Dragoslav Hadži Tančić
(PO)GREŠKE

 U VREMENU BRIGE

Gluvu tišinu staričine sobe niko nije razbijao. I kada je telefon posle sto godina zazvrjao, starica, sama je mislila da je toliko vremena prošlo, skočila je iz kreveta, u glavi joj se zamutilo, povela se, nogom zapela o zavesu i spetljana udarila glavom o mermernu ivicu stočića. Pronađena je sa slušalicom u ruci.
Svaka sumnja je bila otklonjena. Proverom je utvrđeno da je poziv bio kćerkin.
Obaveštena o majčinoj smrti kćerka je rekla da je znala kako će njena briga jednoga dana koštati majku života, ali da brizi, kao i svemu drugom, jednom dođe vreme.

 U ČEMU JE KAMENOVIĆ POGREŠIO?

I danas sam pozvao telefonom Kamenovića, prvi put sam to učinio juče, pošto je sa intenzivne nege dopremljen u svoju sobu. Operacija žučne kese, rutinska operacija, uz to izvršena bezopasnom laparoskopskom metodom. Na operaciji sam, odgovorio je na moj poziv. Prepoznao mi je glas, bio sam siguran, a govori mi da je na operaciji iako smo se juče čuli. Neću ti govoriti, mislim, najpre, u sebi, da tvoja operacija ne traje dva dana, niti da se sledećeg dana revidira, neka ti bude da si još uvek na operaciji. Samo mu kažem, dobro, dobro, o svršenoj i nesvršenoj glagolskoj radnji kasnije ćemo se objašnjavati, to neće izostati, uostalom, profesionalni razlozi vratiće nas toj raspravi. Procenjujem, sada i nije vreme da mu kažem da svoju nadu ostavi za drugu priliku, ova je propala, probudio se, i nikakvim umišljanjem da je još uvek na operacionom stolu neće doživeti, pazi, došla mi je ta reč, doživeti, da se ne probudi. A rekao bih mu da to i nije zaslužio, ma koliko to želeo. Ako ne dovodim u sumnju njegovu iskrenost. A neću je dovoditi, sve ću staviti na teret njegove neodlučnosti. Nekoliko godina već upozoravan je na hitnost operativnog zahvata, nije vredelo, prijateljski nagovori, sam sam bio najuporniji, takođe su bili bezuspešni. Bilo mu je vreme, on ga je odlagao.
Reći će neko da se osiguravao, ali to sa uspavljivanjem i nebuđenjem ne može biti u vezi sa preživljavanjem bolesti, sa njenom težinom, izvesnošću prognoze. Taj čas ne bira, ali ako ga ti biraš bira i on sebe. Privilegija se ne stiče nečijom pukom naklonošću, iza nje uvek stoji sopstveni trud, pa ni on sam nije dovoljan, mora se i od sebe otkinuti. Ovde je to cvetak zamočen u krv. Krv je Kamenović morao sebi da pusti na prvi poziv. Nije to učinio i sada mu samo ostaje da sanja kako se neće probuditi.

