КОРАЦИ

Jelica Kiso
OVO UDARANjE U ZIDOVE NAŠEG KAVEZA JE SAVRŠENO I APSOLUTNO BEZNADEŽNO

 

POŽAR

Zgodno bi bilo razdeliti sve svoje bogatstvo.

Duhovno se spasiti (spaliti).

Vatra pročišćava, uzvišuje (rečeno u Crnoj sreći).

Vatrom ispunjavam vid; konačno, kao da vidim istinu

oslobađanja.

 

POSVEĆUJEM

Posvećujem se jedinstvu, onome „ja”, u redosledu poimanja.

Šta je uistinu stvar, stvarsko biće, („stvarskost”)?

Muze su iščezle, muškarci poginuli, smrt i sud – to su

zadnje stvari.

Kamen, staza, list, bunar, jastreb, kos, lipa i golub.

Misao, bivanje, teža, pad, uzlet, sagorevanje, čekić i

časovnik.

Od života koji se prikazuje kao beskonačan

biram one kojima se posvećujem jer se imenom stvari

označava čak i ono što se samo ne pokazuje.

„Ja pevam savremenog čoveka.”

Pevam Hajdegeru, Vitmanu, Kasireru,

onome koji se sav izgubio u pesmi,

Kalvinu, praskozorju, Prustu, tanjiru kuvanih puževa.

Pevam zemlji koja se ni na šta ne oslanja, temeljenju,

stanovanju,

onome neskrivenom. Jednostavne i suštinske odluke na

putu kroz pevanje, kroz pesmu, ne posvećujem jer ne

postoji zbirka poezije.

Transcendentno telo, svet bića i stvari, fizičko telo,

podešeno za proizvođenje.

Nosim se mišlju da napišem naučno-fantastičnu

poeziju.

Pogledati daleku prošlost. Misterije telesnog: džungla,

putevi, stomak i kuhinja. Pogledati avangardu.

Ne postoji zbirka poezije, zato što se preliva.

Prelivanje, paralogički kontinuitet, arhitektura u

pokretu.

Veliko delo stvoreno za vizuelnost.

Rasturač misaonih navika, pomak.

Poliespressivita. I to je zastarilo.

Za zbirke s posvetom. Posvećujem je onome koji se

pojavljuje iza vrata. Ulazi, spušta novine, skida kapu.

Onome koji nikada ni muvu nije zgazio.

 

 TREBA BIRATI

Ili živeti ili pripovedati. Čovek, uostalom, uvek

živi od priča.

On traži da svoj život živi kao što bi ga pripovedao.

Ali kada se živi, ne dešava se ništa.

Nema početka. Dani se dodaju danima,

jedno beskonačno i monotono sabiranje.

U izvesnim trenucima – retko – čini se kao u romanu,

uvidiš da si se zapetljala s nekim muškarcem,

uvukla se u neku gadnu stvar. To traje kao blesak.

A posle, povorka se nastavlja: časovi, dani, godine...

 

 BITI SAM

Taman onoliko koliko je čoveku potrebno da se

rastereti verovatnosti.

Biti sam, sam za stolom, srkati supu, posmatrati

ukrasni fenjer nad glavom:

kako se pali, kako se gasi.

Opet, u blizini ljudi, na samoj površini usamljenosti,

u slučaju uzbune, čvrsto rešena da im promaknem.

 

RANO PRE PODNE

Počelo se uvlačiti rasvetljenje, postajalo je sve

snažnije, sve gušće,

dok se nije oblikovalo u nekoliko savršenih snopova,

kroz prozor je doprlo do kaktusa, kaktus se bio prenuo,

istisnuo iz sebe neku končavu radost.

 

PUKA ARABESKA

Senovitost, iza kuće, nekoliko osušenih jabuka

na prizemnom balkonu susetke. Fasada, geografska karta

sveta.

Malo podalje iza prvog prozora, početak vijugavog i

uskog stepeništa.

Ako ne idemo gore, odmah ispred, nalazi se stara

vešernica obezbeđena sa nekoliko nabacanih blokova i

trošan zeleni krov.

S druge strane, pak, s ulice, podignut je visoki zid,

tako da se to malo uvučeno dvorište činilo kao kakav

toplik

gde su se negovale svakojake čudne i savršeno

beskorisne biljke.

 

DANI SU TADA BILI

Dani su tada bili dugi. Sestrica je obično sedela u tremu,

moj prijatelj u unutrašnjosti stana, slutim da je slikao.

