Doris Lesing
NAŠA PRIJATELjICA DŽUDIT

Prestala sam da pozivam Džudit da se upoznaje sa ljudima kada je jedna Kanađanka, sa strastvenim zadovoljstvom nekog ko je konačno prikačio etiketu na redak uzorak, prokomentarisala: „Ona je, naravno, jedna od tvojih tipičnih usedelica”. To je bilo nekoliko nedelja pošto se američki sociolog, izvukavši od Džudit podatke da je neudata četrdesetogodišnjakinja i da živi sama, raspitivao kod mene: – Pretpostavljam da je odustala?
– Odustala, od čega? – rekla sam, a diskusija koja je potom usledila bila je beskorisna.
Džudit nije olako dolazila na zabave. Došla bi pod pritiskom, ne toliko iz želje da nekom učini uslugu, već da bi ispravila ono za šta je verovala da je mana u njenom karakteru. Jednom je rekla: „Trebalo bi više da uživam u upoznavanju novih ljudi nego što sam to činila do sada.”
Vratile smo se ranijem načinu druženja, čudnim zajedničkim večerima, povremenom odlasku u bioskop, ili bi mi telefonirala i rekla: „Prolazim pored tebe, na putu sam do Britanskog muzeja, da li bi sa mnom išla na kafu?
Imam dvadeset minuta slobodnog vremena.”
Karakteristično je da je reč „usedelica“ koja se koristi za Džudit, izazvala fascinantne sumnje u vezi drugih žena, evo moje tetke, na primer, stare sedamdeset i više godina, obe neudate, jedna bivša misionarka iz Kine, a druga penzionisana glavna medicinska sestra čuvene londonske bolnice. Ove dve dame žive zajedno u senci katedrale u jednoj varošici. Većinu vremena posvećuju crkvi, dobrotvornom radu, dopisivanju sa prijateljima iz celog sveta, unucima i praunucima svojih rođaka. Ipak, bila bi greška da se, pri ulasku u kuću u kojoj ništa nije pomereno već pedeset godina, konstatuje stanje okorelog poznoviktorijanskog duha. One čitaju svaku knjigu s kritičkim prikazom u Obzerveru i Tajmsu. Tako sam nedavno dobila pismo od tetke Rouz u kome me pita nije li po mom mišljenju autor knjige Na putu možda malo preuveličao svoje poteškoće. Znaju puno o muzici, pišu pisma podrške mladim kompozitorima za koje veruju da su bili zanemareni, i u njima kažu: „Morate da shvatite da je za sve što je novo i originalno potrebno vreme da bude shvaćeno.” Dobro informisane i kritične torijevke, isto onoliko je verovatno da će poslati telegrame protesta Državnom sekretaru, kao i pisma podrške. Ove dame, tetke Emili i Rouz su svakako ono što se misli pod pojmom „usedelica“. Pošto je već jednom ukazano na povezanost, nema sumnje da su Džudit i one duhovne rođake, ako ne i sestre. Da li iz toga sledi da zbog nečijeg osećanja sažaljenja i divljenja prema ženama koje se same izdržavaju i nemaju komforan život, postoji potreba za izvesnom promenom? Niko to, naravno, neće saznati. Sad mi se čini da je u potpunosti moja greška što ni ja neću saznati.
Bila sam Džuditina prijateljica više od pet godina kada se dogodio incident nakon koga sam nevoljno, dovoljno glupo, pomislila da je prvi put Džuditina maska pala. Našoj zajedničkoj prijateljici Beti poklonjena je odbačena Diorova haljina. Ona je bila suviše niska za tu haljinu, pa je rekla: „To nije haljina za udatu ženu sa troje dece i smislom za kuvanje. Ne znam zašto, ali nije.” Džudit je bila odgovarajuće građe. Ponevši haljinu, nas tri smo se jedne večeri po zakazanom dogovoru našle u Džuditinoj spavaćoj sobi. Ni Beti ni ja nismo bile iznenađene ponovnim otkrićem da je Džudit lepa. Suviše često smo jedna drugu i same sebe hvatale kako zavidimo što je Džuditino mirno i ozbiljno lice, njeno savršeno, nenaglašeno telo, uspelo u nastojanju da učini da svi u sobi, ili na ulici, izgledaju bezvredno. Džudit je visoka, malih grudi, vitka. Njena svetlosmeđa kosa ima razdeljak na sredini, ravna je i ošišana do vrata. Čelo joj je visoko i ravno, nos prav, pune, naglašene usne, koje ističu njene krupne i zelene oči. Kapci su joj veoma beli, zaobljeni, oivičeni zlatnom bojom, tako da iz profila izgleda poput venecijanske maske. Haljina je bila od tamnozelenog, sjajnog štofa, ravno sečena, sa nekom vrstom široke tunike. Imala je jednostavan otvor na vratu. U njoj bi Džudit, naravno, mogla da ima ništa drugo sem klasičnog izgleda. Možda izgled boginje Dijane, kad se vraća iz lova, u trenutku opuštenosti, ili možda intelektualne šumske nimfe koja se odlučila da popodne provede u čitaonici Britanskog muzeja. Tako nešto. Beti i ja nismo rekle ni reč pošto se Džudit sat vremena posmatrala u
izduženom ogledalu. Mora da je znala da izgleda savršeno. Pažljivo je skinula haljinu i odložila je na stranu.
