Mирјана Ђурђевић

ЧАС ФЕХТОВАЊА

Претходна година никоме ништа добро није донела, размишља гђа Ђурђевић док, некако превише достојанствено, хита уз Његушеву улицу, једног кишовитог мартовског дана 1928, касно поподне, с мушким амрелом у рукама.

Жури кући са редовног збора регулацијске групе Друштва за улепшавање Врачара, опет се поџапала с неким назови градитељима који су на мишљење донели регулацију по којој намеравају да помере водоводски ресервоар са ћошка Ивине и Војвођанске, само не кажу где ће да га помере, њој наглаву, и како, а да на том месту дигну палату за једног скоројевића и великог профитера Великог рата, баш му је та парцела за око запала! Као да је то с велеградским инсталацијама „пљуни, па залепи”. Рекла им је да с тим пројектом боље оду на Дедину, тамо је боље друштво, оно што још празилук гаји под пенџером место лепог јове и минђушице. А и „бели двори” се све у шеснаест дижу у првом комшилуку. Тамо им водовод и канализација још дуго неће сметати, тај њихов инвестор може да настави да врши нужду у стрњикама повише сопственог бунара, како је и навикао. Уосталом, нек раде шта хоће, само нек поштеном и пристојном свету на Врачару не помишљају да пипају инсталацију, иначе ће, она лично! џумбус у општини направити. Већина се сложила са њом и регулацији је одбијено позитивно мишљење, али се чак и у Друштву увек нађе покоји опортуниста па је, одовудодонуд, дошло и до тешких речи. Арх. Јовановић јој је у један мах преконосирао да са „својим републиканским уверењима” иде негде другде да агитује, што би било само подло, да није и опасно. Он ни дан дањи не може да јој опрости што је одабрала нешто старијег свршеног студента технике, инжeњера Ђурђевића, уместо њега, колеге са групе за архитектуру с историјом уметности, на Сорбони, пре…„нешто година”. Она себи не може да опрости једино што се удала пре него што је студије архитектуре и свршила, макар би сад овима могла мало јачим аргументима него што је „џумбус у општини” да зачепи уста. Али се била побојала да јој за тих годину дана, колико јој је било остало, млади и перспективни син индустријалца из Смедерева не утекне, па га је промптно привенчала. Ех, „младос-јутрос”, што казао један Цига са Смедеревског ђерма. Арх. Јовановић из њихових негдашњих блиских дружења по Латинском кварту одлично зна да њена уверења и јесу републиканска, али да о томе јавно говори, па чак и у „жару стручног сукоба мишљења”, невиђен је безобразлук!

„О, матер ти моторизовану!” – опсова и повуче се натраг на тротоар; недовољно брзо је истурила отворен амрел пред себе као штит: један се аутотакси сјурио низ Београдску према Славији, не гледа куд иде, ајдшто ју је упрскао, али лако ју је могао и погазити, само да није пазила, овакву сакату.

Вала баш сакату, претходна година никоме ништа добро није... Летос, само десетак дана након што су Пиџин и гђа Принс отпутовали за Саутемптон, где су се укрцали у „Мауретаниу” и запловили пут Њујорка, дакле, отприлике кад су били на пола океана, и на добром путу да освоје још један ”cordon bley”, она је с моторбициклом упала у јарак, на Крагујевачком друму, пред самим Јајинцима. Повредила је леђа, мало је фалило у гипсано корито да заглави. Сада је знатно боље, али јој је пропало летовање у Дубровнику, традиционална јесења годишњица брака у Паризу, где су се и били узели, као и још нека краћа путовања, о дневним деранжирањима да и не говоримо. Саката! По вароши се то зове „крути се неког ђавола”, ал варош не зна да је тај њен нови одвећ достојанствени ход заправо узрокован крутим кожним корсетом, осећа се ко оседлана па ушнирана, али је бар спасава од непрекидног мировања на коме лекари инсистирају. Мало старомодно решење, али помаже, донео га је сирома Пиџин из Америке, тамо су још у употреби, по Европи се то више не може наћи, код нас се све то сад искључиво по бањама и масажерајима „лечи”, трт! Сирома Пиџин... тек њему је прошла година донела…

На углу Даничићеве и Његушеве гђа Ђурђевић сврну у бакалницу да купи црни фикс, Марушка је опет јутрос заборавила, све заборавља, канда је уватило пролеће. Да ако ће се срећно заљубити, удати и њих беде решити.

