Barbara Kingsolver
POMIRENjE

Kada sam napustila centar Tusona kako bih se nastanila u pustinji, krenula sam, da kao Toro, „živim promišljeno.“ Mislim da je pod ovom rečenicom on podrazumevao da je umoran od svojih komšija. Za mene, problem nisu bile posebno moje komšije, koje sam volela (što je dobra stvar s obzirom da su nam kuće bile tako blizu da je bilo dovoljno da se samo nagnemo kroz prozor
u spavaćoj sobi i da se rukujemo), već deca koja su se bukvalno izlivala iz srednje škole – i koliko sam mogla da vidim, koju nikad nisu stvarno pohađala – preko puta ulice. Sviđalo im se da premeštaju cveće u prednjem delu mog dvorišta, i to naopačke. Imali su umetnička takmičenja na mom prilazu čiji je cilj bio da se utvrdi da li umetnička obrada muškog polnog organa može biti realistična ako se širi celim prostorom od trotoara do mojih ulaznih vrata. Svakodnevno su održavali glasne proslave na mojoj terasi. Kada bih bila dovedena do ivice razuma, prišunjala bih se do ulaznih vrata, provirila glavu i pitala ih da li bi mogli da ugase muziku. Besno
bi me pogledali sa onim pogledom „pa šta“ obaveštavajući me tako da je u toku zabava na koju nisam pozvana.
Direktor škole je tvrdio da deca van školskih prostorija ne spadaju u njegovu nadležnost; nisam htela da zovem policiju ali jesam jednom (tek onda kad je zabava na mojoj terasi uvela novi sport koji je uključivao uriniranje), i oni su mi rekli ono što sam znala da će mi reći: direktor škole je nadležan za decu. Moja teritorija je bila na raspolaganju svima, sem meni.
Nakon nekoliko godina pošto se činilo da niko neće maturirati, krenula sam za Valden1.Muž i ja smo prodali kuću, skupili hrabrost i kupili četiri jutra krivudave pustinje – trnoviti prekrivač prebačen preko kolena planina Tusona, na par koraka od granice grada. Tu se nalazila mala brvnara koju smo mogli da proširimo kako nam odgovara. Najzad mir.
Kao prvi naseljenik koji polaže pravo na svoj komad prerije, odmah sam posadila povrće i slez. Duboko sam udisala tišinu, ekstatična zbog pomisli da najzad posedujem mesto koje je zaista samo moje: krševit teren, zelen od drveća meskita2 i bogat divljim životinjama. I nema džinovskih penisa koji čekaju da me iznenade čim širom otvorim vrata. Samo džinovskih saguaro kaktusa. Samo pesma ptica i slabi otisci papaka u zemlji, dokazi divljih stvorenja koji mogu proći ovim putem pod okriljem noći.
I došla su, još prve noći: javeline3. Svinje vunaste dlake. Spadaju u divlje svinje, papkari su, rilci Novog Sveta, domaći na ovom tlu mnogo pre nego što su ljudi saznali za njega – ali za ceo svet oni su svinje. Pritisla sam lice uz prozor kad sam čula njihovo tapkanje i šuškanje.
Krzno na leđima im je bilo naježeno dok su se gurkale i rile zemlju kljovama i drugim njuškama. Gledala sam ih kako jedu moj slez, jedan po jedan.
Naseljavanje zahteva strpljenje. Pomislila sam da je možda ta njihova prva poseta bila neka vrsta naopakog životinjskog odbora za doček, i da ćemo tokom vremena uspeti da se složimo. Ali iz noći u noć, one su se vraćale. Izgledalo je kao da je naš dogovor sledeći: ti sadi, mi ćemo jesti. I zečevi su bili gladni, ali otkrila sam da oni izbegavaju Solanaceae4 porodicu – u koju spadaju paradajz i plavi patlidžan – i da ih mogu odvratiti od cveća sa žicom (mada je prostirka cveća koja liči na Fort Noks ukras sumnjive lepote). Ali, svinje nisu tako izbirljive. Sa čeličnim vilicama i stomacima kao od gvožđa, obožavaju sve i u svojoj revnosti su, kunem se, čak i žicu jele. Nedeljama sam pokušavala da ih oteram sa cvećem najjačih mirisa kojih sam mogla da se setim: geranijumom, nevenom. Sve su jele. Retke su te hedonističke svinje koja su imale priliku da se goste na tako raznovrsnoj gozbi kao na onoj koju sam im ja pripremala.