Lagano je navukla staru suknju od rebrastog somota i vunenu bluzu koju je prethodno skinula. Mora da je iznenadio naš međusobni pomirljivi pogled koji je potom, uz kratak podrugljiv osmeh, prokomentarisala: „Čovek svakako treba da ostane u svojoj koži, zar ne?” I, čitajući naše reči kao iz neke nevidljive, vulgarne knjige, koju nije napisala ona, nego možda neka od nas, dodala: „Meni se dopada, moram da priznam.” Beti je, začikavajući je, uzviknula: „Pošto sam te videla u njoj, ne mogu da podnesem da je bilo ko drugi nosi. Jednostavno ću je samo vratiti na mesto.” Džudit je slegla ramenima, prilično iziritirana. U bluzi, suknji bez oblika, i bez šminke,
smešeći nam se, stajala je žena u koju četrdesetdevetoro ili pedesetoro ljudi ne bi dvaput pogledalo.
Drugi razotkrivajući incident desio se ubrzo nakon ovoga. Beti mi je telefonirala da mi kaže kako je Džudit dobila mače, i pitala da li znam da Džudit obožava mačke.
Rekla sam: „Ne znam, ali naravno da ih obožava.” Beti je živela u istoj ulici kao i Džudit, i viđala je češće nego ja. Redovno me je obaveštavala o razvoju i navikama mačke i njenom uticaju na Džuditin život. Prokomentarisala je, na primer, kako je dobro za nju što je vezana za nekoga, i što ima neku odgovornost. Ali, ubrzo potom, mače je poraslo i tada su se komšije požalile. To je bio nekastriran mačak, koji je svake noći pravio gadosti. Konačno, vlasnik stana je rekao da će ili Džudit ili mačak morati da odu, osim ako nije spremna da ga kastrira. Džudit se namučila pokušavajući da negde u Britaniji pronađe nekoga ko bi bio spreman da izvede kastraciju. Ali, ta bi osoba morala da potpiše pisanu izjavu da nije kastrirala mačka. Beti mi je rekla da je Džudit, kada je mačka odnela kod veterinara kako bi ga uspavao, plakala dvadeset i četiri časa.
– Zar nije pomislila na kompromis? Ipak, možda bi mačak želeo da živi da mu je bila pružena šansa – rekla sam.
– Da li bih imala srca da Džudit kažem tako nešto nemarno? Priroda mačka je da požudno besni, stoga bi za Džudit bilo moralno pogrešno da ga kastrira, samo zato što je to njoj odgovaralo – odgovorila je Beti.
– To je rekla? – upitala sam.
– Svakako da nije morala da kaže – odgovorila je.
Treći incident se desio kada je dopustila posetu mladog Amerikanca koji živi u Parizu, koji je bio prijatelj prijatelja, a koga je jedva poznavala. Dopustila mu je da koristi njen stan dok je ona za Božić u poseti svojim roditeljima. Mladić i njegovi prijatelji živeli su deset dana na alkoholu, seksu i marihuani, i kada se Džudit vratila, trebalo joj je nedelju dana da stan ponovo očisti i popravi nameštaj. Dva puta je telefonirala u Pariz. Prvi put da mu kaže kako je on odvratno mlado stvorenje i ako misli sebi dobro da je se u budućnosti kloni, a drugi put da se izvini što je izgubila živce.
Rekla mu je: „Imala sam izbor, ili da nekom dopustim da koristi moj stan ili da ga ostavim praznog. Ali, izabravši da ga ti koristiš, očito da bi postavljanje bilo kakvih uslova bilo neopravdano kršenje tvoje slobode. Najiskrenije se izvinjavam.” Moralni aspekti problema bili su razjašnjeni. Bolje joj je bilo da bude iziritirana nego da ne primi njegova pisma izvinjenja, sramotna, neiskrena, a iznad svega zbunjujuća. U pismima je bilo izvesne doze radoznalosti, čak joj je predlagao da svrati kod nje da je bolje upozna, i to ju je najviše iziritiralo. Rekla mi je: „Šta pretpostavljaš da je mislio?
Živeo je u mom stanu deset dana. Neko bi pomislio je to dovoljno, zar i ti ne bi?” Činjenice u vezi sa Džudit jasne su svakom kome je stalo da se njima pozabavi, a pošto je postalo očigledno i šta oseća, jasne su i svakom ko je inteligentan da ih protumači.
Poslednjih dvadeset godina živela je u malom, dvosobnom stanu, visoko iznad prometne ulice Vest London.
Stan je oronuo i ima veoma loše grejanje. Nameštaj je star, nikad i nije bio ništa drugo do ružan, a sad je iskreno govoreći, trošan i pohaban. Od pokojnog ujaka ima zaradu od 200 funti godišnje. Živi od tog novca, od onoga što zaradi od svoje poezije, od davanja večernjih časova poezije i vanrednih univerzitetskih predavanja.
Ne pije i ne puši i jede vrlo malo, ne iz samodiscipline, već zbog toga što tako voli. S uspehom je studirala poeziju i biologiju na Oksfordu. Preziva se Kaslvel. Potiče iz akademske porodice, više srednje klase, koja je kroz vekove iznedrila veliki broj sjajnih, ali razboritih muškaraca i žena koji u Britaniji predstavljaju okosnicu nauke i umetnosti. Sa svojom porodicom je u hladnim odnosima, ali je poštuju i ostavljaju je na miru. Sama odlazi na izlete, u duge šetnje na mesta kao što su Eksmur i Zapadna Škotska. Svake tri ili četiri godine objavi knjigu poezije. Zidovi njenog stana potpuno su ispunjeni knjigama. Tu su naučne, klasične i istorijske, a ima i knjiga poezije i nešto drama. Nema nijednog romana. Kada Džudit kaže: „Naravno da ne čitam romane”, to ne znači da romani nemaju svoje, bar malo, mesto u književnosti, ili da ljudi ne treba da čitaju romane. Ali, očigledno je da se od nje ne može očekivati da čita romane. Godinama sam posećivala njen stan pre nego što sam ispod prozora primetila dugačke, uvučene police sa knjigama, svaka ispunjena knjigama samo jednog autora. Dva pisca, najblaže rečeno, nisu vrsta pisaca koju biste doveli u vezu sa Džudit. Oni su memoarski, nejasni i čudni. U stvari, tipični pisci engleske lepe književnosti, i po definiciji oni kojih se ona gnuša.
