Илија Бакић

ВЕСЕЛЕ ИРОНИЈСКЕ ИНТОНАЦИЈЕ

Владимир Копицл: Совин избор

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2008.

На – зачудо и упркос актуелном и са свих страна потенцираном тзв. здравом (читај економско оправданом) разуму – разуђеној и богатој актуелној српској песничкој сцени име Владимира Копицла (1949) истрајава већ више од три деценије и једно је од репера – синонима за специфичан авангардистички ангажман, теоријски и практичан. Непосредни повод за овај, како сам наслов књиге каже, избор из поезије Владимира Копицла додела је престижне, Дисове награде.

У случајевима сачињавања избора из поезије, знано је, могући су различити приступи, од хронолошких до тематских; одабир методологије унеколико условљава односно усмерава читалачко ’конзумирање’ књиге па, надаље, и њену перцепцију. Совин избор чине целине Фолк, Припеви, Химне и Рок; одабрано је, дакле, тематско сабирање стихова, невезано за време настанка/објављивања песама, чиме се губи хронолошка линија – али што, с друге стране, сугерише компактност песниковог стварања и деловања.

Владимир Копицл спада међу најзанимљивије песнике који су почели своју стваралачку авантуру у другој половини 1970-тих и током 1980-тих, у Новом Саду; то је период јаког неоавангардног набоја у поезији и прози, време трагања за новим уметничким погледима на свет и уметничким поступцима и гласовима који би требало да буду адекватни савременим,убрзаним токовима постиндустријског цивилизацијског развоја ’глобалног села’ (које је, бивајући све мање, једва дорасло до засеока). Као што је интернационални неоавангардни покрет сигнализам, који је основао песник Мирољуб Тодоровић, трагао за сликом модерне (постмодерне) урбане, комуникацијски премережене цивилизације – тако су и млади песници из новосадског круга покушавали да нађу свој глас и тон погодан за изражавање савременог ’стања ствари’. Атмосфера градског мравињака, константног ’одстрањења’ из примарне природе и ’урастање’ у нову, бетонско-асфалтну, лаке доступности мноштва информација које се изједначава са хаосом, трајања и мутирања старих вредносних модела у другачијем окружењу и фасцинација које још нису сагледане и истражене; тражили су и сасвим нова средства, нови (свежи) језик и технике дефинисања или, како се то старински каже, ’певање’. Владимир Копицл је, уз минимална колебања, одмах пронашао свој поетски глас и угао који је, од прве књиге АЕР (1978), у новим делима развијао, ширио и богатио. Паралелно са песничком праксом, Копицл је трагао, проналазио и овдашњој публици представљао савремене светске поетске (и остале уметничке) праксе; његово присуство као антологичара америчке поезије, уредника часописа (Транскаталог) или

књишких едиција (ТраНС) обележило је савремену културну сцену – барем њен отворенији, постмодернистички сегмент.

Активан неоавангардни искорак према ономе што долази подразумева и јасан, недвосмислен став према садашњости и прошлости. Копицл није песник склон манифестном и декламаторском, баш као што није вољан ни да затвара очи пред ’круцијалним истинама’ које то више нису. У овом контексту можемо читати песме из циклуса Фолк које, макар номинално, кореспондирају са овдашњом озлоглашеном ’турбо фолк’ појавом (потенцираном државним мас-медијима као подобан садржај за народ). Копицлови стихови недвосмислено откривају јединствен спој руралног, традиционалног наслеђа које је насилно и убрзано усађено и злоћудно мутирано у урбане миљее новопечених индустријских центара и администрацијских центара са текућим опортуним политичко-пропагандним порукама пристиглим из државних врхушки. Наравно, Копицл зна и уме да избегне замке дневнополитичког, али ипак не остаје ’дужан’ никоме. Определивши се да у своје стихове усади ’речи’ из фолк стандарда он инстантно ’укључује’ одговарајући образац/модел који постоји у менталним склоповима свих који су одрастали и стасавали на овдашњим просторима (јер нико није могао да избегне свакодневно/свакодеценијско пропагандно бомбардовање). Али, у трену који следи за оним када му је отворен-сервиран модел (са свим контекстима који садржи), читалац бива из истог (калупа-колевке) ишчупан – јер песник не иде ни једним од фолк „три путића“ нити „руку крвавих од сломљених чаша“, као што не иде ни смером епских десетераца или негдашњих ЕПП порука („кад се са срцем куха“); песник рафално испаљује стихове пуне неочекиваних асоцијација, уланчава их, јер појам који је поменуо везује за нови, са изненађујућим обртима вредносних значења (са становишта уобичајених језичких модела). Када се песма заврши, почетни стих је готово волшебно изврнут наглавачке, измештен, разоткривен у свом бесмислу што, свеукупно, мами осмех онога ко је спреман (и способан) на овакве каламбуре. А мини серија на тему „чаше ломим, руке ми крваве“ показује и доказује да једна синтагма (или је флоскула?) може виспрено бити изведена у потпуно различите значењске правце.

