КОРАЦИ


Немања Митровић

РАСТКО, МИЛОШ И МОМЧИЛО



РАСТКО

Растка је пробудила хладноћа која га је просто истре-
сла из сна. Лежао је насред неког напуштеног утврђења.
Четири куле дизале су се у небо прашњаво од звезда.
Још се није сасвим прибрао, али га није напуштао осе-
ћај да нешто није како треба. Али, шта то није било на свом
месту, још није умео да објасни себи.
Устао је и замало ударио главом у пун месец који му се
унео у лице као слепо, заслепљујуће око.
Кад је због бљеска тог исколаченог ока окренуо главу
и погледао иза себе, тамо где је малочас лежао није лежа-
ла његова сенка.
То није стигло да га честито зачуди јер је истог часа схва-
тио шта му је оно изгледало неумесно у магловитом часу
буђења.
Необично је било то што се пробудио насред средњо-
вековног утврђења, заклео би се да се радило о Маглићу,
али на пропланку окруженом зидином није било храма.
Само је нечастиви могао да остави зидине нетакнуте а
да уклони храм, мислио је песник док му је месечина чеш-
љала мисли које је видео јасно обасјане, као на длану.
Прошетао је двориштем утврђења, разгледајући сту-
бове од бледозеленог и руменог камена, озидане циглом
коју је неко делом порушио и тако открио стубове.
Приметио је да су стубови изгледали нови новцати и то
је било прво што га је поколебало у уверењу да се нашао
у средњовековном граду.
Читава зидина, несвојствено средњoвековним градови-
ма, била је сазидана од цигле, а ни та цигла није изгледала
нарочито стара.
Зашто су прелепи камени стубови били покривени циг-
лом? Вероватно је јефтина цигла служила као заштита, дра-
гоцени стубови су тако били конзервирани.
Загледајући стубове и тражећи нове камене украсе, ве-
лики путник је дошао до капије која је, зачудо, била од ли-
ма, као да је капија каквог складишта а не утврђења.
Насупрот капији открио је бетонски ров за оправку ауто-
мобила, а затим се трком попео на једну кулу уз стрме и
равне бетонске плоче на којима још није било степеника.
На врху куле се нашао окружен као палац дебелим арма-
турама – гвозденим пипцима антена пруженим у небо с
којег је кошава покосила анђеле.
С врха куле је увидео да није у Маглићу него на Вра-
чару и синуло му је да у његовом цигланом граду није би-
ло храма јер је цео град био напуштени, незавршени храм.