Nijedna od knjiga sa ove dve police nije pročitana. Neke stranice su još neisečene. Pa ipak, svaka od knjiga je posvećena njoj, s posvetom poput: „sa zahvalnošću“, „sa divljenjem“, „od srca“, „i više nego jednom, s ljubavlju“.
Ukratko, dostupno je svakom kome je stalo da ove dve police prouči, da se pozabavi datumima posveta, da zaključi da je Džudit od svoje petnaeste do dvadesete godine bila mlada družbenica jednog starijeg književnika, a da su od njene dvadeset i pete do trideset i pete jedno drugom bili inspiracija. Tokom čitavog tog vremena stvarala je sopstvenu vrstu poezije, koju, najverovatnije,
u potpunosti nisu volela ni njena dva obožavaoca. Njene pesme su hladne i intelektualne. To je zato što njihovoj formi ili protivureči, ili je podupire ozbiljna, osetljiva struktura. To su pesme koje se čitaju više puta kako bi ih čovek razumeo. Nisam direktno pitala Džudit o tim eminentnim, ali prilično staromodnim ljubavnicima.
Ne zato što mi ne bi odgovorila, ili zato što bi pitanja smatrala drskim, već zato što su takva pitanja, očito, izlišna. Knjige koje se nalaze na policama gde jesu, a o kojima ona nije mogla da brine, za njihovo dobro, dobijaju na značaju koji im i priliči. Mogu da je zamislim kako je, razmišljajući o ovome, odlučila da je iskreno, i možda jedino pravedno, da knjige stavi tamo, uprkos činjenici da bi ta ista pažnja bila posvećena njoj. Ima nečeg, gotovo prezrivog u tome što ona prezire ljude koji imaju potrebu za pažnjom. Tako je, na primer, novi talas mladih, modernih pesnika nju prepoznao kao jedinog modernog pesnika među svojim priznatim, ali omraženim, starijim kolegama. To je zato što su njene pesme, otkad je počela da piše u petnaestoj godini, obilovale naučnim i tehničkim slikovitim izražavanjem, jer ona tako razmišlja i tako se oseća. Više puta je neki mladi pesnik požurio u njen stan kako bi u njoj pronašao istomišljenika, samo da bi utvrdio da nju u potpunosti, i po instinktu ne dotiču reči poput „moderan“, „novi“, „savremeni“.
On je bio uvređen njenim principom, toliko duboko ukorenjenim kao da je nesvestan; činilo se kao da nisu bile potrebne reči, već samo prezrivo sleganje ramenima, kao i da su traganje za publicitetom i želja za kritikom vredni prezira. Uz to ide da, možda, na svetu ne postoji nijedan kritičar za koga bi ona imala vremena. On se nadurio, ostavljajući je kraj njene police sa knjigama, koju ona olako smatra samo svojom, a koje bi čitala zahvalna manjina. U međuvremenu, drži predavanja, sama šeta Londonom, piše pesme, a ponekad je viđena na koncertu ili pozorišnoj predstavi sa sredovečnim profesorom grčkog jezika koji ima ženu i dvoje dece. Beti i ja smo spekulisale u vezi tog profesora, uz komentare poput: „Svakako da nekad mora da se oseća usamljeno. Zar nikad nije poželela da se uda? A šta sa onim groznim trenutkom kad se čovek odnekud noću vrati u prazan stan”.
Nedavno se dogodilo da je Betin muž bio na poslovnom putu, njena deca u poseti a ona nije mogla da podnese praznu kuću. Od Džudit je zatražila da bude kod nje, dok joj se ukućani ne vrate.Nakon toga Betime je pozvala dame obavesti:
– Četiri od pet noći, profesor Adams je svratio u deset i nešto.
– Da li je Džudit bilo neprijatno?
– Da li bi ti očekivala od nje da joj bude?
– Dobro, ako ne neprijatno, onda da li je bar bila svesna situacije?
– Ne, uopšte nije. Ali moram da kažem, mislim da on nije dovoljno dobar za nju. On nipošto ne može da je razume. Zove je Džudi.
– Bože dragi!
– Da, ali, pitala sam se nešto. Pretpostavimo da je druga dvojica zovu Džudi, mala Džudi, zamisli to! Zar to nije užasno? Ali, to prilično govori o Džudit.
– Više je dirljivo.
– Pretpostavljam da je dirljivo. Ali, meni je bilo neprijatno, ne zbog situacije, već kako se ona ponaša kad je sa njim. Kad ju je upitao: „Džudi, da li ima još čaja u čajniku?”, ona mu je, više kao ćerka, stidljivo, sipala jedan.
– Pa da, vidim kako se osećaš.
– Tri noći je sa njom odlazio u njenu spavaću sobu, vrlo nonšalantno, jer je i ona živo stvorenje. Ali, nije bio tu ujutru. Tako da sam joj postavila pitanje, a znaš kako je kad joj postaviš pitanje. Kao da si godinama vodila duge razgovore na neku temu, a ona samo nastavlja tamo gde si ti prekinula. Pa kad kaže nešto iznenađujuće, čovek se oseća kao budala što je iznenađen.
– Da, i onda?
– Pitala sam je da li joj je žao što nema dece. Rekla je da joj je žao, ali da čovek ne može da ima sve.
– Rekla je „čovek ne može da ima sve”?!
– Prilično jasno ubeđenje da ima gotovo sve. Rekla je kako je pomislila da je to šteta, jer bi decu vrlo dobro odgajala.
– Kad o tome porazmisliš, i bi.
– Pitala sam u vezi sa brakom, ali ona je rekla da joj uloga ljubavnica bolje pristaje.
– Upotrebila je reč „ljubavnica“?