„Припеви“ ће, барем у једном делу, наставити по истом рецепту, само што ће уместо народног и фолк наслеђа, повод за песничку надградњу (и разградњу) бити стихови из уметничке баштине. Примена цитата, као авангардистичка или постмодернистичка метода, у овим песмама функционише беспрекорно; пре свега, зато што песник не наставља логички след преузетог исказа, већ га изглобљује и утапа у неочекивана нараторска и метафоричка окружења. Песме које номинално немају у себи изричито истакнут стих/цитат/путоказ ипак садрже исказе који су једном били препознатљиви, имали свој дневни живот а сада су, у другом времену, предмет манипулације. У сегменту Химне цитатност је још редукованија, уступајући тежишно место конфронтирању свакодневних вињета или хаотичким асоцијацијама на неки призор. Завршна целина Рок, наравно има везе са рок музиком, са њеним оригиналним јунацима (од Хендрикса до Марлија) и њиховим следбеницима, паролом „секс&дрога&рок’н’рол“, јаким урбаним фрустрацијама, безвременошћу, путничким (road) пејзажима, трагањем за сопственим (и туђим) ликовима. Ови данас стари стихови, међутим, делују свеже јер и у њима је потребна доза сумње а не идолопоклонства.

У коначном сажимању утисака, које следи после склапања корица Совиног избора, знатижељни читалац може да (покуша да) спозна шта је то што се може име новати као Копицлов јединствени, непоновљиви глас који га одређује, како унутар самог себе тако и према осталим песницима. Јер, испод наноса сваке појединачне теме лежи песниково ’вјерују’, његов ’светоназор’ (односно ’стихоназор’); иза инфантилних зечића и поточића, рок музике, борова (два и три комада) који нису геј, риба у потоку, секс анђела, рођенданских и божићних посланица, итд. итд... постоји оно што одређује све речи/стихове/песме и њихову атмосферу. Најпре се запажа моћ неспутаних асоцијација које појавно везују за апстрактно, обично и појединачно за генеричке појмове, материјално за духовно, земаљско за космичко, прецизно за спекулативно. Та слобода спајања и раздвајања (која је готово анимистички настројена, јер за све што постоји у материјалном постоји пандан у духовном свету) инсистира на, рекло би се, тоталном доживљају света у коме су микро и макро визуре једнако близу (као што мрве се суше ако их Неизбежно не покупи, сунце на небу се зове дан, Месец не зна зашто је тамо где је, тамо и далеко сад су близу, сенке су споља и дрвета и воде, исцеђени лимун је сасушена планета, садржај прочитане књиге одлази у свет, док је, упркос свему, надасве занимљиво бити жив и корисно за човечанство...). Из ове поставке чистом рационализацијом (али не сувом, стерилном већ враголастом и детиње креативном) откривају се апсурди шаблона, јадна оправдања великих цивилизацијских истина, табуа и принципа, односно наивност веровања у непоновљиву јединственост личне егзистенције. А кад је све тако (веселом) иронијом и цинизмом отрежњено и апсурдно интонирано – чему осећања? И где су она? Нема их код лирских субјеката, као хероја стихова и песама. Има појавног, има разумског, има чак (зашто да не?) спекулативног – али нема и емотивног. Ако неко/нешто и осећа – то се констатује, не описује се, нема ’уживљавања’ и ’афектирања’. Копицлов свет/ свемир/ простор/ време је такав. Он каже „то је то“, „десило се то и то“. О квалитету, тактилности, о бићу осећаја – нема речи. Јер, ако човек јесте и рационално и емотивно биће – зашто, онда, у поезији инсистирати на емотивном а запостављати рацио? Песник смело обрће основну поставку песничке позорнице и у први план истура рационално (са свим што оно носи, са наведеним иронијским, апсурдистичким, гротескним предзнацима). А кад песма заврши се, читалац ће – уз чисто интелектуално уживање у песниковим поигравањима појавно-појмовним коцкицама и ефектним поентирањима, кроз фасцинацију изазвану успешним песничким чином – осетити и нешто што подсећа на емотивну реакцију, необичну и надасве несвакидашњу. За читаоце спремне на авангардистичка искушења и експерименте ово ће бити још један добитак; за оне друге (традиционалисте) Копицл – уосталом – и не пише.