КОРАЦИ


Станиша Нешић

СВЕТИ ДУХ И СВЕТА ВОДА


ЦРНИ ВРХ

Хтео бих да напишем неколико лепих речи

о небу где у зениту снегом огрнут усамљено расте

златан бор на Црном врху.

Хтео бих да изговорим неколико лепих речи

о том кристалу кроз који су преломљени

бол и љубав, зрак што у понор пада.

Хтео бих да прозборим неку реч

о орлу у човеку, али не налазим речи.

Сунце белину постојања чини нестварном.

Тамо где сад стојим, на беломраскршћу,

нема ме иако сам ту.

Ту расте крст од отесаних белих борова.

Није ли то сенка мене хитнутог

у зеницу Божијег ока?

Сачувај ме Боже од висине.

Тамо све јесте и није,

тамо је било и биће непрегледно поље снега

над којим левитира сенка јата мртвих врана.

Хтео бих неку реч да напишем,

али реч која обухвата сву ту празнину у плавети,

све залеђене сузе, свe изгубљено време.

Не налазим ни мисао ни реч.

Нисам ни на раскршћу, нема мојих трагова у снегу,

Глас мој кроз лед до никог не допире.

Пахуље ношене ветром,

што попут драгог камења преламају зраке,

са другог су света о кoме не могу да говорим.

Много смеха и радости је око мене,

много бескрајне празнине у мени,

на Црном врху где можда и нисам,

где је Црни врх само пречага златних лестви

на коју управо ступају краљеви

ослобођени људске судбине.

Можда ће рођење Христово развејати

сву ову белину кроз коју тоне свет.

Можда ћу и ја тада да се родим.

То чекам и томе се надам.

5. јануар 2008, Дивчибаре

Хотел „Црни врх“

СВЕТИ ДУХ И СВЕТА ВОДА

У спомен на одлазак Пола Клодела у Кину

На дебелом мору песка и смрти

неко је поменуо воду? Друга ода – Свети Дух

и Света вода? Путник је поменуо воду.

Онај Путник што почетком прошлог века

ступаше освајачким кораком Долином краљева,

не у Египту, но у Кини, где све су ствари почеле

и где ће се завршити. Танана нит историје,

толико танана да често бива Сунчев зрак пун росе.

Није ступио у воду, имао је морску болест, ходао је

зачуђен боровима и змајевима што бљују пламен

живота ка облацима у којима је опет вода. Али

где је дух? Овде, у Долини краљева са милионима

глинених војника који попут глинених голубова

чувају цара од времена које долази, али га чувају

и у вечности, верна глинена војска у погребном строју.

Загледан ка облацима белим који ће сваког трена

постати водопади, ту и тамо, мало језеро на планини.

Мало језеро, огледало за црне чапље, огледало

поцрнеле трске кровова трошних кућа поред којих је

пролазио Ту Фу и Ли Тај Пе и Кју Јуан пре тога,

и напокон Жути цар, Хуанг Ди, од кога је почела

трошна историја, промицала поред ниских смеђих

кућа од трске, које су одувек ту, некад жутих зидова

од тек сазрелог бамбуса, некад сиве, готово црне

од остарелих стабљика до првогпролећа, али

одувек ту, на раскршћу војски и историје, крај пута

којим табанају усамљени путници у потрази за храном

и водом али и духом. После дугог хода – Свети Дух

и Света вода. У тим чатрљама живе монаси

који никад нису видели такав празан ход,

корак који се упиње да остави траг, не у праху,

не у камену, но у времену које и није Велико време

већ јутро што брзо узмиче кроз расцветале гране

трешње, кроз прсте раширене у молитви ни за кога,

над Жутом реком, у одблесцима воде

које људско око не може да прати на путу

ка мирису чаја, на путу ка искони у којој су све ствари

само сенке и мириси, само укуси и буђење чула.

Путник не урања у мирисе, у жуту воду, жури

ка нечему невидљивом што стално му измиче

у његовој домовини далекој попут облака,

жури за Оним што је Он, ходајући по води

као по суху, ка себи жури, поред трешњевог цвета

и вазе од злата. Али зна, да тегобан је пут тај

којим су многи безимени пре њега прошли.

Сада је миран и седи у врту, на острвцету,

као у чуну, окружен јаркожутим цветовима

локвања, под трешњом са које латице цветова

на његову белу косу пролећни поветарац наноси,

упоран у лету даље. Ка истоку. Што било је пре

и после бива, измаглица над расутом пагодом,

кристал Светог Духа што блиста над Светом водом.

