Радован Бели Марковић

„ПОШЉЕДЊИ ВИТЕЗОВИ
ИЗ НАШЕ ’ОЏАКЛИЈЕ’“

Одоздо, од Задруге и сеоске продавнице, дотитравали
су, већ у заранке, звуци хармонике. Славило се сваке ве-
чери, могло им се: у Задружном дому имали су „струју“,
премда и по дану славили су радо, „све у шесн’ес“, штоно
би се рекло, поготово лети, кад понад копача упече Звезда,
док је читаво село – чинило ми се, а у причи тако штогод
и као истина може фигурисати – испод пивске пени кукав-
но предисало, о тоњи „ударничког зноја“ и меке ракије да
се и не прича, па су до даха све теже долазили „Ти“ и „Так-
ви“, то јест: они који на поменута славља нису призивани,
нити се слављеницима иначе прикучиваху.
Натуштени облак невоља и страха, понад глава „Тих“ и
„Таквих“, спустио се сасвим ниско, „чим су комунисте преу-
зели дизгине“, а „Ти“ и „Такви“ бејаху они који нису, већ на
првом „тамо њином збору“, загрејали дланове ни продрли
грла, узвикујући: „Доле!“ и „Живео“!
* * *
„Тих“ и „Таквих“ неколицина, за којима су се вукле „на-
родних непријатеља учичкане репине“, у нашој „оџакли-
ји“, по старој навади, „држали су сéла“, шишарке преби-
рајући и кукуруз око огњишта комишајући, или „тек онако“
седећи, „колико време да се прегуди“, зимњих вечери уз
варену „шљивовицу“, док бих им ја – бубуљичави деран 

крај чађаве лампе – из књига наглас читао. Да, из књига,
махом подбухлих „купусара“, а у кући бејаше их, некакав
сановник и „Народна лира“ ако се изузму, колико се на
прсте једне руке може избројати.
После Хајдук Станка, двапут прочитаваног , Горски цар
на ред је дошао, а онда: Матавуљеве приче, поприлично од-
макнуте од дечачких мојих поимања, из зачудо очуване књи-
ге, још крутих корица мавене боје, коју је, уз диплому са
шоферског курса, стрицМарко из војске донео. „СМора и При-
морја“1 – писало је, „шпацираном ћирилицом“, на мавеним
тим корицама. Бокте! С Мора и Приморја... Добога далеко!
Читања ових „слишитељи“ бејаху: Властимир, добри
мој деда, „спешали“ баштован; ча-Реља Солунац, с при-
грнутим гајтан-гуњем и шајкачом спузлом до провидних
ушију, од кога је ударала мртвачка нека тоња; мргодни
стриц Марко, вазда готов да доколицу „табланетом“ кра-
ти, потајно чезнући за воланом задружног трактора; ме-
лемне душе и попут какве снаше обзирни пчелар Живко,
чије су се пчеле по пустоши доба давно разројиле; сусед
наш, вазда „накресани“ Мићан, упуштени рабаџија, које-
му је „нова судија“ волове првом „искошкала“, а с њима –
премда некако осорно „оделит“ – и бивши кречар Завиша,
у картању одани стричев садруг , људина погурених леђа,
као под некаквим бременом, с прокаженим кућерком на-
крај села. Поменимо и бабу Љубинку, сузних очију крај
нечисте ватре, која госте баш и није волела, картароше
поготово, нити се, на прелима и сéлима, у ичијој кући
икад „атресовала“, уза све то сматрајући да ће силно чи-
тање њезином унуку очи покварити, „обашка што утаман
гори лампа и што се троши одвише ракије“.
Мајка моја, Косара Милена, само за поштарски рог од-
војеног ува, зимња ова сéла није марила (од свих мојих
читања, једино би пажљиво слушала срицања очевих орет-
ких писама, опљуваним „плајвазом“ писаних у очитој жур-
би: са „издржавања добровољног рада“, прво, а из среске
болнице, потом), као ни стрина Стаменка, вавек неочеш-
љана и некако недолично неиспавана, премда ми се при-
чинило да сам „ухватио“ маглени њен поглед, а у крилу је
и прсте канда кршила, кад су – током прочитавања Матаву-
љеве приче Гоба Мара – наишли о газдинској безочности
они тужни реци:

