Живорад Недељковић
ОЧУВАНО ТЕЛО
КЛЕТВА
1.
Упамћена је у овом језику.
И убеђен сам да је зналци
Још увек изговарају кад се у потаји
Обрачунавају с неким.
Прошапућу, журно идући за послом:
Ко ми о злу мислио, тело му од воска било.
Оваква клетва садржи
Обично и последицу таквог стања IJ
Немогућност да се лети излази
На сунце, а зими буде близу ватре.
Скрајнемо ли за час
Сву језу која нас спрва прожме
При помисли на могуће патње воштаног тела,
Суочавамо се са истинском снагом
И лепотом ове жеље
Намењене некоме ко би помислио
Да нам какво зло нанесе.
Ето, и ватра језика, исто као сунчев огањ
Или жар огњишта,
Постоји да бисмо се бранили.
А она језа која нас спрва прожме,
И она најзад ишчили.
Право говорећи, ни годишња доба нису
Што су негда била.
Пре неколико векова
И још раније, кад су клетве настајале.
Нема више жежених лета,
Нити су зиме одвећ ледне;
Преживео би на отвореном,
На ливади, под јасењем,
Или, пак, прекривен шашем и сламом,
И онај ко има тело од воска или од лоја.
2.
Људски се род држи кадикад
Подука језичких и мало по мало
Промени, примерице, и климу.
А о поукама које у овом часу настају,
Стараће се друго неко поколење.
Ако се испостави
Да клетве икакав досег имају.
Тако и она у коју језик уноси
Сву своју моћ:
Дабогда целога живота клетве смишљао.
Е да би душмани твоји,
Бранећи се од њих,
Свет чинили бољим,
Додајем разнежен.
СЕМЕ
1.
Ко зна шта бих још
Сазнао о њој да је
У нашем дворишту остала дуже
И да сам имао времена на претек,
Као у самици ратни злочинац.
Посматрао сам је неколико јутара,
Сакривен иза завесе,
Умиљату, и спретну
Док се, лепотица, верала и прелазила
С гране на грану остареле крушке,
У потрази за плодовима.
Журно је одбацивала њихово месо,
Савршено од неког обучена за тај посао,
Да би што пре
Доспела до семенки
Које је халапљиво јела,
Увек приправна да умакне
И изгуби се у зеленилу
Гушћих крошњи.
Под стаблом су нарастале сочне хрпе.
А давних смо година брали крушкице
И радовали се кад их изнесемо гостима.
2.
Не знам да ли је у логорима
Подизаним за ратова
Било веверица и крушака.
Ако јесте, био је кратак њихов век:
Стабла би намах била оглодана,
Јадници би и из жила исисали сав сок,
А камоли из лишћа и младара.
И веверичје би крзно било сажвакано,
Из сваке би кошчице срж била исисана.
А ја тужим над прождрљивошћу
Лепе зверчице, занет над брдашцима
Иситњеног крушковог меса,
Добродошлог пчелама.
3.
Података нема, или бар мени нису доступни,
Да је у логорима
Страдала иједна веверица.
Али постоји мноштво доказа да је
У њима обиље меса
Уништено, методично и без бојазни.
Да би се, једном, доспело до семена.
4.
И ко зна шта бих још
О нестајању сазнао да је дражесна њушкица
У нашем дворишту остала дуже.
И ко зна шта још да сам
Стасавао и сазревао у каквој фабрици смрти,
Старост да сам и ослободиоце дочекао у њој.
Ко зна.
Двориште, ето, беше мој свет.
ОЧУВАНО ТЕЛО
1.
Зна се и шта је обедовао
Последњег дана.
На основу остатака хране
У његовој утроби
Научници су утврдили које је биљке
Узгајао, и шта је још ницало
На његовом имању,
Пре пет хиљада година.
И које су животиње трчале на обронцима
И пасле у шумама. Зна се
Које су га болести слабиле
Док нетремице се прикрадао,
Ловини или случајном биваку,
Женки, или себи, збуњеном
У свету страшних тајни.
Откако је нађено то савршено очувано
Тело под истањеним ледом глечера
У Алпима,
Научници су, захваљујући све моћнијим
Справама и знањима
У добу које није мање напредно
Од доба у коме је то тело
Свакога дана имало план
О трошењу времена између сваковрсних
Страхова и заноса, елем, они су успели
Да утврде сијасет изазовних факата.
Чак и то да је умирао споро,
Рањен стрелом одапетом из лука
Племенског ривала, или из лука
Сталних такмаца из других скупина.
Тај је лук к нама хитнуо
Обиље података; и оне о социјалном
Утемељењу, и низ груменчића
На тананим нитима живота.
Понешто и од оног што ми данас
Не знамо о себи, убеђени да неки ће лед
Успети да сачува праву истину
И учини је доступном.
Без сумње, још ће знања о њему
Доспевати до нас, све више и више
Како расте нашамоћ.
2.
Сазнаћемо о чему је сањао
Док се сунце помаљало над зрелим пољем,
Над уљезима и тотемима.
И како је то радознало срце тукло
Кад је жубором хладио
Дланове уморене ненаданом страшћу.
Можда нас је и видео, незајажљиве.
Али никада нећемо сазнати
Да ли је смишљао песме,
Никада нећемо сазнати све.
УЗ СМЕШАК
1.
Једном, кад се опремим
И смогнем храброст за далек пут,
Овако бих могао вољену тешити:
Ја ћу теби понуде донети,
С мора смокве, из Мостара грожђе,
С јаблан дрва јабланских јабука,
Суви шљива са сирови грана.
Овом, или којом другом песмом.
Донео бих, заиста, и много другога воћа.
У Мостару бих се напио вина,
И у Дубровнику бих, насмејан, кушао столећа,
Али јабуку јабланску не бих донео
Јер више не постоји таква сорта.
Памти се тек гдегде у Шумадији
Изворно значење речи јаблан
Која је у прасловенском језику
Означавала јабуку, стабло и плод.
Сачувана је та давнина у називу
За врсту јабуке јабланка.
Било је некад могуће
Убрати јабуку сазрелу на јаблановом стаблу,
А више није: име је припало другом дрвету,
Изразито лепом и опеваном.
Извесно је да ни суве шљиве
Не бих нашао на сировим гранама.
Та је шаљива ставка додата песми,
Јер је и претходна, у којој у давној прошлости
Јабуке руде, будући неостварива, попримила
Све одлике шале; слична доскочици
Кад на врби роди грожђе.
Тако је увек. Кад изгубимо какав смисао,
Значење нечег кад ишчили,
Љубав кад се вине са нашег длана,
Ми знамо: и тај губитак биће једном
Прежаљен, уз смешак.
2.
Да, увек се пренемо и латимо се шале.
И онда кад лопов однесе наш сат,
Кад лихвари посегну за нашом надом.
И кад нам силни одузму окућницу.
И тада, и тада
Утеху нађемо у шаљивом мирењу:
Чије овце, његова ливада.
Без свега се, без свега, може.
И тако увек, до краја,
Кад разумећемо да је заувек нестало
Све што смо непрекидно губили.
А не знамо има ли потребе
Изругивати се изгубљеном.
И хоће ли бити времена за смешак.