Pokušala sam da ih oteram. Lupala sam po prozoru, vikala i nakon što ama baš ništa ne bih postigla, oprezno bih otvorila vrata, tek da proturim glavu, i vikala.
„Marš svinje!“ rekla bih ja.
„Ni za dlaku moje bradavičaste brade,“ pomislile bi one tj. prošlo bi im kroz glavu ono što prolazi kao misao u tim koščatim lobanjama. Ignorisale su me iz dubine svojih duša, dovodeći me time do ekstrema. Saginjala sam se da uzmem kamenje da ih gađam, i jednom, pomozi mi Bože, uspela sam da pogodim jednu sa strane.
Sa kamenom veličine loptice za bejzbol i sa priličnim zamahom. Žrtva je napravila kratku pauzu u tamanjenju hrane i onjušila vazduh, kao da pita „je l’ to došlo do blage promene u vremenu“? Zatim se vratila najbližem slezu. Na muškoj skali snage moj direktni pogodak bi bio negde na „kilavac.“ Ključala sam između četiri zida moje kuće, kao Ročesterova luda žena5 na tavanu.
U napadu besa otišla sam do rasadnika koji je specijalizovan za uzgoj egzotičnih biljaka i donela kući Adenium abesum. Divnu biljku čiji smrtonosni sok koriste afrički lovci za vrhove svojih koplja.
Javeline znaju za bes: izvukle su moj Adenium abesum iz zemlje, probole ga kljovama i ostavile ga da ugine.
Tokom narednih meseci naša kuća je polako rasla uz budnu pažnju javelina. Postavili smo još jednu sobu koju bismo na kraju spojili sa starom kućom rušenjem prozora. Stavili smo limene cevi koje idu preko tavanice za grejanje te nove prostorije. U sred noći nas je probudio zvuk đavolskog slavlja: glasno udaranje po limenim bubnjevima. Svinje su pronašle način da uđu u novu sobu i lomile su cevi, šaljući svoj metalni ratni poklič zvezdama postavljenim visoko gore.

* * *
Vlasništvo je u potpunosti ljudski izum. U nekom periodu u prošlosti ljudi su uspevali da žive bez vlasništva. Mnogi teoretičari su se bavili pitanjem kako je uopšte došlo do stvaranja privatne svojine i neki su čak otišli tako daleko da su tvrdili da nam je upravo to navuklo mnoge probleme na vrat. Oni ne govore o ličnoj imovini kao što su četkica za zube ili drveni raonici, što je verovatno uvek spadalo u našu tradiciju. Na kraju, čak i ptice imaju gnezda; šimpanze u delu centralne Afrike, gde vlada nedostatak oruđa za razbijanje koštica, umeju da postanu izuzetno posesivne kada je u pitanju njihovo omiljeno kamenje. Ali da se poseduje zemlja, biljke, druge životinje, mnogo više stvari nego što nam je potrebno – to je isključivo proizvod moderne imaginacije.
U početku, ljudi su bila zadružna i socijalna bića; oko toga su se usaglasili svi naučnici koji se bave retroaktivnim proučavanjem naše vrste. Običaj i neophodnost kooperacije je ono što nas je vodilo, kao sve druge društvene vrste, prema razvoju sistema komunikacije. Drugi društveni primati koji žive u velikim grupama, poput japanskih babuna i makaki majmuna, komuniciraju pomoću mnogo bogatijeg repertoara zvukova nego primati koji žive usamljeničkim načinom života poput orangutana. Mnogi društveni sisari koriste ne samo verbalne već i signale koji dolaze iz nosa. Primer kompleksne komunikacije između ptica, koja je poznata bilo kojem detetu iz ruralnih krajeva, jeste komunikacija između kokošaka koje koriste različita dozivanja (i u prirodi i u kokošinjcu) da označe važne događaje u svojim životima: krk krk krk (ovde je hrana), kark kark KARK (stvarno dobra hrana je ovde), RRR-rrr (jastreb kruži).
