Биљана Ћућко

ОТВОРЕНИ ЛАБИРИНТ

Раде Јарак: Пустиње – фикционална аутобиографија

БКГ, Београд, Litteris, Загреб, 2008.

Да би се изашло из мрака лабиринта и побједило његове

демоне, потребно је прињети жртву Афродити,

божици љубави. Потребна је љубав, јер тајна живота није

у пустој архтектури, него у љубави.

Кад би човек пожелео да се осврне, у једном тренутку, и напише роман о свом детињству и младости – да ли би могао да добије целовиту, заокружену причу? И да ли би њен ток био јасан, да ли би један догађај претходио другом, условљавао га, и логично се настављао у фабули са јасним уводом, заплетом, и расплетом (трагичним или сретним, зависно од воље судбине!)? Многи писци одговорили би потврдно (и јесу, у својим делима). Али, зато (између осталог) њихове аутобиографије делују неискрено, нецеловито (ето апсурда!) и предвидљиво. Раде Јарак, међутим, на почетку романа Пустиње упозорава: „Прича о теткиној кући требала би се налазити на почетку веће при повијести, својеврсног билдунгс романа о мени, о одрастању, о животу у тој кући. Међутим, не може се сложити нека већа и озбиљнија фабула око толико сентименталних појединости. Нити дундо и тетка – премда су мени изузетно важни – не могу постати књижевни ликови, у пуном смислу речи. Јер су одвише стварни, јер су створени од реалнематерије. А истовремено у мом сјећању блиједе и нестају попут духова, као да их никад није било, као да је све то био сан.“ Јарак нам неће, дакле, изнети једну осмишљену, заокружену причу о детињству. Међутим, његова аутобиографија (писац наглашава „фикционална“, доказујући још једном своје поштење! – јер, свака је аутобиографија заправо својеврсна фикција, подешавање догађаја сопственом бићу) не губи због тога на тежини, нити бауља по пуком импресионизму и асоцијативним мислима. Можемо рећи да су Пустиње сликовница детињства из Дубровника, покушај да се разнолика сећања, поразбацана без хронологије (појављују се по неким тајним законитостима душе приповедача), повежу у причу важну не толико за читаоца колико за писца. Добијамо утисак да прича настаје у тренутку читања, да приповедач in medias res жели да открије скривену смисленост догађаја и ствари, који су га одредили и учинили оним што је данас. Читаоцу се, при том, чини да учествује у интимном истраживању детињства приповедача, те тако и сâм, нехотично, добија прилику да се осврне на авантуру сопствене индивидуације.

Структура романа подсећа на лабиринт, а он увек има неколико одредница на својим путевима. Прва је, дакле, древна кућа Јаркове тетке и дунда, „грађена за његово господство аустријског надцестара.“ Упоредно с Јарковим одрастањем она доживљава деградацију (највећу током грађанског рата) и опомиње да су све ствари (ма како древне и стабилне биле!) осуђене на нестајање. Али, та кућа тек је полазиште за сећања, њихова база, баш као што су њене собе, тераса, врт, сингер машина, старински сто, књига – упоришта око којих се нижу разноразни догађаји, заправо, сâм живот.

Мада писана петнаест година, ова књига уједначена је по специфичном лиричном стилу (поезија овлаш огрнута у рухо прозе!) и способности приповедача да пластично прикаже људе и предмете, атмосферу (своју прошлост, тачније); он их, буквално, слика речима – подсећајући притом на сликаре романтике и надреалисте (необичанспој који не дозвољава да фина патетика поприми тонус болећивости). Референтни оквир приповедача је променљив, те нам се понекад обраћа као одрастао мушкарац, други пут као пубертетлија, трећи као младић... Али, пре свега, Јарак нам уверљиво преноси начин на који један танкоћутни дечак доживљава реалност.

