Александра Корда-Петровић
ПУТ ЧЕШКЕ ПОЕЗИЈЕ
Не можемо погрешити ако чешку књижевност назовемо „лирском“, што не значи да није изнедрила и велика прозна и драмска дела. Уосталом нашим читаоцима су добро позната имена попут Јарослава Хашека, Карела Чапека, Милана Кундере, Јосефа Шворецког и многих других у свету прослављених чешких писаца. Ипак, када бисмо на неком тасу мерили допринос чешке књижевне баштине светској култури, сигурно би превагнула лепота чешке поезије. Евентуална објашњења можемо тражити у самој мелодичности и мекоћи чешког језика који по својој музикалности одговара лирском изразу, али и у самој књижевној народној и уметничкој традицији чешке књижевности. Од периода чешког народног препорода (прва половина XIX века) велика поезија блиста кроз песме Јана Колара (чији је панславистички дух узбуркао читав словенски свет) или Карела Хинека Махе (субјективног романтичара чија се поезија може мерити са највећим именима европског романтизма).
По квалитету се чешка поезија приближава већим европским књижевностима у периоду Модерне (последње деценије XIX и почетком XX века). Лумировска поезија на челу са песником Јарославом Врхлицким припремила је терен за ватромет уметничких праваца који су се у чешкој поезији рефлектовали истовремено када и у већим европским књижевностима. Тако читамо поезију великих песника попут Антоњина Сове, Отокара Бржезине, Карела 65 Хлавачека, Петра Безруча и др. где се преплићу елементи импресионистичке, симболистичке и декадентане поезије.
Fin de siecle донео је афирмацију индивидуалног, субјективног и чулног додира света песника окупљених око часописа Moderni revue. Прокламовали су начела уметничке слободе, неукалупљености, али ипак потписали су јединствени Манифест објављен у часопису Rozhledu (1895). Оно што их је повезивало, била је идеја унутрашње правде, индивидуализма, значаја интуиције и глорификовање уметничког чина. Илустративни пример је збирка Отокара Бржезине Градитељи храмова (1899), где се уметници називају неимарима који једини могу дотаћи бесмртност. Све друго је пролазно и неважно.
Први светски рат прекинуо је нову линију развоја чешке поезије. Песници реагују на ратне страхоте, али прве послератне године доносе нови преокрет у песничком поимању света. Створена је чешка авангардна група „Девјетсил“ која је изнедрила највећа имена чешке поезије XX века: Јарослав Сајферт, Витјезслав Незвал, Јиржи Волкер, Константин Библ. Авангардни песници, левичарски оријентисани, углавном су упловили у воде пролетерске поезије (чији главни представник је Јиржи Волкер).
У духу европског витализма издваја се и једини чешки оригинални уметнички правац ПОЕТИЗАМ. Поетизам, прокламован од Карела Тајгеа, Сајферта, Незвала... са собом је носио радовање животу, слављење техничког напретка, брзине, али и егзотичне мотиве – мотиве харлекина, циркуса, филма ... Треба нагласити да је поетизам био близак пролетерској поезији у смислу да је неговао марксистички поглед на свет, идеју револуције и колективизам. Оно што га је драстично разликовало од ангажоване и врло често љутите, тмурне социјалне поезије пролетерске, било је искрено радовање животу. Та лепота поетизма лако се уочава у Сајфертовим стиховима у збирци Град у сузама (1921). Иако су ови стихови били инспирисани сликама фабричких димњака и беде радника у духу Волкеровог манифеста пролетерске уметности (где се пласира теза о њеном класном карактеру) – Сеифертови рани стихови указивали су на посебни лирски сензибилитет песника, који пажњу са драстичних социјалних слика преноси на план искреног проживљавања „живота на периферији Прага“. Доминира интимни тон туге због беде сиротиње, као и склоност ка сликању детаља, ситних и скривених. Доминирају слике фабрика, радничких кућа, атмосфере живота на периферији града и друштва, али све је сведено на обичне, свакодневне мотиве. Све јасније Сајферт је градио своју поетику познату као „све лепоте света“ кроз поетистички обојене збирке На таласима Телеграфије без граница (1925), Славуј лоше пева (1926) и Голуб писмоноша (1929). Стигао је Сајферт и до најпрестижније награде награде за књижевност, Нобелове, 1984. године.