Пиџин се у Београд вратио средином октобра, сам. Госпођа Принс је испустила своју племениту душу, изненада, без најаве, у зору 4. јула. Кап. Тек тако! Крај ју је стигао на њиховом имању у Annandale-on-Hudson, сви су њени били на окупу, због празника, Јуниор је са Мариан и Саром допутовао два дана раније. Пиџин је, како је после причао гђи Ђурђевић, био потпуно изгубљен. Неко време је чак био у напасти да дâ оставку у Департману и ода се наново професури на Колумбији. Међутим, када се вратио у Њујорк, када се крајем лета Сара вратила у школу а Јуниор својим обавезама, схватио је да би био Мариан на сметњи. Тачније на бризи, а она њему на сметњи. Само је дочекала да преузме команду: „Ручаваћете код нас, недељом ћемо заједно...” Једнако како је и свадбу с Јуниором организовала, жив срам га је појео пред академском заједницом, кад се само сети! Венчање пролећа у Њујорку, априла 1913, три ступца у Њујорк Тајмсу! Све о томе како су деверуше биле у бледозеленим хаљинама, и какав се шампањ служио на гала пријему код младине мајке и очуха, и како је у декорацији преовладавало трешњево и јабуково цвеће... Marian de Forest Cannon „узела” је Џона Дајнилија Принса Јуниора, узбрала га ко трешњев цветак, и од свадбе направила плутократско вашариште какво нипошто не приличи једном младом професору Колумбије и његовом оцу, такође професору Колумбије, без обзира на иметак који поседују старином. На страну што се „венчања за памћење” нипошто не праве када је актус већ „успешно” обављен. Наиме, Сара се родила ни пет месеци након родитељског венчања, нека је жива и здрава, никад Пи Џеј ни помислио не би ништа рђаво, на светину се не треба обазирати али јој не треба ни давати више материјала за олајавање него што је неопходно. Венчање пролећа! И порођај лета! Али тако је то кад девојка рано остане без оца, сирома Хенри, а мајка јој се преуда за велетрговца са Четрдесет седме западне улице, већ и сама адреса... Какогод, гђа Принс је успевала Мариан да држи на одстојању, а Јуниор – како му је тако му је – сам је бирао. Пи Џеј се бојао да он сам са њом неће умети да изађе на крај. Да ће постати матори свекар за показивање. Притом га ни његова највољенија на свету Сара више уопште не ферма, петнаеста јој је и онај клипан, унук Келијевих, јој је стопут важнији од сопственог деде. За три месеца, два дана заједно саставили нису „ко некад”. Одлагао је повратак колико је могао, али и коначну одлуку, све до пред почетак семестра, а онда је сео на брод. Враћа се за Београд, тамо бар има пријатеље. Кити. И ону девојчицу, Кају, на коју је скроз био заборавио…

Гђа Ђурђевић, Пиџинова Кити, препречи преко старог имања газда Влајка Каленића, тачније овог сад новог, преклане направљеног Каленић пијаца, накићеног све у керамичке плочице, неко се у општини добро омрсио за provisio, а зна и ко, до Милешевске, погледа на сат, биће то од Друштва до куће за двадесет минута, за једног богаља и ниси лоша, цуро стара, помисли. А код куће...

Каја! Само Пиџин може да јој организује тако нешто. Каја је, ако није било проблема на скели, дувао је јак ветар, стигла из Беле Цркве поштанским колима у Поцерску пре лепих сат времена. Због чега ће јој муж довече звоцати, јер је његово радно време у радиолабораторији на поткровљу поремећено. Није предвиђено да он дадиља туђој деци с којом нема ништа, док она тера општинска посла уместо општине. Пошто се тек од Марушке такав напор не би могао очекивати.

Једино је Каја на узлазној животној коси, и то је разумљиво. Гђа Ђурђевић ју је након оног Аеродрома поново видела тек кад се Пиџин вратио из Америке, јесенас. За разлику од оног непријатног Кинешчета, пред њом је стајала, додуше једнако непријатна... У романима гђе Ђурђевић нема „источњачких лепотица” и сличних керефека, па јој тај израз није ни могао пасти на памет, али вртело се ту негде око тог значења. Није само порасла, већ је и очврсла и формирала се, ваљда од целог лета проведеног на мору, код својих, и пливања о којем је непрекидно причала. По сопственој тврдњи препливавала је залив сама, показаће им на лето на Дунаву ако не верују, из чега се дâ закључити да је она њена наставница била у праву када је устврдила како мала много фантазира. Покрети јој више нису детињи, не би ни то приметила да дете, дођавола, ипак дете, тринаест јој је, које при првом сусрету није испуштало Пиџинову руку, сада, ни годину касније, не држи Пиџина под руку, грациозно и... поседнички! То је тај израз, у очима, црним, тврдим и ватреним као Крека камени угаљ. Пут јој је светла, порцеланска, много блеђа него у свих њених сународника с мајчине стране које је гђа Ђурђевић у међувремену упознала, и који су, и мушки и женски, да просте, али за њен укус некако главати и четвртасти. Каја није. Очи су јој ситне и тек незнатно искошене, јагодичне кости истурене, дотле је можда и бе-ла Монголка. А онда јој се вилица сужава, у једну одлучну брадицу изнад које се пуће мала уста за која би се могла кладити да их опајдарче румени креп папиром. Кад се насмеши, а смеши се искључиво Пиџину, појаве јој се и рупице на образима, од којих се луди амерички деда сав распекмези, какве, додуше, често имају и друга калмичка деца, али се убрзо изгубе, чим изађу из бебеће фазе.

