Валерио Магрели
ПОМОЋНИ ИЗЛАЗ
ГЛЕДАЈУЋИ КОЛОНЕ ИЗБЕГЛИЦА ИЗ МОЈЕ КУЋЕ
Уосталом, одвратно је гледати то изблиза,
смесу од прашине, сламе, пљувачке,
жалостан сплет настао од излучевина и слузи
с нејасном састављачком идејом.
Жилица по жилица,
и настаје корпица од природног влакна,
стврднут сажвакан залогај, тесто
које становник, уједно, настањује и жваће.
Ова је кућа од слина саздана
као и деца коју удомљује,
генерисана материја, генетски
материјал, жуманце преноса.
Зато, без Јаслица,
сада одмичу слепци,
изгубљени у ноћи
свог идентитета.
МАРШ ХОДОЧАСНИКА КОЈИ
ПЕВАЈУ СВОЈУ ВЕЧЕРЊУ МОЛИТВУ
Allegretto, из ХАРОЛДА У ИТАЛИЈИ Хектора Берлиоза
ТУЖНА РЕЧ, ТУРИСТИ
Валери Ларбо
Дуга поворка оних који хоће да виде
крстари светом,
мравуљци одани лепоти.
Очи као новчићи што сијају
да би финансирали ову накрцану
економију видљивог.
Личи то на ex voto, а у ствари је pay per view,
„плати па гледај“ нових ходочасника
што траже светилишта разлике
која, међутим, кад их нађу, укидају.
Језив парадокс љубави према путовању:
Мида и Тантал спојени истом тортуром!
СЕАНСА, II
... Ни мање ни више него апологија посла
Андре Бретон
Радим: пре свега
да кажемо шта је посао, услуга.
Пружам гестове у замену за новац.
Црвено сам крвно зрнце,
уступам себе да бих добио кисеоник,
јер „док сте на послу бесмислено је
бити жив“.
Али, ево најгорче истине:
и ропство се мора заслужити,
и његово бреме треба с муком задобити.
То јест борити се за властите ланце?
„Ја, целим својим бићем, ја мрзим
ово поробљавање чију би вредност
хтели да ценим“.
Могло би се то звати и правом на рад:
није довољно покорити се да бисте преживели,
прво се морате такмичити да бисте били
повлашћени да то урадите.
Мислим на Астеке, на ритуални изазов
где добијате шансу да будете жртвовани.
Жртвовање је
надметање до елиминације, а олтар,
радно место.
ДЕТИЊСТВО ПОСЛА
Погледај ову девојчицу
што учи да чита:
напиње усне, концентрише се,
извлачи речи једну за другом,
пеца, а глас јој је као штап,
повлачи, повија се, чупа
ова копрцава словца
сада у ваздуху
светлуцава
на сунцу нагласка.
ЗА ШЕСТОГОДИШЊУ ДЕВОЈЧИЦУ
КОЈА НЕ МОЖЕ ДА ЗАСПИ
Замишљам те као Лајку која кружи на пустом небу,
сателит, али штене таме, тек небеско тело
што пулсира у свемиру опустошеном
сном.
Очи су ти остале отворене у ноћи,
упаљене мислима које нису ти
и држе те будном
ковитлајући се.
Сасвим сама на елиптици,
астрални плиш,
питаш
како да нестанеш.
Али ти остајеш, и премашујеш ноћ бдијући
нада мном колебљива, несвесна, предана моћи
већој од тебе, светионику који ти изнутра осветљава,
мене слепог, да би ме провела кроз сан.
IN REGIONE DISSIMILITUDINIS
Покушавам да портретишем кћерку.
Бирам профил,
гледа улево.
(Сећам се да сам исто покушао
и са својом бабом пре много година).
Модел се стално окреће
да би видео. Видео да ли
ова оловка-ручица,
пролазећи кроз станице лица,
успева да ухвати
нешто од њене физиономије,
фреквенцију, канал за слушање.
(Шта се догодило с погледом жене
која је тада била преда мном?
Рука ми је несумњиво порасла,
бледа пузавица
увијена око дрвца графита.
То је најлепши део мене,
ово чврсто уздање у труд
и у милост која долази од дела.
Ја не разумем, Знаку, али идем даље,
старим држећи се за колац чокота,
за колац тортуре;
мали акционар вере).
Као светлост што продире кроз облаке,
као мешање звукова у телефону,
Велика Сличност прелази преко странице,
блиста гола и нестаје,
владарка линије и идентитета.