1 Библиотека „Просвјета“ Загреб, Коло 3, Књига 24, Издавач: Српско
културно друштво „Просвјета“, Загреб, 1952. Према овом издању су и
три навода, косим словима дана у даљем тексту. – Нап. аут.

амар по гадном, пјегавом лицу Марину, и не вента ради,
него од истине, несрећница бризну у плач и побјеже из
радионице, праћена пљуском грдња!
Имало би и још нешто, заправо: успомена једна, са
стрином Стаменком која је у вези... Нисам, наиме, опазио
да је стрину моју ишта потресло, кад оно странице с
Поваретом, у помињаној књизи, дођоше на ред. Читање
ми се, памтим, није баш примило: слушали су ме некако
напола, а и стриц Марко се већ спремао с кречарем Зави-
шом да подели карте... Нису ме, додуше, одмах преки-
нули, дочитао сам некако до краја, али далеко од тога да је
неко с дна себе уздахнуо, као што сам, доцније: током „по-
вратних читања“, понад „Поварете“ тешко уздисао, пој-
мивши све oно што – некоћ, у нашој „оџаклији“ – нисам
разумео.
Ех, то моје залуд-читање... Ча-Рељи Солунцу бејаше,
већ на почетку, клонула на прси глава, као да га је сустигао
с давног бојишта залутали метак, с тимшто се и пчеларЖив-
ко, добростив и смотрен иначе, на свом троношцу стењући
врпољио, укривеним погледом тражећи машице како би у
згаслу лулу турио жишку , док је по зиду тумарала суседаМи-
ћана трапава сенка: „Још по једну, домаћине, па да се иде!’‘
Елем, стрину Стаменку, барусаву и прозевану дунду,
друкчијим сам оком дотле поглéдао, мислећи да јој је и
душа потпуно запуштена, па сам, од описане вечери који
дан доцније, на прагу себнуто застао, као да је моју тајну
изненада неко погодио, зачувши из њених уста: „Пова-
рета!“ – жаобну пројаву на глас о смрти учитељице Мили-
јане, ћутљиве девојке за коју се знало да је болесна, пошто
је натопљеном марамицом сваки час влажила слепоочни-
це, као што се знало и „јоште којешта“, обашка за ваљев-
ског неког агронома, од кога бејаше заведена, „на прилику
слушкиње која се упусти са газдиним сином“, а онда је,
„по казни, у наше село добила премештај“.
„Господ је велики и он свима прашта, али не прашта
све“, једито се исказала баба Љубинка, пошто је сусед
Мићан, преко чаше, рабаџијски продртим гласом, „к’о из
преклана грла“, обзнанио да су учитељицу Милијану „ко-
муњарски у Ваљеву покопали, брез опела и крстаче, ка-
оноти неко живинче“, а мени је, у том часу, наша „оџак-
лија“ заличила на тмолу гробницу гдено ћемо и сами брзо
пресвиснути – као „Ти“ и „Такви“, око огњишта с киселом
ватром, ако се одмах не отворе прозоре и врата.