У раном детињству свака ствар, па и она најобичнија, може добити статус магичног предмета, а све оно што је детету непознато – не оставља га на миру, све док не добије објашњење на своје упорно инсистирање: „Зашто?“ Ипак, радозналост овог дечака окренута је ка унутра, и он не жели толико да открије смисао ствари и појава колико да „осети“, изравно, њихову тајновитост (дакле, смисао који није непосредан и који се више тиче „бити“ него „знати“). Притом, у његовом опажању још увек не постоје  категорије „битно“ и „небитно“; недостаје, дакле, прагматизам, па и површност апстрактног посматрања коју доноси зрелост. Све може да буде битно, само ако је довољно интригантно. А магија, ипак, мора да има своју конкретизацију – иначе није аутентична! Тако дечак Раде, мада опијен ватрометом над дубровачким небом – не верује у његово постојање, све док... „Дошла је ниоткуд, из мрачног неба. Ширећи плаву свјетлост прелетјела је округлу кулу Светог Јакова, паркиралиште и цесту, па кров ватрогасне радионице – који је био задња препрека јер се дирао нашег врта – и пала унутра, у врт. И ми смо судјеловали у чаролији, гледали смо забезекнуто с тараце: ево доказа!“

Слободно трагање за устварњењем магије омогућено је миром који се осећа у теткиној кући, у којој се дечак налази на летовању. Дундо и тетка немају деце, те им његово присуство доноси велику радост, толику да ће постати крајње попустљиви; то ће потакнути, чак, и извесну размаженост која ће исказати свој екстрем при једној посети дечаковог оца. Љут, из ко зна ког разлога, можда и из жеље да се прикаже важан, подићи ће руку, тачније нож на дунда: „Мали, заобљени, тупи, и безопасни нож…и с њим, додуше преко стола, запрјетио дунду: ја ћу тебе ножем, знаш... Колико је дрскости, јада и очаја било у том покрету.“ Тај догађај (који мучи приповедача и као зрелу особу) дечака је освестио, подсетио на дубоку наклоносткоју, заправо, осећа према дунду. Читав њихов однос био је удаљен од ма какве агресивности, свађе, супротстављености. На једном месту приповедач тврди да је, крећући се по кући, спонтано открио тајну времена. Али, и инцидент са дундом дао му је очигледан доказ да оно што се једном догоди – не може се обрисати. И заиста је лоша страна сећања та да не памтимо само оно пријатно, већ и све оно друго што нас је дубоко дојмило, потресло. Таква сећања стално опомињу.

