Vesna Todorović
SIMPOZIJUM KNjIGA-BOGEN,
ORHUS, DANSKA

PROLEGOMENA
Naslovni iskaz, udarno sveden na najneophodnije podatke o događaju, nadamo se, dozvoljava mesto slutnji o postojanju svečanosti. Jer, ona je i strukturalno i semantički u funkciji podrške kulturnom značaju čitavog ovog događaja. Njegovo obeležje i jeste bila velika svečanost posvećena umetnosti grafike, bezmalo njena apoteoza, oličena u dobro osmišljenom susretu reprezentativnih predstavnika iz ove grane umetnosti iz dveju država, Danske i Srbije – u zemlji Danskoj.
Zamisao danskih domaćina bila je zasnovana na želji i potrebi, da se u toku rada i njegovom ishodu na zajedničkoj izložbi, omogući sukcesivno poređenje gotovo dijametralno različitih pristupa izrade grafičkih listova.
Neposredan iskustveni razlog ove zamisli začet je tokom radnih boravaka danskih umetnica u grafičkim kolonijama u Srbiji, u kojoj je praksa izrade grafika klasičnim tehnikama znatno zastupljenija. Za razliku od stanja u Danskoj, gde su ekološka svest i olakšavajuća upotreba digitalnih fotoaparata uveliko izmenile i pristup u korist digitalnih tehnika i, veoma rado korišćenoj, fotopolimer metodi koja, po zdravlje bezopasnim, sredstvima zamenjuje uobičajenu duboku štampu. Istina, u zemlji koja ima dobro razvijenu istoriju grafike, kao i svetski poznata imena predstavnika, kao što su u XX veku Aksel Jornsen (Aksel Jorgensen) i Pel’ Nilsen (Palle Nielsen), učitelj i njegov učenik, upotreba klasičnih tehnika nije zamrla – bilo da se koriste u „čistom“ izdanju ili u kombinaciji sa drugim pristupima i umetničkim disciplinama. O primeni najšireg dijapazona grafičkih metoda, najbolji uvid pruža udruženje „Danski grafičari“ (Danske
Grafikere), koje je osnovano 1909. godine i koje je povodom 100. jubileja izdalo obimnu publikaciju sa radovima 133, od preko 160 članova koliko ih ukupno broji. U takvom kontekstu, kao jedan od osnovnih ciljeva Simpozijuma Knjiga-Bogen postavilo se ukazivanje na ravnopravno bivstvovanje dva pristupa u nastajanju grafičkog otiska: – tradicionalnog, koji podrazumeva prenošenje umetničke ideje na metalnu, drvenu ili linoleumsku ploču neposrednim urezivanjem crteža (čiji su protagonisti bili srpski umetnici grafike – Biljana Vuković, Dragana Franssen Bojić, Suzana Vučković, Ivana Stanković, Maja Đurović i Slobodan Radojković) i novijeg, u kome se motiv uglavnom preuzima fotoaparatom i prenosi na ploču sa fotopolimer emulzijom – koji je prikazala desetočlana grupa danskih umetnika: Inger Lise Rasmussen, Ulla Madsen, Lene Noer, Pia Skogberg, Tine Hind, Bo Molgaard, Steen Rasmussen, Birthe Reinau, Pernille Andersen i Kim Gronborg.1
Ovaj prilog, proistekao iz želje da se istakne suštinski značaj susreta ove vrste i umetničke sprege na internacionalnom nivou, upravo je i namenjen potpunijem uvidu u događaj. Stoga je sažetost naslova bila i deo namere usmerene ka buđenju i podsticanju radoznalosti.
Na sva eventualna pitanja, odgovori će se, nadamo se, naći u opisu sticaja okolnosti koje su događaju prethodile, potom u tome kako je Simpozijum zamišljen, organizovan, kako se odvijao. I kako se u okvirima tog trenutka završio. I kakve je posledične tragove ostavio. I da li slede nastavci...

KOJI KAMEN JE POKRENUO LAVINU DOGAĐAJA?
Pre skoro četiri decenije, danska grafičarka Inger Lize Rasmusen magistrirala je u Beogradu, na Fakultetu likovnih umetnosti. U Beogradu je imala i svoju prvu samostalnu izložbu, u Grafičkom kolektivu 1976. godine.
Radoznalog, ispitivačkog i kritičkog duha, prateći svoje interese i pružene prilike, ona se upućuje na studijske boravke u Prag, Njujork, Oslo, Pariz... Vremenom postaje vodeći danski umetnik fotografije i fotogravure, sa svetskom reputacijom. Nakon tri decenije komunikacijske pauze sa Beogradom, 2005. godine stupa u kontakt sa starom prijateljicom sa studija, Biljanom Vuković – u tom trenutku redovnom profesorkom Grafičkog odseka na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti, inače neumornom putnicom po Srbiji i svetu, poslovično vrednim istraživačem mogućnosti crteža na metalnoj grafičkoj ploči, kao i prikazivanja oblika unutar kompozicionih
rešenja, uvek putem tradicionalnih grafičkih tehnika, u okviru kojih je paru bakropis-akvatinta izuzetno privržena, kao i „studeničkoj“ tematici.
Godine 1973. u kojoj je Inger Lize Rasmusen magistrirala, Biljana Vuković je diplomirala, te su poznanstvo i početak prijateljstva bili neminovni. Ponovni susret dve umetnice, čije je delo uveliko ispoljilo punu zrelost i odrazilo čvrsto sazdani ključ autentične i prepoznatljive osobenosti, spojio ih je u razvijenu saradničku spregu, sa različitim mogućnostima proširenja krugova.