Наишла је, после, и некаква „редња“, читаво се село
тешко раскашљало, деда Властимир у кревет се свалио,
читања мојих „слишитељи“ главнином се бејаху изоста-
вили, стала су и сама читања, а доле, пред Задругом, „загрц-
нула се и тамо њина ‘армуника’“ – ако сам тачно навео
суседа Мићана јетке речи, уз „одмеравање лактом“ из-
речене, кроза кашаљ као из некакве каце. Једино су кречар
Завиша и стриц Марко, здрави-здравцати, по „табланету“
сваке вечери „ударали“, не марећи што баба Љубинка, крај
дединог кревета као крај готовог гроба, сваки час заку-
кава, крадом мотрећи на већ спремну свећу (пчелар Жив-
ко ју је „од предратног воска“ предусретљиво усукао), на
што се мајка моја – „белим удовиштвом“ рано проседела
Милена Косара – и стрина Стаменка, скутрене и пове-
заних глава, раздирућим кашљем, свака из свог ћошка,
злослутно оглашаваху.
У трепетном недоумљу, „редњом“ зачудо неочебрснут,
не знајући куд бих да се денем, латио сам се недочитане
Матавуљеве књиге, прикучивши се прознојеном дедином
узглављу, понадан да ће ми, некаквим знаком, добри мој
деда за читање дати своју сагласност... Испрва шапатом,
као да обављам неизбежиму дужност, а онда све гласније,
охрабрен прозрацима који се на махове указиваху у мут-
ним дединим очима, Пилипенду сам започео, пренемогла
грла, до даха с муком долазећи, премда се, како који редак,
читање моје уједначавало, да би се, најпосле, сасвим
уједначило.
А при самом крају, кад оно несрећни Пилипенда, изван
себе од гњева, свом снагом удари Куријела, свог магарца,
који га је потом тужно погледао, опазих како је и дедино про-
жутело лице жалост пресенила, а и да му се већ помод-
реле усне малко раставише, као да је заустио: „Дај ми
руку, тури је на срце!...“
Пошто сам склопио књигу, смлављен теготом поми-
њане приче, обашка њезиним печалним свршетком, при-
видела ми се, треном, понад дедине главе црна лептирица,
промилели су ми око хрптењаче трнци, као да ме је ледени
ветар изнутра продувао, онда се, удно „оџаклије“, зачуо по
„карташком асталу“ нечије шаке срдити тресак: црна леп-
тирица смаче ми се с очију и нестаде у тами, а и болани
мој деда, под тешким губером, канда се „сецнуо’‘, премда
на такве, па и на куд и камо горе проломе губитничких
жести бејаше поодавно свикнут.
„На овом свету нема ни правде ни среће... Подели,
‘ајде!...’“, провикну се, уто, кречар Завиша, што би се,

током неког од оних „редовних читања“, могло и друкчије
примити: као „његовско“ свиђање Пилипендине зле суд-
бине, само без оног: „Подели, ‘ајде‘“, али кречара Завишу
напросто није хтела карта, не само те вечери, а ни сам жи-
вот иначе, како се и показало, који месец доцније, пошто
је, ненадано и на опште чудо, „начинио грдну комендију“
– дајући готово за вересију, што себи никако није могао да
опрости.
„Да је штета, јесте, штета је, ал’ због једне кравице... Е,
то не иде, брате мој... Не иде!“, зановетао је „ћевнути“ су-
сед наш Мићан, ћурански важан и силно устумаран, коме
бејаше баш стало да му се поверује како је, „својим рука-
ма“, с конопца скинуо кречара Завишу, „ладног и иждра-
љеног“, као и да сви појме како то баш и није лако учини-
ти: „С тавана, бре! ... Мртваца низ мердевине, знате ли
шта то значи!?...“
„Задружни радио наканио га је око свога врата да на-
макне омчу!’‘ шапатом се, после, селом проносило, уз не-
избежимe кажипрстe преко уста и слутљиве напомене: „да
би се и друкчије могло разговарати са сваким који нос
тура тамо гди не би требало...“ Препанути људи, „трапави
дани“, све у свему: своја посла свиђај и језик за зубе! „Ка-
кав, побогу, радио?“ запитаће се, можебити кроз сто го-
дина, неки деран који ће, наместо мене, укућанима својим
и суседима читати из књига „фантазије“, зимњих вечери
док им не досади, а после и сам, док му санитом не клоне
глава, слушати „истините приче“ – из „давне давнине“, кад
се читаво село скупљало „око бандере са звучњаком“, по-
готово недељом и о празницима, како би слушали „говоре
и утакмице“, а понекад и „весело вече“, „народну музику“
и „радио-певаче“... Ех, кроз сто година... Питао бих се и
тад, ова памет да ми бејаше у глави, као што се и дан да-
њи, наслућујући одговор, „реда ради“ питам: Хајдук
Станкo, Горски цар и Поварета да ли ће моћи, кроз сто
година, у нашу „оџаклију“ иког да домаме, а и саме „оџак-
лије“, тим добом, да ли ће постојати?... Други свет, чини
ми се, однекуда аметом пристиже, наглавце све ће се обр-
нути, као што се у неку руку већ обрнуло, а за Поварету и
Пилипенду, камли за климаву причу о некаквом кречару
Завиши, све су прилике, ни у чијем срцу неће бити места...
Али о радију и о бандери са „звучњаком“ почео је говор.
Ако ћемо редом, овако је било... Кречар Завиша продао
Миљану, поодмакло стеону кравицу, „некојем фушер-
касапину испод сваке цене“, како би , „уинат Задруги“, ку-
пио радио, еда не би, „око комуњарске бандере“, с