МИЛОШ

Док је у Љигу, Крагујевцу и Чачку пупило и пуцало про-
леће, у Горњем Милановцу, у којем је увек хладније него
у околним градовима, као да се налази хиљаду киломе-
тара северније, столовала је Баба Марта.
Милановачки улицама поплочаним ледом кроз маглу
су као авети блудели ретки пролазници које је нужда исте-
рала из куће.
Једна од тих авети које су милеле кроз маглу, јер се ни-
је видео прст испред носа, била је авет Момчила Наста-
сијевића.
– Извините! – узвикнуо је песник и дигао главу пог-
нуту дотле због замишљености и зиме, јер је налетео на
неког ко је, напротив, ишао испршен и дигнутог чела као
да је на корзоу обасјаном сунцем.
– Милоше! Откуд Ви у Милановцу? – устрептао је На-
стасијевић препознавши свог колегу по перу и професури,
Милоша Црњанског .
– Драги мој Момчило, да ли сте Ви добро? Разумећете
зашто не могу да Вам одговорим на то чудновато питање
ако будете тако добри па ми објасните – откуд Ви у Лон-
дону?
Момчило је знао да Милош воли да се шали на необи-
чан, загонетан начин, али овог пута због нечег му није би-
ло до шале.
Ветар је заурлао и бацио се на збуњеног Настасијевића
коме се учинило да ће бити растргнут као прамење магле.
Кроз прамење магле коју је разносио ветар, осврнуо се
и видео да није у Милановцу него у неком цигланом граду
у којем никад пре није био.
– Где смо? Гле шта је цигала! Јел ово Вавилон?
– Вавилондон! Право је чудо да сте се Ви мрднули из
Србије и створили се чак овде, мада и није нарочито у по-
ређењу с тим што се врзмате около, иако сте већ годинама
мртви.
Него, приметио сам да у Вашим приповеткама често
нешто што је исправно називате десним а нешто што је
погрешно и грешно левим.
Занимљиво је да ни у српском књижевном ни у говор-
ном језику лево и десно нису синоними за погрешно и
исправно, бар не у дословном значењу тих речи.
У енглеском језику, међутим, лево и десно, осим што
означавају леву и десну страну, дословно значе и нешто
што је исправно – right и нештошто није башпогрешно, али
је преостало – left.
Примећујете како личе енглеска реч left и наша реч ле-
во. Сличним питањима сам се бавио у својим записима
Први помен Срба у Енглеској, затим Британско-балканске
везе, па Келти у нашим рекама и др. о заједничкој, келт-
ској праисторији Срба и Енглеза, а Вама, као старом при-
јатељу и поштованом колеги поверићу нешто што још ни-
сам обелоданио.
Многи ће радо, а више злурадо, приметити да су десно
оријентисане политичке струје исправне, а оне лево ори-
јентисане – погрешне.
– Мислите да...
– Да, свако има право да мисли шта хоће и како уме,
али било би сасвим погрешно приписивати Вама овакво
размишљање, јер за Вашег живота још није било било
какве везе између левице и власти у Србији.
Што се мене тиче, ствари стоје другачије јер сам
доживео да ме српска левица баци енглеској десници.
Ипак не мислим да је јака, водећа и немилосрдна десни-
ца исправна а слаба, а саосећајна левица погрешна.
– Хоћете да кажете да је...
– Не, такво мишљење примерено је дарвинистичкој фи-
лозофији бруталне, егоистичне борбе с којом ми, тако
нежни и осећајни, немамо ништа осим што је препозна-
јемо и критикујемо.
Страшно је смешно што се левица одриче хришћан-
ства из којег је давно поникла а заклиње се у теорију
еволуције и природне селекције, примерену нетолерант-
ној десници.
Десница се, међутим, заклиње у хришћанство да би ужи-
вала подршку у народу цењеног а лицемерног свештен-
ства које више цени земаљско благо од вечног блаженства.
Христ је био левичар, а потоње папе и патријарси на-
следили су световну власт и благо од римске власти која
га је разапела.
Спаситељ је ишао у крпама, а хришћански поглавари су
нагиздани као цареви. Богумилски покрет, религиозни про-
летaријат, угушен је у крви.
Терсит је први левичар којег бележи историја. Описан
као ружан и бестидан, он се качио са великашима, прво са
Одисејем па са Ахилом.
Његови противници су били славни захваљујући сили
и силном благу које су отели, али Терсит није био мање
свиреп кад је амазонској краљици Пентесилеји на самрти
извадио очи.
Демагогија којом Терсит критикује Ахилејев очајнич-
ки некрофилни однос са Пентесилејом као неприродан је
слика и прилика данашње левичарске демагогије.
Да ли је могуће да су сви идеолози савремених револу-
ција читали Илијаду? Ако је тако, у шта искрено сумњам,
сасвим свеједно, идеали су им у сваком случају књишки а
част папирната!
Хомер је био слеп, а они су слепци! Ако Терсита став-
љају испред Христа, као некад Барабу, не би ме чудило да
и револуционарни терор дугује своје име Терситу.
Мало ме чуди Ваше називање левог погрешним јер и
срце, иако се налази усред или у срцу груди, ипак нагиње
улево.
Можда се корен ове празноверице налази у далекој
историји, тачније, у митологији која претходи датираној
историји, у беспутном, неозначеном времену.
Кад је Крон ушкопио Урана, у десној руци је држао кре-
мени срп а левом је узео Уранове гениталије и бацио их у
море, поред рта Дрепанум.
Кронов срп ме болно подсећа на срп и звезду под којим
су дошли једни и на срп и чекић под којим су дошли други
некрсти.
Крв из Уранове ране пала је на Мајку Земљу и тако је
Реа родила три Ериније, богиње освете над убицама роди-
теља и кривоклетницима.
Од тада се узимање левом руком сматра кобним пред-
знаком, као што се број тринаест сматра несрећним бројем.

