Љиљана Дугалић

СИМФОНИЈА ТЕШКЕ КИШЕ

 

Тешка киша као издробљено грумење, спустила се на град једног летњег дана. Oдсуство сваког звука, сем тешког добовања масивних кишних капи по симсу, прозору и асфалту затрпавало је тај дан, Попут сваљивања осушене земље на ковчег спуштен у раку.

 

Телефонски апарат је мукло ћутао.

 

Посезала сам за слушалицом одлучна да окренем било чији број, али сам одустајала. Повремено сам слушалицу приљубљивала уз ухo, немоћна пред тим монотоним јеком који је допирао из електронских сфера.

 

Киша је донела пад температуре. Тамни облаци су замрачили дан и осенчили стан. Нигде никог. Свако свагде, само ја ту, у свом стану, у згради са неколико хиљада станара, у граду који језиво зјапи чамотињом када се август и лето спремају да устукну пред јесењим наговештајима зиме. Ништа се друго не чује, чак ни жубор воде са виших спратова, крчање у топловоду, звук испуштеног есцајга...

 

Ходала сам из собе у собу. Помислила сам како би било добро да се заокупим нечим корисним, неким кућним послом, рецимо пеглањем веша, али га није било. Онда сам ставила џезву на ринглу како бих скувала кафу. Тај мирис скуване црне текућине увек помаже.

 

Струјање воде у загрејаној посуди само је на моменат пореметило уједначен, монотони звук, мелодију коју су те тешке капи изводиле од раног јутра.

 

Породица у стану испод мене била је у викендици на Сребрном језеру. Звали су ме да пођем са њима. Одбила сам, рекавши да су метеоролози најавили промену времена, бесмислено ми је било да одем и дане проводим у туђој кући. Сада се кајем.

 

У стану поред живи старица која је надживела све сем, срећом за њу, јединог унука, али је он био негде у Европи. Старица је дане и недеље проводила живећи за тај један, можда два телефонска позива месечно. Људи са друге стране ходника, подстанари, живели су повучени од околног комшилука, незаинересовани за успостављање нових пријатељстава и приснијих односа, свесни да њихов боравак у овој згради неће бити толико дуг, и да улагање у нове односе представља узалудан труд. Радије су проводили време са својим дететом, трогодишњим дечаком. У раним јутарњим сатима напуштали су кућу и одлазили колима некуд и враћали се касно поподне, у време одређено да дете припреме за вечерњи починак. Нисам их чула да су тог јутра излазили из стана. Можда су и они отишли некуда на одмор.

 

Са друге стране, мој телефонски двојник. Већ неколико дана се нисмо отимали за слободну телефонску линију, што најчешће значи да суи они некуда отпутовали на више дана. Касније ће се показати да су продали стан све са намештајем и да су напустили земљу. Нови станар се још није уселио.

 

Останару изнад мога дома немам вишешта да кажем. Њега сам сместила у причу Ноћни разговори која гласи овако:

 

Светлела је само ноћна лампа, али се беласао у наготии мој празан стан. Цела је соба мирисала на самоћу и згњечене црве у пепељари. Седела сам у фотељи и чекала да се грленим гласом јави комшија.

 

Мало сам знала о њему, сем да живи сам у трособном стану. Доселио се пре неколико месеци.

 

Пажљиво сам слушала његово ноћно исповедање. И туга и језа би ме опхрвали од вапијућег гласа тог усамљеног човека. Наслоњен на ограду терасе, лица подигнутог ка звездама, обраћао се сенци. Када глуво доба изоштри слух и када у самоћи неизговорене речи постају несажвакан залогај у грлу, заурлао би у ноћ и урлао док се неко не одазове. Потом би настао збор промуклих гласова. У том хору, глас комшије изнад најтише се чуо. Задовољан насталим комешањем, заћутао би и повлачио се у свој стан. Понекад начујем како се иза затворених прозора пригушено смеје. Био ми је симпатичан.

 

Огласио се изненада, када сам већ помислила да сам једина будна ове ноћи. И док су живи портрети станара у оквирима прозора започињали ноћни разговор, припремала сам се за спавање.

 

Тихо затварање прозорских капака, кораци кроз стан и крчање славине говорили су да и он одлази на починак.

 

Угасила сам светло.

 

Да, то је та прича настала оног дана када је пљуштала киша, када нигде живе душе није било на улици, када су се и пси којих је пун кварт у коме живим, повукли под лукове, стрехе и испусте фасада зграда и чекали да преживе потоп који је наговештавала силна, незаустављива и тешка киша.

 

У том тренутку се огласило звоно са улазних врата и ја сам поскочила од изненађења и радости. Неко, ипак неко, упркос киши, упркос туробном расположењу, упркос безнађу што га је доносио овај дан. И док сам из једног дела стана прелазила у други, питала сам се ко ли је толико храбар па се усудио да се и по таквом времену покрене? Ко ли се то упутио по киши и не проверавајући има ли икога на овој нашој адреси?

 

С осмехом, у широком замаху, отворила сам врата, баш онако како чини домаћин спреман да угости сваког намерника, па и случајног госта, посетиоца који ће, можда, нудити изузетно средство за чишћење стана, ситне апарате за домаћинство, кишобран, помислила сам орасположено се осмехујући самој себи.

 

Пред прагом свога дома угледала сам најпре велику белу шољу са неком цветном апликацијом. Потом сам препознала особу која је ту шољу држала у испруженој руци. Био је то човек, средовечни мушкарац, комшија изнад мога стана.

 

Моју изненађеност прекинуо је јутарњим поздравом и питањем имам ли у зајам шољу шећера.

 

Наравно да сам имала шећера у кући.