– Moraš da priznaš da je to precizna reč.
– Pretpostavljam da jeste.
– A onda je rekla da voli intimu, seks i sve, ali i da uživa da se ujutru budi sama.
– Da, naravno.
– Naravno. Ali, sad se brine da bi profesor želeo da se oženi sa njom, ili bar on oseća da bi trebalo. U najmanju ruku, on se oseća krivim ili opterećenim zbog toga.
Ona kaže da ne vidi svrhu razvoda, i da bi za njegovu jadnu ženu svakako bilo teško nakon svih tih godina, naročito nakon zadovoljavajućeg odgoja dvoje dece. Ona, znaš, o njegovoj ženi govori kao da je neka fina starija služavka, i da ne bi bilo pošteno da je otpusti. Kako bilo, zbog jedne ili druge stvari, Džudit odlazi u Italiju, u nameri da se sabere.
– Ali, kako će to da plati?
– Srećom, Treći program je šalje da vodi neke umetničke programe. Dali su joj izbor, Sid el Tid, Bordžije ili Borgeze. Džudit se odlučila za Bordžije.
– Bordžije – rekoh. – Džudit?
– Da, upravo sam i ja to rekla, tim istim tonom. Uvidela je moju poentu. Rekla je da joj epika više pristaje, dok renesansa nikad nije bila na njenoj talasnoj dužini.
Očigledno da nije, sva ta veličanstevnost, okrutnost i gadost. Ali, naravno, viteštvo, visoki moralni kod i sve te idiotske plemenite stvari su upravo na njenoj talasnoj dužini.
– Da li je zarada ista?
– Jeste. Ali, da li je verovatno da bi Džudit dopustila da novac odluči? Pa nije. Rekla je da čovek uvek treba da izabere nešto novo, nešto što nije po njegovom ukusu, odnosno renesansu – to, naravno, nije rekla.
– Naravno da nije.
Džudit je otišla u Firencu. Nekoliko meseci nas je sažetim razglednicama obaveštavala o tome šta radi. Tada je i Beti odlučila da mora sama da ode na odmor. Bila je preplašena otkrićem da kad njen muž odsustvuje jednu noć ona ne može da spava, a kad je jednom otišao u Australiju na tri nedelje, nije joj bilo do života, sve dok se nije vratio. Raspravljala je s njim o tome i on se složio
da će je, ako ona oseti da je situacija ozbiljna, avionom poslati u Italiju, kako bi, kako se ona izrazila, povratila svoje samopoštovanje. Dobila sam ovo pismo od nje:
– Nema vajde, vraćam se kući. Trebalo je da znam. Bolje se suoči, kad se jednom istinski udaš, nisi sposobna nizašta. A seti se kakva sam bila! Potišteno sam bazala Milanom. Sunčala sam se u Veneciji, onda sam pomislila da moj ten sigurno nešto vredi, i bila na korak da započnem aferu sa još jednom usamljenom dušom, ali nisam imala srca, pa sam otišla u Firencu da vidim Džudit. Nije bila tamo. Otišla je na italijansku obalu. Nisam imala preča posla pa sam krenula za njom. Došlo mi je da se smejem kad sam videla mesto. To toliko ne liči na Džudit. Znaš, sve one palme, suncobrani i dobro raspoloženje po svaku cenu, prelepo more i svuda vino. Treba da je vidiš. Prolepšala se. Izgleda da je poslednjih petnaest godina, svake subote ujutru odlazila u Soho kako bi kupila hranu u italijanskoj prodavnici. Mora da sam izgledala iznenađeno, jer mi je objasnila da joj se dopada Soho. Pretpostavljam da zbog svog razvrata, golotinje i prostitucije, ona potrvđuje koliko je u pravu što je takva kakva je. Ljudima iz prodavnice je rekla da ide u Italiju
kada je njena poznanica, kakve li podudarnosti, rekla da se i ona vraća u Italiju i da se nada da će je njena stara prijateljica, kao što je gospođica Kaslvel, posetiti. Džudit mi je rekla:
– Osetila sam olakšanje kad je upotrebila reč „stara prijateljica“. Naši odnosi su oduvek bili formali. Da li možeš to da razumeš? – rekla mi je.
– Mogu, već petnaest godina – rekla sam joj.
– Moram to da osećam kao nametanje, zar ne? Očekivati od ljudi da osećaju prijateljstvo prema nekom.
–Moraš da razumeš, jer si i ti sama takva – rekla sam joj.
– Ja sam takva? – rekla je.
– Razmisli o tome – rekla sam joj.
– Ali, videla sam da nije želela da razmisli o tome.
Kako god, Džudit je ovde i ja sam provela nedelju dana sa njom. Udovica Marija Rineiri je nasledila kuću od svoje majke, tako da je ona iz Sohoa stigla kući. U prizemlju se nalazi mala pečenjara koju drže njene komšije. To su sve radni ljudi. Ovo nije turističko mesto, nalazi se na brdu.
Udovica živi iznad prodavnice sa svojim sinom, malim derištem od oko deset godina. Možeš da pričaš šta hoćeš, ali Englezi su jedini koji znaju kako da odgajaju decu. Ne zanima me ako je to uvredljivo. Džuditina soba se nalazi pozadi, sa balkonom. Ispod njene sobe se nalazi berbernica a berberin je Luiđi Rineiri, udovičin mlađi brat. Da, njega sam ostavila za kraj. Ima oko četrdeset
godina, visok, crn, zgodan, krupan kao bik ali prilično sladak i muževan. Ošišao je Džudit i posvetlio joj kosu.
