Slađana Milinković
SVET BURANSKIH PESAMA

Sama pomisao na srednji vek uglavnom asocira na stereotipnu viziju mračnog, strogog i svake radosti lišenog doba, u kom je običan čovek pod teretom svakodnevnog života, s teškom mukom prehranjivao porodicu (od svakako mnogo gladnih usta), i pri tom bacao tek plašljivi pogled preko ramena u pravcu komšija i (ne)namernika, ne bi li ga negde pomenuli pa on, ni kriv, ni dužan, završio na lomači, ili pod prismotrom budnog oka crkve, koja je očajna pred neminovnošću naučnog napretka gubila „čvrsto tle” pod svojim nogama, te nije prezala od nametanja vizije još crnjeg mraka u kom se inače živelo. Osim slika sveopšteg sivila, nameću se i one kojima dominiraju zaraze, svakovrsne boleštine i smrt – najčešće kao posledica ovozemaljskih grehova i neobrazovanja – kao i neizostavnog stalnog straha od večne kazne usled moralnog zastranjivanja i iskušenja puti – eufemistički rečeno.

Kao što to obično i biva sa stereotipima, i ova slika je netačna i ima tek malo veze sa pravim stanjem stvari u doba poznatom pod etiketom „mračnog srednjeg veka“. No, ne treba zaboraviti da su se vremena sa svim ovim ipak izborila. Nisu mirovali geografi, matematičari, hemičari, vizionari i ostali, i premda je poneki Nikola završio na lomači, bilo je i kopernikanskih obrta, koji su spremni dočekali doba humanizma, renesanse i prosvećenja. Bilo je važno „samo” paziti kad se, pred kim i šta govorilo (a kad to nije bilo tako?) – te se, verovatno, umesto današnjih priča o vremenu i fudbalu, po krčmama i sličnim prikladnim mestima, gde su i ljudi od čiste vere umeli da se opuste, pričalo o, za to doba životno važnim temama, ali i svakovremeno važnoj ljubavi, sreći i radosti, budući da nisu imali internet, mobilnu telefoniju i televiziju koji nameću politiku, alijenaciju, odricanja od kulture i smislenog života. Hm? Pa, sad se nameće pitanje koje je doba mračnije? No, prepustimo to sociolozima. Rasvetlimo, barem, zašto se kaže „mračno“?

Zato što je bilo i trebalo ostati pod velom tajanstvenosti, dok se crkva ne snađe i ne pregrupiše svoje redove, te se nije smelo gledati kud ne treba, progovoriti, a kamoli nešto zapisati. E zato je mračno, jer nema dokaza i.e. malo je šta sačuvano zapisano da bi se slika mogla jasnije sagledati, pa su danas naučnici „u mraku” kad bacaju pogled unazad, i logično, onda je i dotični srednji vek mračan. Šalu na stranu, a istine radi, ostaje pitanje da li se zaista, i koliko nije pisalo?

Nakon deset vekova sigurne dominacije, plamen koji je crkva održavala višedecenijskom mukotrpnom borbom, buknuo je u požar. Nakon sesija destrukcije i dekadencije koja je sledila nakon propasti Rimskog carstva, čovek, umoran od hvatanja za slamku opstanka u svakodnevnom životu, nije imao mnogo snage za bilo šta drugo, sve dok se one, vremenom, nisu obnovile. A tada, nije se samo pomolio iz sivila, već iskočio iz sopstvene slike života, usled svaopšte ekspanzije ljudskog duha, ali ne pod uticajem crkvenog učenja, već raskinutih okova nauke, što će rezultovati humanizmom i renesansom svih pravih vrednosti. (Dok se i one ne premore i pokvare, ali dobro, de, ostavimo to sociolozima.) Bilo je to doba intenzivnih intelektualnih aktivnosti, kreativne energije, umetničkih genija, velikih strasti, duhovnih i telesnih – doba koje s pravom nazivaju Aprilom u godini evropske civilizacije.