 

И сада ћу писати о делићима секунде, најмањим мерама протока времена, који ће се у читању чинити знатно дужи, али недовољно дуги да искажу ону дужину времена коју сам у неверици и неспокоју осећала у тим тренуцима, а могу се мерити вечношћу.

 

У недоумици хоћу ли се понашати пристојно, или нељубазно и одбојно, осећајући нелагодност што стојим на вратима и што гост чека, па макар то био и човек који никада није крочио у нашу кућу, нити смо ми икада планирали да пређемо његов праг, позвала сам га да уђе.

 

А када је ушао, напросто сам осећала да је исувише неуљудно да улазна врата остану отворена и, ја сам их затворила за нама. Док сам у кујни сипала шећер у шољу, нисам га позвала да приђе ближе од предсобља, али су њему и та два корака преко туђег прага била довољна да започне своју животну исповест оца који би једва препознао сопствену децу да их случајно сретне; човека који никада није видео своје унуке, и човека кога су сви одбили од себе, одричући се везе са њим – човека који се доселио у нашу зграду, јер више нису могли да га трпе ни станари кварта у коме је до тада живео, или он није могао да поднесе живот који се пред њим одвијао а он у њему није учествовао. Причао је колико је тешко у стану са танким зидовима новоизграђених зграда слушати како живот протиче с друге стране зида, кадо деца цвркућу, брачни парови зевају после јутарњег буђења, када млади комшија у изнајмљеном стану поред његовог непрекидно доводи све згодније и згодније девојке (то види кроз кључаоницу кроз коју гвирка пошто чује да се зауставио лифт на његовом спрату и потом приљубљен уз улазна врата ослушкује звук удвојених корака што му се приближавају); како је зубарка код које је правио протезу, жена у најбољим годинама, вирећи у његову усну дупљу, скоро целим телом полегла преко њега, чепркајући по његовим уснама обраслим више ненегованом него уредном чекињастом, проседом брадом...

 

Моје повремено одобравање које је требало да прекине тај монолог: „Добро комшија, е па, добро комшија, добро комшија сада бих морала да завршим започет посао“, њему ништа није значило. Ону бујицу речи коју је понео са собом тога дана, а обуздавану свих претходних недеља, месеци, па и година, незадрживо је преливао у мој стан и у мој дан.

 

Не памтим како се, коначно, завршила његова посета; знам само да је трајала скоро два сата. Ту, у ходнику између улазних врата и кухиње, дрхтала сам од неспокоја и мучнине, и када сам коначно закључала врата за њим, наслонила сам се на њих не верујући да се та посета окончала.

 

Шећер је вратио када су се и моји родитељи вратили из викендице, мајка га је просула право у смеће.

 

Он је наставио с терасе свога стана да „трибунали“, да вређа најгрубљим речима све који су му били у видокругу, и да никада злурадо не помене: фину младу даму (госпођу/госпођицу – како је изговарао, увређен што јој не зна брачно стање), остављајући нас у дилеми на коју мисли. Он је бацао намештај по соби, он је у пола ноћи тешким скоковима скакао изнад наших глава, он је челом ударао по металној огради на својој тераси, он је, чинило се, из темеља потресао бетонску конструкцију зграде, тако да смо те тупе ударце из његовог стана просто игнорисали, навикнути на неодмереност, намерно иритирање и свесно демонстрирање простоте. Он је био познат свим, у наредним јутрима, неиспаваним комшијама и станарима околних зграда, па и оних са друге стране улице. Он нас је збуњивао, када се дуго не би оглашавао. Наводио нас је да се питамо шта се са њим дешава: да ли је оставио алкохол, да ли намерава да прода стан, јер смо из његових ноћних обраћања сазнавали да с тешком муком плаћа кирију. И, по неком неписаном правилу, он се увек после тога оглашавао. Када бисмо га срели у продавници са пуном кесом из које су звецкале боце разноразног пића, јављали смо једни другима да се на време припремимо за бесану ноћ. Били смо навикнути на изненадна трупкања по поду без тепиха, и упознати са увредама, псовкама и проклињањима која је упућивао комшијама што га не позивају у посету, нити му долазе у кућу.

 

Овог спарног лета, када се жива у термометру пела изнад четрдесетог степена Целзијуса, са свих страна допирали су непријатни мириси од иструлелих кора лубенице, од костију бачених поред контејнера како би их пси луталице лакше пронашли и оглодали, од...

 

Из канализације се ширио непријатан мирис, и ја сам у купатилу упорно завиривала у вентилациони испуст којим се, иначе, непријатан задах проветрава, пролазећи вертикалом кроз све станове. Знајући да се бубашвабе спуштају из легла запаћеног у стану пуном гајби, умазаном и улепљеном од просутог пића и претрпаном разбацаним новинским папиром, како су сведочили они који су, силом прилика, морали да позвоне на његова врата не би ли наплатили комуналне трошкове, или проверили вентиле на радијаторима. Дакле, питала сам се шта ли се горе одвија, колико мора да је запуштено његово купатило када се тако тежак воњ спушта одозго.

 

И била сам, као претходних лета, и овог сама.

 

Станови уобичајено празни.

 

Станари на својим годишњим одморима.

 

А ја сам, ја сам све време, била ту, користећи баш тај мир и тишину за сопствени рад.

 

Једне ноћи чак, не издржавши тескобу тишине и самоће, закључала сам врата сопствене собе, док је одозго, из стана више мог допирао мук, а са прозора мркли мрак и постојан, све јачи задах. Онај тупи ударац више моје главе, који је потресао зидове и изазвао звецкање посуђа у витрини моје куће, ничим није указивао да је то био јек комшијиног ропца...