Поетизам је подстицао разиграност, фантазију, чулност и неспутаност мотива. То одговара песничком сензибилитету још једног чешког песника – Витјезслава Незвала који је у Манифесту поетизма нагласио да „од живота треба направити величанствено место забаве, екцентрични карневал, заносан филм, чудесни калеидоскоп“. Лик стварног живота Незвал крије иза маски харлекина, карневала, шпанских ноћи, Африке. У игри песничких представа овај песник одлази још даље приклонивши се Бретоновој поетици надреализма. После повратка из Париза и сусрета са Бретоном, Незвал пише први чешки надреалистички манифест, 1934. Његове збирке Жена у плуралу (1935) и Праг с прстима кише (1935) су потврда надреалистичке тврдње да наш живот није ништа друго до игра елемената и да песник треба да се препушта току подсвесних и фантастичних авантура. На пример, читајући Незвалову збирку инспирисану Прагом, једну од најлепших ода спевану овоме граду, сусрећемо запањујуће призоре: улице Прага претварају се у дворане за плес, балкони кућа у поноћ песнику личе на усамљене удовице које у то глуво доба ноћи играју с неким партију шаха, златне куполе града претварају се у слику пожара у златарској радњи...
Док Незвал пише своје надреалистичке збирке и све се више удаљава од рокламованих принципа Тајгеове групе „Девјетсил“ тј. све се више идеолошки приближава стаљинистичким идеолошким ставовима, читава плејада млађих чешких песника окреће се самоћи, меланхолији, отуђењу и медитацији. Без икаквог манифеста, без заједничког -изма, ствара генерација чешких песника тридесетих година: Јосеф Хора, Франтишек Халас, Франтишек Хрубин, Вилем Завада, Владимир Холан и многи други.
Из њихове тегобне слике света која је изгубила ону разиграност поезије двадесетих година и указала да живот и није тако шарен и весео, већ представља плес са неправдом, огорчењем и смрћу, изродиће се нова фаза развоја чешке поезије.
Може се рећи да није било нити једног чешког активног песника који није писао стихове инспирисане Другим светским ратом. Неки су их писали за време рата, неки после рата, али све их спаја патриотски, родољубиви и пацифистички тон. А онда настаје време стаљинистичком идеологијом контролисане цензуре, време соцреалистичке књижевности и једноумља. Многи чешки песници су заћутали, али било је и оних који су писали оде Стаљину. Међу првима је био Витјезслав Незвал, онај исти песник који је у међуратном периоду писао чаробне стихове у духу поетизма и надреализма. Данак времену положили су и будући дисидент М. Кундера, као и В. Холан, песник који ће из покајања због написаних стихова осудити себе на самоизолацију. Неколико година није излазио из свог стана и у тој самоћи настала је једна од његових најлепших збирки – Ноћ са Хамлетом.
Прве назнаке неких нових импулса јавиле су се се половином педесетих година. Када је Никита Хрушчов 1956.г. на Конгресу совјетских комуниста отворено осудио период деформација и култа личности, одјеци те критике одмах су се рефлектовали у Чехословачкој. На Другом конгресу писаца у Прагу (1956) Сајферт и Хрубин оштро су критиковали културну политику која убија индивидуалност и креативност стваралаштва. Против стваралачког шематизма и идеолошких представа уметности дигли су свој глас филозофи Карел Косик и Иван Свитак, као и читава плејада чешких писаца. Од песника, најочитији бег од униформисане поезије осећао се у поезији Франтишека Хрубина, Олдржиха Микулашека и Јана Скацела. Припадали су „халасовској традицији“, бранећи највеће квалитете чешке лирике.
Избор из поезије већине ових песника српски читалац може наћи у досада три постојеће антологије чешке поезије: Модерна чешка лирика (Београд,1930), Савремена чехословачка поезија (Београд, 1962) и антологија Миодрага Ашанина Звона сунца и гробова (Загреб, 1958). Посебне збирке превода на српски језик доживели су Ј. Сајферт, П. Безруч, В. Завада, Ј. Волкер, Ј. Скацел, В. Холан.