Svakako da je i dalje nad svim događanjima budno motrila crkva, ali ni ona se više nije mogla tako uspešno, poput strogog roditelja sa nestašnim detetom, nositi sa inteligencijom u zamahu, koja je po danu sticala nova znanja, dosežući dalje visine naučnih dostignuća, a s večeri, kad bi svetlost pod kojim su nerešena naučna pitanja i problemi rasvetaljavani, zamenile kafanske baklje, nadoknađivala propušteno. Ne treba zaboraviti da je crkva vekovima bila uporište civilizacije, etablirajući organizaciju društva iz haosa, u koje je bilo upalo, i vaspostavljajući ljudsko milosrđe nakon ostataka varvarske okrutnosti. Teško je iz današnje perspektive sagledati u pravom – nepomućenom svetlu – životno važnu ulogu crkve u životu običnog čoveka u srednjem veku. Ona mu je bila i otac i mati, brinula za njegovu dušu i motrila na njegove fizičke potrebe. I što je još važnije, omogućila mu je nadahnute vizije raja i mogućnosti boljeg života od onog koji je svakodnevno vodio. No, kako bi pedagozi danas ovome imali šta da prigovore, tako je i benevolencija crkve, poput prestrogog i odveć doslednog roditelja, dozlogrdila nadahnutoj studentariji, koja je oduška našla u onom što bismo mi danas nazvali bećarcima. Neke su i zapisali. Toliko o mraku.

U to je vreme, kao proizvod burnih društvenih promena, nastalo poddruštvo zabludelih intelektualaca, otkačenih literata, kvazi patrona i nosilaca čudnih zanimanja kojima su se bavili da bi egzistirali. Neki su bili studenti koji još nisu dovršili svoju edukaciju, putujući od kuće do univerziteta, tražeći sebe između nekoliko univerziteta, ili čak lutajući nakon neuspeha da se na tom putu pronađu. Bilo je i sveštenika koji se se, bez nameštenja ili novca da održe neku poziciju od adekvatnog uticaja, predavali lutanjima u potrazi za željenim. Naravno, i onih koji su ne mogavši da se uklope u okruženje manastirske komune, bili ekskomunicirani od svoje braće koji su u tome uspeli. Svakako je bilo i onih smutljivaca i odmetnika, koji su koristeći odoru kao zaštitu, postajali večiti putnici (ne)namernici1. To je bio svet autora i auditorijuma buranskih pesama.

I tako, uvek je bilo lakše ući na nečije imanje ili u krčmu i dobiti tanjir čorbe ili čašu vina, što je pojava zanimljivija, zabavnija. A ako je reč o krčmarevom vinu, čaša bi češće bivala puna, nego prazna, ako bi putnik umeo da društvo razgali šalama, pesmom i svirkom, pre nego klasičnim obrazovanjem i dubokoumnom mudrošću – pogotovo ako su stihovi bili dirljivi, muzika poletna, putnik je još na rastanku mogao dobiti prenoćište u štali, ili ogrtač na polasku. U društvu je svakako bilo i onih dovoljno pismenih, ili treznih, da se takvi doživljaji i zapišu.

KORPUS CARMINA BURANA

Očigledno su ovakvi rukopisi vekovima zaista i postojali, jer o tome svedoče primeri do danas sačuvanih.

Istraživači nisu saglasni u vezi sa autorstvom, datiranjem, ni kvalitetom koji varira od početničkih pokušaja do prave poetske virtuoznosti, ali svakako ostavlja prostora za istraživanje i razmatranje. Neke od ovih pesama sakupljene su u korpus takozvanih Buranskih pesama oko 1250. godine, a među njima je, teškom mukom, identifikovano dve-tri rukopisne predaje, a daleko više autorskih ruku, na osnovu analize stanja rukopisa, iluminacije u nekim, i svakako, dragocenih zapisa na marginama.

Danas znamo da su ove pesme svakako bile namenjene pevanju, zahvaljujući nekim dijakritičkim znacima u tekstu, iako je muzika za ove stihove izgubljena. Kako su manastiri u to vreme bili uobičajena mesta za čuvanje raznih rukopisa, tamo je završio i ovaj, poznat pod latinskim nazivom Carmina Burana, ali svakako nije mogao biti čuvan međ’ svetim knjigama, već negde indeksiran pod sekularnim rukopisima, zaturen, da bi ponovo oživeo početkom XIX veka.