Njih dve su različite po ličnom temperamentu, ali savršeno slične po gorljivoj posvećenosti umetničkom radu, potrebi za perfekcijom u izvođenju, potrebi za poniranjem u značenja i suštinu vlastitih percepcija, za obaveznim oblikovanjem ličnog suda i stava o doživljenom i viđenom. Planovi za saradnju i dalje druženje u okvirima razmene umetničkih iskustava, bili su prirodni nastavak.
Inger Lize Rasmusen prihvata pozive za učešće u umetničkim kolonijama u Srbiji (Sićevo) i Republici Srpskoj (Višegrad), a Biljana Vuković putuje u Dansku, u grad Orhus (Arhus, Aarhus)2, kako bi radila u Hojbjerg grafičkoj radionici (Hojbjerg Foto-Grafiske V.erksted), kojom danska umetnica zvanično rukovodi. Sledeće godine, marta 2006. Inger Lize Rasmusen izlaže svoje fotopolimer gravure, nastale na osnovu emotivno kontekstualizovanih fotografija sa srpsko-beogradskim temama – ciklus Akademija i Posle kampanje, u Grafičkom kolektivu u Beogradu.
Prvi boravak Biljane Vuković u Danskoj, u Hojbjerg radionici, bio je višestruko plodan, kako u odnosu na lična radna iskustva, tako i u ostvarenju novih poznanstava sa danskim grafičarima koji žive u Orhusu, ili su školovani na tamošnjoj Umetničkoj akademiji. Ubrzo nakon toga, potekla je razmena u oba pravca, temeljno gradeći most saradnje i razumevanja.

DANI POSVEĆENI UMETNOSTI GRAFIKE
Simpozijum se odvijao u Orhusu, po veličini drugom gradu Kraljevine Danske i glavnoj luci ove države, na istočnoj strani velikog poluostrva Jiland (Jylland, Jutland). Sedište događaja je bila Umetnička akademija (Arhus Kunstakademi), locirana u najužem centru grada. Živopisni kompleks starih zgrada Akademije, nekada je bio fabrika piva. U Danskoj ne ruše stare zgrade, čak ni prizemne, već ih stalno obnavljaju. Ponekad im promene namenu, ali i dalje služe onome radi čega su stotinama godina unazad podignute. Osim što je lep i što brižljivo čuva uspomene na minula vremena, Orhus je grad po meri čoveka, uključujući i nepretencioznu, skladnu savremenu arhitekturu, koja se i po visini uklapa u postojeću situaciju. Orhus ima visoke zgrade, ali ne i oblakodere. Iako je Danska potpuno ravna zemlja, njihovo podizanje, osim brige oko urbanističkog uklapanja starih i novih organizama, verovatno ne bi dozvolio ni močvarno-peskoviti sastav tla.
Nosioci ideje ovog zanimljivog i, događajima prebogatog, simpozijuma bile su dve veoma ugledne i, u našoj sredini, dobro poznate danske umetnice grafike,LineNor (Lene Noer), rukovodilac Keller centra za eksperimentalnu umetnost u gradu Vajle (Vejle) (koji je i obezbedio potrebna sredstva)3, i UlaMesen (UllaMadsen)4, profesorka Grafičkog odseka Umetničke akademije, umetnica grafike i istoričarka umetnosti koja je neumorno i veoma uspešno obavljala ulogu moderatora višeslojnih događanja. Naime, zamisao susreta se sastojala da se sedam punih dana, od 21. do 28. marta 2010. godine, svakodnevno smenjuju zajednički praktični rad u grafičkim radionicama i informativna teorijska predavanja. U tom smislu, cilj organizatorki nije bio samo da članovi srpske ekipe budu upoznati sa najznačajnijim tokovima i predstavnicima najsavremenije danske grafike, već i da posetama muzejima i pozorištu steknu širi uvid u kulturnu, društvenu i umetničku istoriju Danske. A uporedo sa tim i da se ostvari višestruka, živa i neposredna razmena iskustava, prema postavljenom principu sadržanom u sloganu susreta – „Rad u toku“ („Work-in-Progress“).
Prvi predavač je bio umetnik grafike i slikar Bjarne Verner Sor’nsen (Bjarne Werner Sorensen) iz Kopenhagena. Svoj iskaz je posvetio savremenoj primeni grafike u digitalizovanom obliku. Jedna od mogućnosti je funkcionalna dekorativnost u sklopu enterijera, npr. za zastiranje prozorskih stakala, ili bilo kakvog paravana koji bi delio namene jedinstvenog prostora. Pritom, veoma važna osobina je tehnološka mogućnost beskrajnog uvećanja ornamenta bez prisustva rastera, ili terasastih ivica, jer nije formatiran putem piksela već vektora. Razume se da je čitavo izlaganje bilo praćeno sjajnim likovno-ilustrativnim primerima, koji su uključili i autorova lična dizajnerska i unikatna umetnička rešenja.
Još jedan predavač se osvrnuo na grafiku digitalnog pristupa, ali uključenu u projekte instalacionog oblika, upravo po principu „Rad u toku“. Bio je to znatno mlađi, ali već veoma iskusni umetnik grafike Ane’s Visti (Anders Visti), koji živi i radi u Orhusu kao nastavnik na Umetničkoj akademiji i kao izdavač časopisa „*“ (asterisk). Predstavio je svoj eksperimentalni umetnički projekat sa učešćem životinja (miševa), čije kretanje po podlozi sa odštampanim slovima „ispisuje“ tekst – najuprošćeniji opis veoma složenog postupka, koji je izveo zajedno sa redovnim saradnikom, Lese Kro’ Melerom (Lasse Krog Moller).