Мост између ратне генерације и касније генерације шездесетих година представљају песници окупљени око часописа Květy. „Квјетинаци“, попут аутора совјетског новог таласа, младих пољских аутора или аутора италијанског филмског неореализма, одбијали су соцреалистичку реторику и неговали поетику свакодневице. То су песници Мирослав Флориан, Карел Шиктанц, Јиржи Шотола,МирославХолуб. Сви они, свако на свој начин, уградиће се у грађевину Прашког пролећа, а оно ће поново изнедрити нову генерацију забрањених песника, међу којима су и Јосеф Топол, Виола Фишерова, Иван Верниш и многи, многи други.
Избор који следи посвећен је управоњима, пре свега због тога што поезија већине ових аутора до сада није превођена на српски језик.
Јан Скацел
ЈУТРО
Зором су контејнери пуни недосањаних снова
Тињају као тресет
Који за сушног лета око белих градова гори
Дошли су ђубретари
Звекет лима из сна птице буди
Дужност им је да певају
Из пепела се диже Феникс
И на улицу спушта
Јутарњи час округао као јаје
А неко, коме очи неиспаваност боји, корача иза ђубретара
И заувек се необичним дроњавцима придружује
Решен да остатке скупља
Са брижно нечуваних наслага вечности...
РАСТАНАК
Сами смо
као повређени да смо.
Узалуд по џеповима тражим
шта бих ти могао дати.
Али то није бол
по моме укусу
а у гајевима покрај Мораве
другачији крај бира љубав.
Шумом је јурио новембар
као јелен без главе.
Тело му беше маљаво
и уваљано у лишће.
Падало је,
падало у грабовој шуми
и нечујно кружило
а јелен без главе
шумом је јурио
на танким ногама,
галопом.
Јурио је и јурио,
кроз поља хитао,
с крвљу на слабинама
и главе одрубљене.
ЈАН СКАЦЕЛ (JAN SKÁCEL, 1922-1989), моравски песник и есејиста. Променивши разна занимања, од механичара до уредника часописа Host do domu (1963-1969), ипак првенствено остаје песник. Године 1969. часопис је забрањен, а Скацел није смео да објављује. Са почетком такозване нормализације, могао је да издаје само у самиздату. Од 1981. његова дела су опет могла официјално да излазе. На чешку литерарну сцену ступа збирком песама Kolik přiležitosti ma růže (Колико прилика има ружа, 1957). За Скацелово стваралаштво је карактеристична снажна везаност за Мораву, као и дубоки осећај морала. Његове песме се огледају економичношћу израза, оригиналношћу метафоре и сликањем атмосфере тренутка. Аутор цени народну традицију, и с њом контрастује површност, ужурбаност и користољубивост модерног живота. Верује у моралну снагу моравског човека, претежно употребљава краће песничке форме (неке песме имају само 4 стиха). Свака песма, иако једноставна, садржи неку тајну која би, по Скацелу, требало да буде саставни део песме. Преведене песме су из збирке Květy z nahořklého dřeva (Цветови горког дрвета, 2000).
Избор, превод са чешког и белешка
Маја Каурин
Мирослав Холуб
ПЕСМА КИТОВА
Око два часа ујутру
слушам свој митрални залистак
из потмулог тунела пуног крви,
што сам ја. Рецептори ћелија
шкљоцањем метала затварају копче 70
меридијани и паралеле
и ћелија сам ја и копча сам ја.
Из некакве симфонијске даљине
одјекује песма китова и обузима ме.
У нашем црном дворцу
Трнова Ружица убола се на трн,
што сам, рецимо, ја. Сати су стали,
код нас у кући часовник се често зауставља,
јер се стално боде
на крхотину,
на реч,
на млечни зуб,
на играчку која је упала у канал,
и то је мртва природа, nature morte,
са мном у генетичкој позадини.
