Mигел де Унамуно
РАСКРШЋЕ ПУТЕВА
Између два дрвореда пут се губи у бескрај. У близини једне баре почива неко месташце у коме блиста сунце, и док је све тихо, једнаусамљена шева пева усред умирујућег плаветнила. Путник иде куда му кажу сенке јабланова, на тренутке застане и посматра, а потом настави даље.
Допушта да му, од година и и патњи, оседела глава удахне ваздух и да утапа своја сећања у мир који га обавија.
Одједном, срце поче да му туче, па застане, треперећи као да се налази пред мистериозним крајем свог постојања. Чврсто, на земљи крај пута, под једним јабланом нека девојчица сањала је свој сан, угодан и спокојан. Путник је на тренутак заплакао а потом је, не скидајући очи са њених склопљених очију, клекнуо и сео. Обузео га је сан.
И он је тада сањао.
Сањао је неку другу девојчицу, попут ове, која је била извор његовог живота и која га је, када је једног дивног пролетњег дана умрла, оставила самог крај огњишта и пустила у свет да, прогнан, тумара путевима.
Изненада, она која је спавала, широм је отворила очи и уперила их ка путнику и, као да разговара са неким познатим старцем, упитала га: „A мој деда?” Путник је одговорио: „A моја унука?” Гледали су се у очи, девојчица му је испричала да када јој је умро деда, с којим је, у удруженој самоћи, живела сама, без плана напустила кућу, тражећи... ни сама није знала шта... можда више самоће.
– Ићи ћемо заједно, ти да тражиш свог деду а ја своју унуку – рекао јој је путник.
– Али, мој деда је умро – рече девојчица.
– Вратићемо га у живот и на пут – одговори он.
– Онда, идемо?
– Да, идемо, напред, према истоку.
– Не, тако ћемо стићи у моје село, а ја не желим да се враћам јер сам тамо усамљена. Знам да је тамо место где мој деда спава. Боље је да идемо на запад, сасвим десно.
– Шта ми пут доноси? – узвикнуо је путник. – Кажеш да се вратим? Да поништим овај пут? Да се вратим својим успоменама? На запад? Нe, то никад! То никако, таман да умремо!
– Онда... овуда, кроз цвеће, ливаде, где нема путева!
Напуштајући тако пут, ишли су преко поља, међу цветне ливаде, камилице, нане, мака, куда је Бог хтео. И док је својим ружичастим уснама сисала медену бомбону, причала му је о свом деди како јој је у дугим зимским бдењима причао о другим световима, рају, Нојевом потопу, Христу...
– А какав је био твој деда?
– Скоро као ти, нешто мало виши, али не много... био је стар... и знао је песме.
Обоје су заћутали и пратили тишину коју је прекинуо старац, испустивши глас који се проламао међу цвећем уз ову песму:
Путеви живота
иду од јуче ка сутра
даље од неба, мог живота
иду од јуче ка сутра.
Када га је чула, девојчица је као шева запевала про-
лећну песму:
Птичице, птичице,
одакле долазиш?
Зар своје гнездо, птичице,
више немаш?
Ако сама си, птичице,
како онда певаш?
Кога тражиш, птичице,
када се уздигнеш?
– Била је таква као ти, нешто мало старија – рекао је старац плачући. – Била је таква као ти... ти, као да си цвеће.
– Причај ми о њој, онда, причај ми о њој!
И, старац се поче присећати свог живота и говорити о својим успоменама, а девојчица, одлутавши мислима, од њих је правила своје сопствене.
– Поново – почињао је он, а она је, прекидајући га, говорила: – Сећам се!
– Чега се сећаш, душо?
– Да, да, све ми то изгледа као да је било нешто што се ми се већ догодило, као да сам то проживела у прошлом животу.
– Можда – рече замишљени старац.
– Ено тамо неког села, погледај!
Путник је угледао брежуљак и са њега дим из кућа. По доласку у његово подножје, изгледало је као неко месташце, склупчано око старог звоника чија су два отвора са своја два, малена, звона деловала као да гледају у бескрај. На пашњаку, један плавушан је чувао неколико говеда која су пила воду из неке баре, која је, као расцеп у земљи, показивала подземни свет и у њему два вола – два небеска вола која су дошла да посматрају своје пролазне сенке или да им можда удахну нови живот.
– Младићу, реци ми, где овде може да се преноћи? –
упитао је старац.
– Нигде – рекао је младић. Али, она кућа тамо је празна, њени власници су емигрирали, данас служи ни за шта друго него као брлог за животиње. Овде се хлеб, вино и ватра не ускраћују оном ко успутно пролази у потрази за животом.