Posebno mesto u okvirima verbalno-teorijskih izlaganja bilo je rezervisano za, među intelektualcima iz svoje sredine i šire, izuzetno poštovanog istoričara ideja La’s Morela (Lars Morell). Neprikosnoveni erudita u okvirima opšteg znanja i specijalizovani poznavalac umetnosti fokusiran na dansku avangardu, napisao je preko četrdeset knjiga o umetnosti, ali i o životu i društvenim prilikama koji su umetničkim pojavama činili okvir; neobičan čovek koji je nakon šesnaest godina univerzitetske karijere odabrao radnu slobodu, upravo da bi mogao da se svakodnevno bavi pisanjem, „od jutra do mraka“, kako veli u jednom intervjuu. Odbija da poseduje kompjuter, a uvek piše na čistoj strani korišćene hartije.5
Morel je zanimljivo i iscrpno govorio o svojim idejnoestetičkim posmatranjima i pronicanjima, baziranim na primerima reprezentativnih, svetski poznatih imena danske umetnosti, kao što su Per Kirkeby, Robert Jacobsen, ili Poul Gernes, kojima se i posebno bavio. Osnovna teza, koju je za ovu priliku eksplicirao, odnosila se na pojam eksperimenta u poredbenom odnosu između umetnosti i nauke.
Potpunijem upoznavanju grafičke umetnosti na tlu Danske, odnosno ličnosti i rada jednog od najpoznatijih njenih protagonista – Pel’a Nilsena, čiji rad i život uveliko pripadaju istoriji umetnosti i kulture, pomogao je izvrsni dokumentarni film koji je snimila slikarka i filmski režiser Jite Reks (Jytte Rex). Podloga za ovaj uzbudljivi film je ravnomerno raspoređena na narativni deo, odnosno na poslednji intervju u životu koji je Pel’ Nilsen dao režiserki, i na likovni, odnosno na vešto korišćenje Nilsenovog dela. Na ovaj način ispričan je život (1920-2000) i razvojni put umetnika koji je čitav svoj život proveo u Kopenhagenu, gde se i školovao. Mnogobrojna studijska putovanja po metropolama umetnosti, gradovima čuvenim po svetlosti (Pariz, Rim, Firenca), ali i praćenja izložbi koje je priređivao na skoro svim kontinentima, nisu uticali na preoblikovanje njegove apokaliptične vizije mraka ljudske auto-destruktivnosti, vizije rođene pod uticajem neizbrisivih, strahotnih utisaka o bestijalnim dejstvima Drugog svetskog rata koje je doživeo u svom rodnom gradu. Crtač vrhunskog dometa, čitavog života se bavio grafikom, organizujući svoje zamisli u tematske cikluse. Koristio je mitološke ili biblijske sadržaje da izrazi opšta mesta tragičnog u ljudskim sudbinama. Bez obzira na vrstu sadržaja i temu, scena je najčešće imala urbani karakter, sa scenografijom na kojoj su se često mogle prepoznati ulice i zgrade Kopenhagena.
Najveći danski grafičar druge polovine XX veka nije doživeo da vidi film. Da ipak jeste, ovom vizionaru ne bilo ništa neobično – da su njegove dramatične sekvence u kojima su vešto i ubedljivo, i slikom i zvukom, proizvedeni efekti bombardovanja Kopenhagena, imale svoj realni pandan u 1999. godini.
Mi koji smo ga gledali, nekoliko trenutaka smo bili nemi. Ovaj dokumentarac je delovao kao igrani film, postavljajući u prvi plan psihološki aspekt. Umetnikova ličnost i njegovo izuzetno, epohalno grafičko delo, pružili su takvu mogućnost, a režiserka je to svesrdno iskoristila. Uključujući i onaj dramski crescendo sa bombardovanjem koje je Nilsenu odredio pravce razmišljanja i značenja njegovih grafičkih serijala. I rukopisa, i ukupne atmosfere. Možda smo to ipak bili samo mi, na koje je film ostavio tako snažan utisak. Koji se pamti.

SVEČANOST RAĐANjA GRAFIČKOG LISTA
Govorna reč, proistekla iz teorijskih diskursa, nije bila samo upijena kao deo novog znanja, već je pokrenula mnoštvo vidljivih i nevidljivih talasa, čije će se spoznajno dejstvo najviše osećati, i po svoj prilici, oplodotvoriti na razne načine u budućnosti.
Međutim, u praksi, neminovni epicentri zbivanja svih tih dana bile su grafičke radionice. Pišemo u množini jer, iako je prostor Umetničke akademije ličio na pravu košnicu i Hojbjerg radionica, pod nadzorom Inger Lize Rasmusen, bila je otvorena, na prvom mestu za one srpske grafičare koji su želeli da steknu iskustvo sa fotopolimer tehnikom. Boljeg instruktora od Inger Lize Rasmusen niko ne bi poželeo, ali ni bolji prostor od Hojbjerg radionice. Podeljen u više soba, svaka za specifičnu namenu u procesu rada, ovaj prostor krase red i čistoća do nezamislivog stepena. Inače, Hojbjerg radionica je dobila ime po lokaciji na kojoj se nalazi – Visoko brdo. Osim nje, u tom, moglo bi se reći umetničkom naselju, nalazi se i zgrada eksperimentalnog pozorišta, kao i ateljei drugih umetnika, od kojih dva koriste i dve učesnice u projektu Knjiga-Bogen – Tine Hin’ (Tine Hind) i Pe’nile An’esen (Pernille Andersen). Prema rasporedu dešavanja koji smo dobili pre dolaska u Dansku, bile su predviđene posete ateljeima u Orhusu tako da smo, pored ateljea Ule Mesen (koji je smešten u sličnom kompleksu a na drugom brdu) i Hojbjerg radionice, posetili i ova dva ateljea. Sve te građevine spolja deluju sasvim skromno, poput hangara ili montažnih zgrada, luksuza nema ni unutra, ali su prostori veliki, prilično svetli, i svima služe i za rad i kao depo. Istoričaru umetnosti je bilo zanimljivo da zaviri u razvojne etape umetničkih putanja, u prepoznavanje i sravnjivanje pojedinačnog rukopisa u okvirima pristupa različitim medijima, u umetnikov čin koji jasno progovara o samo/istraživanju. A našim umetnicima, pored ovog zajedničkog interesa, razumljivo, i da razgledaju alat za rad. I u jednoj i u drugoj temi nisu izostali ni razlozi za odobravanje i zadovoljstvo.