Од онда је виђа скоро редовно, јер је Пиџин послушао њен савет, језик прегризла и кад му га је дала, и укључио се у изградњу тог будистичког храма тако здушно ко да му је света крава стала на реп. Или је то из хиндуизма, божемеопрости?

Заправо се спријатељио с бакшом Џимбом Бориновим – онако самом, опустошеном и жалосном, какав се из Америке вратио, духовна утеха коју је будистички свештеник умео да му пружи значила му је колико и витлање наоколо с Кити. На практичном плану, коме је вичнији од старога ламајца, везано за изградњу храма поучио га је да обавезно формира грађевински одбор, у који су осим бакше, ушли један калмички пуковник, један учитељ који се тренутно издржава као шнајдер, и, на Пиџиново инсистирањe, Др ХараДаван иако не живи у Београду. Додуше, није их ни било потребно много убеђивати, доктор је најшколованији од свих српских Калмика и, као такав, особа од најдубљег поштовања заједнице.

Хара-Даванов патриотизам је изван икакве сумње, одазвао се позиву од свег срца и за ових неколико месеци је у Београд долазио бар четири пута. Од тога једном, на други дан Божића, и научним послом, држао је предавање на Београдском универзитету – Пиџин са ректором игра бриџ, то се већ подразумева – са темом Чингис-кан и најезда Монгола у Европу. Одбор ради пуном паром. Успели су да обезбеде плац, поклон од газда Милоша Јаћимовића, у чијој циглани ради множина њихових сународника. Чак горе код Пашине чесме, повише Мис Ирбијеве, негде око средине Козарчеве улице, на ћошку с неким безименимсокачетом. Али то је и најбоље место за храм, усред колоније кућерака, такође Јаћимовићевих поклона, у којима живи пар стотина Калмика, Калмикиња и Калмичића. Јаћимовић је обећао и грађевинског материјала приде, али о том потом, сада је кључно обезбедити дозволу за градњу верског објекта, где је предметна вера овдашњим властима блиска колико и Џунгарија, калмичка монголска постојбина. У овој административној гимнастици Пиџин испод жита демонстрира све своје дипломатске вештине, као и дипломатске везе, па је освојио докторово поверење до те мере да му је и дружење са Кајом и старање о њој у одсуству Хара-Даванових прећутно аминовано. Где гђа Ђурђевић често глуми гардедаму, без превише ентузијазма.

И с те источне стране је навалила несрећа, бакша Џимба Боринов, занимљив Монголац кога је гђа Ђурђевић још мало па заволела, а Пиџин се одиста био јако зближио с њиме, наједном је негде у децембру почео да побољева. Др Хара-Даван га је, дошавши да држи то предавање, затекао у постељи, потпуно занемоћалог, и после биохемијских претрага само суморно завртео главом. Некакав експресан злоћудни тумор у стомаку покосио га је пре тачно... прекосутра му дају четрдесет девет дана. Баш толико, ламајски обичај је да се покојниковој души, збуњеној новонасталим стањем, свакодневно читају упутства за сналажење током четрдесет девет дана, ваљда седам седмица, док се не скраси у новом телу, то последње читање је посебно свечано, због њега сутра навече Др Хара-Даван и долази из Ђеновића.

Али, не само због тога. Нови-стари бакша, будући да је са титулом бакше у Србију и дошао, али је Џимба имао старешинство, извесни Санжа Умаљдинов, не говори ни српски ни руски, већ само калмички и тибетански, а и њега, биће, само за потребе будистичке службе, тако да је за оперативне послове око изградње храма готово неупотребљив. Стога је Пиџин убедио Др Хара-Давана да је његово стално присуство у Београду неопходно. Чак му је нашао и посао помоћног лекара у помодном Институту Др Илића-Раковачког, иако многи домаћи и руски лекари у престоници чекају на посао. И није било тешко, само је донео одлуку да се цело Америчко посланство одсад лећи код Др Илића-Раковачког, и нигде другде.

Очекивана последица пресељења породице Хара-Даван, које треба да уследи за недељу-две, јесте и Кајин прелазак из Беле Цркве у Руску гимназију у Београду, како би сви били на окупу. И како би Пиџин, то нико није изговорио гласно, али се бар између њега и гђе Ђурђевић то подразумевало, чешће био са дететом. За сутра ујутро је Каји заказан пријемни разговор у Гимназији, а Пиџин је баш данас нашао службено да отпутује...

Поцерска 10, 12, 14! Двадест и два минута од Његушеве!

Бесомучно звони на бочном улазу у сопствену кућу, шарено застакљеном у „ar deco” маниру, нико намеру нема да јој отвара?! Извади резервни кључ из поштанског сандучета и покуша да га тури у браву, не иде, ипак су ту, а где би па били. У колском пролазу није било Пиџиновог роудстера, додуше њега и није још очекивала. Таман се спремала да поново изађе на кишу и залупа о кухињски прозор – кад, ето ти Марушке. Али долази из девојачке собе, а не из кујне?