Papagaji su druga poznata kategorija pričljivih ptica za koje naučnici pretpostavljaju da su razvili svoj dar za brbljanje zbog društvenih običaja i dugog zajedničkog života u divljini.
Znači da se može pretpostaviti da je najpričljiviji od svih primata, Homo sapiens, evoluirao zahvaljujući kooperaciji u lovu i sakupljanju po afričkim savanama.
Teorija koja je najšire prodrla u narodnu imaginaciju jeste ona koja tvrdi da su muškarci tamanili životinje, obezbeđujući time sporadične proslave za ukućane, dok su žene kopale korenje, kupile voće i seme i brale jestive delove biljaka. Čini se da ove poslednje aktivnosti obezbeđuju puno kalorija i to ne sporadično već stalno, međutim, decenijama je nauka o ljudskom poreklu bila mnogo više opčinjena scenarijom lova: izvirivanje iz visoke trave savane kao podsticaj za uspravno hodanje; potreba za pravljenjem kopalja i saradnja prilikom lova kao uzrok razvoja jezika, veština i velikog, kompleksnog mozga.
Oduvek sam smatrala da ova jednostavna „dečak-devojčica teorija“ u sebi sadrži seksističku nazadnu ideju, mada moram priznati (pošto sam i sama nosila bebu na boku par godina) da je mnogo lakše ići u berbu bobica nego u lov na lavove sa sisančetom u povezu. Ali mnogi od prvih antropologa, očigledno ne mogavši da odole drami, su precenjivali značaj lova kao presudnog za oblikovanje našeg tela, karaktera i sudbine. Sada je poznato da najraniji dokazi o jedenju mesa kod ljudi, dolaze iz oblasti istočne Afrike i da su manje od dva miliona godina stari. Uzimajući u obzir činjenicu da smo hodali uspravno i približno kao ljudi više nego duplo duže, mesožderstvo se može uzeti kao nešto što se javilo kasnije, kao dodatak. Antopologistkinja Adrijen Zilman tvrdi da je ono što nas je oblikovalo najverovatnije samo okruženje savane, što nije samo monokultura visoke trave već složeni mozaik pašnjaka, brda, šumskih oblasti kao i vodenih puteva. Potencijalnih izvora hrane je bilo mnogo ali su bili sezonski i raštrkani; područje boravka ranih ljudi je moralo da bude mnogo, veće nego što je danas područje boravka babuna i šimpanzi po savanama.
Oni koji su hteli da prežive, morali su da budu lako pokretni i da budu sposobni da nose vodu i hranu, kao i svoje mlade. Na osnovu fosila i na osnovu proučavanja lovaca-skupljača koji i danas žive i naših rođaka primata u sličnim habitatima, Zilmanova je utvrdila da su biljke, insekti i mali kičmenjaci činili više od 90% ishrane ranih ljudi, i da je „hranjenje slučajno pronađenim lešinama“ verovatno bilo retko. Ovaj scenario, u kojem naši preci teraju hijene i lešinare od carcass du jour nikako neće uspeti da proda film, ali on ima prednost zbog dokaza koji ga potvrđuju.
U svakom slučaju, najbolje stanovište u pogledu ideje prirodne podele rada mi je davno dao moj ugledni profesor, Preston Adams, botaničar koji se bavio proučavanjem evolucije čoveka. On je isticao da sve teorije o muškarcu lovcu implicitno stavljaju ženu na mesto prvih botaničara. Takođe je voleo da onima kojima je glavni predmet na studijama bila zoologija istakne da je potreban izuzetan um da bi se cenila biljka. Prepustio mi je da sama izvedem zaključak.