Она је та серпентина што шмугне
и остави кожу, мртву, иза себе,
кривуља лепоте јер је кривуља себе.
А ипак сам је пустио да клизне,
сувише изненађен да бих је зауставио,
запањен силном моћи коју сам могао да изазовем
али не и да задржим.
Отишла је, нема је
у жалосној скици што остаје на столу,
међу опиљцима гумице и увијеним папирима.
Нема је, али ју је било,
небеска мана ока отопљена на сунцу.
(Већ је била ноћ на земљи)
Стара легенда каже да је краљ Мида гонио дуго кроз шуму мудрог
Силена, следбеника Диониса, не успевајући да га ухвати. Кад му је
овај напокон допао шака, краљ упита шта је најбоље и напожељније
за човека.
Фридрих Ниче
Већ је била ноћ на земљи,
у хаосу и патњи,
кад наједном стиже твој глас
што се пео уз степенице.
Прислоњен уз шпијунку,
иза врата, очекивао сам тада
да ћеш се указати изобличена,
као зеница или рибица,
изгубљена у акваријуму сочива.
И док се све одроњава без смисла,
пењеш се уз степенице и као да ми кажеш:
„Живиш за мене“. Враћаш се са одбојке,
али у торби носиш противотров,
ти сама, ампула, противотров за зло.
ЕЛЕГИЈА
Човек човеку предаје оскудицу.
Продубљује се као рукавац.
Извуци се што пре,
и немој имати деце своје.
Филип Ларкин
Ако је све што расте и гори жар,
љубав је представа ломаче.
Помисли на лето,
које се рађа крварећи
у ведрој хеморагији светлости.
Оно што ти је драго умире, оно што умире
драго ти је, ако ти је нешто драго,
то је зато што умире. И ево закључка:
„Оно што ти је драго, само је његова смрт.“
Вече је, у соби моје деце.
Опружен крај њих, слушам их како ћаскају.
Шума у мраку. Полажу ми
на гране топлу и живу тежину гласа,
дрхтаву тежину-лет.
Или треба да мислим да су само успламтели
врхови полуугашене ватре,
пале, полухладне, угарка
већ црног и немог, већ немог,
полумртвог?
ГЛЕДАЈУЋИ ОСТАТКЕ АУДИО-КАСЕТЕ
У ПАУЗИ ЈЕДНОГ ЛЕТЊЕГ ПУТОВАЊА
На ивици аутопута трепери
и блиста смеђа коса
магнетске траке.
Аутомобили, кад прођу,
помилују је ветром пнеуматикâ,
почешљају је лаку крај заштитне
ограде. Нема медуза коју нестални
таласи одбацују на обалу, мртва
стварчица певачица, алга носталгије.
Ако зурим у тај музички фетиш,
исцеђену спужву гласова, то је зато
да бих се запитао где испарава један звук,
који ће му будући облак задржати ноте
да би припремио, сутра,
своју кишу.
ПЕСНИКОВА ПОРОДИЦА
Волимо се пуно,
али сваки судар је муња,
овде унутра, збијени збијени,
зближени све време
у врећици везаној судбином:
гласно се чује како
ударцима откуцавамо!
Код нас, никада не пада ноћ,
увек буде неки блесак који севне
и обасја нас чим се дотакнемо.
Волимо се ми,
али љубављу која заслепљује
и понекад опече.
Ми смо породица
кремен-каменова.
ВАЛЕРИО МAГРЕЛИ (VALERIO MAGRELLI, 1957, Рим). Предаје Mодерну француску књижевност на Универзитету у Касину. Kњиге поезије: Ora serrata retinae, (1980), Природе и шаре (1987), Вежбе из типтологије (1992), Песме (1980-1992) и друге песме (1996), која обједињује прве три збирке и осам дотад необјављених текстова, Дидаскалије за читање новина (1999) и Поремећаји бинарног система (2006). Преводиоје Валерија, Дебисија, Верлена. Написао је монографију о Жозефу Жуберу и студију о дадаизму. Аутор је антологије француске поезије двадесетог века. Пише есеје. Објавио је и књигу о визуелним аспектима Валеријевог стваралаштва, Vedersi vedersi (2002), те збирку кратких проза Nel condominio di carne (2003). Најпревођенији новији италијански песник, књиге избори на више језика. На српском: Природе и шаре (1995) и Вежбе из типтологије (2002). Песме које овде доносимо узете су из збирке Поремећаји бинарног система (2006).
Избор, превод с италијанског и белешка
Дејан Илић
