Miloš Simić
PERSIJSKA ROBINjA

Niko nije mogao znati da će moćnog Aleksandra, osvajača sveta i vladara Azije, Zevsovog sina, oboriti bolest običnih ljudi, nevažnih u poređenju sa njim.

Niko nije znao ni kada se tačno razboleo. Članovi njegove dvorske svite u carskom gradu Vavilonu, birani po lepoti i veštinama, probudili su se u danu koji se nije naslanjao na prethodnu noć. Naime, kada su zaspali, Aleksandar je bio snažan i zdrav, spreman da krene u novi pohod ili da se vrati u rodnuMakedoniju, a kada je noć prošla, on je već bolovao nekoliko dana, kao da se vreme između večeri i zore proteglo i obuhvatilo nedelje u kojima su ga dvorjani negovali i strepeli za njegov život, jer su znali, kao što se dan naslanja na noć, sudbina slugu naslanja se na onog ko im je gospodar. Onda kada je dan skliznuo od svoje noći i naslonio se na neku drugu, osetili su da se budućnost izmakla od prošlosti, i da se u nastaloj pukotini smestila sadašnjost.

Međutim, znajući da bi vest o Aleksandrovoj nemoći mogla da izazove okupljanje persijskog plemstva i rat koji nije odgovarao nijednom makedonskom vođi, ratni savet je zabranio da dvorjani napuštaju palatu i da iko ulazi u nju, pod izgovorom da se u njoj odigravaju stvari od državne važnosti, mada ni sami nisu znali da li im je bolje da Aleksandar ozdravi ili da ga bolest odnese. Njegova smrt otvorila bi brojne mogućnosti za svakog od njemu bliskih ljudi da ukrade parče neostvarenog dela njegove sudbine i proživi ga kao da pripada njemu samom, ali bi to učinila za sve njih istovremeno, tako da je verovatno i da, u pokušaju da neko uzme delić njegovog životnog puta, stupi na njegov kraj. Smrt velikog čoveka kao da stvara rupu u vremenu koja se ušiva koncem života manje značajnih ljudi.

Zetra, mlada robinja koja se do skoro starala o čistoći kraljeve ložnice, izabrala je način da osigura budućnost.

Zapazila je divnu, izrezbarenu kutiju u kojoj je Aleksandar držao poklone koji mu se nisu sviđali, poput raznih ogrlica, bodeža i pehara, stvari za njega beznačajnih, ali za nju veoma vrednih. Naumila je da se ušunja u njegovu sobu i da, pošto car ne može da je vidi, a i da je vidi, ne bi mogao ništa da uradi jer je toliko slab da ne može ni da vikne, otvori kutiju i uzme nekoliko dragocenosti koje njemu ne trebaju, a njoj mogu da koriste. Nevolja je u tome što se neprekidno ispred velikih kedrovih vrata koja vode u njegove odaje od dana kada se razboleo nalazila grčka straža koja se menjala tri puta u toku dana i pet u toku u noći, ali tako da su čuvari uvek bili ljudi iz iste grupe. Dok je Aleksandar bio zdrav, nije zahtevao stražu ispred vrata svoje odaje, ali su vojnici smatrali da je čast čuvati kralja, pa je dozvolio da uvek dvojica vojnika stražare pred njegovim vratima, ali da se stalno smenjuju da bi svi mogli da ga čuvaju. Često su, jedan do drugog, stražarili pred njegovim odajama dvojica vojnika iz različitih krajeva velikog carstva, Egipćanin i Grk, Persijanac i Makedonac, i kratili duge noćne časove razgovorom. Čuvena je bila Aleksandrova straža koju je činila cela vojska. A čuvena je i bila ljubav koju su vojnici osećali prema njemu. Bar do dolaska iz Indije.

Već nekoliko dana Zetra prolazi ispred careve sobe, vrebajući priliku da pod kakvim izgovorom u nju uđe, ali je uvek zaustavi čelična pojava visokih Grka, i ona mora da odstupi, praveći se da je samo u prolazu i da nastavlja put kroz mnogobrojne hodnike stare vavilonske palate kojom su poslednjih dvanaest noći plesale utvare članova starih vavilonskih kraljevskih porodica ubijenih u zaverama, a u stvari se njen put završava ona kad ugleda čuvare. Da ne bi bila sumnjiva, odlučila je da uvek u isto vreme proverava da li je ulaz u njegovu sobu slobodan, tako da stražarima izgleda kao da obavlja uobičajene dužnosti po određenom redosledu.

