Ivana Maksić
STAROENGLESKE ZAGONETKE: POVINOVANjE PRAVILIMA IGRE ILI NjIHOVO RUŠENjE

Stihotvorstvo je bilo veoma razvijeno među Anglosaksonima1. „Čak i delimično sačuvani zapisi koji su nam danas dostupni pokazuju da su Anglosaksoni do kraja prvog milenijuma stvorili poetski korpus neuporediv sa ostalim delom Evrope.“2 Poetske veštine skopa3 bile su visoko kotirane i nagrađivane u anglosaksonskom društvu. O tome saznajemo iz mnogih delova korpusa staroengleske4 poezije gde se govori o privilegijama skopa. U nekim pesmama (Deor, Widsith5), pesnička persona sebe opisuje kao nekog ko je „gospodaru drag“, a za svoju poziciju u društvu kaže da je veoma cenjena i uvažena. Staroengleska poezija je retko rimovana, ali ima neke druge, možda čak poetski superiornije i raritetnije odlike, koje je čine jedinstvenom i neponovljivom. Neke od tih odlika, kao što su aliteracija6 i razne poetske stilske figure, biće analizirane i razmatrane u sklopu staroengleskih zagonetki, jer su to odlike koje nisu zaobišle ni njih.

Proučavaoci staroengleske poezije izdvajaju njena tri bitna svojstva: „značaj poezije u stvaralačkim i društvenim događajima, koherentnost i relativnu stabilnost njene forme tokom dugog vremenskog perioda i razliku između odlika poezije koja je usmeno prenošena i one koja je zapisana.“7 Veoma važan uticaj na formiranje anglosaksonskog unikatnog poetskog korpusa čini sama priroda staroengleskog jezika. Staroenglesko poetsko nasleđe je deo starogermanske pesničke tradicije koja se često opisuje kao „naglašena, akcentovana, ukratko: čije je glavno obeležje upotreba aliteracije na prvom naglašenom slogu u svakom polustihu.“8 Osim što aliteracija doprinosi očiglednoj poetičnosti, ona ima i jednu krajnje pragmatičnu ulogu i služi kao mnemoničko sredstvo, čime olakšava pamćenje i usmeno prenošenje. Kad je u pitanju anglosaksonsko stihotvorstvo i versifikacija, treba znati da je „starogermanska sklonost ka aliteraciji, bez obzira da li je potpuno autentična ili delom preuzeta od Kelta, Latina, ili i jednih i drugih, doživela svoj najpotpuniji procvat u germanskim jezicima, naročito u staroengleskom, a taj procvat je takav da se ne može porediti ni sa jednom tradicijom sa kojom su stari Germani došli u kontakt.“9 Ovako olakšano prenošenje usmene tradicije, bilo je posebno važno u „diskurzivnim društvima“10. „Arhaični model tog društva predstavlja grupa onih rapsoda koji poseduju znanje epova koje treba recitovati ili eventualno varirati ili transformisati. To znanje koje je služilo ritualnom recitovanju, bilo je zaštićeno, branjeno i čuvano unutar određene grupe na osnovu izuzetnih sposobnosti memorisanja.“11 Jasno je koliki je značaj ovih sposobnosti bio u društvu u kojem, kako Fuko tvrdi, „uloge govornika i slušaoca nisu bile uzajamno razmenjive.“12

U bogatom opusu staroengleskih književnih dostignuća, zagonetke bude posebno interesovanje i često se analiziraju iz najrazličitijih aspekata.

Zagonetke su jedan od najstarijih, gotovo iskonskih, univerzalnih kulturoloških fenomena. „Pošto one uglavnom opisuju neku „stvar“ kroz odnose sa drugim stvarima,

antropolozi i etnolozi su ih često uzimali kao ključ za uvid u prirodu mentalnih predstava i veza koje vladaju među njima, a koje članovi određenog društva uočavaju među elementima materijalnog i nematerijalnog sveta.

