Milica Jeftimijević-Lilić
STAROST GOVORENjA

 POHVALA STVARANjU

U hitnji misli da se što pre rodi
Opesmevljujem misaoni sklad
I vidim niče imaginarni grad
Blistav i taman, vaznesen
Ko heruvimski bruj čujan
A podigoh ga netom
Nanoseć građu potezima grubim
Ne znajuć šta dobijam, šta gubim
Ponorima dugim hodajući
Ka svetlu što odnekud sja
Rumena ko kupola žička
I moram stići do tog izvora
Da tu sperem zamor sav
Ovozemnih nanosa bol
Od zabluda, izdaja, iluzija.
A pisano je da se novi hram
Tek na ruševini starog probudi,
Te čekam novu sebe – nadom tom.
I vidim kako u napisanom
Ustajem obnovljena, krotka
Ko jagnje što još ne sluti nož
I kako mi bose nege ne bride
Mada po vatri hodam
I kako već otišla govorim iznova
A reč ne tamni, ne mre.
Iznova sine u novom oku
Puna života, davne istine
Kao što Žiča jutrom prosine.

 POHVALA TUZI

 Toliko sam užurbana,
Kalendar opominje,
Nema vremena za sve nužnosti.
O, lepa Tugo, tiha nežnosti
Za tebe još manje
A tako bih se zarila u tebe
Ko u mirisni ubrus s jutra
Da me obložiš, zastreš,
Da se okrepim tobom
Tiha vaznesenosti
Blaženstvo bola –
Gospodstvo večnosti,
Tugo, srce duše,
Da shvatim da još osećam,
Da nisam samo užurbano telo.
Jer sve protutnji sem tebe.
Ti ćutiš, čekaš, stojiš
Besmrtna, moćna kao more.
Blažena tugo, puna sam te
Ko smokva sokova, slasti
A ne stižem te osetiti
Od normi, termina, rokova, htenja,
Punoćom svom, celinom bića
Kao dok imah sebe, mladost,
Gorkost tvoju da okusim
Da znam da još osećam,
Da još sam živa, obnoviva.
Jer to što hodam i na cilj stižem
Obmana je, nesumnjiva.

 ČEŽNjA

 Ljubavi, neka bude volja tvoja
             U ovom vremenu strašnom.
                                              Ivan V. Lalić

 Morala sam te stvoriti sama
Nije te bilo na svetu celom.
Nisam te srela u vrevi gradova,
Trgova, hala, u miru katedrala.
Nije te bilo, nije te bilo
A trebah te više no dah svoj.
Ne beše majke da te rodi
Da pojmiš moju žeđ za tobom.
I morah roditi te duhom svojim.
Jer nije te bilo...
A krv te moja zvala,
I teški muk duše, tražio te
Da ga čuješ,
Da pojmiš tajne
Bezumnih moći
Što te stvaraju,
Daju ti lik, stas.
I sad hodaš k meni
I tražiš me
Onako nemoćno, bolno
Kao što tražih te ja
Dok još ideja bio si,
Pre mog rođenja,
Pre Boga.

 GALEB U UVALI

Uvala već prazna, tiha drema
Zalazak zlati mirnu vodu
A galeb beli strelovito
Ka sebi plovi, svoj odraz lovi.
I mrtvu vodu jeza prože:
O, zar se opet živeti može
Srca punog, s galebom u sebi.
I poče živost da pristiže
Sa dna dubina – iz mrtvog krina
Belilo prhnu ka Suncu-vrhuncu.
Kad živo živom se da
Tad glasnik s visina siđe
I volju neba kaže
Kako se silno dubine traže
Kad čežnja pokaže put,
Kako se lice preobrati
Kad premalo radosti bude
A već se sumrak sprema
I u ponore vodi
Da sve zanemi, da nestane
Mulju se prepusti
Ko galeb usamljeni talasu
Da ga razbije, prelomi.
No galeb prkosno
S biserom isplovi
Nebu se
Vrati pobednik
Azurom okupan,
Belinom obasjan.
Uvala procvala
Galeba dozvala,
A glasnik Sunca
Pre mraka stiže
Uvalu diže, ispunjava,
Preobražava,
Od tame spasava.