Otkako je bolest prikovala Aleksandra za postelju, Zetri i ostalim robovima koji su se brinuli o njegovoj sobi zabranjeno je da ulaze i ometaju ga. Brigu o njemu su preuzeli drugi robovi koje je odredio Dioklen, grčki filozof kome je povereno da ga leči.

Kao i svake večeri idući zatamnjenim hodnicima kojim se širio miris tamjana i kojim su šuštali vekovi, Zetra je došla do vratnica Aleksandrove sobe i na veliko iznenađenje, nije zatekla nikog ispred njih, i odlučila da odmah sprovede u delo ono što je naumila. Jer znala je, ne postoje dve prilike da se izvrši jedna stvar. Prišla je vratima i pogladila zlatnog zmaja naslikanog veštom rukom starih majstora koji su radili za nekadašnje vavilonske careve. A onda, želeći da što pre završi ono po šta je pošla, provukla se kroz vrata kao senka kroz ključaonicu, i, našavši da je soba nepromenjena, brzo i nečujno stigla do kovčega koji je stajao u uglu prostorije, ispred neprovidne zavese koja se slivala do poda. Otvorila ga je i uzela nekakav predmet, ali nije gledala koji, jer je znala, šta god da uzme, biće mnogo bogatija nego što je bila. Međutim, tada ju je Aleksandar, koji je pokriven svilenim belim čaršavom, ležao na krevetu koji je zauzeo pola sobe, pozvao:

– Olimpijado! Majko! Došla si! – i njegov glas je čula kao što ronilac čuje krik galeba iznad nivoa mora. Govorio je na grčkom, jeziku koji je naučila kao mala i koji joj je koristio kad su Makedonci zauzeli Carski grad. U prvi mah uplašena, mislila je da je zavukavši ruku u kovčeg izvukla smrt, ali je onda shvatila da mu groznica muti duh kao što mu bolest trese telo, i da se njemu od nje priviđa ona koja ga je rodila. Ne želeći da slučajno neko uđe i zatekne je u krađi, okrenula je leđa bolesnom caru čestito ga ni ne pogledavši i krenula napolje, baš kada su vrata počela da se otvaraju i neko da ulazi. Srce joj se raspalo na roj pčela koje su je ujedale iznutra, i gonjena njihovim ubodima, hitro je prošla kroz zavesu, kao uronivši u vodopad.Međutim, zavesa nije krila ništa neobično, kako su mislili svi robovi koji su za nju znali, već samo razbacane jastuke načinjene od nežnih tkanina i ispunjene mekim materijalom i jedno veliko ogledalo, divno izrezbareno i potpuno crno, smešteno uz sam zid na kom nije bilo nikakvih ukrasa. Krajičkom oka je videla da su uz podnožje ogledala poređane male figure nekih nepoznatih božanstava od slonovače i kosti, pa i gline. A još veće iznenađenje od oskudno opremljene gospodareve odaje bila je činjenica da je tkanina koja je sa druge strane bila neprozirni zid, sa ove strane bila providna!

U sobu je ušao Dioklen, visok i suv. Zetrin položaj je bio takav da je i njega i cara videla sa strane.

– Došao si da mi doneseš lek? – upitao je Aleksandar Dioklena, i Zetra pomisli: kakvo li je tek lice čoveka kome je glas tako slomljen?

– Došao sam.

– Video sam Olimpijadu. Ušla je, zgrčena, bojeći se da je neko ne ubije, i pobegla kada si ušao. Zašto joj to činite? Zašto joj ne date da me vidi?

– Da li iz postelje možeš da pogledom prevališ desetine dana konjskog galopa? Ne, Aleksandre, Olimpijada nije ovde. Verovatnije je da si video Filipa nego nju. Jer znano je: samo su mrtvi utvare.

– Od tvojih lekova mi nije ništa bolje, filozofe.

Mislim da je greška što sam oterao one persijske vračeve. Oni su znali da bi umrli sa mnom, a vi, Grci, nikada me niste voleli.

– I pored toga, voliš da me vidiš i razmeniš koju reč sa mnom, zar ne? Ako ne pomažem tvom telu, bar ti krepim um.

Aleksandar se nasmeja muklo:

– Istina je. O čemu danas hoćeš da govorimo?