Smatra se da nam upravo zagonetke mogu dati korisne informacije o kulturološkim obrascima određene zajednice i njihovim pogledima na svet.“13 Rečju, da bi se neka zagonetka rešila, potrebno je znati dosta o kulturološkoj pozadini u kojoj je ona nastala, razumeti time i prirodu veza među mentalnim predstavama i konotacije koje određene predstave same po sebi ili u vezi sa drugim predstavama mogu imati. Zagonetke su prisutne kao deo nasleđa raznih naroda, u različitim kulturama i civilizacijama, pa se može zaključiti da su one univerzalan socio-lingvistički fenomen. Poznato je da su mnoge kulture sačuvale svoju tradiciju zagonetki. Međutim, najpoznatije su svakako tradicije zagonetki Anglosaksona i Vikinga. One nam pružaju krajnje neobične, neretko bizarne predstave čak i za svakodnevne, upotrebne predmete, i tako utiču da ih sagledavamo u posve drugačijem svetlu i kontekstu. Upravo u staroengleskim zagonetkama, objekti se nanovo stvaraju „uspostavljajući potpuno nove veze među sobom, čineći tako izazov našem pogledu na svet.“14 Moramo imati u vidu da je ovaj novouspostavljeni svet objekata, mentalnih predstava i veza među njima, delo onog ko zagonetku smišlja (skopa). On ima potpunu kontrolu nad situacijom, ili zato što je sam smislio zagonetku, ili pak zato što je kroz igru već jednom prošao, u slučaju da je zagonetku od nekog ranije čuo. On je u toj igri na mestu nadređenog igrača, neretko i manipulatora, jer u oba slučaja zna odgovor. Onaj kome se postavlja zagonetka, slušalac, stavljen je pred izazov da „otkrije vezu koju onaj koji postavlja zagonetku ima na umu“15. Neretko taj „nadređeni igrač“, osoba koja je smislila i postavila zagonetku, predstavlja potencijalnu opasnost, njenim zahtevima nije lako udovoljiti. Takva je i mitološka Sfinga koja je, prema starogrčkoj legendi, postavila zagonetku na koju niko pre Edipa nije znao odgovor. Ova pozicija onog koji smišlja zagonetku a koji je u isto vreme i dželat, osoba koja odlučuje o nečijem životu ili smrti, tako što postavlja zagonetku koju je teško, nekad i nemoguće rešiti, predstavlja mračnu, mističnu moć koju onaj koji postavlja zagonetku ima u odnosu na onog koji odgovara. U raznim kulturama, pa i anglosaksonskoj, ljudi su tokom srednjeg veka uz vatru na svojim ognjištima smišljali zagonetke tokom više od pet vekova. Nordijska mitologija kazuje nam o bogu Odinu16 koji je pobedio na takmičenju zagonetki tako što je postavio jednu na koju niko sem njega nije mogao dati odgovor. Na taj način je Odin ustoličen kao gospodar smišljanja zagonetki. Zagonetke se mogu naći i u Bibliji, u starozavetnoj priči o Samsonu17, a u jednom poglavlju Tolkinovog Hobita, Bilbo Baginz pobeđuje Goluma u igri postavljanja zagonetki, i tako spašava život18.

Osim ove njihove mračnjačke, tamne strane, zagonetke služe i za zabavu, one izoštravaju naša čula i percepciju sveta oko nas. „Onaj koji smišlja zagonetke, pesniku je nalik. On crpi svoju građu iz čitavog predmetnog sveta, materijalnog i nematerijalnog, a iz te građe tvori nove kombinacije, „reciklira“ izbledele, previše korišćene, upotrebne ostatke naše svakodnevice, a donosi zauzvrat nove produkte koji ponekad uzrokuju podsmehe i negodovanje, ali često zabavljaju i oduševljavaju svojim nesputanim, oštroumnim spojem glasovnog sazvučja sa semantičkim „neslaganjem“. Naše se iskustvo i percepcija konstantno menjaju kao posledica ovih usputnih-asocijacija“.19