Kada je našim pronicljivim precima počelo da postaje jasno da mogu da sačuvaju seme, da ga stave u zemlju i dobiju sasvim novu jestivu biljku odmah ispred kuće – dobili smo zemljoradnju. Bio je to veliki korak, istoričari smatraju, od uzimanja gotovog proizvoda iz prirode do povećavanja njihove dosupnosti i to isključivo ljudskim radom. Prvi dokazi kultivisanih žitarica dolaze iz arheoloških nalazišta koji su otprilike stari jedanaest hiljada godina. Džozef Kembel u Atlasu svetske mitologije razlikuje najmanje tri nezavisne tačke porekla za „načine sađenja“: Bliski istok, jugoistočna Azija i centralna Amerika. Pripitomljavanje životinja je usledilo odmah posle. Ruka puna semena, poput Džekovog čarobnog pasulja, sasvim je prokrenula našu sudbinu.
Fridrih Engels, ekonomista iz XIX veka i bliski saradnik Karla Marksa, je proučavao našu istoriju pomoću sjajnog svetla lampe nove paradigme postavljene od strane njegovog savremenika Čarlsa Darvina. Engels je takođe imao pristup čuvenom delu antropologa Luisa Henri Morgana. Mnogi moderni teoretičari koji su se bavili istorijom privatne svojine teško mogu da pobede eleganciju Engelsovog jednostavnog pregleda ljudske društvene evolucije, predstavljenog u njegovom odličnom delu O poreklu porodice, privatne svojine i države.
U prirodnom napredovanju do bolje kontrolisane forme lova i sakupljanja, on je tvrdio, zajednički napori sađenja i setve su ostale ženski domen, dok su životinje, koje su mogle da „pripadaju“ nekom, pripale muškarcima. Koze i ovce, s obzirom da su pokretne i da se njima moglo trgovati, postale su moneta. I tako, muškarci su dobili finansijska sredstva. I tako, finansijsko sredstvo je postalo koncept. Kao i nasleđe. Porodica je postala mala, kako bi što bolje poslužila za prenošenje imovine sa oca na sina.
Ako bismo mogli da na osnovu materijalnih ostataka naslutimo religiju, onda se čini jasnim da su sve do ovog trenutka u svom razvoju, ljudska društva uglavnom poštovala žensku snagu: trudna Vilendorfska Venera; žena sa rogom isklesana na litici u Dordonji u Francuskoj; glinene figure plodnosti koje su Meksikanci iz preklasičnog perioda ostavljali u grobovima; trudni torzoi isklesani od kljova mamuta u Aziji; figure plodnosti od belog kamena razbacane svuda duž obale Mediterana poput zmajevih zuba. Predstava koja je meni najinteresantnija zbog svog očitog, dubokog poštovanja jeste disk od kljove mamuta sa groblja u Moraviji, presečen jednim rezom na pola koji nedvosmisleno ukazuje na procep vulve.
Tako puno boginja u tako malo vremena – ali vrlo brzo one su pale, i to u nemilost. Sada je teško čak i zamisliti neki ženski deo tela kao sveti: kada su klinci sprejom crtali vulve na mom prilazu misli su im bile daleko od božanskog.
Kako se brzo sveto pretvori u profano. Čini se da su naši preci sa Plodnog polumeseca6 odbacili i ispustili boginju majku kao vruć krompir iz ruke kako bi poklonili svoju veru i vernost bogu ocu, što se podudara sa usponom čoveka vlasnika stada.