НЕКАДА

Некада сам волео да путујем без циља да трошим време

младости

Некада сам волео да гледам како су заљубљени парови

сами себи довољни

Некада сунце није освануло јер су небо прекрили облаци

Некада у детињству био сам забринут због тога

Некада су ме прогањале визије Јефрема Сирина из

Химни о Рају

Некада сам обожавао Химне Светог Симеона Новог

Теолога

Некада нисам знао да је монета урођеника са

Тробријанских острва – шкољка

Некада сам Тријаде Св. Григорија Паламе читао са

жељом да будем ближи Господу

Некада сам волео да гледам птице како у облику стреле

лете на Југ

Некада нисам знао за Љубав која је мерило свих ствари

Некада сам знао да лажем али ме је време научило да то

не чиним

Некада сам знао да пливам са ајкулама без страха

Некада нисам знао да једна суза сажима сав свемир

човеков

Некада су у башти моје родне куће, крај бунара, цветале

руже ни за кога

Некада сам морао да убијам да не бих био убијен

Некада нисам знао да је жртва благостање, а убица

проклетник

Некада нисам имао слуха за жеље вољених

Некада је то ноћна мора која путује мрежом моје свести

Некада су ледени кристали били топлина Љубави

Некада нисам знао да живот измиче контроли

Некада сам седео у пустињи и певао о ауто-гумама

Некада је са мном живела нека жена чије име не памтим

али знам, била је Иштар

Некада је са мном живела нека друга жена, а и она је

била Иштар

Некада је са мном живела нека трећа жена, а и њено име

је било Иштар

Некада је са мном живела нека четврта жена, и била је

Иштар

Некада нисам знао да их више нема али сада знам

Некада сам мислио да чиним добро, а чинио сам зло

Некада Бог биће уздигне до човека

Некада Бог и опрости грехове чије је биће достојно

човека

Некада нисам знао да је Исусова молитва кратка, свега

неколико речи које непрестано колају у срцу, а не у уму:

Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног

Данас многе ствари знам али Бог је далеко, а ближњи

тако близу

И КАД МИСЛИШ ДА ЈЕ КРАЈ КРАЈА НЕМА

И кад мислиш да је крај краја нема,

средиште не држи најезду варвара,

живот је латица гарденије у вихору,

тамо где смо били никога нема.

Само се сенке боре са вртлозима ноћи.

Ствари су тако једноставне – за крај,

али нас Бог и анђели зрацима опомињу

да краја нема, да све је почетак,

једне недокончане младости,

једног таласа над зеленом водом,

таласа немирног мора да затвори крај

али концерт у Палати дуждева и данас,

опомиње нас да краја нема, да звук

и шум беле хаљине промичу кроз крај,

и речи љубави које беху крај времена,

и соба на брду са погледом на луку,

и расуте боје јесени у Ресави пуној буна,

и пролеће које је тада каснило, када сам

написао песму Снег са тамним анђелима,

у којој постоји један не толико мудар стих:

шта хоће ова жена која ме учи шпански?

Бејах попут очева неповерљив према свету,

уплашен дечак који над понором виси,

и не зна да га златна нит љубави држи,

и да није крај већ почетак нечег новог.

Ко зна када је то било, и зашто Бог

увек нас куша незнањем, тајном љубави,

највећом од свих, најтоплијом од свих.

Док су таласи ударали у земунски кеј

један пољски песник читао је стихове

испред фонтане из које бије ледена вода,

потомје други шпански песник

читао своје стихове као да су Псалми.

Сада је то тако близу иако изгледа далеко.

Живот одлази на све четири стране света,

али љубав је укопана у времену и чека

тренутак кад цвату гарденије и руже,

тренутак истине у којој нема лека.

Бескрајна празнина времена савија

бескрајни простор у љубав препуну слика.

После је све било само бол и суноврат

у свет који је апокалиптична звер.

Али данас кад мину сјај страве, кад је Ум

рефлекс, и само рефлекс живота, бити жив,

док стрвинари сахрањују лешеве, све,

опет је љубав која поноре премошћава

али не спасава време у коме као Милош

Црњански питах „где си сада ти“? Са мном,

или тамо где на крају пролећа гарденија зри?

Сербиа је пуна олоша и крвавих цветова ружа,

са мирисом страсним и месечевим луком

на небу разапетом попут бумеранга који долази

у сунчев диск, у свој дом, сунчевог сјаја.

Желео сам да ова песма буде мост празнине,

а испала је само љубав која никада не умине.