КОРАЦИ


Дивна Вуксановић

МРТВА ЖЕНА НА СЛОНУ

Дан је почео обедом од укусних комадића тикве, испечених на мини роштиљу, те додатном кашичицом меда од еукалиптуса, који је радо дегустирала жмиркајући на сунцу. У тегли с течношћу, на дрвеном кухињском ормарићу, спокојно је дисала чајна гљива комбуха, необично лековитих својстава, од утицаја на целокупну детоксикацију организма. Била је прекривена стерилном газом и налазила се у сеновитом делу собе, поред полуотворене црне чоколаде, пуњене сасушеним брусницама. Одмор је протицао равномерно, на уобичајеној релацији: рекреација у затвореном базену, континентални доручак с понешто воћа, читање новина на рецепцији, одлазак у шетњу крај мора, повремени излети с роњењем и, коначно, изласци у дискотеке, уз обавезну боцу светлог пива домаће производње.

Очекивала га је. Сваког часа требало је да се појави у пространом лобију хотела „Ел Муради“ и предложи јој нешто невероватно. Можда ће доћи на мотору, загрлити је и одвести у пустињу, на неко скровито место што се скандалозно шири као светлобеж флека на њеном вешу. Тек што је била изашла из суве сауне, истуширала се и огрнула свој фротирски бадемантил, у коме је одшетала до ветровите плаже да још једном удахнесвеж ваздух и присети се неких ситница које би ваљало да понесе на излет. Уредно се јавила тамнопутом чувару, пожелевши му пријатан дан, успут милујући и два огромна црна пса која су туда нехајно трчкарала. Бескрајни видик заклонила јој је расцветана грана мимозе, што се у слаповима спуштала ка земљи помешаној с песком и сољу.

Припремила је корпу с воћем, свежим јагодама и бананама умотаним у влажне траве у којима је једно кратко време живео њен лични камелеон. Дугачки реп покрила му је љубичастим шеширићем, који је и иначе мислила да понесе у пустињу, као заштиту од силовитих налета ветра. Сва је треперила од нестрпљења. Да ли ће га препознати? Ко је он, у ствари? Како изгледа док седи за столом? Или конзумира шишу с аромом наранџе? Да ли се иза његовог широког осмеха крије породична срећа у комбинацији с успешном каријером? Волела је те шарене заводничке мамце и звонца – будили су у њој успавану женску радозналост, али је, између осталог, и нешто друго било део занимања за њега. Можда је он, рецимо, судећи по грађи и старим тетоважама, истакнути припадник Зулу племена или нешто слично? Па, ипак... Течно је говорио француски, али с посебним нагласком, како су то чиниле и све оне стидљиве девојчице на плажи, што су га непрестано салетале у пролазу.

А можда је била истина да је мароканског порекла и далеки потомак краљевске лозе из Рабата, односно вла сник ланца приватних хотела у оближној луци, оријентисаних искључиво на циљну групу елитних немачких и француских клијената, и њихове ексцентричне прохтеве. Тврдио је да све то спада у оквире пословних тајни у сфери хотелијерства, те да њихова политика нема никакве везе са секс-туризмом, нити пак с дискриминацијом на расној или било којој другој основи. Каква рационализација. И, уз то, притајена пропаганда, усмерена на експлоатисање скривених дражи овог, по свему нарочитог, поднебља. Но, није се уплашила, као што би, вероватно, већина реаговала да је на њеном месту. Жеља за авантурама и трошењем новца била је јача од свега. Заправо, допадала јој се идеја губљења идентитета у властитим сновима. Када постане налик изнемоглој старици у плишаној фотељи, биће прекасно, штоје потврдио и њен нови љубимац, страствено наваливши на свежу кору од банане.

Читава земља Тунизија, личила је на зачин у њеном плаховитом срцу. Љут и слаткаст, као црвена хариса, похрањена у најлепшој чинији од порцелана. И воља за бекством од своје расе, беле и већ сасвим изнемогле, утонуле у цивилизацијске цегере без дна. Туризам vs. тероризам, био је, дакле, мото читаве једне генерације губитника, проистекле из бетониране културе хип-хопа и инсталација. Из торбе је извадила тамне наочаре за сунце, с мат стаклима која су непрестано испадала из лежишта, на шта је већ неко време била навикла. На фотељи преко пута њене, спавала је старица. Она иста енглеска дама којој је пре неколико дана камелеон ушао у уста, па га је дежурно особље хотела одатле једва извадило. Јер, стара добра Европа засигурно му је изледала као митска пећина, из које истичу репови гуштера, носталгична присећања на детињство човечанства.