Sad joj kosa izgleda kao zlatasti šlem. Udovica Rineiri joj je sašila belu i zelenu haljinu. Za promenu, odgovaraju joj. Kada Džudit ide ulicom do centra svi Italijani gledaju zlatnu devojku i tope se od miline. Džudit sve to lako podnosi. Zavređuje poštovanje. Šeta se kraj mora a potom se gubi u peni. Pliva pet milja svaki dan. Naravno da nisam pitala Džudit da li se sabrala jer nije, kao što vidiš i sama. Udovica Rineiri je provodadžijka. Kada sam to primetila, došlo mi je da se nasmejem, ali srećom nisam, jer me je Džudit, zaista želeći da zna, upitala:
– Da li možeš da me zamisliš kako se udajem za italijanskog berberina?
– Bez snobizma sam rekla: „Da, ti si jedina žena koju znam a koju mogu da zamislim da se uda za berberina, jer nije važno za koga bi bila udata, i dalje bi bila ista osoba. U svakom slučaju, bar za sada.“ Na šta je ona rekla:
– Izraze poput „bar za sada“ možeš da koristiš u Engleskoj, ali ne i u Italiji.
Beti je nastavila:
– Da li si ikad videla da su u Engleskoj ili Londonu odomaćeni sloboda, slobodna ljubav i razuzdanost? Nisi, a nisam ni ja, ali u pravu je. Udaja za Luiđija, značila bi porodicu, komšije, crkvu i decu, sve ono o čemu ona razmišlja, verovala ili ne. Ona je ovde prilično drugačija,
opuštenija i slobodnija. Topi se od pažnje koju dobija.
Udovica se prema njoj ophodi kao majka, stalno joj kuva kafu i sluša brojne dobre savete kako da odgaja svoje bezobrazno derle. Na nesreću udovica ih ne prihvata. Luiđi je lud za njom. Za vreme ručka ide u gostionicu na gornjem trgu. I svi radnici se prema njoj ophode kao prema boginji, ili filmskoj zvezdi. Rekla sam joj da je luda ako se vrati kući. Prvo, renta joj je deset šilinga nedeljno, jede pastu i pije crveno vino za jedan šiling i šest penija.
Ona je rekla da bi to bilo ništa drugo do samopovlađivanje. Pitala sam je zašto, a ona mi je rekla da nema razloga zbog kog bi ostala, osim možda zbog mačke. Zaboravila sam da spomenem mačku. Ovo je grad mačaka. Ovi Italijani vole svoje mačke. Htela sam da mačku lutalicu nahranim za stolom, ali mi konobar nije dozvolio. Ali su zato, nakon ručka, svi konobari doneli poslužavnike natrpane ostacima hrane pa su mačke sa svih strana došle da jedu. A noću, kad turisti odu na spavanje, plaža ostane pusta, a znaš kako je plaža pusta i prazna u sumrak, tada se mačke pojave sa svih strana. Deluje kao da se plaža pokreće a onda vidiš da su to mačke. One love po plićaku, udaraju šapama i grabe mrtve ribice, svojim ustima ih bacajući na suv pesak, a potom trče do njih. U svitanje, kada ribarski čamci doplove do puste obale, pojavi se na destine mačaka. Ribari im bace nešto malo ribe, a mačke se grabe oko njih. Džudit se rano budi i silazi do obale da ih posmatra. Ponekad i Luiđi strpljivo ide sa njom, zato što on zaista uživa da uveče zagrljeni šetaju trgom u gornjem delu grada. Pravi se važna. Da li možeš to da zamisliš? Ali, to radi. Nasmejana je i uživa u pažnji koju dobija, nema sumnje u to. Drži jednu mačku u sobi. To je zapravo skotna ženka. Džudit kaže da ne može da ode dok se ne rode mačići. Mačka je suviše mlada da bi imala mačiće. Zamisli samo Džudit. Sedi na svom krevetu u toj velikoj sobi, sa bosim nogama na hladnom kamenom podu i posmatra mačku, pokušavajući da shvati zašto je jedna zdrava italijanska mačka, koju hrane mesom iz pečenjare tako neurotična, ali jeste. Kada vidi kako je Džudit posmatra ona se unervozi i počne da liže svoj rep. Ali, Džudit nastavlja da je posmatra. Za Italijane kaže da je razlog zbog kojih ih Englezi vole taj što ih čine da se osećaju superiorno. Oni ne poseduju disciplinu. I to je grozan razlog da jedna nacija voli drugu. Onda ona govori i o Luiđiju i kaže da on nema osećaj krivice već greha dok je kod nje obrnuto. Nisam je pitala da li je to nepremostiva prepreka, jer sudeći po tome kako ona deluje, uopšte nije.
Ona kaže da bi radije imala osećaj krivice nego greha, jer bi greh mogao da se iskupi, i da je razumela greh, možda bi joj renesansa bila bliskija. Ona kaže da je Luiđi veoma zdrav i da nije neurotičan. On je, naravno, katolik.
Ne smeta mu što je ona ateista. Njegova majka mu je objasnila da su svi Englezi pagani, ali da imaju dobru dušu.
Pretpostavljam da on misli da bi jedan razgovor sa lokalnim sveštenikom zauvek uputio Džudit na pravu stazu. U međuvremenu, mačka se nervozno šeta u krug po sobi, prestaje da se liže a kad ne može da podnese da je Džudit posmatra prevrće se po podu, leži sa podvijenim šapama i kolači oči dok je Džudit ne počeška po ispupčenom stomaku, pokušavajući da je opusti. Nervira me da je gledam tako, to ne liči na nju. Ne znam zašto. Onda Luđi vikne iz berbernice, popne se gore i dok stoji na vratima, počne da se smeje,. Potom i Džudit počne da se smeje a udovica kaže: „Uživajte, deco”! A onda oni odu u grad, na sladoled. Mačka ih prati. Ne ispušta Džudit iz vida, poput psa. Kada Džudit otpliva od obale, mačka se sakrije ispod nadstrešnice na plaži, dok se Džudit ne vrati. Onda ponese mačku do brda, jer je nestašni dečak juri. Hvala bogu, sutra se vraćam svom dragom Bilu. Bila sam luda što sam ga uopšte i ostavljala. Postoji nešto u vezi Džudit i Italije što me je uznemirilo, ali ne znam šta. Suština je ova, o čemu, zaboga, Luiđi i Džudit mogu da pričaju? Ni o čemu! A kako bi i imali? Mada, nije ni bitno. Takođe sam odlučila da budem obazriva. Vidimo se sledeće nedelje!