МОМЧИЛО

– Некада, пре Крона, Урана и Мајке Земље, Еуринома
је од северног ветра Бореја створила змију Офиона с ко-
јим је зачела јаје из којег је рођен сав свет – проповедао је
професор и профет Црњански.
– Офион се разметао да је све сам створио па му је Еури-
нома једним ударцем, као Ахил Терситу, избила све зубе и
послала га под земљу.
За време Еуриноме, на земљи је владао матријархат, ка-
лендар је имао тринаест месеци по четири недеље, колико
траје менструални циклус и тада је Месец био уваженији
од Сунца.
Са победом патријархата усвојен је Сунчев календар
од дванаест месеци. Зазор од броја тринаест потиче из стра-
ха од победе Месеца над Сунцем, из страха од превласти
матријархата над патријархатом.
Роберт Грејвс тврди да су по најстаријим митовима грч-
ких староседелаца из аркадијске земље од избијених зуба
разметљивог Офиона изникли први људи, Пелазги.
Грејвс даље цитира Страбона који каже да су у околини
Атине живели Пеларги, што значи роде и претпоставља да
им је рода била птица-тотем.
Као што су на српском у вези појмови рода и родити,
на енглеском би могли бити Бореј, који је оплодио Еури-
ному и to be born, што значи бити рођен.
Бран је британско божанство које прати врана. Атина
прогања Крона претвореног у врану. Да ли се врана по Кро-
ну на енглеском зове crow?
Познато је да су Римљани а не Грци освојили Брита-
нију па би уместо по Крону врана требало да понесе име
по Сатурну који је код Римљана заменио грчког Крона...
– Онда би врана требало да се зове Сатан! – крикнуо
је Настасијевић, јал од страха при помену непоменика, јал
од страха да му Црњански опет не упадне у реч.
– Тачно, а то нас већ приближава јеврејској и хриш-
ћанској митологији. Али, да се вратим на Брана, који има
врло српско име и чија птица се на српском не зове креја,
што би донекле личило на crow него, баш као и њен госпо-
дар, врана.
Кад смо већ код птица, seagull је галеб, морски гал...еб.
Други слог у енглеској речи sea-gull је први у српској речи
гал-еб.
Како слично звуче речи ser и Серв, her и Герман. Wan-
der значи лутати, скитати, па би Венди могли бити Скити.
Ваша омиљена реч толковати личи на to talk. Ту реч је
пре Вас користио Вук Караџић. Кад рекох Вук, како само
личе речи вук и woolf!
Како је реч толковати из енглеског доспела у српски
језик? Јасно је откуд у српском језику латинске, турске
или немачке речи, али збуњује кад се наиђе на сличност са
оним енглеским.
Преведено на српски, to talk значи причати, а на енгле-
ском постоји једна реч која истоветно звучи а незнатно
друго значи to preach – проповедати.
Проповедање је приповедања, а реч vede на индијском
значи знање, на холандском се знати каже me wemen, на
словеначком vede.
Онај који зна види, а онај који види више од других је
видовит. Нимало случајно слично звуче речи видети и
видати. Наш бог звао се Вид...
Него, још једна реч коју волите, толико да сте је ста-
вили у наслов књиге, а то је вилајет, личи на village. Село
је тамо где се село на крају селидбе, а city је исто то, само
од енглеске речи сести – to sit.
Реч вилајет крије у себи још једно значење својствено
Вашим бајкама у којима се мешају мрачни, опори укус
стварности и нешто чаробно и неизрециво, вилинско. Осим
тога, виле се окупљају под врбама, а врба се на енглеском
каже willow.
Настасијевић је, међутим, ћутао, бескрвно хладан и
папирнато бео, миран као снег и тајанствен као магла. Ка-
же се да је ћутање одобравање, али он ништа више није
могао или није желео да каже.

ЈОВАН

– Какав поглед! – уздахнуо је Момчило задивљен тала-
сима потопа који су се под таласима месечине разбијали о
калемегданске зидине.
– Какав мирис! – одговорио је Растко загледан у набуја-
ло Панонско море и додао:
– Знате ли да је на месту данашњег Београда у прадав-
ној прошлости било море? Кад су копани подземни прола-
зи на Теразијама, откривени су фосили морских пужева и
других морских животиња и биљака.
– Да сам био жив кад је дошло до тог открића, сигурно
бих се неизрециво узбудио, што ће рећи да то не бих мо-
гао да изразим речима – мирно је одговорио Момчило.
– Стотинак година после наше смрти, урбанисти су
најзад средили савску и дунавску обалу Београда, витални
део града, тик уз две величанствене реке каквих нема у
Европи.
Ишчупана је железничка пруга, пресељени су железнич-
ка и аутобуска станица, пометена су прашњава стовариш-
та и пристаништа, а равна обала подно београдских пади-
на претворена је у рајски врт пун спортских терена и стаза
за вожњу бициклом.
Прокопано је неколико канала кроз Нови Београд и Зе-
мун, сличних онима у Венецији и Амстердаму, а испред
Београда је направљено вештачко море.
Бескорисне мочваре, поплављене Дунавом и пуне кома-
раца, неупотребљиве за било шта, како за ходање тако и за
пловидбу, претворене су у архипелаг плодних острва и
пловне водене површине.
Београд је најзад заслужено понео име лепог града. Али,
само што је овај предуго одлагани посао обављен, све је
отишло дођавола.
– Боље је рећи доврага, јер реч ђаво очигледно личи на
diabolo, што је страна реч, ни близу тако речита као наша
реч враг која илуструје да је враг црн или вран...
– Добро... ма ђавола... то јест, врага је добро! О чему
сам говорио? Да! О Откровењу Јовановом!
Лед се на половима и планинским врховима топио због
глобалног загревања и ниво мора је растао. Црно море се
између Балкана и Карпата прелило у Панонију.
Тако је ово ново Панонско море прогутало тешком му-
ком искрчено Београдско море и рајски врт подно Београда!
– Значи да су биле у праву оне птице ругалице и
злослутнице које су говориле да се у овом тамном вила-
јету ништа не може учинити – завапио је Момчило, чи-
лећи.
– Живели! – нашалио се Растко, растачући се.