Slavko Stamenić
KROJAČ IZ KRAJA

– Ja, brate, šljakam li šljakam – progovara Dilinger, prekidajući dugo ćutanje, i kao da nastavlja neki davno započet razgovor – šljakam ko Bog, šljakam moćno i nevidljivo, samo što to slepci iz kraja ne mogu da shvate.

Čujem ja boraniju kako šušti: onaj Dilinger samo sedi u kraju i ništa ne radi, matori konji a samo sede i piju.

Ništa oni ne znaju. Ništa oni ne vide. A i bolje je tako!

– Ja sam uvek govorio da si ti genije – odgovara Šomi otpijajući poslednje gutljaje već mlakog piva – da si ti, Dilinger, čisti genije, i da je šteta što nisi postao nešto. Drugo sam ja, ja sam bio i ostao ništa, ti uvek vučeš neku knjigu a mene mrzi i naslov u novinama da pogledam.

Tako ću i umreti, ali ti…Nego, daj da nešto smislimo da se malo doradimo, proći će nam dan uzalud. Ja sam mogao samo da smislim ovog rogonju – pokazuje svoju, već praznu,

flašu jelen piva.

– Smislio si rogonju, al na crtu, eto šta ti možeš da smisliš.

– Pa ja, Dilinger, kažem da nisam genije, meni ako padne imam, ako ne…, ne znam…

– Ma, ja imam, a za tebe me zabole.

– Kakav si to, brate, ortak, treba sve da delimo.

– Pa, treba kad je moje. Al kad imaš malo, treba da gledaš da imaš više. Ja sam i o tome mislio – podiže sa žardinjere i pokazuje neku knjigu. – Obrneš kapital, pa tek onda da se deli. Al kome ja govorim?

Ugleda momka iz kraja, koji tegli torbu sa nekim instrumentom.

– Šomi, brate, evo nam sagovornika, da ubijemo malo ovaj podnevni smor. A i da skrojimo kakvu kombinaciju!

– Ćao, mali!

– Dobar dan, ljudi! – odgovori mladić, voljan da samo mimoiđe pijance iz kraja.

– Izvini, druže, raspravljamo Dilinger i ja koji ti je to instrument. Neka truba?

– Trombon.

– Pa, gde ti to, komšo, sviraš?

– U srednjoj muzičkoj.

– A voliš li ti – otpija poslednji gutljaj i Dilinger – voliš li ti Gudmena? On ti je za mene vrh kad su u pitanju duvački instrumenti!

– Koga? – upita mladić, pogledajući niz stazu, najradije bi krenuo dalje.

– Gudmena! Benija Gudmena, legendu klarineta i džeza, ajde baš: svinga.

– Da, da, čuo sam nešto, ali...

Dilinger poskoči i raširi ruke, gotovo viče:

– Eeej, „čuo nešto“, pa nije, dete, on Ciganin iz busa, on je kralj, k-r-a-lj, čoveče!

– Znate – vrpolji se, tražeći prikladne reči – ja se bavim samo ozbiljnom muzikom, ne pratim baš...

– Moooolim?! Pa, balavče uštogljeni, zar je Beni Gudmen neozbiljna muzika, pa se njom ne baviš. A koji je to moj „bavim se muzikom“?! Jel se ti, dečko, „baviš muzikom“ ili ti sviraš? Beni, na primer, svira, tojest svirao je!

– Recimo – pokušava mladić da se našali – sviram, ali još nisam dosegao da Benija Gudmana! – smeška se.

– A Mozarta, jel sviraš Mozarta il se i njime baviš?

– Mocart, Mocart, ne Mozart... – tapše po ramenu Dilingera, hteo bi da ga odobrovolji, i susretu da ton neposrednosti. Dilinger sa gađenjem gleda pljeskanje po ramenu.

