Milijan Despotović
PREISPITIVANjE FILOZOFIJE IDENTITETA

Dimitrije Nikolajević: Stranac u kući
Centar slobodarskih delatnosti, Kragujevac, 2010.

Poezija uvek deli svaku sudbinu čoveka, njome se iskušava i bavi. Samo ona može da zadrži sve što se izobličuje u osnovnom značenju i okreće protiv čoveka, a često je goli fakat njegove ideje i činjenja. Možda je poeziji mnogo lakše, jer se jednako nalazi na izvoru trenutka ali ima i vremena zbog svoje slobode i naknadnog mišljenja. Ako je u poeziji pesnik vlastita kategorija, onda postoji mogućnost da sumnja i protivrečje ukažu na „stranca u kući“ koja im je zajedničko delo. Taj čin podrazumeva stalno Hegelovsko preispitivanje filozofije identiteta, što pokušava i pesnik Dimitrije Nikolajević“, u svojoj pesničkoj knjizi Stranac u kući.

Ovu knjigu otvara uvodna pesma Zapevajte zvezde tužbalicu koja varira misao Kolakovskog ali u suštini ona je Volterovska, sasvim. Inače, kako drugačije razumeti večiti „kamen iskušavanja“ slobode koja u sebi ima „školsku mudrost“, ali i saznanje da i izvan svake škole postoji mudrost koja nam je poznata. Ako pesnik sve daje tvorcu za pravo, i njega imenuje, znači li da je ljudski život i misao nepotrebna i zauvek dovršena? Svakako da ne znači; on ulazi u dijalog dograđujući tako, ili razaznavajući, zamisao stvoritelja koji ume i da zaplače nad sopstvenim učinkom, otkrivajući da je među ljudima stvorio i varalice i nitkove – što sada otvara staro pitanje, pitanje dobra i zla. U njihovom smenjivanju ostaju posledice koje same sebe izjedaju do sopstvene kosti:

A ovde je čovek čoveku pritajeni vuk;

Opstaju samo varalice i nitkovi,

Pa i oni jedni na druge zatežu luk –

Lete strele odasvud i jao

Nedužnima koje još i senka lovi,

E, zbog toga si dolazeći zaplakao.

Ovde Dimitrije Nikolajević pokazuje da čovek, ali i stvoritelj, imaju muke sa onima koji nisu mogli da nadrastu lovačku kulturu (kulturu strele i luka) i svojom nakaznom militantnošću propagiraju tobož milosrdnost. Na prostoru takve milosrdnosti koju zlo stalno i matematički dovodi u sumnju – pazi, ono sumnja i u sebe (!) – piše i stvaraNikolajević. To je, svakako, progovor iz duhovne dubine koja do nas dopire, ma koliko pokušavali da se od nje udaljimo ili da je nekako zaboravimo.

Ono što pesnika potresa, a to je i praosnov filozofske dileme, jeste zaključivanje da čovek, iako nevin, stalno živi „u tuđem grehu“. To ga čini strancem u sopstvenoj kući iz koje molitveno žali za pravdom:

I nikako da ti se posreći jednom

I sudba nasmeje

Da ti usjaji zatureni dom.

Nažalost, na našim prostorima mnoga ognjišta su zaturena oronulim kućama pred kojima se „igraju nehaj i lom / Umesto dece.“ I mi postajemo „Narod neki čudan“ koji tako ide na ruku onima od kojih se stalno branimo, ponekad i od sebe. Nikolajević taj udes objašnjava sudbinom „Da opet mečka pred našom kućom igra.“ A kako i ne bi igrala kad smo je prizivali vazda, a ona nas vezivala u čvor od Arijadninog konca. Nije svet popravio nikakav preporod duha koji se temeljio na prirodnom neznanju ili na zabludi; njega može popraviti pouka stvoritelja: božja i prirodna, zajedno. A ona je sadržana u refleksiji umnosti, trpljenju i nadi. Te vrednosti smo i mi napustili, gubeći vezu sa „pohvalom reči“, na koju se opet žeste oni koji svoje namisli održavaju silom „na tankom besadržajnom vršku“. Važno je da bezglavnicima biva dobro i danas, kazaće naš pesnik koji podseća na duhovnu potrebu asketskog života i na istinsku potrebu čoveka koji se materijalistički baš upropastio. Njegova pesma Dobro je da imate, govori o tome i može u svaku antologiju misaone poezije.

Dimitrije Nikolajević je „svedok daljeg razvoja (ili razgrađivanja) pojma napretka ljudske zajednice. U eri komunikacija gde se vizije futurističkih megalopolisa sada imenuju nazivima ruralne metaforičnosti i simbolike, i svode na (ma koliko bilo globalno, ipak) selo – kuća svakoga od nas, ma koliko bila umrežena sa ostalima, najednom se uvećala i postala važnija. Ali, tu kuću zatičemo praznu. Suviše smo, izgleda, iz nje izbivali, suviše je dugo ostavljali na milost i nemilost okolnostima i stihijama.

