Sanja M. Tomić
JA SAM GREŠKA

 MOJ OTAC BOG

Vračara baba Stana iz sela Podgorac ima 77 godina. Kaže, od nje nema šta da se vidi. U tridesetoj je dobila moć, a sudbinu niko nije izbegao, jer je sve to izrešeno, kaže Stana, kao pismo kad napišeš. Pa ti probaj da promeniš.

* * *

Moj otac je došao s Istoka i zove se Prorok. Kaže da sam princeza poreklom, samo imam opak jezik. A on je rođen u Bosni, u begovskoj porodici, što nije istorijski dokazano, ali astrološki jeste. Zato se on povremeno seti da je Bog. Kad pije zapadne lekove, sve zaboravi.

Kad smo se rodile sestra i ja, u Beogradu je bila revolucija, a on je bežao od CIA-e. Našli su ga kod aviona na batajničkom aerodromu. Hteo je da poleti.

* * *

I svake noći našeg detinjstva majka je dva para bliznakinja i sebe zaključavala u dnevnu sobu zajedno s noževima, jer Bogovi nekad žrtvuju ljude koje vole.

A niko nije umeo da se igra kao moj otac. Prskali smo se danima vodom izšpriceva.Mi bismo pobegle u sobu i držale vrata. On bi se dosetio i prskao nas kroz ključaonicu.

Moj otac je više voleo mlađe bliznakinje jer su ličile na njegove begove. Kad je krenuo kod matičara da ih upiše u knjige rođenja, setio se usput da je Bog i lično im dao imena svog porekla: Mesto Posmatranja i Pristanište.

Bile su mlađe 4 godine i on je mnogo brinuo za njih. Jednom je nožem isekao dlan, uzeo iglu i konac i šio na licu mesta. Da znaju kako da poprave ožiljak.

***

Kad je počeo rat, on je bio čuvar kuće u Bosni i prestao da pije lekove jer se opet setio da je Bog. Njegov brat je zvao telefonom i rekao da je to naš problem. Mama je u to vreme bila skoro slepa i plakala je.

Mlađa bliznakinja Pristanište i ja krenule smo autobusom sledećeg jutra i čule kako tišina vrišti dok ide u rat.

On je čuvao kuću i vikao: „Ne znaju, budale, da pucaju na Boga”. Te noći nisu pucali jer je rat još bio mali, a mi smo spavale u sobi s Bogom.

Sledeće noći ja sam vrištala u snu iako smo spavale kod majčine tetke. Pred Bogovima se ne vrišti.

Oca su odvezli u Sarajevo, tadašnji centar za bogove. Pristanište i mene niko nije voleo u Bosni jer smo govorile drugim jezikom i pismom. Smatrali su da smo karmički dužne. Bosna je želela da bude tržni centar.

Stigle smo do Banja Luke i videle vojnike rezerviste kako leže na podu autobuske stanice. I oružje je ležalo sa njima. Nas je bilo strah da neko ne sazna kako nam se zove otac.

Bila je nezgodna ta 1992. godina i svi su autobusi bili puni. Ljudi iz Bosne su tada mnogo putovali.

Nigde nije bilo mesta. Nismo bile planirane. Ostao je poslednji autobus u ponoć. Pristanište je imala temperaturu, a ja sam plakala i molila vozača da nas pusti da stojimo. Pristanište je posle rekla da se nikad ne bi nadala da sam tako uporna. Bile smo veoma srećne da stojimo 8 sati do Beograda, jer je sreća stvar opažanja istorijskih okolnosti.

* * *

Mog oca u Sarajevu nije hteo snajper jer je bio Bog. Sve Bogove su pustili iz bolnice u svet, a oni su osvojili jedan napušten vrtić. Svaki Bog je spojio po 4 kreveta jer su Bogovi veliki za vrtiće. Prosili su hleb, cigare i kafu, i sve bogovski delili, jer u ratu i Bogovi dele žrtve, a ljudski život bio je jeftiniji od cigare.

