Miroslav Todorović
SVETLOST I SENKE SUŠTINE

Predrag Bajo Luković: Demon i lepota (Crteži Poezija)
Prosveta, Beograd, 2009.

Složene simboličko semantičke sfere objedinjuju naslov zbirke pesama Demon i lepota. Zbirka je svojevrsni katalog crteža i verbalnih slika u kojem je poezija „destilisana do najčistije suštine“. Dva svojstva, zla i lepote, zla koje seže do nastanka demona i estetskog doživljaja onog što je lepo, a čije značenje obuhvata mnoštvo sadržaja, čine okosnicu Lukovićeve stvaralačke poetike. On nam predočava slikovitom poezijom fatumsku povezanost lica i naličja, svetlosti i tame... s dahom ovovremenog iskazanog „kao vakum“ gde „Čovek nije čovek više nego roba /Na promaji ostavljena da suši se“.
U ovoj dihotomiji što fatumski prati čoveka i večna je tema, inspiracija mnogim umetnicima kroz vremena pesnik-slikar je „verbalno akustičnim i plastično vizuelnim senzibilitetom“ darovito ostvario delo „veran ukletosti pevanja“. Već u uvodnoj pesmi – motou Pomerena žiža kazuje o vlastitom uglu opserviranja, „pevanja i mišljenja“. Žiža je pomerena, centar je meta koja to moža biti samo ako je „overena /Pogledom iz svake tačke sveta“. Ta tačka, oslonac pevanja, je izraz kondenzovanog intelektualnog i stvaralačkog iskustva pesnika. Sadrži asocijativne prizive i slojevitu semantiku protkanu razuđenom simbolikom. Ona otvara dubinska značenja i
zračenja poetske kosmogonije. Bit/na je za shvatanje Lukovićeve poetike i traganja za odgonetanjem svekolikosti stvaralačkog čina. Za umetnika Lukovića to je „kratak spoj. “Stihovima njegovima kazano: „Kada se desi kratak spoj / Između Gospoda Boga i mene / Tada osetim da sam svoj – / Da mi svetlost napaja vene.“ U tom spoju varniči lirika naglašene simbolike sa iskustvima sazdanih od ličnih i znanih saznanja, čija lapidarnost svedoči o pesničkoj moći i umeću da i pesmu ostvari kao svojevrsnu pesmu žižu, poentu. Pesma je viši nalog, a pesnik relej između Gospoda i pesme, dok je trenutak nastajanja „kratak spoj“, varnica između Gospoda i pesme. Tomovi knjiga o misteriji stvaranja u Lukovićevom pevanju se sažimaju u jezgrovite i slojevite stihove. I taj aspekt nije konačan, jer „odgonetka“ otvara nove zapitanosti, inicira druge teme, dok nakon svega ostaje nemir i sumnja, jer:
Kada svane zapitam se:
Da li je prava pesma na hartiji
Ili na upijaču
Koji je provukao po koje slovo
Ili natopljenu reč.
Osnovno značenje pesme Upijač izražava i pesnikovu svest o varljivoj vrednosti pesme, o vidljivom i nevidljivom, o identitetu pesme, drugoj strani, o naličju, svemu onom što ostaje kao obris, senka, eho. Bajovićeve filozofeme su lapidarne, britke i jezgrovite, oslobođenje suvišnih sadržaja. Njegove pesme su „jedar plod, Sjaj zgusnute krvi“... zrela ostvarenja lirski intoniranih tema simbolističkog kolorita, s mnoštvom ličnih meditacija, snovida i privida, priziva i odziva, strepnje i zebnje ostvarenih kroz „sjaj i tamu“ pesničkog znaka pomerene žiže. Za njega je pesma letina („Prebiram letinu / Razvejavam plevu / ne bi li na čisto / Osto jedar plod.// Kao kad u gužvi / Razgrćem svetinu – / tražim čisto biće / blisku dušu – rod“). U pesnikove snopove su pribrani svetlosni rezovi; sve se kovitla, smenjuje svetlost i tama (dan↔noć), čuju krici svetlosti iz kandži tame, vidi tama opasana svetlošću, razasjava suština življenja. Nad pozornicom ove pevanije bdi Bog, uz njega je Demon. Sudbinska klackalica se kreće gore (↕) dole, fatumsko klatno njiše (↔), „svetlost crna“ izgreva iz stihova i reči.
Sintomijski nam se predočava kroz stvaralački postupak i znana priča o zrncu zlata izbavljenog iz brda zemlje do kojeg se tegobno stiže. S puno sluha pesnik i slikar Luković taj postupak poredi i sa traženjem bliskog bića, pri čemu se izražava bliskost duše kao poimanje unutrašnje saglasnosti. Vazda između Scile i Haribde ispevava se pesnička biografija vlastite duše.