Pored veoma preciznog plana rada po danima i satima, dogovoreno je da svi srpski grafičari ponesu već gotove, u svakom pogledu pripremljene ploče, sa kojih će svoje motive „samo“ otiskivati i time biti efikasniji. A u radionici je već čekalo nekoliko vrsta grafičkog papira, boja i raznih valjaka, četiri prese i zatvorena kada sa vodom za „nagrizanje“ ploča sa osetljivom fotopolimer emulzijom, ali i nekoliko kompjutera za razne vrste rada i redovnu komunikaciju i – sve je bilo spremno da srpski i danski grafičari 21. marta započnu uzbudljivu, užurbanu, zajedničku šestodnevnu trku čiji je konačni cilj bila – zajednička izložba.
Neki od danskih umetnika iz Orhusa su, delimično ili potpuno, koristili i svoje radne prostore ali, radi druženja i neposredne razmene iskustava, uglavnom su radili u radionici Akademije, strpljivo čekajući na mesto za presom. I zaista, vrilo je kao u košnici. Nije prošao ni časak a da se nije dogodilo nešto novo, i vazda uzbudljivo. I svako je, osim pune koncentracije na svom zadatku, želeo da vidi šta se kod drugog dešava, iščekujući onaj čarobni trenutak kada se pomeraju filc i list sa ploče i hvataljkama podižu u vis, još veoma, mokar otisak! Pogledi, proveravanja, komentari, primedbe, čestitanja, radovanje, škljocanje mnogih fotoaparata – novo delo je rođeno. Zajednička provera vrednosti upućuje ga u dalji život. Svakom porom osećamo da je cilj susreta u zajedničkom radu i razmenjivanju svih dragocenih pogleda i primedbi bivao, malo po malo, ispunjen. A kao ilustraciju ozbiljnosti radne atmosfere valja napomenuti da je neko od grafičara, bilo srpskih bilo danskih, ostajao i noću u radionici Akademije, i da nije bilo trenutka bez dobrog muzičkog zvuka. Ili, bez nekog slasnog zalogaja na dohvat ruke. Ili, uvek spremne kafe i čaja u nekoliko termosa.

ŠTA JE IZLOŽBA PRIKAZALA?
Otvaranje je bilo predviđeno za rano subotnje popodne, 27. marta 2010, u prostoru Umetničke akademije, na istom, parternom nivou kao i radionica, drugi ulaz. Prema zamisli Line Nor i Ule Mesen, grafike su postavljane sa obe strane velikih panoa sa mogućnošću rotacije na stabilnim postamentima za velike suncobrane. Poređani u cik-cak, „harmonika“ položaj, u sredini prostorije, i presvučeni belim papirom, trebalo je da stvore iluziju gigantskih stranica knjige, simbolične potvrde ideje iz naslova ovog događaja. Sadržaj „knjige“, odnosno grafičkih dela umetnika, predstavljao je njihov slobodni izbor u potpunosti, kako u pogledu tehnika, tako i u pogledu tema. Isto tako, slobodu da iskaže sugestiju u pogledu postavke, imao je svako od učesnika. Ipak, konačni izgled „stranica“, međusobne odnose pojedinih otisaka, njihovog tehničkog, poetskog i estetskog pristupa i ravnomerne zastupljenosti svih elemenata i umetnika, definisao je tandem idejnih tvoraca – Ula Mesen i Line Nor, oblikujući i prateći postavkom svoju ideju do kraja.
Da bi ova „knjiga“ i bukvalno odgovarala pojmu, umetnice su zamislile da se na njenim „stranicama“ pojavi i tekstualni prilog. Za taj deo su zadužile likovnu kritičarku koja je i pozvana u Dansku kako bi budnim okom, od početka skupa do njegovog kraja, ispratila sva dešavanja.6
Ona je trebalo da osmisli udarne rečenice od dve-tri reči koje bi ukazale na poredbene teze, ili poetiku i značenja postavljenih radova. Dalji izbor autorki postavke se odnosio i na ručno ispisivanje tih reči olovkom, u oba pisma ravnopravno, ćirilicom na srpskom i latinicom na engleskom jeziku, u prostorima između grafičkih listova. U takvom kontekstu su otisci postavljeni bez stakala, direktno na papir, nalikovali ilustracijama unutar džinovskog kataloga. Simbolični izgled knjige, međutim, niti je zasmetao, niti narušio konvenciju jedne uobičajene izložbe.
Svaki od šesnaest umetnika grafike bio je predstavljen sa nekoliko radova, što je dozvolilo da se o njihovom delu oblikuje nešto više od impresije – dobar uvid, mišljenje, analitički pledoaje, stav.
Organizatorke ove svojevrsne grafičarske kolonijesimpozijuma, Line Nor i Ula Mesen, ravnopravno su učestvovale, izvodeći radove u fotopolimer tehnici, ali sa temama koje su zabeležene u Srbiji. Kritičko oko Line Nor je u gradskom ambijentu zapazilo višeslojnu situaciju – susret dve poznanice kojima prilazi prosjakinja.