U Kembričkom rečniku engleskog jezika nalazimo da je zagonetka „vrsta pitanja gde se nešto opisuje na komplikovan i zamršen način, a zauzvrat se dobija vispren i zanimljiv, zabavan odgovor“.20 Svaka zagonetka ima u sebi kognitivan aspekt. Onaj ko rešava zagonetku mora biti domišljat, mora imati izvanrednu moć zapažanja. Čini se da su se Anglosaksoni sa posebnim žarom posvećivali umnim igrama i smicalicama. Dokaz za to jeste veliki broj reči u staroengleskom vokabularu koje se odnose na određeni kognitivni aspekt ili veštinu. Naime, u staroengleskom ih ima bar osamnaest: „ frod, fer., onh.le, degol, cunnan, dyrne, hyge, hygecraft, hylest, heort, .encan, gleaw, sceolon, giedd, mod, sawol, heofodgimme, wis, snot(t)or, wat, swican” neki su od njih.

Zagonetka se, po pravilu, sastoji od šablona, najčešće iz dva dela: pitanja i odgovora. Staroengleske zagonetke, pak, ruše čak i ovo osnovno pravilo, samim tim što na njih ne postoje konačne, definitivne odgonetke, tačnije, one nisu sačuvane. Klasična definicija zagonetke, takođe, tvrdi da su dobre zagonetke po pravilu koncizne, jezgrovite, slikovite, a da je njihov ritam sličan haiku poeziji i njoj sličnim formama koje su svedene na jednu dominantnu predstavu, sliku. Nasuprot tome, staroengleske zagonetke se vrlo retko sastoje od jednostavnog, a gotovo nikad kratkog opisa određenog predmeta, već su to, mnogo češće, prilično dugi odeljci neosporne poetske lepote. Primeri poetskih odeljaka u kojima je prisutna prozopopeja21 problematizuju i samo definisanje zagonetki, jer nas nagone da verujemo da one nisu bile zasebna vrsta u staroengleskoj književnosti. Takav jedan odeljak nalazimo u staroengleskoj pesmi (poemi) San o raspeću (The Dream of the Rood). Ovaj kraći spev se smatra ranim oblikom alegorične poezije u obliku snoviđenja. Po načelu asocijacija, u njemu se smenjuju pesničke persone, čas govori pesnik, čas samo raspeće.

..t w.s geara iu - ic ..t gyta geman – /..t ic w.s aheaven

holtes on ende/ astyred of stefne minum. Genaman me ..r/

strange feondas,/ geworhton him ..r to w.fersyne, heton me/

heora wergas hebban;/ b.ron me ..r beornas on eaxlum, o.

..t hie me/ on beorg asseton;/ gef.stnodon me ..r feondas

genoge. Geseah ic/ .a Frean mancynnes/ efstan elne micle,

..t he me wolde on gestigan.

That was very long ago – I remember it still –/ that I was

cut down at the forest edge/ stirred from my root. Strong enemies

took me there,/ made me into a spectacle there for themselves,

ordered/ me to lift up their criminals;/ men carried me

there on shoulders, until they set me on a hill;/ many enemies

fastened me there. I saw when the Lord of mankind/ hastening

with great courage, that he intended to climb to me.22

Beše to jako davno, ali još se sećam/ – da sam posečen na ivici šume,/ otrgnut od korena svog. Snažni me neprijatelji odneše,/ od mene za sebe predstavu napraviše, narediše/ mi da na sebi nosim njihove prestupnike,/ ljudi me na svojim plećima nosiše, dok me na nekoj gori ne postaviše,/ mnogi me neprijatelji tu svezaše. Videh kako je Božiji sin/ sa velikom hrabrošćužurio, spremajući se da se na mene popne.23