Премда им је обома заједничка смиреност, нежност и уравнотеженост – ликови тетке Јеле и дунда Пава (дечак га од милоште зове Лоло) – ипак су врло различити, и по пореклу и по карактеру. Јела је практична жена, сва у кућним пословима: прању, кувању, пеглању... Ипак, оштро око приповедача открива да се не ради тек о неугледној домаћици. Јела је, примећује, током свог живота прошла кроз неколико репресивних система: одрасла је на селу, под суровим патријархалним васпитањем, затим се пресељава у град, где се ваљало прилагодити новим социјалистичким тековинама; преживљава два рата. „Унаточ мекоћи њезина тијела, и површинској податности карактера – што је стварало сасвим погрешну слику – њезина је отпорност заправо била огромна. Била је то отпорност вишег реда, попут оне мора или зрака. На неки чудан начин знала је донијети радост.“ И заиста, није ли способност радовања, и доношења радости – најочигледнији доказ здравља? А други доказ је прихватање ствари које се не могу изменити. Јела није разочарана што је њена ванредна лепота нетрагом нестала. Нема у њеном држању охолости, нити зависти према другим, млађим женама. Штавише, она им, као кројачица, помаже да прикрију своје недостатке, да изгледају заносније. Послови избора материјала, кројења, мерења, прецртавања, шивења – за дечака представљају праве светковине испуњене радошћу. Чини му се да, са сингер машином и елипсастим трокутима у руци, тетка Јела постаје алхемичарка која открива нове истине о свету, далеко од сваке егзактне науке: „Истина у коју знаност још није проникла!“ Једна од њих – крила се у пробама испред великог старог огледала. Посматрајући обрисе госпођа док испробавају Јелине креације – дечак је, мада „превише мали да би их посматрао озбиљним мушким оком“ – ипак успео да открије понешто од женског ероса. Ако је Јела у роману синоним за кућни живот, дундо Паво је – за шетње по Дубровнику. Те шетње су благослов за обојицу; дундо испуњава своју жељу за очинском улогом и игра је благо, ненаметљиво. Приповедач (као одрасла особа) дунда описује као племенитог, а ипак издистанцираног човека: „а све те особине немају везе са мојим припростим родом… иако је и он био само инжињер у аутомобилској гаражи пуној коломасти и испушних плинова, ипак је читав живот посветио стварању изума, техничких нацрта… увијек је носио одијело, био је питом, узвишен на неки нејасни начин.“ Будући да детињство карактерише егоцентричност и повишена емотивност, а не способност продирања у танане људске особине, дундо за дечака представља водиљу која му дозвољава опуштено истраживање Локрума, Порточа и Страдуна, али и који му – чим наиђе опасност! – пружа и неопходну заштиту. Дундо је проницљив, и примећује необичну ширину дечакове маште (можда зато што у том дечаку види и себе – једнако су интровертни, једнако сензитивни), те га подстиче на писање романа (правог правцатог!). „Испрва сам се мало дурио. Како то, одједном писати роман, а не играти се, на примјер? Лијепо, ти ћеш говорити, а ја ћу писати – каже дундо.“ Тај хармонични однос биће прекинут изненадном дундовом смрћу. За дечака је она двоструко ужасна: прво – најближи су је покушали „подмукло“ сакрити, правдајући се „да се дијете не потресе“, а потом и чињеница да је било чији нестанак немогуће сакрити. Живот се не може изрежирати кад нестане његов главни актер. Међутим, управо ће та смрт означити тренутак осамостаљивања дечака, окретањем ка мору и људима на плажи. Постоји још један свет, који се може открити само ако особа крене сама према њему.

Књига, пустиња, лабиринт и сингер машина – представљају симболе који су вишезначни за приповедача, а кључни за разумевање ове аутобиографије. Практични приручник за модерног човека из 1936. године једна је од првих књига са којима се приповедач среће. Њена купусаста форма, енциклопедијски приступ појавама, велики број илустрација, фотографија и земљописнихкарти – представљају атрибуте који ће је учинити најинтригантнијим предметом у теткиној кући. Занимљиво је како приповедач своје дечије импресије повезује са мислима или делима признатих уметника, попут Данила Киша, С. Џ. Пирса, Песое, Лорке.... Док посматра карту Африке, медитира: „Над тим сахарским љубичастим бојама, повезао сам касније, сигурно је летио и Saint Exupéry. Испрва на западној поштанској рути дуж Атлантика, бјежећи од берберских племена...а касније и преко саме Сахаре, преко беспућа огромних пјешчаних ергова. И тада је мали принц, Saint Exupéry, спознао ширину и пространост земље. Упознао је она мјеста која се тако пространа и далека људима. Написао је да људи увијек ходају истим стазама, а наоколо остаје још пуног непознатог и заборављеног простора. Тај неистражени простор, та огромна пространства, припадала су њему. Али и мени, бар дјеломице, док сам занесено гледао карту и замишљао пустиње, џунгле, саване и водопаде. Имао сам осјећај да излазим из пуке апстракције карте и да могу замислити, да могу у вртоглавом тренутку материјали-зирати све те апстрактне даљине у сваки метар, у сваки центиметар, у свако зрно пустиње.“ Пустиња се овде јавља као простор бесконачности у коју особа може удобно да смести своју индивидуалност, она представља и тачку за заокрет у размишљању, празно поље за пројекције фантазија… Све су то позитивне конотације пустиње. Она друго, сумрачно и штуро тумачење пустиња приповедач нам оставља за крај.

