, Легранд поново испитује папир. Где га је нашао? Док је хватао златну бубу, поред олупине баркасе, наишао је на крај папира који извирује из песка. То није прави папир, већ врста папируса, готово неуништивог. Ко би оставио нешто што је написано на папирусу поред насуканог чамца? Поново га излаже топлоти и види нешто што му личи на главу козе – не, то је глава детета7. Оптичка варка! Сада зна шта је пронашао; све што преостаје јесте да прочита писмо.

Писмо је наравно написано хијероглифским кодом, пирати су зачудо антиципирали симболе који су се могли наћи у штампаријама XIX века. Видевши поруку писма, доктор је обесхрабрен. Но, Легранд га умирује: „Уколико људска ингениозност може да створи загонетку за коју се мисли да је људска ингениозност не може створити, јасно је да је она може и решити … У свим случајевима тајних натписа, прво је питање језика кода.“ Испоставља се да је реч о енглеском језику и Легранд, бројећи понављања слова и знајући релативну учесталост свих слова у алфабету у карактеристичним исказима на енглеском језику, успева да реши код.

Порука наравно није једноставна. Иако је на енглеском, и даље је код: „Једно добро стакло у бискуповом двору на ђавољем седлу… итд.“ Дешифровање овог кода захтева да Легранд имена интуитивно примени на локалну средину, захтева интуитивно закључивање приликом проналаска литице на имању породице Бесоп и знање да ће на замку Бесоп наћи ђавоље седло: случај је да се са чудне, налик седлу, камене формације телескопским погледом под одређеним углом открива, у пукотини између крошњи одређеног дрвета, бела мрља – лобања. Остатак поруке говори како да се одреди место на којем се налази благо испуштањем метка кроз леву очну дупљу лобање и како да се оно под тачним углом одмери у односу на дрво. Брилијантно!

Интригира ме цела ствар, заплет, шифра унутар шифре, благо унутар блага, и то што је највеће благо интелект који је решио компликације кода. Интригира ме и то што је Дипен увек представљен као инкарнација интелигенције, а Легранд је читаоцу представљен тако да се он може сложити са докторовим и ставом старог Јупа да је Легранд прилично луд. Ипак, он је на крају богатији од Креза.

„…Само не могу себи да објасним ваш начин говора и ваше понашање када сте јеленка о канапу витлали по ваздуху. Морао сам свакако да помислим да сте полудели! И зашто сте упорно хтели да спустите бубу кроз лобању, уместо да просто протурите какав висак!

– Љутило ме што сте ме сматрали за лудог , па сам хтео да вас мало насамарим.“

Све што преостаје да се открије – јесте идентитет два скелета. „Могу само да нагађам – премда би било ужасно да верујем у такве грозоте“, каже Легранд. Он износи став да је Кид морао имати помоћ два саучесника у скривању блага. „Када је посао био свршен, могло му се учинити за умесно да смакне са овога света оне којима је позната тајна. И док су његови помоћници били још у јами, било је довољно да млатне мотиком два пута или десетак пута. Ко би то знао.“ Очигледно је да је Легранд способан да реши Кидову мистерију, а стога је способан и да је почини. Та врста генија, креативног или одлучног , до те мере је страна обичним људима као што је доктор (чији интелект личи на префектов и интелект Дипеновог пратиоца), да им Легранд делује луд. Можда је границу између здравог и полуделог разума тешко уочити, када свет, који за себе мисли да није луд, није способан да увиди велики разум у Леграндовим моћима закључивања. Само на тренутак замислите, замислите да је Легранд попут Кида иу моралним начелима, као што му је сличан у интелекту. И он има два саучесника која копају јаму, пијук у рукама… О како танком концу висе животи доктора и старог Јупа; тананост тог конца може да означи разлику између великог разума и стравичног лудила са којим се Дипен сусреће у природи звери неспособне за језик.

Или је шифра садржана у решењу ових злочина та да измишљотине генија подједнако могу бити и умирујуће, које чине добро невином и повређеном, и креативне које за исход имају злочин? Или је та да геније увек има два комплементарна лица, да је детективов ум који разрешава одраз монструозног аморалног генија чија природа захтева да буде пират, лопов, убица?