– Побогу, где си? Звоним...

– Сушим се, трљам главу пешкиром, не чујем вас – јес’ богати, сва је мокра.

– Па, што не понесе амрел, црна друго, и где си уопште излазила, је л’ видиш...

– Видим, ал још не умем да држим амрел у зубима, док ми у свакој руци по шерпења – да ли што служи код једне књижевнице, или јој је урођено, тек, Марушка има дара да надигне напетост у причи.

– Какве шерпење? Држи овај мантил! Не-не-не-не! Не на чивилук, како мислиш да се осуши тако збагљан, на ауфингер па у кујну, обеси на креденац поред шпорета!

– Е, не знам да л’може, ми, знате, „примамо” у кујни, показује према кујни, као да је тамо неко шашав, а мантил, већ на ауфингеру, качи на врата од предсобља, „па не знам да л’ је у реду тамо уносити покисле мантиле. Ни шерпење још нисам унела, пазите да не угазите.

– Ама, какве шерпење, чујеш шта питам?! – заиста, поред стелаже, на терацу, међу мокрим ципелама, под које ни Политику није турила, то само на Марушку личи, локва се направила, стоје две поклопљене шерпе, већа и мало мања, још у мрежицама. – Шта је ово?

– У већој је овчји паприкаш, а у мањој гренадир марш. Гђи Ђурђевић се преврну желудац. – По овој киши сам то вукла с Грантовца, из ’Лепе Катарине’.

– Јес’ ти нормална? – прасну гђа Ђурђевић. – Је л’ знаш ти шта ја довече једем? Је л’ ти обешено у кујни? Умућено јаје, шест шпаргли с лимунoм, 80 грама млада сира,  поморанџу и слаб чај. Господину ако се не свиђа два умућена јајета и мало леба гратис, и ако му сопствено шкембе не смета, нек изволи ногама у ‘Лепу Катарину’, а не да ми разбија дијету!

– Знам, ал то и није за вас, него за госте – oпет показује према кујни оно фијуфију. – Наручио господин посебито.

– Ма, је л’те? А да није и печене јагњеће главе наручивао?

– Јесте, откуд знате? Ал нема, одоцнила сам, фала богу.

Ех, откуд зна, и не знала, то јој је већ пар пута Пиџин приредио, донаторске вечере код калмичких првака. Главном госту иде глава, с исколаченим печеним очима напред окренутим. Први пут је помислила – добро, такви су им етнолошки обичаји, појешће језик, то увек може, ал су доњу вилицу с језиком откинули и дали покојном бакши Џимби, као најстаријем. С женском понизношћу је „из главе”, овцине, препустила Пиџину, рекао јој је после да ће јој се осветити тако што ће је кад-тад повести на молитвени доручак код индијанског поглавице у Амазонију, али ни под каквом претњом није хтео изрећи шта све то тачно подразумева, смејали се ко шашави. Следећи пут кад је дошла, паметни су људи, Калмици је нису хтели доводити у неугоду, већ су је у расподели овце убројали у „бабе”, којима на сву срећу иде предњи черек. Инжeњер Ђурђевић наравно из приче зна за ову веселу згоду, па се сад изиграва калмичке гостољубивости, ал јој није јасно зашто?

– Погађам. А и немамо никакве госте на вечери, Пиџин само што није дошао по Кају. Вероватно јој већ фламбирају шеве по Посланству.

– Само ако не дође! – изговара Марушка тријумфално.

– Јављали су се телефонски пре сат и кусур, гос’н секретер, телеграфисао је госн Пиџин из Ниша да због магле на пут не могу пре јутра. Те вас моли да Каја преспава овде и да је ви ујутро водите у руску школу на разговор.

– О, маглу ти материну! – преседоше гђи Ђурђевић свих оних шест шпаргли с лимуном, унапред. – И није он за тебе „гос’н Пиџин” него „гос’н Принс”!

– Какогођ! – брига је Марушку. – Тек имамо госте. Оћете прво да вас рашниравам или идете право...

– Мани се! – није је више ни слушала, продужила је према кујни. Пред вратима је покушала да удахне дубоко, што с оним корсетом и није баш могуће. Ни тамо ни амо.

И-јао! ИнжeњерЂурђевић и Каја седе за кухињским асталом и пију чаја, „намирисала” је и пре него што је сагледала сцену, а желудац јој је још један салто направио. По добро загрејаној кујни ширио се киселкасти мирис растопљеног масла!

– Добро вече желим – рече свима ђутуре.

– Добро вече, Мицо! – супружник устаје и љуби јој руку, па онда и образ, мање формално. – Дођи седи код шпорета, сва си се заледила. Јеси за једну шољу егзотичног...

– Добро вече, Кити – јавља се и Каја, није стигла ни да одбије чај, јао, ено га сипа! – Не могу да устанем због мачке.

