Софија Живковић

YUGOSCLAVIA

Мирко Ковач: Град у зрцалу

Самиздат Б92, 2008.

Свој најновији роман Ковач нам доноси као шлагворт за даља размишљања о категорисању књижевности. Иако дисиденти умеју да буду једна боемска, сувишна и патетична група (безброј је примера за тај драматичан однос према егзодусу), овај писац припада сасвим другачијој врсти отпадништва. Његово дело није истрзано између култура југословенског простора, већ управо спаја те делове у аутентичан и спонтан калеидоскоп, који ће читаоцима из свих тих расутих делова начинити књижевну целину. Није потребно коментарисати пишчеве личне ставове о политици, јер, читајући га, дознајемо више од става – очитује се фина полиглосија, успешно остварење спајања.

Ковачев приступ ономе што се географски означава као Ex YU толико је бизарно тачан, да ће читајући његов последњи роман, Град у зрцалу, пажљиви читалац и декодер сигурно констатовати да – иако Југославија као романсирана илузија не постоји – постоји ентитет „бивша Југославија“, која кроз Ковачев роман живи на једини прави начин, културолошко-космополитски, без неопходности да се идентификује као било која нација.

Фразирање је у овом случају избегнуто, јер „град у зрцалу“ није само Дубровник, то је и сваки простор у коме „можемо разговарати са собом’’. Дубровник, пре свега, није град – већ симбол којечега, богате књижевне традиције и историје, смештен у роман као емоционално огњиште приповедача, али и као тема анегдота о Дучићевом позивању на своје племићко порекло и Матошевим оштрим проницањем у ту лаж („када је лаж нека барем буде помпезна!’’), као синоним за отмено и гламурозно, старинско и племенито. То се кроз читав роман прожима са причом коју слушамо од приповедача, која јесте аутобиографска и емоционално поткована, али многострука и кохезивна.

Језик као дистинкција између Дубровчана и недубровачких дошљака, потом дух који хода тим градом у облику жалости спрам негдашње Републике, а то жаљење је – како писац каже – Иво Војновић, познати састављач Дубровачке трилогије, понео у гроб. Свакако, ту је и Гундулић, подсећања на његове песме које су некако интегрисане у индивидуалну културу главног јунака, као и посебно живописне епизоде са учитељицом, или тражењем оца полавиринтским улицама Дубровника који дечак не познаје. Управо је у том трагању за конкретним оцем смештено и апстрактно трагање и огледања кроз зрцала, и није случајан одабир наслова. Роман је насловљен по доминанти, оном мотиву који је био окидач контемплације и радње, носилац симбола и стварносних збивања.

Дистинкција коју је успоставио између Дубровника и околних места очитује се константно, но та различитост има више меланхолије и топлине, него бунта или правог јаза. Психолошки ниво јунака, језички ефективан и стилски маркиран, ситни догађаји који утичу на целокупан мозаик живота, иако пратимо развитак јунака – он, ипак, није претенциозно приказан кроз фазе, већ је дата панорама која покрива свеукупније поље: јунака и јунакову околину, позадину и одвијање филма. Ковач је филмичан у мери да, како је филм систем знакова, његова семиотика нуди секвенце и делове дијалога кроз које сазнајемо оно што бисмо нашироко сазнавали преко нарације; исто тако, писац нам пружа и могућност саживљавања са неким нарочитим нијансама живљења. Он бира делове који нису personagge детаљи, већ управо динамични, садрже читаве подсистеме у себи. Приповедачки ток има питкост, али не и узлазну радњу, није обележен напетошћу хоризонта очекивања, а све време одржава пажњу управо том својом наративном харизмом.

Како је рекао бугарски писац Господинов у свом Природном роману – за идеалан роман потребна је нит која повезује делове; нит, схваћена имагинативно као комад конца, а штиво као штоф. Умеће таквог повезивања огледа се најпре у мотиву огледала – учитељицино огледало где је увек „спопадне блага дрхтавица, па и страх да ће се суочити са властитим непознатим ликом’’; то свакако не важи само зањен лик. Град у зрцалу – Дубровник за који је Тин Ујевић рекао да је по његовом укусу тај град само jедна успомена, мртав – смештен је у приповедачки образац који врви од импресија и аутентичних сусрета. Емоционалност у нарацији је ненаметљива и јасна, доприноси харизми којом нас држи роман.

Аутобиографске слике умеју бити одбојне понекад, јер поништавају дистанцу између писца и приповедача; самим тим, читаоцу може бити недовољна авантура сазнање да заправо све то није фикција – већ литерарни дневник писца. Изгледа да читалац тежи ка фикцији која личи на стварност, а не обратно, или аристотелијански: ка естетски а не природно лепом. Оно што је несумњиво Ковачев роман постигао, назван много пута и ремек-делом, јесте то што је, иако аутореферентан и проткан личном емоцијом, толико разграђен да се ништа не би изгубило и да је писан у трећем лицу. Треће лице, код Јакобсонових запажања, даје дистанцираност, али сам костур романа и вредност којом располаже није у личном проживљавању писца. То може бити само додатан ефекат. Набујала вербална комбинаторика прва је ствар која се уочава. Дијалози који се јављају, као по закону филмског језика, сасвим су на месту, служе готово као фуснота уз прозу. Читајући Град у зрцалу зре се понајпре, како то доликује великим делима – умеће писања. Немогуће је рећи у чему је тајна и како се успева изнети сопствена импресија, од детињства до старијих година, а да то ипак није на нивоу импресионистичке болећивости. Од естетике увек тражимо појачавање свакодневице, интензивнији вид живота, и зато је тешко преточити „природно лепо“ у „естетски лепо“, јер се ради о две различите категорије лепога. Ковач је мотиве који су били документарна реалност преформулисао у књижевну. Оно што је Пазолини назвао „унутарњи жар и осећајна речитост“ овде је дошло до изражаја; Град у зрцалу јесте управо такво дело, где је све сложено пажљиво а опет никако не стерилно. Ако је призвати старе теоретичаре – Богдан Поповић је приметио да је уметност права ако ли има осећања и на то се дода мисаоност.

Мирко Ковач има специфичну етикецију писца који пуноправно припада разним ексјугословенским земљама. Заиста, поред епизоде у возу где срећу Муслимана који помаже његовој мајци око порођаја, или лутања по Дубровнику, он говори и о Београду где је радио у Водичу за културне догађаје и писао критику. Маркантан је тај пасус где износи разлог избацивања отуда: јер је стрељање ђака у Крагујевцу из 1945. године назвао „гротескни догађај’’, коментаришући тек настали први филм о томе.

Напокон, разлог настанка једног оваквог романа, који представља својеврсну круну на стваралаштво овог писца, свакако је списатељски импулс за обликовањем, а одакле импулс – то можемо можда објаснити пишчевим цитатом: „Јер су моје опсесије нешто посве друго, можда пролазност, можда смрт, тко зна!“