Има толико имитатора Поових детективских прича да су настале читаве теорије које су понудиле објашњење привлачности овог жанра. Сматрам да је најубедљивију дао В. Х. Оден у Кривом викару. Оден предлаже да детектива мотивише, или би требало да га мотивише, потреба да посрнулом свету врати рајску невиност, да решавањем злочина који представљају каиновски грех учини могућим да се поново успостави ред и правда. Али, то није случај са Поовим детективима. Легранд је лаком на благо као и капетан Кид. Дипен решава убиства у улици Морг да би спасио лажно оптуженог – не зато што цени истину и правду, већ зато што му је човек о којем је реч (Ле Бон) некада учинио услугу и сада жели да му је узврати. Мотив који највише говори јесте Дипенов мотив у Украденом писму. Пушта свог пратиоца да мисли да је то награда од педесет хиљада франака, али на крају признаје да је посреди жеља да се освети министру Д. који му је некада „учинио паклену услугу, па сам му ја рекао, сасвим у шали, да му то нећу заборавити“. Последње редове приче написао је сам Дипен, налазе се унутар писма којим је заменио писмо које је Д. украо. Знајући да га министар неће гледати све док се, настављајући да уцењује краљицу, не преигра и проузрокује сопствени суноврат, Дипен се наслађује мишљу да ће Д. прочитати напис, који је исписала рука његовог непријатеља, 

Un dessein si funeste

S’il n’est digne d’Atrée, est digne de Thyeste.8

Реч је о цитату из Кребијона, истог оног аутора на кога је мислио приповедач када је Дипен, на почетку Улице Морг, прочитао његове мисли. (Сасвим је прикладно да Дипен цитира Кребијона кога су, након што се надметао са Волтером у својим раним трагедијама, задесили тешки дани када је постао жртва клевета које су о њему кружиле по суду и који се повукао у поткровље са псима, мачкама и гавранима – док није, након две деценије, изабран у Француску академију и док му мадам Помпидур није доделила пензију. Дипен је интуитивно мислио на овог трагичара који је доживео да тријумфује над својим непријатељима. Le poète manqué sera vainqueur.9)

Велики детектив је осмислио освету у духу Тијеста који је, у освети због тога што је завео Атрејеву жену, нахрањен месом његових убијених синова. Које год да је „злодело“ министра Д., које Дипен „у шали“ обећао да неће заборавити, ово је фантазија ужаса која ће се родити у детективу маестру рациоцинације. Његов „идеал“, његово „разрешавање“ у складу су са планираном осветом и у поређењу са осветом Монтресора, који Фортунада живог зазида у винску пећину, окрутна је и самопоражавајућа. По у причу Бачва амонтиљада уводи Монтресоровом мудром изреком: „Не смем бити кажњен, морам бити изузет од казне. Недело није исправљено уколико одмазда обузме онога који га исправља. Подједнако није исправљено када осветник не успева да себи изгледа као што изгледа оном ко је починио недело.“ Неколико година касније, у Маргиналијама, По медитира:„Шта може утешније деловати, и на човеков Понос и на његову Свест, од убеђења да је, светећи се непријатељу који му је учинио неправду, заузврат био само праведан?“ Писмо, тајно писмо, које Дипен оставља Д-у испуњава све захтеве савршене освете. Оно што остаје тајна јесте повреда коју му је Д. нанео.

У овоме постоји необуздана доследност. Господин Дипен, усуђујем се рећи, не би марио за префектову мистерију да није препознао да ће решење показати посебно погодним да се освети Д-у који је, веома убедљиво, његов одраз, његов бескрупулозни двојник. Мора да је природа Д-ове увреде, крађа писма које инкриминише даму краљевског порекла (вероватно краљицу), Дипену била посебно привлачна. Да би му се осветио за повреду коју му је нанео, Дипен ће спречити да Д. нанесе повреду краљици и заробиће га у политичко самоуништење које ће сигурно довести до обезглављења. Стога је Д-ова увреда Дипена на неки начин аналогна уцени краљице. Али, никада нам није саопштен садржај украденог писма. Но, шта би могло бити посреди, до љубавно писмо које јој је написао љубавник а не муж? Зар Дипенова освета не би била савршена уколико је аутор факсимила писма уједно и аутор првобитно украденог писма? Из овога можете видети колико је опасно излагати се рациоцинацији генија. Ко не би био Дипен, ако се чеоне избочине, френолошком анализом, укажу довољно пространима да садрже сличне предиспозиције ума? У тренутку када прихватим претпоставку коју сам управо навео, да је Дипен краљичин удварач, не могу се обуздати да се не упустим у даље проширивање мотива који сам сада открио са таквим рационираним искупљењем: Д-ова повреда Дипена је или укључивала крађу или наклоност даме високог рода, а можда и једно и друго. Д. је од Дипена украо љубав, која му је с правом припадала, даме краљевског рода. Када Д. касније од краљице украде писмо у којем (претпоставимо) Дипен отвара срце, повреда је двоструко нанета и Дипен потом, у складу са генијем и правдом, конструише савршену освету.