– Клот! – дрекну Мица звана Кити, гђа Ђурђевић, наравно, а њеном мужу рука с лончетом остаде у ваздуху.

– Шта, клот? – запиташе у исти глас Каја и инж.Ђурђевић.

– Каква мачка? – запита она.

– Полако, једно по једно – покушава да их организује представник техничке интелигенције, док Каја показује прстом у крило, заклоњено дамастним кухињским чаршавом. – Шта, клот?

– Ма, немој ништа да ми сипаш у тај чај, не соли, не млечњави, а посебно немој… Каква мачка?

– Бебили – рече девојчица. Прозван, Бебили Мачкилијевна испусти један лењи, сањиви „мјау!” и настави да спава у Кајином крилу?!

Велеиздаја!!!

Њена мачка, „ексклузивно” њена мачка, која никоме живом сем њој и њезином мужу не дозвољава да је глади, излежава се ко мрцина у крилу Пиџинове вољене Каје, а њен муж, „ексклузивно” њен муж – који јој је колико данас за ручком гунђао да пожури кући јер он нема намеру да пази никакву децу, нек је Пиџин води у дипломатске мисије, или она на састанке Друштва за улепшавање Врачара, он има посла – седи с истом том Кајом, очигледно веома лепо расположен и пије калмички чај који се служи с млеком, „посољен” и…

– Шта овде смрди? – ово је Марушка одлучила да ипак унесе оне шерпе из предворја, мршти се с врата.

– Кувано масло – одговори јој гђа Ђурђевић, пажљиво седајући на столицу. – Ако ниси знала, у Калмикији се у врео чај тура и маслац. Вршна кашика по шољи. Због „укуса”.

– Фуј!

– Марушка! – ућуткава је инж. Ђурђевић, док пружа жени шољу „клот” чаја. – Гости! Језик зазубе! Остави те шерпе украј шпорета, зваћемо те кад будемо хтели да вечерамо. А и ти, Мицо, шта...

– Зло ми је, ето, шта!

Марушка ћушну шерпе и исфуњи се из кујне ко један и два, осећа напетост око астала и да ћесе о њу кола сломити.

– Ја, ако сметам, могу... – Каја не заврши реченицу, и тако је звучало само као претња, и већ започе нову: – А код вас с послугом то тако може, да она...

– Ма, не сметаш – уморно јој рече гђа Ђурђевић – него мени све смета, а нарочито мириси.Мучи ме горушица, од јутрос сам попила само три шоље камилтеја без шећера, појела зелену салату с лимуном и два парадајза на жару испечена, ево, мммх, јао, је л има алкаселцера у кући? Изем ти и дијете и докле ћу да се мучим...

– Ништа се не види да сте смакли – равнодушно ће Каја. – А Пиџин ми је писао да сте нервозни ко осица откад сте на дијети.

– Бебили! Долаз’ овамо! – дрекну књижевница на дијети. Помисли како ће Пиџина заклати, шта он детету пише! И шта уопште пише, ко је нервозан ко „осица”? И како се „ништа не види”? – Бебили, долази овамо, чујеш мачкетино! Спусти га доле, сву ће те удлакавити, лиња се.

– Нека, да га не будим – Каја је директно изазива. За то време инжeњер Ђурђевић стоји крај шпорета и гледа овај сукоб прописно забављен, све му десни крај усана игра, само што не прасне у смех. Ни ово не промаче гђи Ђурђевић, тренутачно одлучи да никоме овде вечерас неће чинити задовољство својим живцирањем, те ноншалантно извади муштиклу из торбице. Муж се спремно маши за џеп и пружи јој отворену табакеру, а затим, како је узела цигарету и углавила је, кресну и упаљач.

– Баш мораш, на гладан стомак, само ће те још више мучити – ипак је мало прекорева. Он, наиме, уопште не пуши, табакеру и упаљач носи само за овакве прилике, такав је ред. Односно барем у кућама у којима жене пуше.

– Пусти. Потражићу алкаселцер, само да се издувам. Него, шта вас двоје радите у кујни? Рекла сам јој да заложи у салону мало по подне, да ће увече бити... Није ваљда... хајд’ кад већ не може да прикрије љутњу, нек изгледа бар да је на Марушку.

– Заложила је, да не бринеш – насмеја се инжeњер Ђурђевић, чита је ко буквар – усијала каљеву пећ ко да ће Никарагва да дође а не Каја, чак сам и луфтирао. Него смо причали о исхрани, па је Каја понудила да ми скува њихов народни чај, да пробам и то чудо, јако интересантно.

– Јако! – сложи се књижевница која је лоша глумица, убрзано увлачи дим, цепти. Каја се на то окренула инжењеру Ђурђевићу и упутила му свој најљупкији осмех, онајс рупицама, резервисан само за Пиџина, опа бато! Ако вала, нек и он цркне од љубоморе, зашто да цркнем сама, помисли. И настави: – Штета што Марушка није нашла јагњећу главу, па да вечерате све по пропису. – Каји осмех не силази с лица, пиљи у свог најновијег мушког заштитника, и глади Бебилија који ужива ко бубрег у ђубрету, ђубре једно!