Ova psihološko-sociološka opservacija, uz zrno humora, aludira na odvojenost svetova, na nezainteresovanost za probleme drugih. Poigravajući se mogućnostima digitalne tehnologije, od jednog snimka izvela je diptih, sa različitim stanjima svetlosti, ojačavajući simboličko dejstvo teme. Ula Mesen je svoje teme donela iz sela Sićeva kod Niša: jednu sasvim ruralnu, na kojoj je rumena žuta natopila emotivnom toplinom skulptoralni vid sabijene mase koju čini grupa prasića u otvorenom oboru, dok je druga obojena metafizičkim zvukom, ojačanim sivilom ukupnog tonaliteta i, za srpsko selo, predstavlja neobičan prizor – ozidano stepenište u borovom šumarku, kultivisanom poput nekog mediteranskog parka, gubi se ka nekoj nedokučivoj visini. Kao što su za Line Nor karakteristični humorni, pokatkad i ironični komentari upućeni okolnom svetu, tako su i metafizički kontekst uz obuzdavanu poetiku emotivnosti sasvim uobičajeni za Ulu Mesen, kakva god tema zaokupila njenu pažnju.
Inger Lize Rasmusen se odlučila da izloži fotopolimer printove iz svoje serije Posle kampanje, čija literarno-poetska poruka uvodi gledaoca u značenjsku igru – nepravilne rupe od gelera na dramatično gruboj fakturi zidova se oblikovno mogu svesti na kružnicu. U obrnutom smislu je njihov pandan jedan drugi motiv – krugovi od oblutaka na mirnoj, glatkoj površini peska. U oba slučaja, „krugovi“ su načinjeni nečijom rukom, a autorka ih je uočila, jedne namerno, druge slučajno lično fotografisala i, u vidu estetski pročišćenog motiva, prenela u grafiku, odnosno serijal koji formira priču sa naravoučenijem.
Biljana Vuković nije odstupila od svog tematskog izbora – pejzaža oko manastira iz XII veka i vladarske zadužbine, Studenice. U ovoj prilici takva prezentacija je poprimila višeslojnu težinu – i umetničku i kulturološku. Likovni doživljaj predela, kako ih umetnica predstavlja, uvek iznova upućuje na osećaj mase nekog živog tela, koje se pod težinom senki ugiba mekim valovitim pokretima. Retki, portretski detalji usamljenih drveta predstavljaju odblesak realnosti koja se, kako umetnici vreme odmiče u radnom i životnom toku, sve više rastače u apstraktnu sliku pejzažnih asocijacija, sliku u kojoj siloviti crtački gest i jarka svetlost preuzimaju glavnu ulogu. Biljana Vuković je Studenici ostala verna i u svojim danskim okušavanjima u fotopolimer gravuri. Bio je to rezultat rada sa Inger Lize Rasmusen, u njenom studiju, pod njenom kontrolom. Izuzetna lepota studeničke plastike u dobro plasiranom detalju, dobila je svoj ubedljivi umetnički odraz u tzv. crno-belom, bolje reći, iznijansirano sivom odnosu, koji je efektno naglasio volumen tordiranog ornamenta.
Bo Molgor je respektabilna ličnost, širokih ličnihznanja. Profesor je Umetničke akademije u Orhusu. Bazič no je grafičar, ali isto tako zainteresovano, i sa uspehom, zalazi i u druge medije, kombinujući pristupe na relaciji između tradicionalnog i savremenog. Svoj izraziti senzibilitet plasira u umetničke projekte ili pojedinačna dela putem spoja kritičke opservacije i emotivnog naboja. Na izložbi se predstavio sa nekoliko fotopolimer grafika sa različitim temama preuzetim iz usputnih percepcija, najčešće detaljima uočenih u radionici. Ukoliko uporedimo njegov pređašnji umetnički rad sa grafikama koje su nastajale tokom trajanja radionice, može se uočiti zajednička nit koja se tiče Molgorove sklonosti ka konceptu. U ovom slučaju, ideja vodilja tog koncepta je upravo grafička radionica i umetnikov pogled nevidljivo spušten na motiv. Svoje ploče je, uglavnom, otiskivao na papirima visoke gramaže, pod velikim pritiskom valjka prese, što je ostavljalo dubok trag u liniji fasete i dodavalo starinski ton u delo tehnike novog doba.
Tine Hin’ je zrela umetnica nesmanjenog potencijala. Školovala se u Holandiji, Danskoj i Poljskoj, zantiželjni je i veliki putnik po svetu. Uz grafiku se, sa podjednakim uspehom, bavi i slikarstvom. Tokom posete njenom ateljeu stekli smo celovitiju sliku o poetici nesuzdržane emotivnosti i snažne, pokatkad bolne ekspresivnosti, na tankoj granici prema autobiografskom momentu. Prva asocijacija je – „duša na dlanu“. Sjajan crtač, svojevremeno je izvela ciklus neuobičajeno velikih drvoreza koje nikad nije otiskivala, već samo bojila, tretirajući ih kao slike. Tako su i izlagane, a kako su nastale kao ilustracija za knjigu Kraljica autorke Sulaime Hin’ (Sulaima Hind), knjiga je i objavljena sa reprodukcijama ovih, više nego zanimljivih, dela. Za izložbu je sa strepnjom i radošću pred novim tematskim pokušajem, svakodnevno pripremala seriju fotopolimer grafika na temu svog pisanog dnevnika i, u toj veličini, interpolirajući u već otisnutu sliku teksta otiske negativa za porodične fotografije, stare skoro čitavo stoleće. Ova ispovedna grafička literatura, osim nesumnjivih likovnih vrednosti, nosila je i uzbudljivi pečat neposrednog, ličnog dokumenta.