– Kad je, mali, tebi Gudmen Gudman, i meni je Mocart Mozart. A više nikad nemoj da me tapšeš po ramenu. Prvo: jer sam stariji; a drugo: nisam ja s tobom zurlu svirao

– govori kao besno, trese flašu, ali nema u njoj više piva. – Ajde, uzmi nam dva piva, hladna, ovde kod Kikija na kiosku, i da me nešto u gradu posle poslušaš i oprostiću ti što si me uvredio za kralja Gudmena.

Mladić se maši za džep, izvadi novčanicu i drhtavo pruži je Šomiju.

– Jel ti to mene, mali, zajebavaš!? Ja sam ti tražio, a neŠomi. I kako da popijemo papir? Vidiš li ti kiosk?

Mladić nasloni, pažljivo, trombon na žardinjeru, okrenu se ka kiosku, kupi dva piva i pruži ih Dilingeru.

Dilinger prihvati flaše, jednu dodade Šomiju, i namršti se.

– Pa, dobro, bre, rekoh li ja dva ladna. Ajde, popravi se!

– Molim vas, dva hladna piva. Molim? Čekajte, gospodine! – okreće se ka Dilingeru. – Pita hoću li lav ili jelen, koje pivo?!

– Ti uzmi koje hoćeš za sebe. A mi ne znamo koje je bolje, pa nam uzmi, onda, dva lava i dva jelena, hladna, da proverimo!

– Dva lava i dva jelena, gospodine, da, hladna, meni ne treba! Molim? Ne znam. Ljudi, jeste li za limenku ili flašu?

– Jesmo, ortak! Mogu i limenke i flaše.

Mladić donese četiri limenke, pa se vrati za četiri flaše.

– Ljudi, ja sad moram da idem, na probu! I obećavam da ću naučiti nešto što se može odsvirati na trombonu od Benija Gudmena.

– Vidi ti njega, on bi odmah da svira kralja. Dečko, uzmi za početak trombonistu Orija Kida, Edvarda Orija Kida i njegovu veselu bombonicu Ori`z kreol trombon. Uguglaj tačno – guta pivo bučnim gutljajima, –ou-ar-vai-epo-strefi-es si-ar-i-ou-el-i ti-ar-ou-em-bi-ou-en-i i uživaj. Pa, vežbaj!

– Obećavam! Al sad baš moram da idem!

– Dobro, vidim ja da si ti fin mladić, mada si me baš ozbiljno bio naljutio. Nego, rekoh ti da treba da me poslušaš, kad već ideš do grada.

– Ja idem do Akademije, i nemam vremena...

– Idi samo do Studentskog i odnesi ovu knjigu našem bratu koji će te čekati u parku, ja ću mu javiti mobilnim da dolaziš. Poznaće te po trombonu, a u kutiju ubaci ovu knjigu, da ti ne smeta, pa neću ja da zajebavam momka iz mog kraja. I kaži nek mi slobodno po tebi pošalje lovu koju mi duguje, a ja tebi apsolutno verujem. Mozart može da sačeka kad su ortaci iz kraja u pitanju.

– Nego, ne znam kada ću se vratiti da vam dam pare.

– Kad god ti stigneš, ja sam ovde.

– Onda, dobro – okrenu se, ode, žurno, sa olakšanjem.

Šomi i Dilinger otvoriše limenke i nakrenuše ih, kao umorni ljudi posle dobro obavljenog posla.

– Jel, bre, dileje matore, što zajebavate ovog klinca, baš ga preteraste! – izlazi prodavac iz kioska.

– Ne bih ga zezao ni sekundu da nisam povilenio. Pa, bre, on za jednog Benija Gudmena, ej, za Benija Gudmena, za kralja, nije čuo, a ovamo se duva da se „bavi muzikom“.

Serem ti se na školski sistem koji te uči muzici a ne kaže ti da postoji jedan kralj – Gudmen. To, to me, brate, izludelo! A i koga ne bi?! I još kaže: Gudman. Nego, vidim, i ti si ga, Kiki, odvraćao da ne kupuje toliko piva u tvojoj radnji.

Šomi klima glavom, odobrava: – Onda, živeli, brate, što je naš dečko za jeftine pare kupio dobro znanje.