– O tebi.

Do tada se Zetra hiljadu puta pokajala što je uopšte pokušala išta. Šta ako Dioklen pomakne zavesu? A s druge strane, u trenucima velike opasnosti, u ljudskom srcu se vrte i sudaraju spregnuti točkovi nade i straha, i kada jedan prevagne, drugi ubrza okretanje i stekne kratkotrajnu prednost koju drugi treba da sruši. Tako je i ona, u isto vreme dok je zamišljala kako je Dioklen izvodi iz odaje i poziva stražu, videla kako filozof odlazi i Aleksandar tone u san, i ona beži iz sobe, a zatim, pronalazi nekog sa kim će otići, i napušta Vavilon i teskobne ropske odaje.

– Zar moj život nije poznat svakom čoveku od Epira do Inda?

– Poznat je život, ali ne i čovek koji ga je proživeo.

– Dioklen nagnu glavu i začkilji. – Ako ne uspem da te izlečim, čega se najviše plašiš?

Aleksandar uzdahnu:

– Da li će ljudi zapamtiti da sam pokušao da stvorim svet ujedinjen u miru i blagostanju, i jedinstvenu državu, zajedničku svim narodima?

– Zar je to bio tvoj san? Zar si zaista tome težio, ili si samo pokušao da ugasiš tu groznicu koja ti je oduvek mučila duh u grudima? Jer ti si, dok ti se krila nisu slomila u Indiji, leteo sve više i više, i trošio se u besomučnom trku sa smrću? Zar nisi znao da, bez obzira koliko si brz, ona na cilj uvek stigne pre tebe?

– Dobru si reč izabrao, u meni se rasplamsala groznica još kada sam bio dete. Zaspao sam zdrav jednog letnjeg dana, a probudio se sa vatrom u grudima. Od tada me uvek muči, jer mogu da je ugasim samo delanjem, mogu da joj stišam plamen samo bežeći od sebe, grabeći sve više umnih i zemaljskih prostora, sekući put kroz gaugamelsku šumu kao kroz rastinje u kišnoj i vlažnoj indijskoj zemlji. I samo tada, osvajajući i ratujući, prateći san o svetskom carstvu i ne odmarajući se da bih ga postigao, uspevam da joj umaknem. Ali, kad god se primirim da uzmem dah, ona me stigne kao senka koja zaostane, i moram da ponovo bežim, sve dalje i sve brže. Kada sam u Indiji morao da odustanem od tog napredovanja ka beskraju i nepoznatim zemljama, odrekao sam se i leka koji mi je jedini pomagao, i zato se sada, sa uma, ta groznica proširila na telo, i ja ničim ne mogu da je smirim. A ne možeš ni ti.

– I tako si stigao gde si sad. Trkao si se sa sudbinom da uradiš ono što su ti bogovi zacrtali, pa si možda, još uvek mlad, učinio sve što ti je bilo suđeno. Stara egipatska bajka kaže da kad je smrt došla po jednog njihovog velikog slikara i stavila mu šaku na rame, pokretom glave mu pokazujući da krene sa njom – on je njoj ćutke pokazao da faraonu kojeg je slikao na zidu još nisu nacrtane ruke. I tako su nepostojeće ruke faraona sa mrtve slike na uglačanom zidu bile snažnije od stiska smrti i zadržale ga u životu. A šta će tebe sada da povuče kad smrt dođe? Bolje da su ti to ispričali u Egiptu, umesto što su pali ničice pred tobom i proglasili te za boga. Bogova na sve strane, a nigde lepe i poučne reči.

Aleksandar ne odgovori ništa.

– A kada govoriš o tome da si želeo da ostvariš svetsko carstvo mira, zašto si pokušao da ga gradiš blokovima rata? Zbog toga će se ta kula koju si gradio i nisi dovršio srušiti i ostaće samo temelj na kom si počeo da je zidaš. A licemerno je da govoriš o miru pošto si život proveo u ratu...

– Možda je istina to što kažeš. Možda je mir koji želim da vlada sutra samo izgovor za rat koji vodim danas. Možda je plemenita ideja maska kojom krijem sebičnu želju da činim ono što želim: da ratujem i zagospodarim svim kapima u moru i svom prašinom u pustinji.