Dragana Franssen Bojić, srpska umetnica koja živi u Belgiji, opredelila se za drvorez kojim se već duže vreme bavi. Jedina je donela svoje boje, svesna da je pastelni tonalitet koji koristi prilično zahtevan. Na prvi pogled, njene grafike ostavljaju utisak motivske jednostavnosti – dva pravougaona polja sa jasno postavljenom granicom po sredini. Naracija gotovo ne postoji, kao ni izrazita forma. Sa druge strane, otisak pleni izrazitom nežnošću boja – dominiraju plave i okeraste, čija je gradacija jedva čujna. Tek usredsređena percepcija otkriva postojanje velikog broja slojeva koji započinju od najtamnije, neretko crne boje, do najsvetlije koja treperi sedefastim sjajem izmaglice, uz iluziju spoljnih odblesaka u vidu bogatog dijapazona svetlosnih stanja. Bojićeva svoje grafike izvodi u sporom procesu, na tradicionalni, japanski način, ručnim pritiskom i kružnim pokretima uz pomoć barena, uz mnogobrojne slojeve boja – nekad i do 15, i promenu položaja više ploča. Pred očima posmatrača je grafički temat Prozori (Windows), koji ima svoju istoriju započetu 1999. godine (Windows ’99), aluzijom na razbijene prozore tokom bombardovanja Srbije. Od tadašnjih, crnih prozora do danas, kada su prozori umetnice konačno odblesnuli pozitivnu svetlost, pređen je ozbiljan razvojni put, kako u nalaženju vlastite tehnike, tako i prepoznatljivosti autentičnog rukopisa.
Suzana Vučković je okrenuta izazovima duboke štampe, najčešće u kombinaciji bakropis-akvatinta. Svoju čvrsto formatiranu reputaciju umetnika grafike sa dobrim rezultatima, duguje posvećenom bavljenju ovom disciplinom. Pojam posvećenosti kod Vučkovićeve podrazumeva radni elan koji ne opada, odanost osobenoj poetici koja putem metafore prostora ukazuje na skriveni identitet umetnice, zatim potrebu za preciznošću koju, s obzirom na temu kojom se bavi, nije lako postići. Prostori koje ona predstavlja su bezljudni enterijeri stanova, ili haustori iza poluotvorenih ulaznih vrata, kroz koje pogled proviruje kao prema unutrašnjoj tajni. Poseban afinitet umetnica gaji prema reprezentativnim ulaznim vratima od kovanog gvožđa. Njihova složena, stilska ornamentika postavlja crtačkom umeću jedan od važnih zahteva, dok je drugi upućen osećaju za stvaranje atmosfere, u čemu je Vučkovićeva majstor. To postiže finom gradacijom svetlosti – od sunčeve, preko polusenke do najtamnije senke, čime oblikuje upečatljiv likovni predložak neodoljive izazovnosti prema psihološko-literarnim tumačenjima. Objekat posmatranja je uvek vešto postavljen u perspektivu koju ističe pod sa crno-belim pločicama – mali dug renesansi, a još više holandskom baroku i njegovoj poznatoj sklonosti ka intimističkoj atmosferi unutrašnjeg prostora. Osim klasičnih grafika, ogledala se u fotopolimer metodi, koristeći teme stare gradske arhitekture snimljene na ulicama Orhusa. Nijedan motiv nije predstavljao eksplicitnu sliku prvobitne percepcije, već ga je preklapala sa dva ili više – često su to bili amblemi ili natpisi firmi, čime je postignut bolji likovni dinamizam, a postojećoj naraciji dodata i neka vrsta komentara. I nju odlikuje osobena, diskretna nadrealna konotacija.
Sten Rasmusen, nakon nekoliko proba sa apstraktnim „kaligrafijama” koje su, na prvi pogled, odslikavale disperziju misli, a još više emanirale neki trenutni osećaj, nije bio zadovoljan svojim radovima u radionici Akademije i odlučio se za izvođenje zanimljive serije grafika u tehnici kserotipije i kolografije – u vlastitom ateljeu.
Tema je postavljena u horizontalne ili vertikalne poliptihe, gde njegove partikule čine prizori vezani za ulični život nižeg društvenog sloja Japana, snimljeni u vreme kada je tamo imao izložbu. Ove crno-bele kserotipije sa izrazito tamnim zasenčenjima, efektno razdvajaju monohromna crvena polja, pojačavajući dramski akcenat momenta socijalne bede. Ciklus je dopunio radovima koji kombinuju kolografiju kao podlogu i kserotipiju sa floralnom temom kao centralni, „medaljonski” motiv. Ovaj obrt je, na prvi pogled, delovao kao neka vrsta likovnog eskapizma iz mračne teme; međutim, skoro dramatični dinamizam biljnih oblika i senki ostvario je kompatibilan odnos na ravni značenja.
Pia Skogberg je Šveđanka koja decenijama živi u Danskoj, na severu poluostrva Jiland. Rukovodi jednom grafičkom radionicom u kojoj su svojevremeno gostovale Biljana Vuković i Maja Đurović, a ona dolazila u Višegradsku grafičku koloniju. Svoju veliku ljubav prema životinjama, posebno prema konjima, pretače u oblike umetničkog izražavanja – skulpturu, akvarel, grafiku. Druga tema su figure i portreti ljudi. Nakon raznih proba, za izložbu je odabrala prenošenje raznih vidova dve svoje ekspresivne metalne skulpture sa figurom žene u mali serijal grafika. Bogata faktura metalne površine u grafici je dostigla posebnu dramatiku koju je Pia Skogberg umekšala transparentno bojenom prevlakom druge ploče, kao i diskretnim crtežom na pozadini. Iako je koristila fotografiju kao polazište u grafičkom pristupu, svi ovi „dodaci“ likovnom jeziku grafike, jasno ukazuju na njeno dobro poznavanje klasičnih grafičkih tehnika, kojima se inače i bavi.