Sintagme: „sjaj zgusnute krvi“, „svetlost crna“, „tamna zrna“, „pejzaž tmurni“, „plamenovi tame“, „živa sveća“, „gromoglasni muk“, „zbijeni zvuk“, „oštrog sjaja trn“, „magija smrti“, „zemlja i svemir“, „dar i kletva“... oksimoronske boje, sa, po Dušanu Stojkoviću, jednog od visprenih znalaca enigme čitanja i tumačenja poezije, paklenih sintagmi „kao da su rukom sna izvučene iz srednjovekovnih apokrifa, i metaforičkih pesničkih slika (piše Stojković u tekstu Pesnik sa obe strane rane), takođe vraških: „trulog sveta“ (Meta); usred ovog pakla (Izdržao bih)... „pokazuju programatsku poetiku zbirke Demon i lepota. Utemeljena u koren i bilo ljudske egzistencije sa univerzalnim simbolima, ona sažima i povezuje kroz bit poezije i memorije jezika i boja suštinske linije postojanja i samog čina stvaranja.
Ingeniozno u univerzalni ram pesme pribiraju se Tamna zrna („Iz kojih će jednom sjati / Svetlost crna“). U tom ramu se nahode iskustva života, vremena i pevanja u kojem je mera bolu reč ogoljena do srži, jer: „U sred dana/ Pejzaž tmurni / Pun krikova -/ nesigurnog / Strah me hvata, / Sto likova / U se skrivam //Al ni jedan/ nije pravi-/ Svi su mali / Il’ veliki / Bolu mome / Mojoj glavi – skrhan bivam.“ Aluzije su rečite, reminiscencije izoštrene; pesnik se suočava U sred dana s pejzažem krikova od kojih se skriva u vlastito biće. To je slika današnjeg čoveka, usamljenika u mnoštvu, ulovljenog u stupicu ovovremene urbane egzistencije. Pesnik pronicljivo kao iz žive vatre iskiva stihove (Dok u bolu cvrči), oslobađa se otkrivajući nam da je izbavljenje kalvarijski put, i da posle sablasne muzike plamenova tame „Kost ko živa sveća / Mora da zasvetli“. Studioznijim raščitavanjem ova i niz drugih pesama
ukazaće nam i na ovovremenu pozornicu, na urbo-ždrelo, kako to svojom poezijom vidi pesnik Novica Tadić...
Pesnički doživljaj stvarnosti je predočen stihovima esencijalnog naboja i atmosfere u čijoj prostornosti sve tutnji; kao u nekom živom kaleidoskopu smenjuju se slike, „razležu pesme – krici“..., nastavlja i uspostavlja veza i sa prošlošću, sa inkvizicijskim prizorima u figurativnim projekcijama na današnjicu. Sadržinski planovi se ostvaruju poput puc(a)nja, naime; oni pored doživljavanja sveta kazuju i o samom činu nastanaka i odvijanja pesme: „Ko zbijeni zvuk / U nemuštom topu./ Desi li se jednom / Da pukne u krik/ Iznutra će trajno/ Osvetlit mi lik“. To „iznutra“ je pesnikova vizura, s druge strane, i odnosi se na ukazivanje pesnikovih promišljanja u čijim se tematsko-sadržajnim sferama ukrštaju najdublja iskustva života, sveta i vremena. U njima se nahode arhetipski i ovovremeni glasovi pretočeni kroz žižu Demona i lepote. U njoj se realnost spliće s poetskom fantazmagorijom koja oživljava, s posebnom upečatljivošću i onaj sablasni žrvanj iza čijeg tutnja ostaje samo prah. I: „Na sve će prašina pasti / Prekriće i nas ko Troju / Arheolozi će nas krasti / Od zaborava kad budu svoju/ prošlost kopali tražeći zlato//I šta će tada od nas biti – / sa prašinom izmešan prah / kada pomislim hvata me strah / zbog kiše koja će dugo liti / I sve nas smeštai u isto blato.“
Moglo bi se reći da ova pesma, i pored toga šta kazuje o „trošnosti sveta i prolaznosti života“, je na Lukovićev način saopštena poetika povezivanja ličnog i kolektivnog. Ona opominjuće podseća na sudbinu Troje. U Lukovićevom pevanju Troja ima značenje simbola univerzalnog diskursa. U tom imenu su nataloženi tragovi istorijskih zbitija i civilizacijskog puta, i sve ono što se danas pronosi kroz reči, pesmu i snove. Kroz to ime pesnik saopštava impresivnu vaskolikost motiva i saznanja u vidu straha, straha od ništa-vila izrečenog pred fatumskom činjenicom da će sve na kraju „smešati u isto blato“. To što sledi ovaploćeno je u stihovima bogatog zvuka i melodije koja pamti unutrašnjim stanjima duha jezika i nasleđa, jer: „U istom se kolu vrti / Vetar, kamen i zvuk smrti.//I misao o početku – / O prvome našem pretku //Koji struji u stenama / Življe no krv u venama / I u sebe skuplja plavet /Dok mu dušu dubi plavet...“ Svetlost ovih stihova i melodija uspostavlja luk od prvog pretka do današnjeg čoveka, Lukovićevog aktuelizovanja večne teme fatumskog kruga, žrvnja pod kojim sve postaje prah, od čega pesnika „hvata strah“.