 U POGREŠNOJ UPOTREBI

Sekretarica mi je bila saopštila da je izvesni gospodin, ne predstavivši se, zatražio sastanak sa unukom žrtve svoga dede. Čijeg dede, zbunjeno ga je pitala. On je ponovio svoj zahtev istim rečima. Nesporazum, izazvan upotrebom prisvojne zamenice svoj, nije bio otklonjen, gospodin je spustio slušalicu rekavši da je razumeo da mu se sastanak iz tehničkog razloga ne može ugovoriti, zbog čega će on biti slobodan da se uskoro ponovo javi, a sekretarica je tek posle dva dana sopstvenih, ne znam kakvih sve provera, odlučila da mi saopšti da je sastanak zatražen sa mnom, kao stradalnikom, već uverena da ne greši. Nisam znala, verujte, za vaše takvo stradanje, rekla je, inače bih...
Ne znam šta bi moja sekretarica (sve) učinila u slučaju kakvog mog stradanja, radije ne bih je stavljao na takvu probu. Ono što od nje očekujem odnosi se na poslove koje za mene obavlja, u ovoj prilici zahvalan sam joj što nije pokazala iznenađenje, još gore žaljenje zbog mog stradanja, bilo kakvog, i od bilo čijeg dede, uključujući i mog sopstvenog. Ne bi, međutim, bilo nezasluženo da joj zbog same zabrinutosti za mene ovoga puta, u koju i nisam posumnjao, uzvratim zadovoljstvom izvesnog činjenja sa značajem mog ličnog postupanja.
Naravno da sam znao koji je gospodin bio posredi.
Otkrivala ga je sama ta reč – deda. Inače smo obojica imali svog dedu. Više ili manje, kako ko od nas dvojice, ali smo ih imali. Slučaj je hteo da je moj deda mogao biti više njegov nego moj. Od jednog dana to se moglo smatrati izvesnim, prema onome šta je moj deda stao da predstavlja za njega u odnosu na njegovog sopstvenog dedu. Jer on je stručnom ekspertizom davno okončanog sudskog procesa dokazao da njegov rođeni deda nije primereno kažnjen za ubistvo moga dede. Takvo privijanje srcu tuđeg dede, uz osudu svog okrutnog dede, neka ne bude i uz odricanje, jeste prisvajanje tog tuđeg dede, pa ako to i nije u nameri.
A opet, stečeno je moralo da bude pod sumnjom verodostojnosti samog prisvajanja. Između ostalog i zbog toga što tuđi deda i ne mora da bude deda svog unuka onoliko koliko se to očekuje, pa i podrazumeva. A da i tako može biti, to da deda nije toliko tvoj, u ovom slučaju unukov, koliko bi mogao biti, potvrđuje se mojim, tačnije našim primerom, primerom pripadanja moga dede i mene samog jednog drugom. I šta se onda može sticati iz takvog tuđeg porodičnog poseda; pri takvom manjku u njemu?
Ali, dobro. Ne hvatajmo odmah tuđu ruku u svom olakšanom džepu; viteški je uzdržati se od kažnjavanja gubitnika, a milosrdno izbeći podelu nedostajućeg. A šta ako ta ruka samo u potaji pridodaje vašem? I to čini da bi se njegovo smešalo sa vašim u zajedničko? To njegovo od čega preteklo ili oduzeto?
Neka se gospodin odriče svoga dede, u četiri oka sa zainteresovanima ili javnom objavom, po nahođenju u svakom slučaju; za tuđa porodična razračunavanja ne marim.
U svom porodičnom krugu ne podstičem isterivanje prljave istine na čistac, ali i ne osujećujem u tome svoje najbliže kada im je po volji da i to učine. Sada je dobronamernik, uprkos svemu uzimam da je gospodin takav, pokucao na dvoja vrata, moje lične skrovitosti i naše porodične grobnice. Ova druga, glomazna i škripava, ko će mu odškrinuti ako ne opet ja, kome je povereno, pre zapalo iz više razloga, da stražari pred njima i drži ključeve od njih?
Ipak, da neće biti preterano stati i pred jedna od ovih vrata bez strepnje da im samo špijunka može progledati?
Čini se da hoće. Izvinite, gospodine, čujem sebe kako govorim, sada već unuku našeg krvnika, i to većeg krvnika nego što sam sa ostalima u porodici smatrao do dana objavljivanja pomenute ekspertize. Jesam li dobro razumeo da ne treba da se klonim sopstvenih pitanja o osveti? Takvo podsticanje, ili samo ohrabrenje, svejedno, više je od plemenitosti koju bi moglo da zasluži gubitničko preboljevanje u drugom kolenu. Ako me još i oslobađate napora uobličavanja tih pitanja i gotove mi ih nudite, sa zadovoljstvom ih takve preuzimam. Da li to uspešno činim ponavljajući ih za vama? Na proveri vam je... Za koga osveta radi? Hrani li se sobom, sudbinom počinioca nedela ili njegove žrtve? Umire li u vremenu, gubi li se u prostoru? Šta je navodi da grešnika sačekuje u nekom kolenu njegovih potomaka? A oni, koji joj se nikada nisu zavetovali, ni drugog za svoj račun na nju podsticali, a ni prizivali je uzdajući se u vrhovnog pravednika, smatrali je, naprotiv, uvek niskom pobudom i osuđivali svaki čin koji je od nje poticao, mogu li je smatrati svojom kada ih odabere za svog izvršioca?
Dopustite da vas upitam, nastavljam, jesam li u zabludi da niste rekli kako ste svojom istinom, vernijom od sudske, iskupljivali vašu porodičnu krivicu. Ako nisam, a jeste tačno ono što ste propustili reći, ne zameram. Jer ni ja nisam vama rekao ono što niste znali. A vi sami niste slutili, ili prizvali ono što vam je o meni moglo biti u primisli. Pa i ovo, kako sledi.
Ne mogu znati, uprkos prepoznavanjima u porodičnim prepričavanjima, šta sve njegovo, moga dede po majci, nosim u sebi, kao ni ono njegovo što je mojim posredstvom preneto na moje potomke ili će biti preneto na njihove potomke, ali znam da mene ne bi bilo da je on sebe nadživeo. Majka mi je poverila, a baba potvrdila, da se ona, moja majka, ne bi udala za moga oca, a lako je zaključiti da se uopšte ne bi udala u tom vremenu, da nije bilo te nasilne smrti njenog oca.
Pitate me stoga da li bi me on sam, moj deda, u tom našem redosledu smrti (njegove) i rađanja (mog) smatrao svojim, bezuslovno takvim, ili samo pod određenim uslovom i uz proverene okolnosti, pri svemu uzimajući me iscela ili, moguće, u polutini, nadati se ne i u manjem razlomku. I već znate da bih rizik sopstvenog izjašnjenja otklanjao uvođenjem u igru velikog pisca (M.C.) koji je mogao reći da je sậm svoj predak. Ali ne, možete odmah čuti da ja ne čupam svoje korene. A vi ste rekli, ne ja, da na skali svoje rodbinske privrženosti nikada ne bih izjednačio nijednog svog pretka čiji bi životni konac da je ostao neprekinut presekao moju životnu nit i pre njenog zametanja, niti ga svrstao sa onim svojim pretkom čiji se životni putevi nisu tako sudbinski ukrstili sa mojim dolaskom na svet.
Nedopušteno se posvećujete, prinuđen sam primetiti, ipak samo prividu nesaznajnog.
Ako ste od mene čuli da svoj život dugujem preranoj smrti svog pretka, samom revnošću kojom to potvrđujete, makar i ne skrivali neslavnu zaslugu na vašoj strani za takav sticaj, činite mi nepravdu ne prepuštajući konačan odgovor kosmičkom poretku, kome se za razliku od vas podređujem sa iskrenim uverenjem u njegovu neprikosnovenost.
Vaš trud, uz sva priznanja namirenju duga pravdi, do daljeg ipak mora ostati nenaplativ. A susret se odlaže.
Za sada, do konca naših konaca. To nije – nikada; ne gubite nadu. Ali morate odustati da na kalem mog porodičnog gubitka namotavate crveni konac vaše vrline.

P.S. Oprostite što zbog moje sekretarice, tog mog alter ega, zbunjive u stvarima jezika ali nezamenljive u posredovanju među nama, ne rekoh, po cenu još jednog ogrešenja, da odustanete od pomenutog namotavanja crvenog konca svoje vrline.