– Ти си данас имала лош дан? – упита је супружник гласом који већ личи на свађу. Е, па, нећеш! Уме и она да се смешка. Без рупица, ал…

– Напротив! Да видиш где сам била, пре збора. У експедицији. У Сувоборској, да видим градилиште Маринковића виле.

– Црна Мицо! Где је то, шта је беше Раде рекао, чак горе на Топчидерском брду? Знаш да не смеш много... А и шта си тамо тражила? – Ето, сад се он мало нервира, ако!

– Не брини, ишла сам аутотаксијем. Обећала сам малом Аци Дероку да ћу му написати како напредује градња, његов је пројекат.

– Је ли? Почео и приватне куће радити?Мало сам више од таковог вундеркинда очекивао после свих... – то њему инжењер Ђурђевић не може да опрости што се одао више на уметност, а он га је био типовао на науке.

– Па, мора нечим да издржава шалабајзерај по Паризу, да не мислиш да су му црквени конкурс исплатили, мало сутра! Него пусти то, потпуно ме оборио! Мораш да видиш, тај младић је геније, поћи ћемо први леп дан заједно...

– А, не! – превентивно одбија инжењер Ђурђевић, зна да кад његова Мица овако навали, иза тога обично неких задњих намера има. – Ја се из Поцерске не селим у топчидерске забити, то заборави!

– Какво сељење, на памет ми не пада, стварно сам хтела само кућу да видиш. Па тамо ни улице како треба нема. Јао, циркуса, урадила им општина нивелацију, да те бог сачува! Једне куће откопали, па остале ко на Дурмитору, а друге засули до пола прозора, има само да прште спорови. И то су, каже, откопали пре пола године, а још калдрму ставили нису, да изгинеш по киши док пређеш блато, по улици децу од прасади разликовати не можеш, ми кукамо, кукамо, „каљав ко да је с Врачара”, ал Врачар је мила мати, заслугом Друштва. Није ме шофер данас хтео возити до грађевине, чекао ме на Топчидерском друму, горе на Ђурђевом брду. Сломатала сам... – схвативши да је рекла и више него што је требало, гђа Ђурђевић се уједе за језик и брже боље заглаба муштиклу.

– Нећемо сад пред гостима, али... – инжењер Ђурђевић хоће из коже да искочи од њених детињарија, због којих после њему по кревету кука како је боли ово и оно.

– Слободно – јавља се Каја, с озбиљношћу неке старе тетке. – И Пиџин се секира, писао ми је како је Кити – као да Кити уопште није присутна, – зимус спремала ученице за неко такмичење, па је запела као да је она млада, и тако упропастила месеце лечења. Морате да је обуздате за њено добро.

Инжењер Ђурђевић у неверици гледа час Кају, час гђу Ђурђевић, љут! А она нетремице пиљи у девојчицу и не може да верује да је чула... то што је и њен муж управо чуо!

Убиће Пиџина, пробошће га, не, дворучном сабљом ће га посећи надвоје, макар због тога у колицима завршила, од кичме. Шта он пише детету! И то, овом детету које то после… 5. и 7. фебруара је Први београдски мачевалачки клуб у својим новим просторијама у Његушевој 19, мало повише Друштва за улепшавање Врачара, џао првенство у борењу за почетнике, први пут у историји српског мачевања да су се и жене такмичиле, та морала је учинити све да њене девојке победе гошће из других школа и клубова! Својој паметнијој половини је, додуше, била обећала да током припрема рапир у руке узимати неће, да ће их вежбати само саветом. Што никако није могла да испуни, морала је да навуче корпу и рукавицу. Последице „победе” трпи већ месец и кусур, без корсета скоро нигде више не излази, а таман је било кренуло набоље. Трпи то стиснутих зуба, или бар она тако мисли, у кући се никоме не жали, чак ни Бебилију који и даље не помаља носа из Кајиног крила. А како и да се жали кад ‘рапир у руке узимала није’? Истину о њеним мукама зна само Пиџин. И ово дериште! Решена да тако и остане, намести свој најневинији израз на лице, отпухну дим право у Кају и изрече:

– Постоје само две могућности, или си га нешто погрешно разумела или неко од вас двоје грдно претерује. Одлично се осећам.

Девојчица заусти да јој се супротстави – али се повуче, паметнија је од тога.

Глади мачку с особитом пажњом и нешто јој тихо шапуће док двоје одраслих размењују погледе „Лажеш?” „Не лажем! Кад сам ја тебе лагала?” – „Ипак, лажеш!”

Одједном упита:

– А како се зове ваш клуб?

– Први београдски мачевалачки клуб, при њему је Борачка школа за мачевање и бокс, ту сам учитељица – одговори махинално.