Nezaboravan razgovor s majkom,

kada je majka sve moje oduševljenje polila hladnom vodom.

Od tada, samo sedim i pišem, ne dižem glavu.

 

PONIŠTAVANjE NEKIH ČINILACA

Od svoje najranije dobi, izabrala sam da osporavam svoje

prisustvo u svetu.

I opet, nisam sprečila postojanje,

zapravo, nisam izbrisala mučnu očiglednost slobode.

Moj ljubavnik je tako postao ozbiljan čovek.

On kao da se uporno oslobađa svoje slobode;

puneći se težinom – postaje biće.

Besmisao življenja ili slutnju tog besmisla,

on opravdava stvaralačkim činom. Moj ljubavnik, tiranin.

Od svoje najranije dobi, u neprisustvu,

bila sam radosna primajući na sebe bezrazložnost te

radosti.

 

 O TELU

Negujem telo u sebi sa većim zadovoljstvom nego ranije.

Krećem se sve više, treniram, osećam, ne moram nazad.

Telo shvata svoje zadatke. U pratnji uma, tega,

koji može svakoga časa da pukne.

Pomereno središte bića, razmer više nije isti,

nekakva osrednja veličina, između apsolutnog i

relativnog,

o delima, ne o delima, to su mrtva čuda,

to je nekada bilo, sada je sve drugačije,

izrezuckano, smlačeno, bledo, izmešano, a oveštalo,

opšte.

 

TELA

...Prolaze pored mene tela i, muvajući se,

deluju kao olakšanja.

R.B.

Mala, pognuta, nikakva, crna, sićušna, umrljana,

troma, kriva, iskrivljena, grgurava, čvoričasta,

mršava, čak isuviše, vitka, vretenasta, ikarasta,

trupasta, nogata, rukata, ćelava, debeljuškasta, trbušasta,

zanosna, spiritualna, tanke linije, plava, plava,

stišana, apolinerovska,

i kratka, grbava, u sakou, u pantalonama na štirk,

tela puna zime, bolesna, mlada, šućmurasta,

kvantitativna, kvalitativna, bleda, uniformisana,

žigosana, spaljena,

uvek velika, i mala, ritmična, bassična, zelena,

zatvorena, otvorena, ukrštena, tarot,

dugog koraka, ipak zaboravljena, zaboravljena, upamćena,

crvena, crvena, tela, ona koja jedu, koja nose naočari,

koja trče,

bradata, brkata, dlakava, falusna,

ah ta tela, neuredna, prljava, masturbativna, prljava,

prljava,

crna.

Tela, sumnjičava, analitična, bistra, ozbiljna,

razvijenog čela,

od učiteljskog mira, tela podučavanja, onih što čitaju

poeziju iz fotelje,

Majstorsko pismo onih što ne potcenjuju čitaoca,

otečena, dojkasta, valurozna, transmisionih procesa,

telefonogramska telesa, sahranjena, oživljena, mrtva,

živa,

crna, bela, bela, ponovo beskonačna, bibliomanična.

 

 

              STARANjE DA SE PRONIKNE U SKRIVENE NAMERE PRIRODE

Računica je površna i izlišna, jer se da zamisliti

unapred.

U njoj vlada zakon, pravilo, najkraći potez.

Priroda je nešto drugo.

Priroda je plot, plođenje, razmnožavanje, životodavno

micanje,

čak i mrcvarenje, čak i jedan vid čovekove

iscrpljenosti.

Priroda je smrt: ružna, strašna, nečista, jeziva,

nečastiva, demonska, demonski lepa, lepša, slatka smrt.

Slast smrti teče rekama u kojima se kupamo, u kojima

smo se kupali.

Smrt umnožava, proizvodi život. Priroda, tj. smrt,

zemni oblik, javka, gola poput isukane sablje,

kratka poput komande, personalna, personalna.

Oka priljubljenog uz špijunku, mi gledamo cev, cev.

Cevi, cevčice, creva, nervi, žilice, ušni kanali,

oživljena slika jednog koji je mesto brokatne marame,

oko vrata, nosio konop.

 

REKAO JE NEKO KO NISAM JA

Zašto tek sad? Jer – majka mi je uvek iznova...

Jer sam ja, kao onda kada se nebo spustilo, bože me

sačuvaj,

hteo da vrištim, ali nisam mogao...

Jer, jedva nešto više od tri reda...

Jer tek sad... Jer, naime, ja uopšte samo slučajno živim.