Od tada, većina nas vidi vlasništvo ljudi nad mestima i stvarima, čak i nad drugim živim bićima kao prirodnu pojavu, poput kiše. Dok su prava i kontrola, kao i pitanja distribucije predmeti oštrih rasprava, osnovni koncept se retko dovodi u pitanje. Sećam se kako sam se kao dete do suza raspravljala da čovek nikako ne može da poseduje drvo, i još uvek verujem u to, ali doći u određene godine znači posedovati, to je neizbežno. Kada stojimo na nekom parčetu zemlje prvo što pomislimo jeste: čija je ovo zemlja? I Zabranjen pristup ne znači prosto, „nemojte graditi svoju kuću ovde“ već: „sve što vidite ispred sebe, drveće, ptice, otrovni bršljan, voda ispod zemlje, vazduh koji biste udisali ukoliko biste prolazili ovuda, trava po kojoj nećete hodati, sama ideja postojanja na ovom mestu – sve je to moje.“ Nijedan drugi um, sem ljudskog, ne bi mogao da smisli takvu stvar. I niko drugi, sem ljudi, ne veruje u to. Javeline i tinejdžeri još uvek slušaju praiskonski govor zemlje i muziku otvorenog prostora.
E sad, teritorijalnost je sasvim drugo pitanje. Ptice su teritorijalne. Psi. Ribice u svojim malim ćoškovima mulja. Oni (obično mužjaci teritorijalnih vrsta) označe mali deo teritorije i brane ga od drugih pripadnika svoje vrste tokom sezone parenja i razmnožavanja. Ovde je u pitanju reprodukcija: mužjak se stara da svako jajašce koje bude oplođeno, ili mladi koje će biti podizani unutar te utvrđene teritorije, budu njegovi. Često je u pitanju i obezbeđivanje teritorije koja ima dovoljno izvora hrane – bobica, cvetnog nektara, semenki, gusenica, bilo čega – da bi se podigli mladi. Onog trenutka kada mladi odlete, efemerna teritorija ponovo nestaje u ništavilu, odakle je i došla. Mužjaci se mogu ponovo vratiti sledeće godine na istu teritoriju ili ne, dok predeo nastavlja da živi, nedodirnut tim procesom.
Kada mužjak ptice – neke vrste vrapčarke, na primer – peva svoju agresivnu pesmu koja je usmerena ka drugom mužjaku njegove vrste koji prilazi njegom delu šume, on peva o porodici. To liči na gunđanje zbog zgodnog dostavljaa koji je postao suviše prijateljski nastrojen prema vašem supružniku; mnogo liči na slučaj kada sa metalnom polugom kreneta za uljezom koji stoji pored prozora spavaće sobe vašeg deteta; i nimalo ne liči na znak Zabranjen pristup. Vrabac ne troši svoj dah na mrmote koji skupljaju kesten po zemlji ili na drveće oraha koje koristi sunčevu svetlost kako bi se hranilo i živelo, razne larve koje jedu lišće, jelene koji pasu ili čak na druge vrste ptica koje dolaze da skupljaju semenke koje mladima vrabaca nisu od koristi. Ptice koje jedu crve i larve nemaju ništa protiv onih koje jedu seme; one ptice koje jedu sitno seme nemaju ništa protiv onih koje jedu krupno. Ovo je sjajan sistem „niša“7, veoma poseban način na koji različiti organizmi koriste svoj habitat uz izuzetno visok stepen mirne koegzistencije. Odaberite kubni metar zemlje, gde god gde nije stavljen asfalt; pažljivo gledajte i otkrićete da hiljade različitih vrsta dele to mesto, uspevajući da prežive na nečemu što njihovi susedi nikad ne bi mogli da iskoriste. Rekli su mi da se devet desetina naših ljudskih zakona odnosi samo na posedovanje mada se meni čini da mi o tome ne znamo baš ništa.

* * *
Nije mi dugo trebalo da budem u pustinji pa da shvatim da razmišljam kao osoba i da sam u tom pogledu nadbrojana. Moji susedi nisu bili za ideju privatnog vlasništva niti su bili zainteresovani da nešto nauče o tome. Kao što je Kafka lepo rekao, „kad si sam protiv celog sveta, kladi se na svet“.
Zato sam odustala od gospodarenja i okrenula se teritorijalnosti. Realistično sam sagledala svoje potrebe.