Ovaj poetski odeljak bi se mogao tretirati kao zagonetka iz više razloga, pre svega zbog personifikacije (prozopopeje) koja je jedna od glavnih karakteristika staroengleskih zagonetki. Jasno je da se u odeljku radi o krstu na koji je Hristos raspet. Postoje mnoge staroengleske zagonetke koje se ni po kompoziciji, ni po strukturi ne razlikuju bitno od citiranog odlomka. Čini se da cilj staroengleskih zagonetki nije uvek bio u domenu klasičnog pitanja-odgovora. Dokaz za to možemo naći u činjenici da su ponekad opisi određenih predmeta u zagonetkama toliko opširni, dugi i prepuni detalja da oni sami nude odgovor, odgonetku. Najveći paradoks u igri kada govorimo o zagonetkama vezan je za rušenje njene forme. Ako je odgovor suviše očigledan, on onda igru odgonetanja osujećuje, čini nebitnom.

Staroengleske zagonetke neretko obiluju seksualnim aluzijama koje se izražavaju najpre kroz jaku dvosmislenost. Njihova čar leži u upotrebi određene dvoznačnosti, a odgovori koji su dati podsećaju na autocenzuru. Jedno je rešenje predloženo, ali se drugo ima na umu. One su često obeležene određenom ritmičnošću.

Ic on wincle gefr.gn weaxan nathw.t

þindan ond þunian þecene hebban

on ..t banlease bryd grapode

hygewlonc hondum hr.gle theahte

þrindende þing þeodnes dohtor.

Čuvena zagonetka za koju se pruža rešenje „testo” na modernom engleskom bi glasila ovako:

I have learned that something grows in the corner,/ swells

and expands, has a covering;/ on that boneless thing a woman

grasps/ around with hands, with a garment/ the lord‘s daughter

covered the swollen thing.“24

Saznah da nešto u uglu raste,/ nadima se i buja, kožicu ima./ Tu beskoštanu stvar žena čvrsto rukama steže,/ tkaninom je kći gospodara prekrila tu nabreklu stvar.25

Na primeru ove zagonetke nam se jasno predočava nepremostiv jaz koji postoji između staroengleskog originala i prevoda na moderni engleski jezik. Nije teško uočiti nemogućnost da se u prevodu na moderan engleski jezik ostvare poetska lepota i melodičnost, karakteristične za staroenglesku poeziju uopšte. Ta poetska lepota je proizvod aliteracije, koja nije prisutna u prevodu na savremeni engleski, štaviše teško je ostvarljiva. Nažalost, kada se jednom prevede, svaka staroengleska zagonetka se automatski lišava svoje poetičnosti. Nasuprot njoj, njeno svojstvo postaje prozaičnost, bezličnost iskaza. Ova zagonetka, poznata u korpusu kao Zagonetka br. 43, je pravi primer lascivnog, karakteristike mnogih staroengleskih zagonetki, iako je ovde kao rešenje dato „testo“.

Uobičajena uvodna formula staroengleske zagonetke je: „Videh čudo” ili „Ja sam čudo” (Ic eom wunderlicu) ili „reci, pitaj ko sam” (ac hu, saga me hwylc). Ove formule nisu samo klišei, one potpomažu ponovnom „otkrivanju” predmeta o kome govore, a slušaoce nagrađuju novim pogledom na stvari koje se inače smatraju običnim, svakodnevnim. Ponekad se javlja i ustaljena formula „Frige hw.t ic hatte” (ask what I am called), „pitaj kako mi je ime” ali je prozopopeja gotovo uvek prisutna.

Staroengleske zagonetke (Aenigmatas) se nalaze u Ekseterskoj knjizi. Ona datira od sredine desetog veka i verovatno ju je u Eksetersku biblioteku doneo prvi biskup Ekseterske katedrale, Leofrič. „Okrugle mrlje na koricama ukazuju da se rukopis koristio kao podmetač za pivske krigle, izdubljenja od dleta pokazuju da je korišćen prilikom sečenja, preživeo je bar jedan požar a nekoliko puta je dobro pokisao. Mnogi pasusi su nečitljivi, neke stranice nedostaju, a nekima je redosled ispremeštan.