– Ви и боксујете? У којој категорији?

Инжењер прасну у смех, Бебили мјаукну и скочи на патос, оштро око спортисткиње приметило је покрет Кајине ноге, она је заправо Бебилија истресла из крила не би ли боље поентирала?! О бога ти дечјег поквареног!

– Волела бих да умем! – а тебе бих прву истресла из гаћа, помисли – Али то ћемо оставити твојој генерацији да се еманципујете и за бокс. Моја је већ исувише урадила.

– Хвала, то не бих. Није ми женствено.

Је ли?Аженствено је туђе мачке отимати и на патос бацати?

– Бебили, оди, хоп! – гђа Ђурђевић пљесну руком по бутини и још сањиви мачор се узвера у искрено пријатељско крило. Можда се и муж пријатељски смеје на ту наивну шалу с боксом, још увек, што ће га скупо стајати. – А ти си и даље вољна да учиш мачевање код мене?

– Наравно – живну Каја, ипак је дериште, мисли победила је, посејала је, и сад ће да жање – подмићивање. – У Белој Цркви старије питомице по жељи могу да узимају часове у Донском козачком корпусу, али би то било тек догодине за мене. Мада, ја мислим да ту никог збиља загрејаног за борење нема, да оне то због момака… А мене момци не интересују.

Па јесте, тебе интересују туђе деде, туђи мужеви, туђи мачори, сви на гомилу, то је скроз различит вид интересовања од оног за момке, мисли гђа Ђурђевић, тај јој је тип женских познат и нимало драг.

– Хајде да видимо имаш ли уопште дара, идемо горе.

– Мицо! Не долази у обзир – побуни се инжењер Ђурђевић. – Не смеш...

Каја напето посматра обоје, сад би мењала савезника.

– Не брини, можеш да гледаш, ништа се нећу напрезати. Хоћу само да видим има ли уопште вајде, је ли и за шта, знаш да ми Пиџин на глави седи с тим часовима... – ово је било мало подмукло, да је деморалише. Све је заправо подмукло, хоће је да је понизи. Да јој каже да је трапава, неспособна, изгубљен случај…

Излазећи из кухиње бацила је поглед преко рамена у Кајину шољу. Преко мутне текућине с прста је пливао слој ко дукат жутог масла, ни окусила га није. Мала је роспија само приносила шољу устима и правила се да пије, док је инжењер Ђурђевић свој испио, само он зна како. Ако, тако му и треба, кад верује женама.

Једноспратница у Поцерској 14, грађена по једном старом пројекту арх. Јелисавете Начић који је гђа Ђурђевић прерадила за њихове потребе, састоји се од два велика стана, у приземљу и на спрату, и поткровља с кровном терасом уређеног у радиолабораторију. У доњем стану су мали и велики салон, гостинска соба у којој ће ноћас преспавати Каја, и нуспросторије – трпезарија, кујна, купатило, клозет, девојачка соба, простран шпајз. Салони на спрату су спојени у вежбаоницу мачевања, без бокса, а на супротним њиховим крајевима двоја дискретних врата воде... Једна у главну спаваћу собу и велико купатило, друга у писаћу собу госпође Ђурђевић и мало купатило. У спаваћу собу се може, додуше, и са степеништа, из малог предворја, та се врата најчешће и користе, писаћа соба померена је у најдаљи кутак куће, пошто куцаћа машина смета свима, чак и Марушки која спава ко топ. Каји очигледно пре њеног доласка нико није показао кућу, заостаје који корак за њом, осврће се око себе. У Пиџиновој резиденцији гостовала је већ неколико пута, тамо има и више простора и раскошнијих детаља, овде је, биће, мори само пука радозналост. Све до салона за вежбу, где остаје затечена: узана бела простирка од индијске гуме пружала се готово целом дужином просторије. Флорета и сабљи било је посвуда, што обешених на зид, што по полицама. На некаквој посебно конструисаној полици стајале су корпе за главу с мрежом и мање и веће рукавице од јелење коже, а испод њих обешени прслуци у које је ушивено нешто чврсто…

– Овде доводите ученике? – пита Каја задивљено, ово је најчуднија просторија у којој је икада била.

Не, овде доводим само своје смртне непријатеље, да их пробуразим и избацим кроз прозор, у башту, Бебилију да их поједе, помисли гђа Ђурђевић и рече: – Идем да се пресвучем. Можеш остати у својој блузи, нећемо се знојити, али нађи тамо иза оног паравана неку краћу сукњу и патике.

Док је гђа Ђурђевић хитала према великом купатилу да коначно рашнира проклети корсет, Каја и даље звера около. Сад види и параван, прави је кинески, са сликаном свилом, какав је исекла из једног журнала. Другог намештаја нема, само три полуфотељице ко сироте у једном ћошку, сточић и пиксла. Стојећа лампа и фотографија на зиду. Нека жена, с грудима препунимордења, не личи на Кити.