DUŠA

Uvek nošena, nepomična, ponekad ekscentrična,

ne ni centralna, s boka, ukalupljena, izmiče svakoj

topici,

ona koja je prvo bila bez tela, čista instancija,

nejasno navaljivanje, uporna molba bez argumenta.

Mana. Nejasnoća.

Zatim je stekla ideju da hoće da napravi nešto.

Buduća radnja je zatreperila, nalik na apetit.

Član pomagač, telo, obući telo, otelotvoriti se,

poprimiti izgled,

bez želje da se skine košuljica, telo je član, ud,

orgasmus venereus,

muzički instrument, orgulje, organum, organ.

Duša je, pak, zvuk, širenje, glasilo, list, časopis.

Duša otiče, napušta plan. Rađanje, to je odsustvo

predmeta,

uprkos bolu. Krajnji stupanj deobe ćelije. Cepanje.

Usled zvučnog šarma, uprkos tvrdoći rađanja,

simile stvara simile, vari se, probavlja,

a priroda je varljiva i partitivna, priroda je odsečna.

Život obolelog tela, jer je nasilno navučeno,

živost stišnjene duše, nastrane.

 

POSMATRANjE PREMA SUNCU

Pincetom razmiče latice, pilji duboko u linije i

fakture,

u kraske, u materijalne činioce boje.

Stopica tučka, falusa, rast u sredini, u središtu,

onaj koji ide prema suncu, koji povezuje misli, čini

manevar.

Organski cvet. Cvet rasečen oštrim mačem,

nit, koren, boja je pronašla svoj koren.

Latice, široko razgrnute, od kože, nežne poput paperja,

od bronze, starinske i načete,

čas podsećaju na glatku površinu zaleđenog jezera,

čas na jaku dlaku kakve divlje zveri.

 

GOSPODIN

Ne može se opisati.

Gospodstvo se velikim delom odražava

u nemanju izrazitih osobina.

 

NAVALNI SYMPOSION (gozba)

 Leto je naglo bilo iščilelo, vreme,

strast da radim od jutra do mraka i,

gotovo bukvalno, od mraka do jutra,

neka vrsta opijenosti pronađenom unutrašnjom

slobodom,

opet sam mislila o rečenicama, nicala sam sa svakom

iznova,

duboko uvlačila u sebe, udahom, disanjem nad poslom,

nad papirima, duboko uvlačila zrak mogućeg izlaza,

i to nije bila samo strast, nego i jedna vrsta buržujskog

parazitiranja, štreberski za veče prešla sam dve glave,

i što je najgore,

uopšte nisam osećala stid zbog te moje sreće,

najzad, nisam imala šta da jedem,

što me je i teralo da budem u strogoj ilegali,

biti srećan značilo je ne javljati se na telefon,

uvučena u persone, iz jedne decenije u drugu, švrljanje,

klizanje,

skakutanje, zidanje, i što sam tako duže disala nad

poslom,

nad papirima, to su zidovi više rasli,

uverena da ne smem propustiti ni jedan trenutak, ni

jedan čas,

u tim godinama koje su odmicale, kada sam se znala

smrzavati,

i kada sam stvarnost, koja me je načinjala,

shvatala sa silnim zakašnjenjem.

 

MONOCIKL

U prerušavanju, osokoljena naočarima na nosu,

sigurnije sam, dalje, skočila u jutro.

Već na ulici dočekala me je gužva, pa sam morala,

uz sve veštine, i one koje se domišljaju, da vrludam, da

pravim osmice,

da održavam ravnotežu.

Umotana u tamnu debelu maramu, kupljenu od neke

seljanke iz Klenja, prerušena, dakle ozbiljna i avetna,

tiha,

u danu koji se nazvao nedelja, i koji je, slično meni,

odmicao podozrivo i sporo,

uprkos činjenici da šetnje nedeljom znaju da budu duge i

krepke,

vraćam se u svoju sobu, skidam debelu marametinu,

izuvam blatnjave cokule i zavlačim se u krevet. Prema

pribežištu.

Još je bilo dosta mračno, morala sam da upalim lampu.

Svetlost je u krugu obasjala drveni stočić,

ustala sam i krajem suknje obrisala ostatke prašine.

 

PREOKRET

Čudesna lepota njegova, dok ga gledam,

učinih jak napor da osmislim boju njegovih očiju,

razmer njegovog tela. On me je pogledao,

i ja shvatih u tom pogledu smešnu radoznalost moga

pola.