оплавком у руци, „на очиглед села“, вијао синове, прћа-
стог Момчила и пегавог Радишу, „на нулу“ ошишане „бли-
занчиће“, који су, „обајани лажи-причом и музиком из кле-
тог звучњака“, кадшто и по трипут на дан бежали од куће,
презајући гредом, „кано двоје лисичића’‘, да их отац одне-
куд не прати. „Помислиће неко да су већ уписати у тамо
њине тефтере“, повајкао би се понекад кречар Завиша,
док још нико ни слутио није шта му је у глави. „Мани де-
цу!...Што да не слушају музике и приче, ако се не плаћа?“
– залуд су му говорили људи.
Лако би кречар Завиша кравицу Миљану прегорео,
„куд и камо лакше негли бркове ишчупане због ненамире-
ног откупа“, па и своју „неопевану лудост“: куповину ра-
дија „за кућерак брез струје“ (с пуним знањем: „да ће пре
Колубара окренути током, но што ће „струја“ стићи до
кречарског ћувика“), а и време би учинило своје, у за-
борав тугаљивост ову одмичући, с чим је, у кречарској
глави и сам Завиша канда рачунао, само да га није, како се
подозревало, поштар Јован „за срце ујео“, доносећи му,
„на име радијске претплате“, свежањ признаница – обаш-
ка, кад га је, тобож недужно („шлапајући, каоноти слепац,
намерно замацканим длановима свудекане по тазе
окреченом зиду“), а у ствари ненавидно упитао: „Побогу,
човече, овдекана гди се пали светло?“
„Ман’те се Јована поштара и свију тако редом трица!...
Света Петка, слава његова, карним га очима гледала, из
рама са зида, куд год да се окрене... ‘Оћу рећи... А и шта
ту има јоште да се каже?... Учињавло му се да га Света
Петка к’о кравица Миљана погледује, док су је на касап-
ску вагу мотком нагонили... Јес’, тако је... У томе је гвинт...
Сам ми се, несрећник, одао... „тумачио је стриц Марко туж-
ни овај стицај, видно коснут што му се, „на таки начин’‘,
најмилији „табланет“ – садруг , кречар Завиша, од карата
навек одлучио: „Шта да се ради? Будала је био... Пиш’о уз
ветар, каоноти онај Пилипенда, а ни крављи поглед истр-
пети није мог’о... Света Петка нека ми опрости!’‘
Ни слутио, дотле, нисам да је потоње моје читање, крај
болничког узглавља деде Властимира, такнуло у душу и кар-
тама замантаног стрица Марка, па сам – с муком обуз-
давајући свој, у том часу недоличан, „читачки понос“,
испрва, а после: отурајући црне слутње и пусте причини –
помислио да је и кречар Завиша прочитану приповетку и
уз карту добро утубио, што, можебити, даде маха ње-
говом, ионако подјареном инату... До крви сам доњу усну
„изуједао“, нагонећи себе да о свему исправно просудим:

Не, далеко било!... Ништа нису чули, камли разабрали...
Ништа!... А Матавуљеву књигу је стриц Марко из војске
донео... „Пилипенду’‘ је и тамо могао прочитати!
Тако сам се с Пилипендом унеколико „раскусурао“, прем-
да... Премда... Како то да искажем? Дубоко у мени, нешто
је канда ненамирено: доњу усну још „уједам“, тог читања
кад год да се опоменем... „Пих, бре, човек је к’о стакло...
Скрши се, чим га малко кључиш“, објавио је, сећам се, и
обазриви пчелар Живан „о злом удесу брез правог пово-
да“ своје уопштено мњење, чему бих, ове памети и овом
згодом, секундујући упокојеном пчеларском мудријашу,
придодао и нагорки свој „осећај“: како је, управо тад – о
кречару Завиши пуст глас кад се чуо – и на мом душевном
прозору „цикнуло“ стакло, све око једне тачке, као из праћ-
ке да је погођено, па би ми се, стога, могло и опростити,
ако сам кроза такав, „фалични“, прозор овај свет погреш-
но опсервисао – како у овој причи о „слишитељима“ Ма-
тавуљевих прича, тако и иначе...
* * *
Добри мој деда Властимир дуго се с душом растајао,
преболовао је читаво пролеће и лето, празним очима зу-
рећи у таваницу, а за три прста је осегла и она, неколико
пута узалуд му припаљивана свећа. „Ви само ћутите и
чудно ме гледате“, као да је свима хтео да нам каже. Почео
сам, дотле је дошло, да подозревам сваког ко би се, споља,
на нашим вратима машио кваке, помало и саме укућане,
помишљајући на онај стари обичај – на ону „мобу у смр-
ти“ из Матавуљеве приповетке Ускрс Пилипа Врлете,
иако бејах сигуран да ту приповетку ни пред ким нисам
наглас читао... Не, никада!
Деду смо тек о Малој Госпојини сахранили, коју неде-
љу доцније и пчелар Живан је променио светом, „брез
свеће крај толиког воска, следством неке клетве“, а већ о
Никољдану, крсној нам слави, познало се да нема више
никог ко би, као некоћ, с пуном титулом „Тог“ или „Так-
вог“ засео у нашој „оџаклији“... Чуло се да и ча-Рељу Со-
лунца виђају крај „задружне бандере“, гдено – „у новом
гуњу, с ‘Карађорђушом’, бокте, к’о да је пош’о у цркву“ –
вишњевим штапом ућуткује децу, како би „оне из звуч-
њака“ што боље чуо, а пронело се да су га и „по тамо њи-
ним приредбама“ као неког „ђутурум-‘арамбашу“ узели
показивати... „К’о мечку, не било примењено!“ – досо-
љавао би сусед Мићан, притворан као и вазда, који и сам

бејаше „већ печен“ да се прими ноћног чувања задружног
амбара. „За платицу, док не прође зима, а пос’ ћу да ви-
дим“, упредаше будући чувар пред мргодним стрицем
Марком, будућим трактористом, коме ће „запасти“ да кроз
село провезе смрзнутог ча-Рељу Солунца, кога су, заба-
салог после неке приредбе, далеко од куће, „под Пуриши-
ћа тамо брдом“, пронашли у дубоком снегу, па су ,после,
око Пуришића брда читав „џемат“ назвали: „Албанија“!
„Да не поверујеш!, рекао би и сам Бог , саслушавши из-
вештај дежурног свеца, „зацело: нижег чина и брез црве-
ног слова“, с послушањем да надзире „Те“ и „Такве“ –
„пошљедње витезове“ из наше „оџаклије“...