Pe’nile An’esen svoju naglašenu individualnost u umetnosti tematizuje kroz takozvana „rodna pitanja“, vezana za položaj žene u društvima od kraja XIX veka do danas. Očigledna je poruka vezana za problem upotrebe žene, kroz ikonografiju koja jasno govori i o ženinom negativnom doprinosu. Svoje teme plasira na neagresivan način i kroz zanimljivu literarnu podlogu predočava i svoj jasni, neposredni likovni jezik. Za to koristi digitalni print, fotopolimer metodu i kolažni materijal, uglavnom tkanine za žensku odeću, pozamanteriju, delove bižuterijskih ukrasa. Nastavak (zlo)upotrebe ženskog roda u celini, umetnica u najnovije vreme razmatra kroz pitanja pedagoškog uticaja na mladi naraštaj, preko veoma osetljive teme dečjih igračaka – provokativnih barbika za devojčice, tomova i raznih hulkova za dečake. Za izložbu je spremila printove upravo na temu igračaka „snagatorskog“ tipa – Hulk i Transformers u kombinaciji sa svemogućom Barbwire. Poruka, kako smo je mi razumeli iz te veoma pitko i jednostavnim likovnim jezikom obrađene teme, tiče se bolesnog podgrevanja dečjih snova o ostvarenju statusa natčoveka, Superman-a.
Ivana Stanković spada u grupu pasioniranih istraživača likovnog jezika u grafičkoj disciplini, kao i vlastitih mogućnosti, transformišući vlastite sklonosti prema temama i tehnikama. Tokom svog umetničkog razvoja, prošla je kroz razne mene likovnog iskaza, ne menjajući poetiku neskrivene ekspresije. Najnovija tema se odnosi na neposredan prikaz prirode, odnosno na specifičan segment, kao što je krošnja drveta kroz koju se vidi svetlost neba. Tema koja naglašava i iziskuje izraziti crtački grafizam, kao kompatibilnu mogućnost našao je u tehnici linoreza. Stankovićeva sa uspehom počinje da uvodi digitalnu fotografiju nebeskog plavetnila, omekšavajući oporost crtačke mreže sa lino-ploče. U Hojbjerg radionici se isprobala i u fotopolimer tehnici, izvodeći nekoliko različitih motiva, ali je najuspešniji bio otisak na osnovu porodične fotografije.
I Birde Reinau pripada grupi grafičarskih posvećenika. U pravom smislu svetska putnica, sarađuje i izlaže zajedno sa umetnicima iz zemalja njenih putničkih destinacija. Mnogo koristi vlastitu dokumentarnu fotografiju sa urbanim motivima iz svog putnog arsenala, koju prenosi u fotopolimer print, skoro obavezno je dopunjujući pločom sa vlastitim crtačkim radom. Na izložbi je bio izložen takav mali ciklus sa portretima učesnica grafičkog Simpozijuma, u različitim spojevima, po jedan ili dva, obavezno uz fotografiju grada koji je osobi odgovarao. Tako se tu našla Knez Mihailova ulica, Vasina... Portrete je izvodila u jednom dahu, bez mnogo premišljanja, koristeći najubedljiviji fizionomski podatak, skicoznim manirom, širokim linijama. Otisci su bili u jednoj boji. Živahna i efektna serija.
Najmlađa učesnica, Maja Đurović, umetnica uveliko izgrađenog stava o tome šta traži od grafičkog medija, gradi na tom očekivanju svoju poetiku i lični izraz.
Prvi pokazatelj toga je opredeljenje za tehniku akvatinte, koja svojom „akvarelskom“ prozračnošću omogućava skalu najfinijih svetlosnih odnosa unutar kompozicijske teme. Izbor teme je neuobičajen i, osim što utiče na oblikovanje prepoznatljive slike (detalji masivnih stubova nosača mostovskih konstrukcija, ili čitavi konstrukti od prenapregnutog betona), uvodi posmatrača u stanje kontradiktornosti. Jer, svestan realne težine objekata, on odjednom u ovom urbanom pejzažu biva uvučen u ubedljivu metafizičku igru, u kojoj simbolika snova vodi glavnu reč. Gubi osećaj je li to njegova imaginacija ili umetničino htenje da svoju imaginaciju pretoči u izrazito iznijansirano umetničko rešenje, kakvo su samo mudro sveden kolorit i opcije odabrane grafičke tehnike mogli da pruže.
Kim Gronbor je izložio pozamašan serijal digitalnih printova, sa temom izrazito urbane, gotovo haotične dinamike, unutar koje se, prema nekoj dalekoj asocijaciji, ešerovski spajaju arhitektonske konstrukcije i detalji, funkcionalni ili ukrasni, uz promicanje slovnih reklama. Čitav jedan galimatijas vizuelnih podataka, koji najneposrednije asocira na negativne konotacije brzine življenja, na anksioznu pretrpanost mozga savremenog čoveka potrebnim i nepotrebnim informacijama. Takvo  renje nije u potpunosti uspevao da smiri ni prijatan, mek kolorit. No, kada se sagleda niz u celosti, uočava se, ipak, izvesna pravilnost ritma, kao neka vrsta usmeravanog dejstva, što je, najverovatnije, posledica autorove dizajnerske sposobnosti da kompozicione nemire drži pod kontrolom.
Slobodan Radojković je umetnik čije se dve iskustvene funkcije korisno prepliću: kao umetnik grafike koji ima zanimljiv razvojni put, sa značajnom dinamikom promena, i kao rukovodilac Grafičke radionice Sićevo.