Ponekad se teško može reći gde je kraj jedne, a gde početak druge zagonetke. Odgovori (odgonetke) nisu uključeni.”26 Pošto je Ekseterska knjiga u priličnoj meri oštećena, ne možemo znati koliko je zagonetki originalno sadržavala. Zagonetke ne sadrže naslove niti rešenja, što ih čini još većom enigmom i fokusom naučnih rasprava. Neke zagonetke u sebi sadrže rune, što nam govori da su oni koji su ih čitali, slušali ili zapisivali, znali za njih, ili su se jednostavno zanimali za futhorc27.

Upotreba runa je u Britaniju stigla sa Germanima, sa prostora Skandinavije, u periodu do V veka n.e. Nakon IX veka n.e. rune se veoma retko koriste, osim kao stenografsko sredstvo. Pre toga, rune su bile usko povezivane sa magijom, ritualima, mistikom. Bitno je naglasiti da kada se rune nađu u zagonetkama, njihova je upotreba lišena magijskog, svedena je na igru. Često je početno slovo zagonetke zamenjeno runskim, koje daje odgonetku.

Tokom devetnaestog veka mnogi lingvisti, antropolozi i književni kritičari su proučavali staroengleske zagonetke pokušavajući da ih klasifikuju, nađu konačna rešenja za njih. Upravo su tada sve ekseterske zagonetke klasifikovane u pet grupa, pri čemu svaka predstavlja zasebnu oblast, polje interesovanja. To su: grupa zagonetki o planetama i zvezdama (sunce, mesec), o prirodnim pojavama i godišnjim dobima (inje, grad, zima, nepogoda), o zemaljskim stvorenjima (labud, gavran), o svakodnevnim upotrebnim predmetima (medovina, harfa). Poslednja, najinteresantnija grupa zagonetki je ona o neobičnim stvorenjima i predmetima (Biblija, knjiški moljac, jednooki prodavac belog luka). Stil kojim su zagonetke pisane varira. On je uvek u vezi sa predmetom na koji se u zagonetki cilja. Tako je zagonetka o nepogodi pisana uzvišenim, visokoparnim tonom, kojim se naglašava da se na sile prirode ne može uticati, dok je ona o knjiškom moljcu napisana u ironičnom tonu i cinično upućuje na poruku da se moljac najeo knjiga, ali nije postao ni malo pametniji:

Mo..e word fr.t. Me ..t .uhte

wr.tlicu wyrd, .a ic ..t wundor gefr.gn,

..t se wyrm forswealg wera gied sumes,

.eof in .ystro, .rymf.stne cwide

ond ..s strangan sta.ol. St.lgiest ne w.s

wihte .y gleawra, .e he .am wordum swealg.

A moth ate words. I thought that was a marvelous fate, that

the worm, a thief in the dark, should eat a man‘s words, his

brilliant language and its sturdy foundation. Not a whit the

wiser was he for having fattened himself on those words. 28

Moljac jeo reči. Mišljah da čudna je sudba to, da jedan crv, lupež u mraku, jede slova ljudi, njihov divan jezik i stameno štivo. Al’ ni zrno pametniji nije on, premda se rečima natovio.29

Mnogi književni kritičari se slažu da zagonetka o knjiškom moljcu oštro kritikuje učenjake i kvaziintelektualce. Ona podseća na basne u kojima su često ljudske mane, nedostaci i poroci izvrgnuti ruglu kroz glasove personifikovanih životinja koje ih predstavljaju. Pri tom je uvek određena osobina, ona koja ima za cilj da se ismeje, dominantna, hiperbolisana.