 

PODLOGA IZREČENOG

U neobjašnjivoj kombinaciji naprezanja,

lica užarenog i nagnutog napred,

nadjačati glasom neujednačenu paljbu žamora i brbljanja,

reći, istupiti, pustiti čist glas usađen u grlo,

otključati ga,

biti srećan od neke vrste rešenja, klinički razrešen,

rečima situiran,

i gorak, donekle, gorak i aktivan, pune svesti o značenju,

biti nafilovan, špikovan, sočan, zreo...

Crna odeća, tesno prikopčana uz grlo, gušila je,

otvarala usta, širila oči, pok! pok!, začulo se, izleteo

je zapušač iz boce.

 

TELO LjUBAVI

Iskreno i gordo, na rukama, iznad tamnih jesenjih ulica.

Držao me visoko iznad života. Iznad blata.

Udisao je moje grudi, obnevideo.

Heroj, stradalnik, sladostrasnik, kavaljer, napasnik, otac,

muž, brat, ljubavnik, zaverenik, frakcioner, lažni

umetnik,

milosrdan tip, mek, prost, odbačen, srodan.

Glas koji se štedro razliva po sobi, knjige u krevetu,

pod knjigama,

na jastucima, i sa slikama među butinama;

po prozorima suton, plav, modar.

Na slami, kraj velike krave, uzdasi, disanje, „nemirni

su ti prsti, dragi.“

Jezik trune u dnu duplje od svečanog ćutanja,

cepamo se zbog boli, pravimo mesta jedno drugome.

Kao psi, razdražljivi, sebični, gladni,

isparenje večernje supe i duvanskog dima.

Kasnije smo grickali batak uz čašicu rakije,

opijali se dosta tih dana.

Nabreklo vime se klatilo, noga je zarivala u tesnac

između naših prilika.

Po ćoškovima šušte neznane bube, usamljeni pauk u

sopstvenoj mreži,

dok podmećemo sami sebe... samima sebi.

Ne zaviruj u moje papire, to je tajna nastajanja!

‘’Šta ima jedan, to drugi voli.’’

Tamnoljubičaste mrlje, to su moje stvari, zaboravi ih,

počni da ih zaboravljaš!

Veš prostrt, razapet na podu. Zašećerena kafa na

poslužavniku.

Pušili smo pre doručka. Neopranih tela. Nečistih.

Omekšalih.

Ispovedaonica za dvoje, ponornica do poslednjih zvezda.

Dva ručna rada, gravurice, dve prljave ruke,

dva uvoda za čitanje, za pripremanje nepripremljena.

Beznadežni plamičak ulične sijalice koja delimično

osvetljava

sručenost naših tela koja silaze, silaze.

 

MRTVA PRIRODA I ŽIVA PRIRODA

Internirani, ekspulsirani predmeti. Tih i pasivan otpor

u vidu neposlušnosti. Izdržljivost materijala, zapis

u vremenu,

nužnost izrecivog i stvarnog, zadanog,

a van kadra – sve što se nalazi van kadra

daje drugi pravac mojim mislima...

Neumirenost predmeta i moje misli, sukob,

vašljivost, zgnječena rasperjanost.

Prvi uzroci našeg nesporazuma,

kao nešto nesložno i kao simpatija,

sve veliko što postoji, postoji uprkos nečemu,

predmeti stoje uprkos mojoj misli, u obostranoj

usamljenosti,

koja je tako prodorna, jaka, tako nejasna.

Nedopuštenom avanturom preko predmeta,

okupljenih oko smelosti mojih doživljaja.

Osećanje – odmor u savršenome,

to je čežnja onoga koji se trudi da stvori ono što je

izvrsno.

 

 NAJFINIJE LUKAVSTVO

 Onaj kojiljubi bliži je božanstvu od onoga koji jeljubljen.

 

KAD POZNAJEM SAMO OČIMA

A susrećemo se svakoga dana, čak svakoga sata,

posmatramo jedno drugo,

prinuđeni da se ponašamo kao ravnodušni tuđini.

I taj nemir, prenadražena radoznalost,

histerija jedne nezadovoljene potrebe za izmenom misli,

i neka vrsta poštovanja,

„čežnja je proizvod oskudnog saznanja“,

ne sudim, posmatram.

 

LUČNA SIJALICA

Umetnost je rad, pomišljam, vrtim novčić među

prstima,

borba koja iznurava, trepćem s onim oprezom koji

naslućuje prevaru,

i za koju danas retko ko ima dugo snage, šapućem vetru

koji tuče.

Okrenula sam lice, bilo je osvetljeno belom sijalicom,

gore ka velikoj terasi gde se izležavalo banjsko

društvo.