Moj otac i danas kopa po kontejnerima, jer zna da tamo ljudi bacaju žrtve za bogove. Kad ga vidi moj sin, on se sakrije iza drveta. Zato on, iako je Cvet po Astecima, više voli veliko drvo. Iza njega možeš da se sakriješ od Bogova.

Usred rata otac je stigao u Beograd sa boksom cigara zeta, koji mu je dao jedan srpski vojnik iako su bili neprijatelji.

S vrata je pitao za majku jer je sanjao u ratu. Niko nije smeo to da kaže. Samo smo plakali, a nje nije nigde bilo.

Moj otac je znao šta mora da uradi jedan Bog. Prvo je kupio ovna u podavalskom selu da ga zakolje za maminu dušu na kućnom pragu. U skladu sa propisima. Platio ga je 300 maraka, ali se zaneo, pa zaboravio da nema prevoz. Ovan nikad nije stigao sa Avale. Avramov Bog je bio sposobniji od mog oca.

* * *

Moj otac Bog se ipak snašao. Zaklao je crnu kokošku na 8. spratu bele zgrade.Mlađe bliznakinje, njegove ljubimice, prale su krv sa zidova. Ja sam to propustila. Nije me

htela krv jer me je čekala na drugom mestu.

A ja sam se udala za Kuću da pobegnem od Boga. Zbog žrtve.

 

JA SAM GREŠKA

Poništio je sam sebe i zato mu je Bog dao ime koje je nad svakim imenom.

* * *

Tek godine 2007, u mesecu povratka bogova, kako su računali Asteci koji su imali 18 meseci u godini, shvatila sam da imam grešku. Pomogao mi Saturn, koji je ušao u moju 12. horoskopsku kuću, i imam 39 godina, pa sam broj 12. Trostruko četiri. I zato moram da pro-niknem u taj bag u genetskom zapisu, prtljag koji se kao crna rupa prenosi na ženske duše od loze čuvenog Keser bega, čije se ime pominje još u bugaršticama.

I svaka od tih žena ostavila je svoje predivo u meni kao devojačku spremu. A uz nju se lepi svaka vrsta mraka.

I taj mrak je moja greška.

* * *

U bolnici sam otkrila da sam Čejen, a njih, kažu, više nema na planeti. I ja ću naći svoju grešku makar ponovo odsanjala sve Čejene, samu sebe i ceo svet, jer nas je civilizacija pojela i podrignula tržni centar. To niko nije primetio, osim ponekog Boga.

I zato sve ovo pišem. Da znate da imate posla sa jednom greškom, i zašto svako, čim me vidi ili mi makar čuje glas, mora da me slaže, prevari ili pojede. Jer ja sam životna radost, a ona se jede u 4 rate.

U stvari, ja sam karmička greška, u dugu do guše. I zato svaku rečenicu počinjem sa I, jer kraj od duga ne postoji.

* * *

Kad je moja nana begovica, koja se zvala Pravedna, udala 1945. u kuću sa zemljanim podom, nije verovala svojim očima. Iako je imala maćehu koja joj ni utaban pod nije

ostavila. A moja nana je maćehi do njene smrti nosila pola kile kafe i kutiju keksa, i zvala je imenom.

Kad je nani muž prvi put opsovao mrtvu majku, koju nije upoznala, ali je upamtila oca bega koji je bacao dukate na Cigane i Ciganke, ona se ekspresno iselila iz svoje udaje. Ali, uz njenu udaju je išlo i dvoje dece, moja majka je imala tri, a njen brat godinu dana. I nosili su očevo prezime. U varoši koja je imala dve glavne ulice i džamiju.

Pravedna je jela koprivu jer maćeha, koja se zvala Ona Koja Odbija Dete Od Sise, nije htela da je primi nazad iz udaje. Pričalo se da je Pravedna u to doba imala čak i ljubavnu aferu s jednim mlađim muškarcem.

Onda je našla Prijatelja i od nekoliko zadružnih krava njih dvoje naprave firmu koja je zaposlila pola regiona. I Prijatelj je izmislio posao samo za Pravednu jer na Istoku ženu niko ne uči da čita. I niko je ne broji, osim kao gladna usta.