Која се убрзо вратила и затекла Кају у танким црним гимнастичким патикама на ластиш и сукњи до колена, покрај полице, преврће једну корпу по рукама.

– То је наличњак, за чување лица, остави га, неће нам данас бити потребан. Као ни грудњаци, нећемо се бости, хоћу само да проверим можешли уопште…Изабери рука-вице, од ових тањих – тек тада Каја примети да гђа Ђурђевић под мишком држи два витка штапа, дугачка колико и флорети. – Држи један. И погледај ме добро. Заузећеш једнаку позицију поред мене, ти се држи гуме ја ћу сићи на паркет, и лагано ћеш понављати покрете за мном. Разумела?

Каја само нестрпљиво климну главом.

Ни пола сата касније госпођа Ђурђевић је стајала наслоњена на зид са Бебилијем Мачкилијевном у рукама и запањено посматрала Кају како изводи вежбе за шеснаести час у Борачкој школи мачевања – без бокса! – беспрекорно, са концентрацијом самураја и грациозношћу примабалерине Бољшог театра од пре Ауроре. Дођавола!

– Ко је жена на слици? – пита Каја после, док се пресвлачи у своју сукњу и нечију чисту блузу, ипак је била гола вода, вежбала је преко сата, и још би, да се Марушка није попела да каже како господин пије већ трећи калвадос и трупка ногом, гладан, а она већ трећи пут пригрева паприкаш. На чега личи гренадир марш не сме ни да мисли. – Покојна Наталија Ристић. Моја прва учитељица мачевања. И уопште, прва Српкиња са дипломом учитељице фехтовања и гимнастике. Фехтовање ти је стари израз за мачевање.

– Знам, учим немачки. Код ње сте дипломирали?

– Не, код Шарла Дусеа, касније.

– Волели сте је?

– Не нарочито.

– Зашто, онда, држите њену слику на зиду?

– Узинат.

– Коме?

– Свима. Због тог ордења.

– Волите ордење?

– Боже ме сачувај! Презирем! Али, свима иде на нерве кад је виде.

– А да вас питам још нешто...

– Ако баш мораш, ајдемо да једемо.

– Ми у школи читамо ваше романе. Мени се свиђају.

– Како читате? – прену се Ђурђевићка. Читају? Таман посла! „Како ти читаш, то није, нису за малу...

– Имају наставнице, па ми то кришом. Ал није то, него ми није јасно како то иде заједно, писање књига и часови мачевања?

– Иде одлично. То ти је нека врста традиције код Срба, ко маслац у чају, разумеш. Уклети песници и доконе новелисткиње код нас обавезно дају часове мачевања. Уписано нам.

* * *

Након што су се Каја и Марушка у приземљу скроз утишале, гђа Ђурђевић се, већ у шлафроку, попела горе у лабораторију, где инжењер Ђурђевић шрафи неке жице у бакелитна кућишта и прича са њима.

– Уплаши ме!

– Дошла сам само да попушим једну на тераси, па идем да легнем и читам. Писала бих, ал’ не могу да седим. Кад ћеш ти?

– Још мало. Приклони врата од терасе кад изађеш, бије ладно. – Коначно диже поглед према њој. – Где си пошла тако гола, озепшћеш? На, ево ти мој капут! Мицо, ти си немогућа. И шта ти би, вечерас, кад си дошла, да се онако свађаш ко Циганка с малим дететом? Које, узгред, није никаква бештија ко што причаш, већ једно мило и паметно чељаде. Ако ти је ко крив због дистурбације – то је Пиџин, а не дете...

– Она уопште није дете, никад била, она је једна погана жентурача! – пресуди Ђурђевићка.

– С којом ти после проведеш сат и по вежбајући а да глас не повисиш, што још нисам доживео?

– То је нешто сасвим друго. Овакав природни дар за фехтовање се среће једном у животу. Могла би прекосутра да се бори. Узимам је! Биће првакиња Краљевине до догодине, можемо у јагњеће запоњке код „Лепе Катарине” да се кладимо, дотле ће ме ваљда проћи дијета.

МИРЈАНА ЂУРЂEВИЋ је рођена у Београду, на Источном Врачару, крајем XIX века. Студирала је архитектуру у Паризу. Дипломирала инструктажу мачевања код шарла Дусеа. Дугогодишња истакнутаучитељица у београдској Борачкој школи за мачевање и бокс Ивана Владимировича Максутова. Неуморна активисткиња Душтва за улепшавање Врачара, до краја његовог постојања.

Између два рата страствено се одаје књижевном раду, када и настају њена најзначајнија дела: Секцир-сала на Великој школи, Чубурска ружа или љубавни случај прве српске сифражеткиње, Чудовиште из Панонског мора, Кап отрова или смрт у Српској краљевској академији, Тајна кадрмисане порте, Амиџа Ранков фиш-парикаш, Амам на оџаку, Три убоге уходе, Носачи буквара и многа друга.

У другој половини смутних педесетих година XX губи јој се сваки траг, такође у Београду.