У ваздуху трне папирни змај;
време увек тече а никада не истекне, каже чак и господин
Ајнштајн,
да, да, каже чак и мама, десет година покојна,
и сати се опет окрећу, у соби пролазе
Невидљиви као лоптаста муња,
Ружица туче ларве пуне паукова,
китови упловљавају у тунел
и ја опет почињем
бити инструмент
за производњу
самог себе.
МИРОСЛАВ ХОЛУБ (MIROSLAV HOLUB, 1923-1998). Био је доктор наука у области микробиологије. Као песник неговао је „поезију свакодневице”. Аутор је програмске студије Наша свакодневица је тврђава, објављене у часопису Květy. Сматра да би поезија, слично науци, требало да потврђује чињенице. Терминологију науке уноси у своју поезију. Преведена песма је из збирке Narozeni Sisufovo (Рођење Сизифово, 1998).
Избор, превод са чешког и белешка
Светлана Манић
Виола Фишерова
x x x
Дивљи пут кући
горе доле тескоба
од зида до зида
када први пут заблиста
то ушће пришито на кожу
тамна олупана улица
у којој недостају и мртви…
x x x
Том завичају припада
велики део свода
намењеног сунцу и месецу
иза капије шума
и тишина усијана од птица
деце и паса
Путеви су овде зелени
Све до Прокопове долине
Јесам ли овде у завичају?
Последњи пут?
Као да би завичаји
могли бити
последњи
x x x
Та бол се једном среће
и даје плод
веровали смо
и гутали сузе
Већ готово да жалимо
за животом
зуба заривених дубоко
у властите усне
ВИОЛА ФИШЕРОВА (VIOLA FISCHEROVÁ, 1935), преводилац и песник, слависта по образовању. Шездесетих је радила на чехословачком радију. У Швајцарску емигрирала 1968. г. Поезију почиње да пише осамдесетих година. До данас објавила седам збирки песама. За њу је поезија одбрана и заштита од бола и онога што је угрожава. Рекла је: „Песма има своју унутрашњу правду која окреће човека ка себи самом.” Изабране песме су из збирке песама Дивљи пут кући (1998).
Избор, превод са чешког и белешка
Катарина Стојановић
Збињек Хејда
x x x
Требало је да пређем мост,
мост је био од челика, узан,
само за једну особу,
и дуг, веома дуг.
Испод моста доле била је река,
неважно је то што беше непомична,
што беше тамна, ни то није било важно.
Радило се о томе што сам се насред тог моста зауставио,
заправо се нисам зауставио,
већ сам био насред њега.
Иза мене је била половина пута,
али те половине пута се уопште нисам сећао,
само сам знао да је половина моста иза мене.
Сад ту седим и знам да морам стићи до краја,
али се не померам.
Ипак се морам померити и поћи,
али стојим,
иако не знам никакву препреку или претњу,
не настављам.
Полако клизим, ноге ме вуку доле,
ако се не подигнем и не кренем даље
на крају ћу склизнути у воду,
али то ме не плаши...
Јер ионако морам стићи до краја
И седим даље.
x x x
Данас сам сањао Хонзу,
Лопатку
Беше весео, лежеран, неупадљив
Каже ми: читали смо твоје стихове,
и замисли, и ја сам сањао исти сан о мосту
Требало је да га пређем, али седим и не идем
Било је све тако весело и лежерно
Нисам се љутио што су тајно читали моје стихове,
тај Хонза и Николај, који су дошли код мене
Пре ме је радовало,
јер значило је то интерес за оно што пишем
Чак сам то и објавио
Хонза више не мисли да снове треба записивати
ЗБИЊЕК ХЕЈДА (ZBUNĚK HEJDA 1930, Оломоуц). У периоду од 1963. до 1995. објавио је шест збирки песама. Издавачка кућа „Торст“ објавила је 1996. све ове сабране збирке под називом Basně (Песме). Пре
ведене песме припадају збирци Valse Melancolique која је објављена у форми ауторског читања на CD-у, часопис Aluze (Оломоуц, фебруар 2006)
Избор, превод са чешког и белешка
Александра Корда-Петровић
Иван Верниш
КУЦАЊЕ НА ЈЕСЕН
Патка кржа уловљена ујутро
виси на звекиру куће још увече,
кад до села има миља опрезног хода.