Baš mi i nije potrebno da imam slez ispred vrata. Ali želela bih paradajz i plavi patlidžan. Zelenu salatu kovrdžavog lista u oštre jesenje dane, a na proleće boraniju i još neke rane mahunarke. Možda mali vrt zevalica. S obzirom da nemam nameru da podižem veliko potomstvo, četiri kvadratna metra prostora za baštu će mi biti sasvim dovoljno.
Pogledala sam svoje nacrte i pažljivo proučila arhitekturu Pueblo Indijanaca koja se klonila monumentalnosti zarad mnogo dugovečnije vrednosti uklapanja u prirodnu okolinu. Pueblo Indijanci su, koliko je meni poznat njihov način života, bili mnogo više teritorijalni nego što su bili skloni posedovanju, a oni su živeli u pustinji osam vekova. Između mene i javelina je već posle osam dana stiglo do otrova. Dosta s tim.
Odlučila sam se za drevni nacrt. Krila moje kuće okružuju malo dvorište. Moja teritorijalna pesma vrapca jeste zid od blokova, visok dva metra. Unutar tog dvorišta gajim povrće, imam nekoliko stabala voća i šareni cvetni prekrivač koji sezonski menja boje. Jutra koja leže iza zida sam ostavila kaktusima i meskitima i različitim apetitima.
Život je mnogo lakši od kad sam abdicirala sa svog trona. Kakvo olakšanje, napustiti vlasništvo nad stvarima koje ne trpe posedovanje. Engels je na kraju svoje rasprave primetio da su posledice vlasništva postale takve da „ljudski um ostaje zbunjen u prisustvu svoje sopstvene tvorevine.“ Ali on nastavlja sa nečim što uliva nadu: „Vreme koje je prošlo od nastanka naše civilizacije nije ništa drugo nego tek komadić samog trajanja ljudskog postojanja; i ništa drugo nego tek komadić vremena koje će tek doći... Puko vlasništvo nije krajna sudbina čovečanstva.“
Zaista je tako. Ovde u pustinji se trudimo da zaista budemo iznad tog pukog vlasništva. Odustala sam od Adenium obesum i počela da ostavljam ostatke hrane svinjama. Ja im bacim, one jedu. Otkrila sam, otkad ih više ne prezirem, da su prava zabava za gledanje. Na maleckim papcima, koje su smešne kao i cipele sa štiklama na piratima, dolaze meljući sve na svom putu. Probijaju se svojim spljoštenim njuškama koje švrljaju po vazduhu kao vakuum strelice i okreću se za prijem kao radarske antene. Kada su blago uzbuđene (što je najviši emocionalni stepen kod javelina), njihovo bodljikavo krzno počne da narasta u nakostrešenu, sferičnu krunu – Tina Tarner ukrašena bodljikavim prasetom. Čak mi više ne smeta što dolaze i jedu moje svetiljke od bundeve za Noć veštica8, jer je prizor vredan toga. Svaki put me dovedu do ivice suza od smeha običajem da se spuste na kolena i hodajući, guraju cele bundeve ispred sebe kao kakvi pobožni hodočasnici koji su se našli u čudu pred tolikim obiljem života.
U isto vreme, u onoj zatvorenom delu dvorišta, toliko njih dođe i ode da bi bilo apsurdno da taj prostor zovem svojim: videla sam sovu kako kljuca kompost; detliće koji se bore oko debla; kolibrije na cveću; grlice koje su svile gnezda u vinovoj lozi; pticu trkačicu koja je oterala grlice i progutala njihova jaja; jedan par kardinala i par Pyrrhuloxia9 koji su napravili gnezda na drveću i koji su postali tako zbunjeni kada su im mladi prhnuli iz gnezda i sleteli na zemlju da su kao poludeli skakutali okolo nedelju dana hraneći jedni drugima mlade. Par drozdova se, na svom migratornom putu iz Kanade do Perua, zaustavio na jedan dan u dvorištu; taj mali, bogati kvadratić u pustinji mora da im je izgledao kao Mojsijev izvor.