Лабиринт се прво појављује на отоку Локруму, као живи споменик различитих људских хтења. Он је врт који је сваки нови власник осмишљавао по свом нахођењу, не реметећи при том стање које је затекао. Зато је врт добио форму необичног лабиринта (који има своје светле, али и сабласне стране), и право је отелотворење људске подсвести. Попут Ивана Буњина, приповедач и Локрум, али и остале делове Дубровника, описује с притајеном страшћу, која се понекад сублимише у нежност, а понекад у страхопоштовање. Али, попут Десничиног Ивана Галеба – приповедач, поред несумњиве љубави према родном месту, ипак осећа да му не припада. Тачније – „он не припада нигде“. Нема свој центар, баш као што га ни Дубровник нема: по томесу слични! Јер, Страдун нема део који би му дао печат, који би га одредио, па како онда стари град – без тачке ослонца – може бити центар било чега?

Касно сазнајемо да дечак није сироче, остављено у теткиној кући, како нам се у први мах може причинити. А ипак, он бира управо ту кућу за свој дом. При том, приповедач зна да је детињство код дунда и тетке само једна страна приче. Зато он не може да им у потпуности припада. Он помало нервозно и нехајно прелази преко описа свог живота са родитељима. Вероватно због тога што је и однос са њима био такав: нехајан, нервозан, рационалан и модеран (овај израз означава да односа готово да и нема). Осим тога, дечакови родитељи често су се селили те је тако упознао све периферне делове Дубровника. „Отприлике овако је изгледао тај рани пут око града, који је за мене имао тежину и значај пута око свијета: Лапад (ладање, зеленило, стари трамваји) – Иза града (стари град као обећани дворац) – Шипчине (радничко предграђе, туче и сирова борба за живот) – и на крају опет Лапад (пуни круг, монотонија).“ Видимо родитеље који у потрази за „бољим сутра“ (а у социјализму то сутра је деловало тако достижно!) не живе овде и сада, не стижу да осете своје потребе и жеље, не стижу да се опусте, да осете људе око себе. То је ритам дијаметрално супротан од мелодије у теткиној кући. Испреплетеност дисхармоничних ритмова две породице (једном је име „блискост“ а другом „отуђење“) прави дубоки процеп у идентитету дечака, којег он одрастањем постаје све свеснији. И сâм стил писања налази се негде између те две породице. Жеља да се топло прикаже однос са тетком и дундом закочена је, може се само назрети у исцрпним описивањима куће, и приповедач на једном месту примећује: „тајна живота није у пустој архитектури“. Можда би се, дубље описујући однос са њима – приповедач утопио у мору осећања које би га освојило, и из тога се читав не би могао извући. Могуће је да тај страх подгрева она друга страна у њему (интројектовани дар базичне породице која прети: буди рационалан!… „не може се сложити нека већа и озбиљнија

фабула око толико сентименталних појединости)“.

Период пубертета приповедач овлашно дотиче (сјајно описује потребу младог човека да се удружује у групе, ма како проблематичне оне биле, као и сву крхкост самопоуздања тинејџера, која се тако често огледа у једном типично усиљеном стилу понашања), а адолесценцију оставља готово потпуно по страни, наводећи своје фотографске дневничке описе Дубровника (један од разлога је чињеница да се тада одигравао грађански рат, толико болан да га приповедач поистовећује са душевном пустињом).

Изгледа да је приповедач свестан старе истине: да би човек схватио себе треба да зађе дубље, у прва сећања раног детињства. Ипак, упознавање себе, сагледавање прошлости – отворени је лабиринт, који не гарантује проналажење излаза. Могуће је да га лабиринт и нема. Али, можда само истраживање, лутање по њему може умирити човека, помирити га са његовим подељеностима, дати му осећај целине? На то би најбоље одговоре могли дати управо писци.