 TEŠKA TAJNA

 Imamo sve vreme sveta,
Svu prošlost, danas i sutra
Da stvorimo nas, celinu –
Mi dve sante što su razbijene
Doplovile do ušća
Da se spoje Suncem pozlaćene.
Da se ko lipa i vetar ukrste
U visinama da sve im zemno
Strano bude, da posatanu – mi
Te posebne strane sveta,
Da zasvetlimo ponovo
Već počađali, posustali.
Da ponovo vidimo, ispitamo
Odakle niče ljubav –
Da li iz nas obamrlih –
Iz kog kutka svemira,
Iz kojih reči, koje tvari.
Da potvrdimo
Besmrtnost nade
U ushićenje, obnovu
Da poreknemo zabludu
Da sve se već reklo, dalo,
Da ništa nije ostalo
Neotkriveno u dubini bića
Te teške tajne,
Te žive vode nesaznajne
Što opet izmamljena
Odnekud krenu,
Sebe tražeći,
Da nas spoji
U korito
Plahovito –
Svrhovito.

 STRAST GOVORENjA

 Sve ostalo su priče
Bez smisla i kraja,
Samo tek jedna reč
Vozdigne se kao hram,
Uspostavi se kao sklad
Nebeskog mira posle oluje,
Otvori proseve iz dugog mraka
Minulog zvuka vekova
Osvetli trajnost duha
Neporecivu kao kosmos,
Tajanstvenu kao voda
Što klizi niz bedeme
Staroga zdanja, slaveći pad.
Sve strasti minu
Potonu u nigdinu nebića
Sem strasti govorenja,
A pokaže je svuda svako,
Starica praznih duplji
Na klupi u parku
Što svoj život ko eho
U pregršt reči skupi
I nudi posmatraču,
Što samo zna za trku
A ne zna da strasti mrenja
Ne gasnu pred strašću govorenja
Spremne za borbu svaku.

RAĐANjE PESME

U hodu, u beskraj zagledana
Samo sam misao pustila da teče,
Samo sam reči slagala u niz
Tek igre radi slobodnog uma.
Samo se duša otvorila nebu
I zanela je, začelo se nešto.
I, evo, gle rađa se oblik,
Pomalja se pesma, stvarna
Ko da je od krvi i kože.
Pojavljuje joj se lice
Ničemu nalik, samosvojno
Sa jasnim bilom
Podobno koraku zraka,
Muzici sfera, zuju pčela
U kojem su se splela
Dva ritma smela:
Ritam rođenja i ritam smrti,
Jer jedno niče, umire drugo,
I ja s tvojim rođenjem nestajem
U biće pesme moj dih se slio
Živim ga čini
I neporecivi je znak
Da BEJAH.

        PRONAĐENA PESMA
                            Po Disu

 
Pronašla sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu zaturenu, zaboravljenu, stranu
Ko zna kad sazdanu, u kom času sna.
Al pronašla sam jutros pesmu jednu ja
Pa mi sa radost iz sna preliva.
I neki smiraj po duši se prosu
Jer tu je slika njene simetrije
Za koju ne znah da zbila se tad
Kad sebe celu susretoh na čas.
Al trag taj stoji, svedoči mir
Što rodio je ritam svoj, misli spoj
Kad sklopila sam pesmu ovu ja.
A bilo je bolnih gubitaka kad
Zaboravljala sam, gubila pesmu svoju ja,
Kad gušila me tužna melodija
Ispuštene pesme, neuhvatljivog daha
Trenutnog sklada misli i sveta
Kad tako lako odrekoh se cveta
Sopstvenih zrenja, rađanja duha.
No, ništa ne nestaje na fresci svemira
Što rodilo se, sve traje, čeka i vraća se kad
Smirenog bića zatreperi lira,
Na rubu noći il središtu sna,
Šapće mi pesma što nađoh je ja.