– Nije baš jeftino! Znaš, valjda, šta u knjizi šaljem Šaponji! On je dobar šaner i nećemo ga čekati dugo za kintu, a i poslaće mi po malom bar nešto od prošle ture!

Mada nije smeo nimalo da duguje, nije nam takav bio dil, al ja i praštam. Jedino što će malog drugi malo da maltretiraju, ali će ga brzo pustiti kad vide ko je i šta je!

– Ko da ga maltretira? – pita Šomi.

Ortak mu namignu, otpi veliki gutljaj.

– Pa, idem, brate, do „Drine”.Može ovde jošda se zaradi.

– Au! – uzdahnu Šomi.

– Vala ste iz donjih odaja pakla – reče Kiki. Dilinger mu pokaza skupljenu šaku iz koje štrče kažiprst i mali prst. I ode. Uđe u kafanu „Drina“, sede za sto sa policajcem i još nekim civilom.

– Šta ima, Dilinger? – upita ga policajac.

– Ima, brate, mislim ja na tebe, treba i ti, Čaba, da napreduješ, mlad si da bi se ukopao kao pozornik – govori Dilinger. – Imaš primopredaju dopa u Studentskom parku. Nije mnogo, al broji se.

Policajac uzima motorolu.

– Ovde pozornik Čabarkapa, biće uskoro trgovina drogom, nije neka količina, al... Dobro – okreće se Dilingeru: – Gde?

– U Studentskom.

– U Studentskom parku. Ko nosi? – ponovo pita pozornik.

– Neki diler sa kutijom za tromblon.

– Neki diler sa kutijom za tromblon... Ma, čekaj, bre…

– Da, greška, Čaba, ne tromblon, trombon!

– Kažem, sa kutijom za trom-bon, trombon. Molim?

Pita me gde će da je sakrije?

– U knjigu u kutiji.

– U knjigu u kutiji.

– Reci, Čaba, da se knjiga zove Novobeogradske priče.

– Kako?

– Piše Novobeogradske priče! Mihajla Pantića.

– A, taj Pantić, jel on to nosi?

– Ma, kakav on...

– Slušaj, ne, nije taj Pantić ništa...

– Muzičar, Čaba, nosi. I čeka ga tip, u Studentskom parku. Sve je ubačeno u stranu pre svega.

– Ubačeno je u stranu, pre svega. Ma gde ti je to „pre svega“?!

– Na samom početku, između redova gde piše...

– Na samom početku, između redova gde piše...

„Možda je on surov, ružan...“

„Možda je on surov, ružan...“

„Možda proizvodi pedeset dva samoubistva godišnje, sve to nije bitno...“

„Možda proizvodi pedeset dva“... „More, kakav dop između redova, nemoj da ti ja...“ – Isključuje motorolu.

– I koliko, Čaba, ova informacija vredi?

– Pa, oprostiću ti naredna dva sranja u kraju.

– I još za dva piva, meni i ortaku. Kad budeš avanzovao nećemo se više ni videti. Zaboravićeš ti starog dobrog Dilingera.

Policajac se maši za džep. – Da te moje oči ne vide dok ne budeš imao nešto ovako.

– Ne brini, Čaba, nisam ni ja lud za tobom.

Vrati se Dilinger. Šomi jedva podiže glavu, kraj njega leže dve prazne limenke i jedna prazna flaša. Teško izgovara:

– Znaš, Dilinger…, možda, ovaj, nije trebalo da usereš i malog i Šaponju baš preko… njega, mislim, Benija. Nije kralj za ovo naše balkansko đubre.

– Pa, zbog njega sam, zbog nepoštovanja kralja, sve ovo i uradio, ti znaš šta je za mene kralj Gudmen!

– Al, ko da smo ga malo i mi, to jes, ti…, i posrali.

– Nismo! Jer nije ni on skroz svetac, znaš. Kad je ono nekad svirao u Domu sindikata, a mi smo tad još bili klinci...

– Gde sviro?

– Pa, u Domu sindikata, na džez-festivalu...