Rođen sam sa mačem u srcu, i kada njim ne jurišam na neprijatelja, on me bode i grebe po grudima. I što više o tome mislim, čini mi se da je prava istina u tome a da je ideal o kom govorim vojnicima i hrabrim ih pred borbu uteha i odbrana od sopstvenih demona.

Dioklenovo se lice trznu i Zetra na njemu pročita gađenje, razočarenje i prezir koji su se pojavili tako kao da su mu na licu već duže vreme, ali se nisu mogli videti zbog nepogodnog ugla posmatranja. Međutim, Aleksandar kao da ništa od toga nije video, i nastavi:

– Ali i pored toga, ne može da se porekne da divljim i necivilizovanim narodima prenosim vrednost culture i demokratije, iako to oni ne razumeju. Oslobodio sam ih ropstva i tirana, a oni mi se zahvaljuju tako što se sada bune protiv moje vlasti. Ako nisam ostvario savršenu državu, bar sam se popeo jedan stepenik više na putu ka njoj od drugih. I pored drugačijih namera, činim nešto korisno. Možeš li da se setiš da je iko pokušao da ujedini grčku misao i persijski duh? Mislim da je ta jedinstvena kultura koja nastaje veći zalog mira od moćne i prostrane države koju sam iskovao.

Gorko se nasmeja Dioklen:

– Kažeš da si ih oslobodio... a zar je sloboda promena okova za lance? Nikog nisi oslobodio, samo si pogubio druge tirane da bi bio najmoćniji od svih.

Po kojim si merilima zaključio da su ti narodi niži od tvog? Za njih je grčka kultura skup trica i kučina, kao što je njihova za nas. I ako misliš da su u Grčkoj ljudi slobodni, prošetaj se samo Atinom, pa ćeš videti hiljade robova. A „slobodni” građani su slobodni samo do granice koju postavlja tvoja vlast. Ne možeš da učiš druge ono što sam ne znaš, niti da prosjaku daš hleb ako si i am gladan. Oslobodi prvo svoje robove, pa onda obiđi svet i govori o težini ropstva.

A ako si želeo da podeliškulturu svog naroda sa strancima, zašto si prešao njihovu granicu kao neprijatelj iprvo im pokazao svoju moć, a onda počeo da govoriš sa njima? Zašto nisi došao u njihovu zemlju sa muzikom umesto sa vatrom, pa bi te i oni dočekali cvećem, a ne mačevima? I ako ti smeta što se plemena bune protiv tvoje vlasti, seti se da oni pevaju pesmu koju si ih ti naučio.

– Čemu takav glas, Dioklene? Ratova je bilo i pre mene. Da ja nisam napao Darija, on bi brodovima prešao Egejsko more i pokorio Heladu i Makedoniju, a ti bi sada bio mrtvac ili rob.

– Da, ali ti, kako ispada, ništa nisi učinio da rata posle tebe ne bude. Ti, kako sada vidim i kako priznaješ, sem svojoj želji i sebičnosti, nisi robovao ničem drugom. Cela ta ideja o oslobodiocu i čoveku koji će povesti svet do mira, ideja u koju sam verovao i nadao se da će da se ostvari, i voleo te zbog te nade, obična je laž. Tako sam sumnjao od skoro. To si sad potvrdio.

– Dioklene... kad ti priđe čovek i počne da govori o ljubavi i milosrđu, znaj da ne želi da ga saslušaš, nego da mu daš koji zlatnik i primiš ga u kuću da se ugreje. Kada jedan rob pobuni ostale protiv građanina koji ih poseduje, on ne misli na vrednost slobode nego samo na svoje okove, a nikako na muke, sudbu ili dobro drugova u ropstvu. Čoveka ne mogu da žuljaju lanci koje drugi nose.

A kada vojskovođa ili kralj ubeđuje skupštinu građana inarod da zarate sa drugom državom zato što im ona preti, ili zato što se „u njoj kao zakon sprovodi nepravda iideali kojima smo zasnovali svoju državu gaze”, znaj da je bacio oko na koje bogato parče tuđe zemlje koje će sliti novac u njegovu kasu, jer su danas, a čini mi se oduvek, država oni koji vladaju. Dok se ne nađu na bojnom polju, Grk i Persijanac, i pored priča kojima su hranjeni odmalena, nisu neprijatelji – prijatelji i neprijatelji mogu biti samo oni koje poznajemo, ne ljudi koje nikada ne sretnemo i ne znamo da postoje. Tako, iza svake plemenite reči krije se sebični nagon, i tako je kod svakog čoveka.