Carmina Burana (lat. „pesme iz Bure”, po Bura sancti Benedicti, nem. Benediktbeuern, mesto u Bavarskoj) je rukopisna zbirka od preko dve stotine pesama s kraja XII i početka XIII veka. U ovom opusu su sabrana stihoklepstva studenata i sveštenika, verovatno mlađih, ali i iskusnijih, na srednjovekovnom latinskom, kasnolatinskom, starofrancuskom i srednjevisokonemačkom jeriku i predstavljaju veoma važan izvor za izučavanje evropske svetovne poezije. Pesme se dele na tri grupe: moralno-satirične, ljubavne i vinske, studentske pesme; ukrašene su lepim inicijalima i minijaturama u osam boja. Tematika pesama je različita: ljubav, priroda, lutajući život pesnika, mane višeg sveštenstva i kneževa. Prisutni su razni i veoma pomešani uticaji: Vergilija, Ovidija, nemačkih i francuskih narodnih pesama; dok se smenjuju lirski, epski i dramski elementi. Uz izvestan broj pesama zabeležene su još neodgonetnute neume2.

 REČ-DVE O SADRŽAJU I SUDBINI

Stihovi buranskog korpusa i po raznovrsnosti metričkog tipa i po širokom dijapazonu tematike, jesu odraz prizemnih želja, htenja i nadanja naročitog društvenog sloja, veoma bliskog crkvi i svetu obrazovanih ljudi, ali koji, zapravo, ne pripada ni jednom, već egzistira na ivici. Oni su spontani izraz raspusne i raskalašne mladosti u potrazi za doživljajima koje svakodnevni život sivog srednjeg veka nije omogućavao. Tu ne treba tražiti, ili očekivati, neku literarnu veličinu, metričku virtuoznost, ili ih posmatrati kroz prizmu sveprisutne ideje patrističkih spisa – jer oni to nisu. I upravo je ova činjenica, koju su neki istraživači smetnuli s uma, zamerajući bezbožničku notu sakupljenim pesmama, ključ za njihovo dublje razumevanje i gotovo materijalizujući opalescenciju, ali u podkontekstalnom smislu. Zahvaljujući stihovima, pred našim očima oživljavaju likovi jednog za srednji vek sasvim drugačijeg sveta, šarolikog, raznobojnog, veselog i razuzdanog, duboko senzualnog i toliko bučnog da gotovo možemo i da ih čujemo. To je ono što ove stihove čini živim i dragocenim za istoriju umetnosti i književnosti u svakom pogledu, i ne bismo nikako smeli i danas biti toliko uskogrudi u njihovom tumačenju, te im popout srednjovekovnih savremenika zamerati odstupanja od smerne moralnosti koju je crkva savetovala, te u tom svetlu i tumačiti sve slike koje stihovi reflektuju, već upotrebivši sve kulturne, istorijske i sociološke tekovine, rastumačiti značenjske naslage taložene vekovima.Makar onaj deo koji je Orf ozvučio, i dodao mu još jednu auditivnu dimenziju, iskusiti prepuštanjem doživljajima jednog vremena.

Pri tom se nikako ne sme izgubiti iz vida da ovaj korpus sačinjava preko 200 pesama, od kojih je Orf za svoju razvile su se u složen sistem koji je omogućavao razmerno potpun opis crkvenog pojanja. Na evropskom Zapadu, neume su posle XII veka zamenjene menzularnom notacijom, dalekim prethodnikom današnje notne, ali su se sve do XIX veka zadržale na pravoslavnom Istoku, i koristile se i u beleženju narodnog pevanja. Neume nalazimo i u slovenskim rukopisima. Najstariji poznati srpskoslovenski tekstovi sa vizantijskom neumskom notacijom potiču s kraja XIV veka, ali je najveći deo stare srpske crkvene poezije zabeležen bez neumske notacije, i melodije su se prenosile usmeno.