Čitav korpus anglosaksonske poezije (elegije, herojska i religiozna poezija, epovi) predstavlja čudesnu sintezu paganskih i hrišćanskih elemenata, ali su zagonetke sasvim sigurno najmanje pretrpele cenzuru hrišćanstva. Najuočljiviji dokaz prisustva hrišćanskih elemenata nemamo u samoj tematici zagonetki, već u stilu kojim su pisane, pa se tako često naglašava da sva bića moraju da prođu kroz muke i patnju da bi postala ono što jesu. Veliki broj staroengleskih zagonetki jesu prevodi sa latinskog jezika ali „čak i u primerima kad je zagonetka ništa drugo do veran prevod latinskog originala, germanski pesnik, skop, je obogaćuje samom specifičnošću svog govornog jezika.”30 „Nužno posvećivanje pažnje ponavljanju zvukova i ritma u poeziji povećava i naglašava važna fonološka svojstva jezika na kome je nastala, dok sam književni žanr podrazumeva osetljivost za ona jezička svojstva i šeme koje nisu prisutne u prozi.”31

Jedna od umetnički najuspelijih sasvim je sigurno zagonetka o harfi. Melodija i ritmičnost ove zagonetke su čudesni i omamljujući. U njoj se nižu glagoli koji hronološki opisuju način na koji je harfa nastala od drveta. Melodija zagonetke se približava melodiji harfe, sve zahvaljujući onomatopeji odabranih reči:

„corfen, sworfen, cyrred, thyrred,/ bunden, wunden,

bl.ced, w.ced,/ fr.twed, g.twed, feorran, l.ded,/ to durum

dryhta.”32

Reči ovde nemaju čvrstu sintaksičku vezu, ali je ponovljenim glasovima dočaran zvuk samog instrumenta.

Staroengleske zagonetke pružaju dragocen uvid u staroengleske običaje i način života. U njima otkrivamo duh Anglosaksona, njihov svet mentalnih predstava i veze među njima. Staroengleske zagonetke daju neprocenjiv materijal za različite analize i mogu se promatrati iz najrazličitijih uglova: od čiste zabave do lingvističkih i etnoloških poduhvata. Jedan deo zagonetki se poetskom lepotom ne razlikuje od najlepših delova Beovulfa ili staroengleskih elegija. Naposletku, staroengleske zagonetke su najbolji dokaz slobodoumnosti koja je karakterisala Anglosaksone, čiji jezik i poezija stolećima uspešno odolevaju svim pokušajima da se uklope u učenjačke, bilo lingvističke, bilo književne modele i podele. Upravo zbog toga je naša analiza kao i proučavanje staroengleskog literarnog nasleđa otvorena za ponovna čitanja i reinterpretacije.

1 Pod terminom „Anglosaksoni”, podrazumevaju se plemenski savezi Angla, Saksa i Juta (kao i Frizijaca) koji stupaju na tle Britanije nakon rušenja Zapadnog rimskog carstva (476. n.e.) kada počinju najezde varvara. Ova se godina uzima i da obeleži kraj Starog veka. Nakon što su Anglosaksoni stupili na tle Britanije, ona ponovo postaje paganska, premda se pokrštavanje već desilo u rimskom periodu. Prethodno pokršteno (keltsko) stanovništvo velikim delom je izbeglo u današnje delove Irske, Škotske, Velsa i ostrva Man. Anglosaksoni su pokršteni tokom 7. veka n.e. Proces asimilacije bio je dug i naknadno prekidan haranjima Vikinga. Kako je prozno stvaralaštvo Anglosaksona bilo pod uticajem crkve (prepisivačke manastirske škole) i latinskog jezika, to je staroengleska poezija bolji i sadržajniji izvor za uvid u staroenglesku književnost i njene odlike.

2 Donka Minkova, Alliteration and Sound Change in Early English, Cambridge University Press, UK, 2003, str. 4 (Napomena: sve citate Minkove koji će se pojavljivati u tekstu, prevela je Ivana Maksić).

3 Iako etimologija reči skop (scop) nije sasvim razjašnjena, njeno značenje se sa sigurnošću zna (pesnik, minstrel, pevač). Reč scop može imati etimološke veze sa staroengleskim glagolima sceppan, scyppan sa značenjem oblikovati, stvarati. Osim toga, ovaj koren je bio jako produktivan u staroengleskom jeziku (sceop-gereord- pesnički jezik, scoplic-pesnički itd.)