Минуло је лето
и моју невесту више
не обузима бунило страсти,
мољац куца
на врата ормара
иза којих се свлачила.
На јесен ноћ
куца на врата куће прстом кошмара
и главом крже,
мој бестиариум и молитвеник
су сановници
читани уз задах угашене свеће.
ВРАНЕ
Јануар је. Узимам са стола шешир и одлазим завејаним
степеницама, држећи га испред лица.
Веранда, на коју ступам, је посута песком, или некаквим
зрневљем. Чим отворим врата, узлете преко мене вране и
посаде се на столице. Јануар је.
Барбара узима врану обема рукама, пушта је кроз
прозор, па седа преко пута мене и ја видим, снебива се.
ИВАН ВЕРНИШ (IVAN WERNISCH, 1942), песник који за себе каже да га више привлачи процес писања, него резултат. Мами га, забавља, то је дрога, нешто што га стално вуче себи. Ко то није упознао, не може да схвати. Његова судбина је фрагментарност. Одломци. Понекад се пита, да ли је икада створио нешто осим одломака.Шта је песма? Када је завршена? Да не пише у ствари све време само једну? Песник, који признаје утицај Кафке, био је забрањен до 1989. године. Мало је људи који читају поезију из љубави. У тим временима је поезију читало много људи, јер су у њој тражили или потврду неких сопствених ставова, или потврду тога, да постоји неко храбрији и ствара отпор, макар само у стиховима. Али, песник је само човек који седи код куће и пева. Преведене песме су из збирке Zimohradek.
Избор, превод са чешког и белешка
Јара Јендришек
Јосеф Топол
Где долазимо шта за собом остављамо?
Нестају пукотине а камоли капије и врата
Апсолутно непроходни свет!
И поново то вечито: куда и где?
Тело уништено морамо оставити
Али умаћи Души?
Грабљивци гробова
Гомиламо тога исувише:
Ормане фиоке замрзиваче
Стално једемо непрекидно се облачимо
Спирамо са себе дневну прљавштину
Миришемо се и улепшавамо
Иако се само идемо шетати или идемо до посла
И празнимо се јер
Ко би понео властита срања у вечност?
Када се затим у Животном Ропству
Зауставимо пре но што одемо
Негде у Галерији и није нам јасно
Да је некада неко овде живео као ми
И сликао Свеце: уместо појаса
Којим се мучимо
Главу им је стегао златним ореолом
Који их надвисује
Ипак не толико да се не дотакне тело
Не као јастук већ теме
Самог Неба!
Били су тако наивни!
И настављамо
И када до тога дође
Стављамо букете и венце
Код пета укрућених лешева
х х х
Има ли живота где је трулеж?
То се тако механички понавља
И ја у сивом распадању спазих зеленило
Ситне цветове на ђубришту трулежи
Може ли иструлити
На овај начин Животни Дар
И Луцифер пали Анђео
Када и пиревина
Лишена доброчинства Земље
Напослетку гноји поље?
Како је могуће
Да тим октобарским пределом плове облаци
Као пустињске камиле
А ја чекам хоће ли
Из њих запљуштати?
У грлу своје Земље пуне жеђи
ЈОСЕФ ТОПОЛ (JOSEF TOPOL, 1935) је, пре свега, познат као драмски писац шездесетих година. Извршио је значајан утицај на чешку драму која је тежила ка откривању моралних конфликата времена итражењу смисла егзистенције. Био је један од оснивача позоришта у Прагу – Divadlo za branou. Топол је познат и као песник и режисер. Изабране песме су из збирке Basně (Песме, 1997).
Избор, превод са чешког и белешка
Маја Гулан
Олдржих Микулашек
ГАВРАН
Поље ко тело оболева
промрзлим костима жбунова свих
и на међама, тим старим заспалим
кроз снег њихне се веза траве.
Из свежих рана зјапећих пак
гаврана расте тескоба смртна,
ко да у оргуље и дирке црне
у лепоту сјајну дира,
вихора канџа за крилима
у жудњи не дотичућ мира.
Тешко се диже суморни скуп,
подеран барјак борбе са глађу
над пољем што оста у безнађу
и крик, продоран метафора,
тa тишина раниће пре.