Nemoj da me optužuješ što se ponašam ljudski. Ne činim ništa što se ne bi događalo da ne hodam ovim svetom, a oni koji mi nešto zameraju nisu ništa bolji od mene, i ispod njihovih optužbi da sam izdao ideju za koju su se borili krije se ozlojeđenost što nisu uzeli sve što su zamislili. Koliko je vojnika, boreći se za „slobodu ugnjetavanih istočnih plemena“, u pokušaju da im se „objasne prave grčko-makedonske vrednosti“, steklo bogatstvo carskih satrapa, a s njim i nove žene i novi porod? Tako svoju masku delim sa hiljadama onih koji me prate – oni su vetar, a ja jedro koje taj vetar širi.Šteta što nije bilo dobre zemlje i bogatih carstava u Indiji, nego samo kiša, oblaci, blato i lenje, močvarne reke.

Niko mi sada ne bi prigovorio ni reč. Pošto sve znaš, ipošto sam ti se poverio, daj mi lek. Umorio sam se od priče.

Tek tada je Zetra primetila da Dioklen ne nosi pehar sa lekom. U njegovoj ruci klatio se nož koji je verovatno krio u prevojima odore. Srce joj je stalo. Filozof se približio gospodaru Azije i podigao nož, spreman da ubode.

– Nije ni čudo što te vojnici ne vole više. Prozreli su te u Indiji... a ja tek sada, mada su mi pametne osobe i pre govorile, a ja nisam verovao.

Aleksandar je nekoliko trenutaka ćutao, a onda rekao:

– Shvatam. Ko je naručio da me ubiješ? Sigurno si me ti i otrovao, ali zašto si čekao do sada? Zašto me nisi lekovima poslao u Had, nego si čekao... aha... hteli ste da budete sigurni da neću preživeti... znaj, Dioklene, mir je još uvek u ovom velikom carstvu, a ako mene sklonite, raspašće se, i reke rata poteći će njim, noseći sve što postoji i što može biti... Tim jednim ubodom, ubićeš više ljudi nego ja koji sam ceo vek proveo u borbi... – tu car ubrza govor, gubeći glas na trenutke. – Miru je potreban rat koji će nestati samo kad zavlada najjači i kad se ostali budu plašili da ustanu protiv njega! – ali Dioklen nije pokazao da Aleksandrove reči utiču na njega. – Ah, kaži mi bar istinu, pošto vidim da hoćeš da me ubiješ, ko te je poslao?

Niz Dioklenovo lice slivale su se suze:

– Niko. Učinio sam sve sam.

– Lažeš!

– Možda, ali sada za tebe laž vredi koliko istina.

I zamahnu Dioklen i rastavi cara sa dušom. Tačno u trenu kada je umirao, Aleksandar prošaputa: „Istina...”, i zlatni orao na vratima njegove sobe zacrvene se i raspa,

odlepivši se od kedrovine u pokušaju da pobegne iz palate, rasuvši se po čistom podu kao prljavština u nameri da odleti do nebeskih vetrova.

Mora da je tada uzviknula, jer se Dioklen trgao i prišao zavesi:

– Ko je tamo?

A zatim, sačekavši jedva onoliko vremena koliko je potrebno da kroz trepavice oka promakne sadašnjost, pomače zastor i nađe prebledelu Zetru.

Podigao ju je i uzeo ono što je držala u ruci i što nije imala snage da pogleda do tad. Iz kovčega je izvukla bodež. A kada je pogledala u carevo telo, videla je da, prodirući skoro do balčaka kroz čaršav i bojeći ga krvlju koja kao da se sliva niz njega, isti takav nož stoji, brat blizanac onom koji je uzela. Dioklen vrati ukradeno sečivo u kovčeg odakle je izvučen i okrenu se ka vratima.

Na tren je Zetra pomislila da će da je pusti da pobegne, jer je učinio ono po šta su ga poslali – kada je on povuče i izađe iz sobe, bacivši je pred dvojicu stražara kojih nije bilo kada je ušla, sve proprativši rečima:

– Stražari, persijska robinja je ubila našeg cara!

Presudite joj!

Tako se Zetra, prva među onima koji će probati da ukradu parče Aleksandrove neproživljene sudbine, našla u grupi lopova koji su uzeli njen kraj.