Да ли се појавио? Приметила је упадљиву силуету, као рефлекс на витрини са дебелим златним наруквицама. После свега десетак минута, упутио се ка великој торби и коферу из кога се чула нека једнолична музика, слична утишаном вибрафону. Ритам је потицао с неког другог поднебља, највероватније карипског. Очарана, покренула се ка кружним стакленим вратима, где га је по други пут угледала. Како је изгледао, не би баш могла прецизно да дочара. Али, био је то, свакако, неко. Или их је било двоје, можда пар. Личили су на пустињске приказе са табурета, умножене у десетак истоветних ликова, уоквирених позлатом.Можда је пристигао на камили, засигурно је то била нека врло елегантна бела камила. Или најобичнији глисер, што је шибао зелено-плавим водама Средоземног мора. А можда је управо пристигао с неравних голф-терена, не успевши чак ни да промени пуловер. Била је спремна на брзу љубав, без обавеза, претеране блискости и сувишних питања. Али, проклето поднебље, све је овде успоравало. Требало је чекати помрчину и маглу ноћних клубова. До тада се забављала фотографисањем, скенирањем и слањем извештаја Агенцији у Љубљану, за коју је те зиме хонорарно радила. Посао је – с нелагодом је констатовала – непристојно вриштао из ње. Успон је, свакако,био лагодан, али препун непрегледних изазова, као у целовечерњем холивудском филму. Радохоличарка, фан за новотарије, вечити оптимиста и активисткиња било чега, дане је проводила грицкајући нокте, чекајући да се појави господин Прави, да покрене масу, примети је у прозирној свиленој кошуљи и изведе је на романтичну вечеру. И дочекала је својих пет минута, неочекивани успон, тајанствени аранжман с белосветским разбојницима, с којима је одважно корачала ка пустињи. Нешто раније, пре него што су се отиснули у авантуру, с рецепције је добила плаву цедуљу, с латиничним писмом и сатницом која је обавезивала на скори повратак...

Кретали су се тихо, као дивље мачке или јата шишмиша. На врховима прстију, пред зору, ушуњали су се у резерват, као у дечју сликовницу препуну цртежа ретких животиња. Бејаху ту газела, крхки фламингоси, алигатор, јагуар и породица лавова, што су ленствовали дубоко у тмини. И шта сада? Требало је нешто да се догоди, све је нађено на свом месту, егзотични топос Африке, сенке канибализма, вуду-магија и издужене дрвене скулптуремаске, огрлице од црних перлица, слоновске кљове с метализираном дршком, перје и вештачко око некаквог пешчаног створења, које се одавно већ било калцификовало.

Седла за слонове, украшена светлуцавим камењем, чешљевима од шкољки, огледалцима и шареним крпама, стајала су на гомили, поред сандука за сладолед и остале хладне посластице.


– Желиш ли да пробаш? – упитао је погледом, што је слободно врлудао мрачним ходницима њеног несвесног.

– Наравно.

И овога пута, као и у животу, имала је снажан порив да јаше, да се попне на нешто тврдо и потом се искоса погледа у огледалу. Било их је двоје, иако бејаше потпуно сама.


– Уживаш ли? – запиткивао је његов дах, пре него што се стропоштала у освит новог дана.

Мирис зрелих банана, преплавио јој је разум. Јасмин и мимозе цветали су посвуда око ње.


– Какав је ово парк, и ко је човек с којим јашем – салетале су је упорне мисли мушице, док се пробијала кроз густиш некаквог сувог грања, у који јој се била уплела полумокра коса.

Попут утварног сателита, узаврели дах мужјака лебдео је око ње. Час склупчан, или повијен у струку, велики и мишићав, потпуно наднет над њеним телом, помагао јој је у покретима при јахању. И одједном је севнула сабља, и то само у једном замаху. Грање се повило, крвави цветови су поотпадали, а песак се сурвао право у очи. Наранџаста течност у тегли с комбухом, приметно се замутила. Једино што јој је било јасно, одлазило је од ње, као да се цепајући одвајало, и потом посувраћивало ка пустињском небу, отичући некуда у неповрат. Видела је себе мртву на свадбеном слону. Да, била је то она, како журно одлази, док је њен пустињски љубавник мирно играо преферанс у казину хотела. Њишући се на седлу украшеном гомилом малих успомена, са собом је однела и једну корпу, а у њој живахног камелеона, што је, већ у следећем тренутку, искочио из душника уснуле старице.