Došao je i na mene red da se malo osunčam. Nisam videla Beti. Po povratku iz Rima, zaustavila sam se u Džuditinom odmaralištu. Šetala sam uskim ulicama do gornjeg dela grada gde se na uglu trga, preplavljenog vinarijama, nalazila kuća sa crnom drvenom tablom iznad prednjih vrata i natpisom PEČENjARA. Na vratima je bila zavesa od crvenih perli na kojima su bile mušice. Razvukla sam zavese i pogledala u malu tamnu prostoriju sa starinskom kasom. Vezane salame visile su sa metalnih kuka. Stakleno zvono prekrivalo je tanjire sa kuvanim mesom. Mušice su bile i na salamama i na staklenom zvonu.
Nekoliko konzervi na drvenim policama, bajatih vekni hleba, buradi vina, i otvorena gajba sa trulim lepljivim grožđem prekriveni mušicama – činili su jedinu robu.
Samo jedan drveni sto sa dve stolice stajao je u uglu gde su sedela dva radnika i jela komadiće salame sa hlebom.
Kroz drugu zavesu od perli koja se nalazila u dnu radnje izašla je niska, pogrbljena, debeljuškasta, proseda žena.
Kad sam pitala za gospođicu Kaslvel njen izraz lice se promenio. Uvređeno, usput mi je odgovorila: „Gospođica Kaslvel je otišla prošle nedelje”. Uzela je belu krpu koja se nalazila ispod kase i terala muve sa staklenog zvona. Rekla sam joj: „Ja sam njena prijateljica”, a ona mi je odgovorila: „Si”. Spustila je šake na kasu, i bledo me pogledala. Radnici su, otpivši zadnji gutljaj vina, ustali sa stolice, klimnuli glavom i otišli. Ona ih je pozdravila i ponovo pogledale u mene. A onda je, pošto nisam otišla, pozvala: „Luiđi!” Začula se vika iz prostorije pozadi, zatim zvuk perli. Iz sobe se prvo pojavio žilav i lepuškasti dečak a potom i Luiđi. Bio je visok, krupnih ramena, a njegova crna, čupava kosa izgledala je kao kapa podignuta iznad njegovih obrva. Imao je lep, prirodan izgled, ali na trenutke i zabrinut. Njegova sestra je nešto rekla, potom je on stao pored nje i potvrdio:
„Gospođica Kaslvel je otišla”. Bila sam na korak da odustanem kada je kroz zavesu od perli, koja je zaklanjala
zaslepljujuću svetlost, oprezno ušetala mršava, prugasta mačka. Bila je ružna, grbava i jedva je hodala. Dečak je odjednom kroz zube promrmljao „pis!” i mačka se sledila u mestu. Luiđi se grubo obratio dečaku a mačku ohrabrio.
Sela je, pogledala pravo i glasno počela da liže šape.
Iznenada, gospodin Rineiri je rekao: „Gospođica Kaslvel se uvredila”. Onda je s ponosom dodao: „Otišla je rano jutros. Nismo očekivali da će otići.” Na to sam ja rekla: „Možda je morala da se vrati kući i završi neki posao.” Gospođa Rineiri je slegla ramenima i uzdahnula.
Potom je razmenila strogi pogled sa svojim bratom. Očito je da je slučaj bio raspravljen i zatvoren zauvek. Pokušavajući da pronađem pravi izraz rekla sam: „Znam Džudit dugo. Ona je pesnikinja i izuzetna žena”. Ali, na to nije bilo nikakvog odgovora. U međuvremenu je dečak, s kezom na licu i mršteći se, zurio u mačku. Iznenada je ponovo izustio „pis!”. Mačka je krenula unazad, udarila u zid pokušavajući da se uspenje, pribrala se, ponovo sela i počela nekontrolisano da se liže. Ovog puta je Luiđi ćušnuo dečaka koji je siknuo na mačku, prošao pored nje i istrčao na ulicu. Sada kada je put bio čist, mačka je pretrčala na drugu stranu, popela se na kasu, pored Luiđijevih ramena i kroz zavese od perli skočila pravo u berbernicu gde se zaustavila uz tup udarac. Gospođa Rineiri, nesigurno je rekla: „Bilo joj je žao kad nas je napustila. Plakala je.”. Na to sam rekla: „Verujem da jeste”. A onda je gospođa Rineiri dodala: „I to je sve”, spuštajući ruke dole, kroz mene gledajući u zevese od perli. To je bio kraj. Luiđi je osorno klimnuo glavom i otišao pozadi.
Pozdravila sam gospođu Rineiri i odšetala do donjeg dela grada. Na trgu sam videla dečaka kako sedi na platformi kamiona parkiranog ispred gostionice, igrajući se bosim nogama u prašini, i zureći u prazno.
Morala sam da idem preko Firence, tako da sam otišla na adresu na kojoj je Džudit odsela. Tamo su mi rekli:
„Ne, gospođica Kaslvel se nije vratila. Njene knjige i papiri su još uvek tu”. Pitala sam se da li da ih ponesem sa sobom. Spakovala sam veliki paket i odnela ga u Englesku. Telefonirala sam Džudit. Ona mi je rekla da je već pisala da joj se pošalju papiri, ali da je veoma ljubazno od mene. Rekla mi je da joj se čini da nema smisla da se više vraća u Firencu. Pitala sam je: „Da li da ti ih donesem?” Odgovorila mi je: „Bila bih ti veoma zahvalna.”