PesmeĐavolja varoš i Bukti Radan iz tematskih skrivnica ovaploćuje i mitologiju narodnog stvaranja, ovog podneblja. Đavolja Varoš, znani prirodni fenomen, u Lukovićevoj poeziji inicira i dublja tumačenja umešno ostvarene sažetosti i sintetičnosti stihova. U tim dvema temama nahode se elementi u čijem zaleđu se nahode nepočin prostori predanja. Tako predanje o nastanku Đavolje Varoši opominje na prokletstvo rodoskrvnuća.
Otvaraju se novi tokovi ove poezije. Oni što nastaju iz „večito živih izvora narodne poezije i predanja“. O tome Vasko Popa piše: „Jedino svetla, istinska tradicija naše narodne poezije je neprekidna invencija i neprekidno otkrivanje. Pri svetlosti te neugasive tradicije mora se ići napred, mora se procediti nova, sopstvena staza u kamenu svog doba“. Lukovićeva pesnička staza „iskonsku žilu kucavicu“ umešno nadopunjuje sopstvenim pesničkim dahom, najzgusnutije simboličke oznake zaokružuje stihovima dubinskih sadržajnosti...
Ovaj pesnik suštine u svedenom iskazju, poput Pope, kondenzovanim pevanjem ukazuje i na moć jezika ovog tla da izrazi otkucaje života i poezije u vremenu i prostoru...
Tri kruga (Plamenovi tame, Pomerena žiža, Demon i lepota) su godovi ovog moćnog poetskog stabla, ukorenjenog u htoničnu tamu čija se krošnja razgranala i vaskolikoj prostornosti božanske svetlosti. U njoj je pesnik Zemlja i Svemir, on stihom spaja „telesno i bestelesno“, „opšti sa božanskim genijem i lepotom“. „Da me je bar jednom božja ruka takla / Izdržao bih usred ovog pakla“ iskazuje lično osećanje u čijem se okviru oznake ovog vremena i života, trulog sveta čije se tragične boje osećaju u mraku, izvan privida „Jer u mraku sve se / Sažima i krene / U suštini svoju – / U sopstvenu žar.“
Svakom krugu ove zbirke prethode po tri crteža koja su u službi jednog višeg reda duhovnosti. „Huan Miro je imao običaj da kaže da se slikarstvo i poezija spajaju poput vođenja ljubavi, da je to razmena krvi, potpuno predavanje, bez ikakve mudrosti. Konkretne stvari uvek je predstavljao ne onako kako ih vidimo, već onako kako ih je on osećao ili kako bi voleo da ih mi osetimo. Slikar je priznao da svaki trun prašine poseduje jednu divotu, dušu i da mu najjednostavnije stvari daju ideje.“ Pesnik Luković sa dušom slikara Predraga (Baje) u svom slikarsko-pesničkom delanju je nadahnuto velike teme „propustio kroz vlastitu dušu“, ukrstio opštecivilizacijsko i lično, objedinio vaskoliko ustrojstvo svetlosti i tame.
O tome, kako crtežom, slovom i duhom pesničkim-demijurškim stvara, i obnavalja kazuje stihovima, antologijske, autopoetičke pesme Crtam: „Crtam – / Ulazim kroz zatvorena vrata / U predele sna,/U crno-beli svet / Pun živih odnosa / Retkih senki / I još ređeg sjaja.//Crtam – Lavirint je sve dublji – / Skončavam u crnoj tački /Na dnu koje isijava zvuk / Sklupčan oko njega / kao oko pupka/ Crtam – / Novi ostvarujem Svet“. Studija u stihovima, stihovi koji rezimiraju i ukazuju na sadržajne prostornosti jezika i poezije...
S druge strane, triptihonskom kompozicijom linija i slova naglašena je simbolika trojstva kao pesničko-likovnog ustrojstva zbirke. Sugerišu se kriptične niti svetla i tame dominantne boje lirske prostornosti, otvaraju sfere s odjecima baštinskog duha, iz zatomljenih dubina jezika i slika javljaju odjeci drevnih melodija, nagoveštaja i aluzija sa metafizičkim strujanjima zemaljske usudnosti. Znaju Lukovićeve pesme za univerzalni govor beline. Otuda se preko njenog govora stiže u poeziju slova i reči, ulazi u sudbinski krug, „otkriva smisao pevanja“, traganja i trajanja. Ovim tekstom čitanje Demona i lepote se ne završava, već otvara za nova studioznija čitanja i gonetanja.