Свак би птичице радије ранио,
што‘но на симс долећу.
Ал ја се гласом
што к‘у гаврана гракће,
радујем кад руменило греје,
којим гола кожа се брани,
кад лудује мраз и с планине веје.
ОЛДРЖИХ МИКУЛАШЕК (OLDŘÍCH MIKULÁŠEK, 1910, Přerov – 1985 Брно). Пре своје коначне песничке евокације, Микулaшек се бавио најразличитијим занимањима: радио је у фабрици слаткиша, на циглани, потом као сакупљач огласа, графичар и уредник спортског часописа Обзор. Преласком у Брно (после 1937) посветио се журналистици, уређујуђи часописе: Lidove novinu, Revnost, Československy rozhlas, Host do domu. У књижевност се оглашава првом збирком песама, 1931, Černy bily ano ne, која иако не постиже нарочити успех, најављује плодну песничку делатност Микулашека која ће у свом опусу бројати 21 збирку песама. Олдржих Микулашек је песник који пева о људској егзистенцији у свакодневном животу, оптерећеном бременом блиске, надолазеће смрти. У том духу је компонована и збирка Ortely a milosti (из које је издвојена и препевана песма Havrani) чији је идејни концепт настао још 1948, али због строге цензуре, светлост дана је угледала тек десет година касније.
Избор, превод са чешког и белешка
Ивана Кочевски
Јарослав Пижл
КРАЈ
У шумама сумрак. По читаве дане да се њиме бавиш:
нигде живе душе…
У шумама вечни сумрак, али у прозорима свеће, кад
поред усамљених кућа пролазимкао позната им сенка:
кад мимоилазим животе савијене у кружнице ходајући
дуж њихових тангенти: сенка напола прекривена
плаштом,
у скутима бодеж скривен…
Однекуд пианола, кад поред усамљених кућа пролазим
као утвара позната оном, који, оком невиђен, шуму
посматра… У шумама сумрак, нигде живе душе...
У шумама вечна киша: плашт као плачем натопљен: у
скутима скривен бодеж: нека за мене се моле они којих
се тичем... У шумама сумраком се бавити, од самоће
далеко: желим. Не гледајући, бодеж у скутима напипати и,
са кишом у очима, негде у шуми лећи: на оштрицу
његову.
ВЕТРОВИТЕ ОБАЛЕ
Ах, обале ветровите, ах, обале осунчаних ливада:
где поглед спустим, ту се срце скамени: звук
труба пуни слух и реке злата, што преплављују
ваздух, до слепила су јасне: мера мојег смисла
испуњена, око се прене: ветар по врховима бије
живахне сенке дрвећа, па у шуме скрене...
Данас повратак кући тешко да ћу поднети: на
ливадама дан провести и на топлом ветру стајати,
те се нагледати Данице: срце се цепа, сузе лију низ
трепавице: ах, обале сумрачне, ах, тишина у мојим
венама...
Тишина..
Време се скамени: шум анђеоских крила
одзвања.
ЈАРОСЛАВ ПИЖЛ (JAROSLAV PÍŽL, 1961, Праг). Осамдесетих година завршио је глуму на Народном универзитету у Прагу, а 1993. историју уметности на Филозофском факултету Карловог универзитета. У првој половини деведесетих ради као слободњак, сарађује са Чешким радиом (драмски циклус Доживљаји Малог Луцифера) и Чешком телевизијом (Смели стихови, у режији Томаша Ворела), држи предавања из креативног писања у Немачкој, Аустрији и Данској. Од 1995. предаје на Конзерваторијуму Ј. Јежека у Прагу, на драмском одсеку и одсеку за музику предмете Говорна дисциплина и Рад са текстом. Оснивач је и певач групе „Пилот“, за коју компонује музику и учествује у писању текстова. Такође је композитор и гитариста групе „Мондриан“. Између осталог, до сада је објавио збирке Водене игре (Vodni hry, 1998), Породични живот (Rodinny život, Петров, 2000), Колекционари књига (Sběratele knih, 2004).
Избор, превод са чешког и белешка
Ванда Рајковић-Пањик