U Džuditinom stanu je bilo hladno. Nosila je tamnozelenu vunenu haljinu. Kosa joj je još uvek bila poput zlatastog šlema, ali je izgledala bledo i prilično švorc.
Prekrštenih ruku, stajala je leđima okrenuta jednoj šipki na grejalici, koja je bila upaljena na moj zahtev. Posmatrala me je.
– Išla sam do kuće Rineirijevih – rekla sam joj.
– Zaista?
– Delovali su kao da im nedostaješ.
Nije ništa odgovorila.
– Videla sam i mačku.
– Pretpostavljam da ste Beti i ti diskutovale o tome.
Ovo je rekla uz kratak, neprijateljski osmeh.
– Džudit, moraš da shvatiš da smo morale.
Ona je to uzela u obzir i rekla:
– Ne znam zašto ljudi komentarišu jedni druge. Ne kritikujem ja tebe, ali ne razumem zašto se toliko interesuješ.
Ne razumemljudskoponašanjeinisamnaročito zainteresovana.
– Mislim da treba da se javiš Rineirijevima.
– Pisala sam im, i naravno, zahvalila im se.
– Ne mislim na to.
– Beti i ti ste to smislile?
– Da, pričale smo o tome. Mislile smo da treba da porazgovaramo sa tobom i da treba da im pišeš.
– Zašto?
– Zbog toga što si oboma draga.
– Draga? – rekla je, smešeći se.
– Džudit, nikad u svom životu nisam osećala takvu izneverenost.
Džudit je to prihvatila i nastavila:
– Kad se nešto desi i kad se ispostavi da postoji praznina u razumevanju, šta tu još ima da se kaže?
– Teško da je to bilo samo nerazumevanje. Sigurno ćeš reći da smo se mešale.
Džudit je pokazala nezahvalnost.
– To je veoma glupa reč i glupa ideja. Niko meni ne može da se meša jer mu ja ne dozvoljavam. Ne, to je zato što ja ne razumem ljude. Ne razumem zašto Beti ili ti treba da brinete, ili zašto bi Rineirijevi to uradili? – dodala je uz kratak osmeh.
– Džudit! Ako si se glupo ponela onda nema smisla nastavljati. Stavila si tačku na to. Šta se desilo? Je li u pitanju mačka?
– Jeste, pretpostavljam da jeste, ali nije važno – pogledala me je, videla moj ironični izraz lica i rekla:
– Mačka je bila isuviše mlada da ima mačiće. To je bilo sve.
– Nek ti bude, ali očigledno je da to nije bilo sve.
– Nervira me to što ne razumem zašto sam se uopšte i uznemirila oko toga.
– Šta se dogodilo? Zar ne želiš da pričaš o tome?
– Nije me briga da li ću pričati ili ne. Beti i ti zaista govorite neverovatne stvari. Reći ću ti ako baš želiš da znaš, šta ima veze!
– Naravno da bih volela da znam.
– Naravno?! – rekla je. Da sam na tvom mestu, ja ne bih marila. Mislim da je suština stvari u ponašanju mačke.
Mačke bi trebalo da budu nezavisne. One bi same trebalo da brinu o svojim mačićima. Ova nije. Pela se na moj krevet celu jednu noć i cvilela za pažnjom. Ne volim da mi mačke budu na krevetu. Ujutru sam primetila da je u bolovima. Ostala sam sa njom ceo dan. Onda je Luiđi... on je brat, znaš?
– Znam.
– Da li ga je Beti spomenula? Onda je Luiđi došao da mi kaže da je vreme da idem na plivanje i da mačka sama treba da brine o sebi. Toliko krivim sebe. To se dešava kad se čovek stopi s nekim.
Uputila mi je prkosan pogled, a telo je imalo odbramben i agresivan stav.
– Da, to je istina. Uvek sam se toga pribojavala, naročito u poslednjih nekoliko nedelja. Loše sam se ponela.
To je zato što sam dopustila da se to dogodi.
– U redu, nastavi.
– Ostavila sam mačku i otišla da plivam. Bilo je već kasno tako da sam plivala samo par minuta. Kada sam izašla iz mora, mačka me je pratila. Tu se okotila i dobila mačiće. Malo derište, Mikele, znaš ga? E pa, on je uvek začikavao jadno stvorenje. Sad je preplašio novorođeno mače, doduše bilo je mrtvo. Podigao ga je za rep i mahao mi dok sam izlazila iz mora. Rekla sam mu da ga sahrani. On je izdubio pesak veličine palca i ugurao mače, tu na plaži gde ljudi provode ceo dan. Onda sam ja morala da ga sahranim kako dolikuje. On je pobegao. Jurio je jadnu mačku. Ona je bila prestravljena, bežeći ka gradu. Ja sam takođe pojurila. Uhvatila sam Mekelea. Bila sam toliko ljuta da sam ga udarila. Ne mislim da decu treba tući. Od tada sam besna na sebe.
– Bila si ljuta.
– To nije opravdanje. Nikad ne bih pomislila da sam u stanju da udarim dete. Udarila sam ga veoma jako. On je otišao, plačući. Jadna mačka se zavukla pod kamion koji je bio parkiran na trgu. Onda je ciknula. Potom se desilo nešto izuzetno. Ciknula je samo jednom i iznenada su se stvorile mačke. U jednom momentu bila je samo jedna mačka, koja je ležala ispod kamiona, dok su ostale stajale mirno i posmatrale moju jadnu mačku.
– Prilično dirljivo – rekla sam.
– Zašto?
– Kako god, nema potvrde, rekla sam pod znacima navoda, da su mačke bile bez brige za „prijatelja u nevolji”.