I ne samo da je naša kuća oronula, nego smo najedared postali svesni i njene okoline koja je, takođe, globalno zagađena. Blistavu budućnost je smenila slika sveopšte zatrpanosti sopstvenim otpadom. Zanimljivo sasvim, ma koliko taj ekološki pogled na planetu izgledao moderno, treba podsetiti da je svojevremeno Svedenborg i sami pakao opisivao kao malo, zapušteno i blatnjavo seoce.1“

Pesnici i filozofi jesu mora političkog sveta koji se, uglavnom, oslanja na silu i spekulativni duh koji nije sposoban da shvati naučno mišljenje. Nakaradna umišljenost se ne podvrgava logici i zato se „svet daleko zaputio/ (...)/ Sve tako dok ne stigne tamo/ odakle je pošao uzbrdo/ da zvezdu s neba otkine kao dugme.“ No, Dimitrije Nikolajević ne gubi optimizam da će ljudi stvoriti bolji svet kad „naš nije imao tu sreću“, uostalom i „tvorac se u nama prevario“. Tom Novom svetu svi moraju dati doprinos. Mogu li to učiniti oni koji su provalili u svoju najznačajniju kuću, poharali je i palili, iz nje iznosili nacionalno blago, i uzdizali ga paganski Bogu da pokažu „svoju (po)bedu“?

Život je samo jedno kratko putovanje, neki razgovor; sve drugo što mu zlo, pak, namiče, smatra se nesrećom.

Pesnik Dimitrije Nikolajević peva o životu iz hrišćanske perspektive (nije moguće znati „na koje ti uvo šapuće anđeo ili đavo“), svestan da nema dana koji ne traži neki oproštaj. Zato, kada peva o životu i smrti, o putovanju sa takvim naznakama, on se pita čemu neljudskosti i zla kad je sigurno samo to „Da se sa tog putovanja ne može pobeći“. Ima ovaj pesnik u svojoj poetskoj retorici besedničke ispovednosti (Dok čekam smrt) dok boravi „U skrajnutom domu i čeka svoju smrt“, ali ima i onih amanetnih poruka (Pre nego odem2) i elegičnih razmišljanja kad shvati da postaje „već jučerašnji“ (Strašno je mreti). Zapravo, čovek i jeste stalno između života i smrti.

Pesnik i zaborav smatra grehom, zaborav danas – sutra je zaborav budućnosti. I ne bi u tome bio problem da nas na takve posledice ne opominje i Rodrigo Fresan koji je zapisao: „Ništa nije gadnije nego želeti da zaboraviš ono što se još nije dogodilo“. Nikolajević, opet, smatra da je najgore biti „poništen od onih sa kojima si goreo“.

U našem narodu ta poništavanja traju, reklo bi se, od pre osam milenijuma – kada se pominje prvo kao rasa, potom kao narod. Nikolajević je sudbinu naroda sveo na pojedinca:

Kao da si kakva zaturena stvar,

A ne njihov saputnik od početka

I tako bez obzira na sav tvoj mar,

Prvi zgineš od zalutalog metka

........................................................

I zato ćuti i nikom se ne žali

Jer nemaš kome, prepusti ih grehu.

Knjigu Stranac u kući zatvaraju stihovi iskrene ljubavi koji slave život: „Živeo život,/ Ma bio i najgori“.

Poezija je, ovde, pamtilica, razgovornik sa Njom kojoj se pesnik sprema u „goste“, da se podsete na klupu mladosti i ljubavi „U kojoj je stanovao čitav svet“. U najavi pesnik kaže: „Imaću o čemu da ti pričam kad noćni pevac/ Javne da ti dođem i nastavimo zajedno.“

Na kraju, treba reći i to da je poetička kuća Dimitrija Nikolajevića – jezik: onaj jezik koji činjenicama samosvojnosti čuva autoritet pesnika čije je ime u nacionalnoj poetici bilo i ostalo u etičkoj grupi onih koji su tragali za racionalnim shvatanjem osnovnog principa ljudskog ponašanja, ali da su isto tako vidni njegovi uvidi u moderno razumevanje poetičke misli. Skoro da nema životne teme niti pitanja kojima se Nikolajević nije bavio kao pesnik, verujući da poezija koju stvara ima svoje mesto i da je „ljudski razum – za razliku od svog božanskog dvojnika – jedan vid složenijeg entiteta (čitavog ljudskog bića), i da ima i složenije potrebe i funkcije.“

Na tom putu on nije stranac u svojoj kući, ali ima straha da u kuću jezika, pored svega drugog, stižu uljezi koji taj jezik ne umeju da čuvaju.

 

1 Zoran Petrović: „Jedan drukčiji stranac“, iz pogovora knjizi Stranac u kući, str. 89-90.
2 Ovu pesmu Nikolajević je posvetio književniku Srbi Ignjatoviću.