– Бог ће вам платити на оном свету, младићу!
Заспали су припијени, и сањали су, старац њеног деду а она унучицу коју је несрећни путник изгубио. Када су се пробудили погледали су се у очи и као у некој мирној бари која нам открива подземни свет, тамо у дубини, видели, свако своје, снове.
Дакле, мора да се преживи ако желимо да останемо у овој кући. Јадница, тако је сама! – рече старац.
– Да, да, јадна кућа. Погледај, деда како је село лепо. Јуче нас је звоник цркве гледао тако чврсто као да ће рећи...
У том тренутку зачула су се звона: „Оче наш који си на небесима...” а девојчица је наставила „нека буде воља твоја како на тебу тако и на земљи”. Молили су се у исти глас. Изашли су из куће и тада су их упитали: „Ви, шта знате да радите? Да видимо!” Старац је правио корпе и поправљао хиљаде уништених ствари, његове руке су биле гипке а сналажљивост умешна.
Седели су близу ватре, девојчица је распиривала ватру и помагала му у кувању јела. И причали су о својима, о оном свету и њеном другом деди. Било је као да су се душе тих других, такође прогнаних, који лутају небеским стазама, спустиле крај ватре у новом дому. И посматрале су их тихо и било их је четири, не две. Или, боље речено, било их је две, али два пара. И тако су живели двоструки живот, један небески живот, живот успомена и други, живот наде на земљи...
Увече су ишли до брежуљка и са обода села, у даљини, на небу, видели јабланове како се издвајају и како показују пут живота. Враћали су се певајући.
И тако је пролазило време све док се једног дана, неколико година касније, крај куће старца, зачула нека друга песма.
– Реци ми, Марија, ко пева ову другу песму?
– Можда славуј из алеја.
– Не, ово пева дечак.
Она је спустила поглед.
Ова песма, Марија, је позивање. Тебе зове на твој пут а мене на умирање. Бог нас благословио, душо!
– Дедице, дедице! – загрлила га је, обасула пољупцима и гледала у очи које су се бориле за живот.
– Не, не, није само онај други умро, Марија, и ја такође умирем.
– Не желим, дедице, да ти умреш, живећешовде са нама...
– Са вама, кажеш? С твојим дедом? Твој деда је умро, ја сам онај други.
– Не, не, ти си мој деда. Зар се не сећаш да си ми, када сам се пробудила и испричала ти како сам побегла од куће, рекао: „Вратиће се у живот и на пут!” И вратили су се.
– Да, вратили су се на пут, кћери моја, али нас на пут зове и она дечакова песма.
– Ти са њим, моја Марија, а ја... са њом!
– Не са њом, са мном!
– Да, с тобом! Али, ... са другом!
– Ах, мој дедице, мој дедице.
– Тамо ћу те чувати. Бог нас је благословио јер сам живео због тебе!
Те вечери, умро је несрећни старац, путник који је себи продужио дане. Девојчица му je прстима којима je брала пољско цвеће, камилице, нане и мак, затворила оба ока, чуваре сна другог света. Пољубила их је, заплакала, помолила се и заспала – док није, зачувши песму пута, отишла оном који је звао.
А старац је отишао под земљу, да из ње упије све своје успомене.
МИГЕЛ ДЕ УНАМУНО (MIGUEL DE UNAMUNO,1864-1936) је шпански писац, песник и филозоф. Рођен је у Билбау, у шпанској покрајиниБаскији. У младости је био заинтересован за истраживање баскијског језика, али се касније посветио књижевности, настојећи да, као модерниста, укине разлике међу књижевним родовима. Унамуно је играо значајну улогу у интелектуалном животу Шпаније. Био је врло плодан књижевник, остављајући за собом дела из области поезије, прозе, драме и филозофије. У филозофији није развијао систематичан приступ али је био наклоњен позитивистичком и рационалистичком размишљању – мада се у његовим младалачким чланцима примећују и утицаји социјализма као и велика забринутост за судбину своје земље. Његово најчувеније филозофско дело је Трагање за смислом живота, међу прозним истичу се: Мир у рату, Љубав и педагогија, Абел Санчез, Огледало смрти, а међу поетским: Песме, Риме непознатог песника, Песмарица и многе друге. Био је истакнути противник Франкове владавине због које је претрпео и његов књижевни рад. Умро је у кућном притвору 1936. године.
Избор, превод са шпанског и белешка
Ана Стјеља