– Ne, nema – rekla je energično. To je moglo da bude iz radoznalosti, ili bilo čega drugog, kako da znamo. Kako bilo, puzeći sam se zavukla pod kamion. Dve šape su bile zalepljene za mačija leđa. Mače je bilo naopako postavljeno. Bilo je zaglavljeno. Držala sam mačku jednom rukom a mače sam izvukla drugom. Pružila je svoje duge bele šape, još uvek prekrivene izbledelim ožiljcima i ogrebotinama. Grizla je i cikala, ali je mače bilo živo.
Ostavila je mače i otpuzala preko trga u kuću. Onda su se sve mačke podigle i otišle. To je bila najneverovatnija stvar koju sam ikad videla. Opet su nestale. Jednog trenutka su sve bile tu, a potom su sve nestale. Krenula sam za mačkom, sa sve mačetom. Jadno stvorenje, bilo je prekriveno prašinom, a prethodno je bilo mokro, znaš kako to ide.
Mačka je bila na mom krevetu. Bilo je još jedno mače na putu, ali se i ono zaglavilo. Kad je ona počela sa cvili i jauče ja sam ga izvadila. Mačići su počeli da sisaju. Jedno mače je bilo veoma veliko. Bilo je to jedno debelo, crno mače. Mora da ju je bolelo. Ali, ona je tada zinula,
refleksno ga zgrabila za vrat i ono je umrlo. Neverovatno, zar ne? – rekla je, trepćući, dok su joj usne drhtale.
Bila mu je majka, ali ga je ipak ubila. Potom je skočila sa kreveta, otrčala dole u radnju i sakrila se pod kasu.
Pozvala sam Liuđija. Znaš, on je brat gospođe Rineiri.
– Da, znam.
– Rekao je da je bila isuviše mala, preplašena i veoma ozleđena. Uzeo je preživelo mače, prineo joj ga ali ona je ustala i sklonila se. Nije ga htela. Onda mi je Luiđi rekao da ne gledam. Ali, ja sam ga pratila pogledom. Uzeo je mače za rep i udario ga dvaput o zid. Onda ga je spustio u kantu za đubre. Nogom je pomerio đubre na stranu, spustio mače a zatim ga prekrio tim đubretom. Onda je Luiđi rekao da treba ubiti i mačku, jer je veoma ozleđena i da će je uvek boleti kad se bude kotila. Ali, nije je dirao. Još uvek je živa. Ipak, čini mi se da je bio u pravu.
– Da, pretpostavljam da jeste.
– Šta te je uznemirilo, što je ubio mače?
– O ne, očekivala sam da bi to mačka uradila da nije on. Ali, nije u tome stvar, zar ne?
– U čemu je onda stvar?
– Ne znam, stvarno – govorila je zadihano i brzo.
A onda je staloženo rekla:
– Nije u pitanju da li je nešto ispravno ili pogrešno, zar ne? Zašto bi bilo? Pitanje je kakav je neko. Te noći je Luiđi hteo da ide sa mnom u šetnju. Ali, osećala sam se loše. Bio je dobar prema meni. On je veoma dobra osoba – rekla je prkosno.
– Da, izgleda kao da jeste.
– Te noći nisam mogla da zaspim. Krivila sam sebe.
Nije trebalo da ostavim mačku i odem na plivanje. Tada sam i odlučila da odem sledećeg dana. I otišla sam. I to je sve. Cela stvar je bila greška, od samog početka.
– Greška što si uopšte išla u Italiju?
– Ma, odlazak na odmor bi bio sasvim u redu.
– Znači da je sav trud bio uzaludan. Hoćeš da kažeš da nećeš iskoristiti to istraživanje?
– Ne, to je bila greška.
– Zašto ne ostaviš da prođe par nedelja, pa da vidiš kako stoje stvari.
– Zašto?
– Možda ćeš se osećati drugačije u pogledu ovoga.
– Kako možeš da kažeš tako nešto! Zašto bih? A, misliš vreme prolazi i leči sve rane. Kakva divna ideja! Oduvek mi je izgledalo kao izvanredna ideja. Ne, od samog početka sam se osećala nelagodno zbog celog tog posla, ne zbog sebe.
– Pre bih rekla – iracionalno.
Džudit je ovo shvatila veoma ozbiljno. Mrgodila se dok je o tome ponovo razmislila. Onda je rekla:
– Ako čovek ne može da se osloni na ono što oseća, na šta onda može?
– Očekivala bih od tebe da kažeš „na ono što čovek misli”.
– Zaista, zašto? Vi ste stvarno čudni ljudi. Ne razumem vas.
Ugasila je grejalicu, pognula glavu, osmehnula se prijateljski ali suzdržano i rekla:
– Zaista ne vidim nikakvog smisla da se o tome diskutuje.

DORIS LESING ( DORIS MAY LESSING, Kermanšah, 1919). Mladost je provela u britanskoj koloniji Južna Rodezija (današnji Zimbabve). Preselila se u Englesku 1949, kada je objavila i svoj prvi roman Trava peva. Njeno stvaralaštvo se može podeliti na tri faze.
U prvoj fazi je bila pod uticajem komunističkih ideja, u drugoj pod uticajem psiholoških, a u trećoj pod uticajem sufijskih, odnosno ideja sufijskog učitelja Idrisa Šaha. Mnogi kritičari njenu književnost tumače kao feminističku, što ona negira. Njeno najpoznatije delo je Zlatna beležnica. Doris Lesing je veoma plodna književnica, koja se ostva-rila u gotovo svim književnim vrstama, od poezije, eseje, preko kratke proze, romana i drama. Njeno poslednje delo nosi naziv Alfred i Emili, u kome osvetljava ličnosti svojih roditelja, a za koje je najavila da je njeno poslednje delo. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost (2007). Živi u Londonu.