Njegov raniji likovni izraz se doticao ivice lirskog, sa jasnim crtežom koji je mogao da proizvede i oštrije akorde. Njegovo slikarstvo je, posebno u nekom ranijem trenutku, prikazalo neverovatan energetski potencijal u gestu i koloritu koji se ponovo javio u nešto smirenijem i organizovanijem vidu, kako u slici i crtežu, tako i u grafici. Tema malih/velikih stvari u životu, kao što je pušačka strast, gde lula i lulaši imaju primat, inspiriše ga na stvaranje grafičkih radova prožetih humorom, ali i istinitošću o strasti koju nazivamo porok pušenja. Ekspresivna energija je protokolisana u pitkim kompozicionim sastavima, podsećajući na starinske reklame koje su se u XIX veku vrtele po engleskim štampanim glasilima te se, na kraju, javila i asocijacija na velikog strasnika briljantne inteligencije, Šerloka Holmsa.
Radojković je pripremio svoje lino-ploče za višebojne linoreze, umereno tonirane, toplo-hladne koloritske sprege, prikazujući kompletan lulaški pribor, uključujući i Lulaševo strasno odbijanje dimova. Kompozicija je čvrsta, ali ne i monotona, a njena unutarnja struktura je dinamizovana kružnim potezima i formacijama. Opšti utisak je dobro osmišljena koherencija ovog mini ciklusa, koji je nenametljivo uneo ton posebnosti u kompletan izložbeni pregled.

ZAKLjUČAK
Izložba je u trenutku finalizacije i otvaranja bila uspešna završnica složenog plana nastajanja 1. izdanja Knjige. Prilično brojna publika, svi učesnici Simpozijuma i radionice, direktor Akademije Pel’ Vinter (Palle Vinther), mnoge kolege i drugi gosti, mogli su da pristupe „čitanju“. Verujemo da je veliki trud, sposobnost i dar svih, vidno zračio sa panoa-stranica Knjige, izvanredne i mnogoznačne izložbene smotre, darujući joj pozitivnu komponentu, ali i kvalitativnu težinu. Prikazujući obilje autentičnih likovnih rukopisa i različitih sredstava da se oni predstave, ozbiljan pristupproblematskom sagledavanju likovne leksike i tematskih značenja, uz puno poštovanje estetske komponente, kako za pojedinačna dela tako i za autorske nizove – izložba je kategorično potvrdila važnost zajedničkog imenitelja o jedinstvenosti i podjednakoj čitljivosti likovnog jezika za svakog umetničkog poslenika, bez obzira odakle je i kojoj kulturi pripada. U tom kontekstu, smatramo da je to bila izuzetno dobro postavljena odbrana grafičke umetnosti, odbrana pred svima koji možda ne veruju u njenu budućnost. Ideja da se spoje dva ključna pristupa u izradi grafike dobila je svoj čvrsti rezime o mogućnosti suživota, kako među različitim protagonistima, tako i u okvirima pojedinačnog autorskog pristupa.
I upravo bogatstvo iskustvenih mogućnosti koje se moglo razmeniti u neposrednoj, zajedničkoj grafičkoj praksi, što je i bilo povod Simpozijumu Knjiga-Bogen, veliki broj kvalitetnih radova koji je ostvaren, učinio bi svaki prostor nedovoljnim za prikazivanje. Bez želje da prejudiciramo događaje, napominjemo da su svi bili svesni da ovo ne sme biti kraj, i da, kao prvo, izložba treba da postane ptica-selica...


1 Danska lična imena i toponime, kao i zvanične nazive institucija, u tekstu ćemo ispisivati kako se izgovaraju. Koliko je to uopšte moguće, jer danski jezik obiluje muklim glasovima i diftonzima koje u srpskom tekstu nismo bili u mogućnosti da predstavimo fonetski, odnosno gra-fički, kao što je „o“, nešto između o i e. Opredeljujemo se dosledno za glas „o“. Originale navodimo pri svakom prvom pomenu takve reči - uvek u zagradama. Izuzetak je naslov u kome, radi rasterećenja, toponim navodimo prema načinu izgovora. U zagradama se, kao drugo po redu, ponekad nalazi i englesko čitanje toponima.Izuzetak čini spisak imena danskih umetnika na početku teksta, kada ih navodimo samo u originalu.
2 Ibid
3 Valja reći da ni u izuzetno razvijenoj zemlji, koja veoma poštuje tradiciju, ipak nije lako da se obezbedi novac za umetničke poduhvate. Dvema organizatorkama, Line Nor i Uli Mesen, bila je potrebna gotova čitava godina da zaokruže finansijsku konstrukciju.Može se samo zamisliti visina iznosa, imajući u vidu da je on, u jednoj od najskupljih
zemalja Evrope, potpuno pokrio putne i boravišne troškove, ulaznice za muzeje i pozorište, lokalni prevoz – za sve učesnike! Razume se da dugujemo najdublju zahvalnost za gostoljublje, toplo iskazano od svih na više načina, za dobru volju i ukazivanje pomoći svih vrsta, ali i za ukazano bezrezervno poverenje, te se ovom prilikom iskreno zahvaljujemo.
4 Ime Ulla se u Danaca zapravo izgovara Ola. Mi ćemo se, ipak, držati izgovora Ula, kako je uobičajeno zovu u Srbiji.
5 Te podatke saznajemo iz intervjua objavljenog u dnevnom listu Borsen, 10. avgusta 2009. koji je Las Morel, povodom izlaska njegove nove knjige, dao novinaru i piscu Gregers Dirckinck-Holmfeld-u. Mi smo ga proči
tali u on-line obliku.
6 Ovaj tekst je, osim zadovoljstva autorke da ga napiše, i deo moralne obaveze da valjano i analitički izvesti o događaju, uvažavajući njegov višestruki značaj.