kantatu odabrao dvadesetak. One, dakle, nisu neminovno reprezentativni primerci čitavog opusa, već njegovog doživljaja umetničkog sagledavanja jednog momenta u široj slici vremena. Crkva, vazda budna i motreća nad nekontrolisanim instinktima (ili njihovom zadovoljavanju bez kontrole), bila je zaista strpljiva više od 200 godina. Ali, jedno je bilo žmuriti na povremene ispade „svojih” unutar zatvorene zajednice, a nešto sasvim drugo, teže svarljivo, ogluviti pred bardovima u mantijama koji po krčmama i pijačnim raskršćima blebeću o izazovima puti i pevaju ode bludi. I tako, sve dok „stvar” nije izašla na otvoreno, s  vremena na vreme su se pojavljivala nova izdanja, u kojima su svaki put prepisivači manastirskih škola nanovo uživali. Međutim, Salzburško veće je 1281. objavilo prepis u kom su oživeli razgolićeni sledbenici crkvenog učenja, i poklonici visokog obrazovanja, koji posećuju krčme, kockarnice i bludnice, obezbeđujući hleb poročnošću i kaljajući svoje redove. Ovo je nadišlo strpljenje crkve i ona je dekretom obznanila da će svaki čovek od mantije, uključujući i studente, koji bi pisao, pevao ili eventualno čitao ovakve bezbožničke i lascivne stihove, biti raščinjen i izgubiti privilegije ranga. Iznenađuje pri tom, što se crkva tek tada odlučila na tako ultimativan potez, jer je doba lutajućih studenata-pesnika, i bardova u mantijama završeno do 1250. godine, i ovaj se završni udarac na kraju XIII veka čini, u najmanju ruku, zakasneo.

U vreme kada Dante stvara na italijanskom, govornom, narodskom, a ne latinskom, jeziku nauke i kulture, koji se povlači u manastire i škole, a derivati vulgarnog latiniteta iz svakodnevnog života osvajaju umetnost i kulturu. Jezik je, kao i uvek svedočanstvo vremena, bio samo prenosilac. Bilo je samo pitanje vremena kada će doći do promene u idejama koje treba da prenese, i temama koje treba da opiše. Za ono što sledi, govorni jezik je bio potpuno prikladan.

 

I NA KRAJU

U odabiru sačuvanih pesama buranskog kodeksa, kakav je sačinio Karl Orf za svoju kantatu, stihovi mahom ljubavne tematike uokvireni su sa O, Fortuna, na daleko najpoznatijom odom varljivoj sreći, s kojom priča počinje i završava. Ne bez razloga, već upravo usled činjenice da je i ljubav nepredvidiva, neretko neuhvatljiva, a najčešće obeležena, uzdignuta ili skrhana, neumitnim hodom točka sreće. Kao uvod i podsetnik. A u međuvremenu, nižu se, u gradirajućem tonu, ljubavni stihovi promenljivog poetskog naboja, da bi kulminirali odom iskrenoj ljubavi u slavu čednosti i uzvraćenih emocija, u pesmi pod nazivom Pozdrav tebi, o predivna koja ima i prednaslov jer predstavlja reminiscenciju čuvenog srednjovekovnog mita o ljubavi između Florisa i Blanšiflore.

Verovatno u ono, ili u Orfovo vreme, još u naznakama – danas ova tema oličava iskonsko, večito pitanje, u savremenom izdanju veze muškarca i žene.

 

1 koje ne treba brkati sa hodočasnicima, krstašima, trgovcima i misionarima

2 Neume, ili neumska notacija (grč. neuma – znak) su srednjovekovni znaci za beleženje muzičke melodije. Izvedene su iz starih akcenatskih i drugih ekfonetskih znakova, a sastojale su se od kuka, zareza, crtica i njihovih kombinacija, koji su mnogo kasnije zamenili antički grčki način slavnog beleženja nota. U početku, neume nisu određivale tačnu dužinu tona, niti njegovu ritmičku vrednost, već su samo podsećale pevača na poznatu melodiju, odnosno upozoravale ga na njen uzlazni ili silazan karakter. Vremenom, Neki njihovi motivi inspirisali su muzičare, među kojima Karla Orfa koji je 1937. iz opusa Carmina Burana za svoju scensku kantatu odabrao dvadeset i pet pesama.