Tako je moja nana Pravedna, koja je nepismena znala Kuran na arapskom napamet, kuvala kafu samo za svog Prijatelja i Italijane. U bakarnim džezvama. I dobila je stan.

I Orden rada sa Titovim potpisom lično. Samo joj nisu dali da viđa decu.

Preko cele godine nam je slala pakete, jer nije umela da piše, i zbog toga je naše detinjstvo bilo srećno.

Moju nanu Pravednu opljačkali su i posle njene smrti jer niko ne zna gde je njen stan i Orden rada sa Titovim potpisom lično. Ja sam letos dobila jednu njenu krparu koju je čuvala 30 godina. I jednu maramu.

Pravedna je umrla 8. 4. 2002. a imala je buljave plave oči i sjajnu crnu kosu kao Čejeni. Nadživela je 40 godina svoje lekarske nalaze. Samo su joj oči ispale malo previše u svet. Govorila je: „Nešto je čisto samo ako miriše”. A njena koža mogla je da podnese jedino pamuk i svilu. Od svega ostalog je umirala. Od gušenja.

* * *

Moja majka je promenila tri maćehe, a njen mlađi brat je jeo sopstvena govna jer ga nije volela prva. A on je bio mali pa nije znao šta su govna. Mama je imala četiri godine kad je prala krpare u reci Grabarskoj, a tad su vode bile velike i plahovite i nosile su mnogo teže i veće nesreće.

Za poslednju maćehu se govorkalo da je vračara i zvala se Ona Koja Udobno Živi. Zaposlila je moju majku u 16-oj da zaradi za gladna usta. Da ne jede govna.

Moja majka se zvala Saglasna, a udala se preko provodadžije za Boga. Odveo ju je još dalje na Istok, zajedno sa njenom genetskom greškom.

Rađala je samo po dvoje. Prvo dva sina. Jedan je živeo jedan sat, a drugi jedan dan, pa su tako postali broj četiri. A rođeni su svaki na svoj dan, iako to niko u zemunskoj bolnici nije očekivao. Babica je mojoj majci rekla a je debela kao krava, pa joj je legla na stomak da pogura tele. Jednom blizancu je zgnječila pluća, a drugom vrat.

Doktori su rekli mom ocu da tuži babicu koja je verovala da je moja majka krava. Nisu znali da Bogovi ne podnose tužbe.

I kad je moja majka umrla, imala je 45 godina i niko nije znao zašto gubi vid, pa su joj dali zapadnjačke lekove, koji su joj pojeli srce.

Ja sam je te noći sanjala kako leži u kovčegu s istom crnom, čudno neposlušnom kosom. Ispod njenih nogu plakala su dva novorođenčeta. I ja sam znala da su to njena dva sina kojima nisu dali da dišu jer su mislili da je njihova majka krava. I probudila sam se vrišteći, jer moj otac Bog nije bio tu, a napolju je padao sneg u aprilu.

I njen jedini brat po majci, kojem je ostavila svoj miraz jer se zove Izuzetan, nikada nije otišao na njen grob, pošto se nalazi na pogrešnom groblju. A muftija beogradski nikad u životu nije video toliko Srba da plaču usred rata na jednoj dženazi.

A moja majka Saglasna nije volela ni hodže ni popove, volela je diplome. U njenom svetu žene nikad nisu videle jabuku saznanja.Njima očevi nisu bili Bogovi, već begovi.

Zato se Saglasna udala za Boga i pobedila ga onog dana kad je prema njemu okrenula nož i prosiktala kao zmija: „Zaklaću te na spavanju”.

* * *

Moja majka je bila Čejenka i ja sam svake noći molila bogove detinjstva da ne umre dok ne odrastem. Da nemam maćehu. Da me ne siluju trojica. Da dobijem diplomu. I da se ne udam za Boga.

Tako sam se udala za Kuću.

 (Odlomci iz romana EVA BEZ POKRIĆA: kako smo otkrili da smo goli i budale)