– Ne, brate, kakav Dom sindikata?! Pa, nije Gudmen sviro ovde…

– Ne sećaš se da je kralj svirao u Beogradu?!

– Ne. Nego da nisi ti to utripovo...

– Pa, gledao sam koncert svojim očima…

– Ma, brate, šta sam ja sve video svojim očima – pa kažu da nije bilo.

– Ne samo kralja! Gledao sam ja i Gilespija, i Sačma…, ali čuj ovo. U jednom trenutku ti kralj krene u improvizaciju, a mi urlali od ushićenja, i staro i mlado, sećam se kao juče da je bilo, i bili smo mu kao ritam sekcija dok on burno plevi ono njegovo slavno, koje sam i ja, još tada, znao, „sing, sing, sing“, a sala se prolama od šamaranja. Veličanstveno, brate!

– Ma, ja sam tad bio baš klinja, čist ko beba, ali nikakvog koncerta Benija Gudmena u Beogradu se uopšte, ma u-op-šte ne sećam.

– Pa, gudra ti je posle pojela mozak. Al kralj je tada napravio nešto što mi se pomalo zgadilo, pa ne može ni on, makar na sitno, da se poigra sa Dilingerom, mada sam ja tad bio nešto drugo, i da se zeza sa mojim Beogradom.

Kao da je Beograd selendra koja ništa ne prati, i ovo je moja mala osveta?

– Ša, š-ta je na-napravio – jedva izgovara.

– Skandal, bar za mene. Zaneo se i počeo da svira Kad sveci marširaju, Sačmovu poznatu temu, dobro, ima tu udrobljenog klarineta, ali nije to to, pa ritam sekcija tapšanja kao da se zbunila, a on brže-bolje pređe na neko sentiš duvkanje. Pa, brate, ja kad hoću Sačma ja slušam Sačma, poštujem ja i njega. Ja sve vredno poštujem! Ali došao sam da od Gudmena čujem samo Gudmena. To je to!

Nikakav „seints“ kralju nije trebao. Ne!

– Ne sećam se ja...

– A ja ništa, brate, nikom ne zaboravljam! Pa čak ni kralju. Koga obožavam! Takav sam ja! I čekam. Čekam pravi trenutak. Jer ja vladam, ja vladam, vla-dam, kao Bog.

Šta je mene briga što seru da samo blejim u kraju i vatam zjala.

Ustaje i viče: – Reci ti meni: ko je danas malog naučio da na svetu, i to u njegovom svetu muzike, postoji kralj Gudmen? Ja sam ga naučio! I, opet, ko mu je smestio maltretiranje oko dopa? Ja! A zašto: da ne misli da je život samo zajebancija, kao što sam ja nekad mislio, neka vesela trombonijada. A i da malo očvrsne, neće mu ništa biti.

Kiki zaključava kiosk, ne gledajući u Dilingera koji kao da priča na sceni, i obraća se čitavom svetu, ne više zaspalom Šomiju.

– Ko je izveo mamu i tatu našeg zalizanka iz stana i stavio ih u akciju, upoznao ih sa murijom u Dvaesdevetom i naterao ih da zavuku ruku duboko u džep? Ja! Naši vršnjaci, a nemaju pojma o stvarnom životu. I ko je sjebao Šaponju jer je lagao, a to je smrtni greh? Ja, ja sam ga sjebao!

Kafana „Drina“ zatvorena, unutra mrak, samo nad ulazom svetle preostala nerazbijena neonska slova D NA.

– A ko je unapredio mladog žbira Čabu i prišio mu činove? Ja! I ko je obezbedio Šomiju i Dilingeru da mogu i danas da žive ko ptice nebeske? Ja! Jer i ja sam, vidiš, neki jebeni kralj. I ja sam Bog! Ja sam krojač! A slepci misle: on samo bleji, on godinama samo bleji kraj kioska i ćerda svoj život, a ja krojim, ja sam, bre, krojač sudbina u ovom kraju! Kako je svet glup! Ja nikad neću biti taj svet! Nikad!