Kardinali, naravno, jedu grožđe. Nekih godina zebe izbuše svaku kajsiju pre nego što stignem da bacim mrežu preko drveta. Debela, vidovita siva veverica preskoči zid i ugrabi svaki treći paradajz onog jutra kad ja odlučim da će sutra biti zreli za branje.
„Pa, šta“, njihovi sjajni pogledi govore. U pitanju je njihova zabava na koju ja baš i nisam bila pozvana.


1 Walden, knjiga američkog pisca Henri Dejvida Toroa koja je delom lična objava nezavisnosti, delom društveni eksperiment, delom duhovno otkrivanje i traganje. Objavljena 1854. ona detaljno opisuje piščev boravak u brvnari okruženoj samo šumom u blizini Valden Ponda u Masačusetsu. Toro je tim svojim boravkom želeo da se izoluje od društva kako bi mogao da stekne objektivnu sliku onjemu. (Prim. prev.)
2 Mesquite (eng.) biljka iz roda Prosopis pronađena na tlu Meksika i u zapadnim delovima SAD. Spada u mahunarke, niskog je rasta poput žbunova, dobro podnosi nedostatak vode i raste u izuzetno sušnim delovima gde nijedno drugo drveće ne raste, obezbeđujući hladovinu i habitat divljim životinjama. (Prim. prev.)
3 Javelinas (eng.) sisari srednje veličine iz roda Suidae iz kojeg potiču različite vrste svinja i njihovih srodnika. Ova grupa živi u severnoj, srednjoj i južnoj Americi. (Prim. prev.)
4 Solanaceae je grupa biljaka u koju spadaju i mnoge kulture koje se gaje za ljudsku ishranu poput krompira, paradajza, paprika, duvana i sl. ali i mnoge otrovne biljke.
5 Lik iz romana Džejn Ejr, Šarlote Bronte.
6 Oblast u vidu polumeseca na Bliskom istoku koja obuhvata Levant, drevnu Mesopotamiju i Egipati. Termin „Plodni polumesec“ je prvi put upotrebio arheolog Džejms Henri Brested sa Univerziteta u Čikagu početkom HH veka. (Prim. prev.)
7 Niche (eng.) – termin koji se upotrebljava u ekologiji da se označi određena uloga svakog organizma unutar njegove zajednice.
8 Halloween (eng.), praznik koji se svake godine proslavlja 31. oktobra. Poreklo mu je pagansko (keltski praznik žetve) i hrišćansko (praznik Svih svetih), ali danas je to prvenstveno sekularna proslava. (Prim. prev.)
9 Pyrrhuloxia (Cardinalis sinuatus), ptica koja pripada grupi Cardinalidae koje žive samo na američkom kontinentu. (Prim. prev.)

BARBARA KINGSOLVER (BARBARA KINGSOLVER, 1955, Anapolis, država Merilend). Napisala je trinaest knjiga od kojih su većina romani, kao i zbirke eseja, poezije i kratkih priča. Nakon objavljivana romana Pigs in Heaven (1993), svaka od njenih narednih knjiga se našla na listi najprodavanijih knjiga Njujork Tajmsa. Rano detinjstvo je provela u Africi gde je njen otac radio kao lekar. Po povratku u SAD, živeli su u malom, ruralnom mestu Karlajl u Kentakiju. Započela je studije klavira ali se kasnije prebacila na biologiju. Magistrirala je evolucijsku biologiju na univerzitetu u Arizoni. Neko vreme je živela u različitim evropskim zemljama, dok danas živi sa porodicom
na farmi u Virdžiniji. Spada u tzv. angažovane pisce i njene teme najčešće uključuju pitanja ekonomske i socijalne nepravde, pitanja zajedništva ljudi, ekologije, kulturnih razlika...

Izbor, prevod s engleskog i beleška
Danijela Jovanović