Какав сам аналитичар? Кост је преблизу? Превише психоанализе на рачун можда потребнијих вештина какве Дипен поседује у лингвистици и прикупљању доказа, или какве Легранд има у хемијској анализи и криптографији?

Можда имате боље решење од мене, у којем је Дипен псеудоним који је узео детектив, у којем његово право име почиње са истим иницијалом иу може бити, у приповедању његовог пријатеља, представљено као ’Д’.

Одобрено? Но добро, у чему се тачно састоји значај писма које је Дипен оставио у име повреде која му је нанета а која је представљала покушај да се спречи краљичина наклоност према њему? Министар Д. Је „monstrum horrendum10, један човек без начела генија“, а Дипен му оставља цитат из Кребијоновог Атреја и позива га да узме мусаку која садржи његовог сина. Уколико је Д. онај који мислим да јесте, онда је Дипен онај који се налази у јелу. Савршена освета оцу јесте она која му ускраћује очинство, освета је слађа повређеном сину уколико је стравичнија оцу замишљеном као канибал који прождире сопствени пород. А тај пород је син који је починио заплет. То су слике безнадежне љубави и горког ужаса и самоубиства које провејавају Украденим писмом.

У есеју о Поу у књизи Највећи писци Америке Пери Милера, Ричард Вилбур ове проблеме идентитета разрешава на различите начине: „По позива читаоца да се и сам игра детектива и да открије да је министар Д. приземан, непринципијелни ’брат’ или двојник Огиста Дипена“ и да закључи да је „краљица коју Дипен ослобађа од министра ... оној вид лепоте која не сме бити заробљена нашим ниским природама“. Ово читање, као и сва остала Вилбурова читања, у складу је са Поовим сликама, односи се и на остала његова дела и стога појашњава Поову естетику. Не сумњам да је Вилбурово читање истинито – да је Д. Дипенов двојник и да је краљица оличење недирнуте лепоте и шта год још они могу бити, али сматрам да је та естетика, имплицитна у Поовим причама најдубље страве, детективским причама и песмама, и последица и узрок. Уколико је узрок прича да прикажу маскиране јунаке и противречне односе са којима смо се сусрели или тек треба да се сусретнемо, последица тога може бити да се још увек инстинктивни конфликти дубљи од жеље, и ма како страсно потиснути, преокрену у стварање нетакнуте фигуре или сфере лепоте која није додирнута физичком страшћу и телесним пропадањем. Наведени амбигвитети у Поовом делу вођени су неизбежном жељом маестра да поседује неизрециве тајне.

Ремек-дело рациоцинације, Украдено писмо, као и много тога у Поовим песмама и причама, представља прикривену љубавну причу у којој су слике слике слика, а њихова комплексност резултат сублиминалног процеса – попут Дипенове интелектуализације – сећања уназад. Враћање на време пре почетака свести, враћање аналогијама у којима је, чак и када су у криптограмима и када су маскиране, драматизовано оно што сакривају – прималне истине и стрепње нашег бића.

Превела с енглеског

Наташа Марковић

1 Hoffman, Daniel „Disentanglements“, PoePoePoePoePoePoePoe (London: Robson Books), 1972, pp. 103–133.

2 Цитати из прича „Убиства у улици Морг“, „Украдено писмо“ и„Златни јеленак“ дати су према: Едгар Алан По, Украдено писмо и друге приче, Светови, Нови Сад, 1996.

3 По измишља реч ratiocination која упућује на ментални процес у којем се разум удружује са имагинацијом, прозирући везе међу збивањима и појавама које су недохватне самом здравом разуму. То је управо онај модус духовне активности на којој почива Дипеново детективско умеће. (Прим. прев.)

4 Art est celare artem – Уметност је прикрити уметност. (Прим. прев.)

5 Не тражећи средину. (Прим. прев.)

6 Мноштво, гомила, маса људи. (Прим. прев.)

7 У оригиналу kid. (Прим. прев.)

8 Једна замисао тако кобна / Ако није достојна Атреја, достојна је Тијеста. (Прим. прев.)

9 Исмејани песник ће бити победник. (Прим. прев.)

10 Ужасно чудовиште. (Прим. прев.)