4 Izjednačavanje prideva staroengleski i anglosaksonski je uskonaučno gledano – opravdano. Pridev „anglosaksonski“ ovde ima usko značenje (hronološki i kulturološki obojeno); dakle, ne uzima se njegova današnja upotreba da označi deo zapadne civilizacije koja govori engleskim jezikom. Termin  staroengleski“ je u upotrebu uveden u XIX veku, kada je izvršena podela na stari, srednji i moderni period u razvoju engleskog jezika.

5 Widsit (Wi.-sith), onaj koji daleko putuje.

6 Aliteracija vezuje naglašene slogove naglašenih reči u stihu (dva polustiha).

7 Donka Minkova, Alliteration and Sound Change in Early English, Cambridge University Press, UK, 2003, str. 2.

8 Ibid.

9 Ibid., str. 8.

10 Termin uveo Mišel Fuko (videti: Poredak diskursa, pristupno predavanje na Kolež de Fransu, Karpos, 1970, Loznica, 2007.)

11 Ibid., str. 31.

12 Ibid.

13 JohnM. Dienhart, A Linguistic Look at Riddles, Journal of Pragmatics 31, Elsevier, Denmark, 1999, str. 96. (Napomena: sve navedene citate prevela je Ivana Maksić.)

14 Ibid., str. 98.

15 Ibid., str. 99.

16 Odin (Woden) se uglavnom poistovećuje sa glavnim, vrhovnim bogom (nešto poput starogrčkog Zevsa). Međutim, neki smatraju da je on bog vetra, nikako neba, dakle: nešto kaoMerkur (grč. Hermes). Lukav, zlurad i opasan, bog smrti, čaranja i ludosti, uglavnom je predstavljen u liku jednookog starca u plaštu.

17 Samson je nadmudrio Filistince zagonetkom o lavu i košnici (Knjiga Sudija 14:5-18)

18 Bilbova zagonetka je krajnje problematična i svodi se na pitanje: šta imam u džepu (magičan prsten), i pre bi se mogla tumačiti kao iskrivljeno zagonetno pitanje.

19 JohnM. Dienhart, A Linguistic Look at Riddles, Journal of Pragmatics 31, Elsevier, Denmark, 1999, str. 123.

20 Cambridge International Dictionary of English, CUP, 2001.

21 Najstariji tip stilske figure, vrsta personifikacije (govor u prvom licu jednine), potiče još od indijskih vedskih himni.

22 Odeljak i prevod na savremeni engleski uzet iz: Crystal 1995, citiran u Slobodanka Đolić, The English Language, The Story of Its Development, Zavet, Beograd, 2002, str. 43.

23 Prevela Ivana Maksić

24 Riddle # 43, Translation from Michael Delahoyde, Anglo-Saxon Riddles, Washington State University, dostupno na : http://www2.kenyon.edu/AngloSaxonRiddles/Riddles/Riddle43.htm [4.10.2010.]

25 Prevela Ivana Maksić

26 Karl Young, Notes and Translations of Karl Young, Anglo-Saxon Book Riddles, dostupno na: http://www.thing.net/~grist/ld/young/ky-bkrid.htm [4. 10. 2010.]

27 Runski alfabet, naziv potiče od prvih sedam slova alfabeta.

28 Dostupno na http://en.wikipedia.org/wiki/Riddle [4. 10. 2010]

29 Prevela Ivana Maksić

30 Donka Minkova, Alliteration and Sound Change in Early English, Cambridge University Press, UK, 2003, str. 5.

31 Ibid., str. 6.

32 Sečena, svinuta, svedena, sušena, vezana, varena, izbeljena, umekšana, ukrašena, ulepšana, izdaleka donošena u kuće plemenitih ratnika. (prevod na srpski – Sonja Dekanić-Janoski). Primer zagonetke je naveden u knjizi Kritička istorija stare engleske književnosti, iste autorke, Nova Svetlost, Kragujevac, 1999.