КОРАЦИ

Живко Николић

СЕОБА У НЕВРЕМЕ


СЕОБА У НЕВРЕМЕ

Причао ми деда да је његовог чукундеде аскурђел

каменом стукао Турчина. И да је те исте ноћи

збрао сву чељад, овце и волове, и квргаве коње

те је по највећем невремену у тмину заждио.

Док лије киша и урнебес чине ветрови што даље,

тамо где друкчије излази сунце, кад има сунца,

преко стена, провалија и дрвећа полуделог ,

где не остаје траг , где се не чује зов или плач.

Тек кад су одмакли дубоко у шуму непрегледну

нађоше увалу крај бистрог потока. Та вода је

на рањаву душу прилегла. Она и сада сваку муку

ко од шале односи и прастару песму о одбеглима

непрестано жубори. И ми своје невреме чекамо

и сањамо га у по неки час, увек спремни да бежимо.

Јер је кретање наш усуд. Ко може да нас заустави,

ко са нама немир да подели?


30.8.2007 – 15.6.2009, Београд

СЕОБА У НЕВРЕМЕ: СТРАДАЛИ

Јепур и мој брат,

и мој други брат,

мог чиче посинак,

мутави Гaврило,

неутешни Станоје,

Симеон Даждевњак,

Јован Деверика –

све је то на погрешну

страну бежало

те су их сустигле стреле

и други пламени врхови.

Они су били семе

које се на плодну њиву

широко баца.

За хлеб и со никад нису клањали,

они су брда надлетали,

ми који смо остали

њихов кликтај памтимо.

Као пужеви и сада одлазимо,

сан о повратку као заветни дар,

у себи скривен носимо.


23.9.2007 – 19.3.2009, Београд

СЕОБА У НЕВРЕМЕ: ПОСНА ВЕЧЕРА

Као незвани гости, изнебуха,

на посну смо вечеру дошли:

грумен соли

и чаша горке воде,

парче месеца и по која звезда

све што смо крај тог огњишта нашли

за наша се непца прилепило.

После смо слушали како се у зиду

жохари гложе и натпевавају

после смо око огњишта играли,

ми који играти не умемо.

После,

али прво смо од прага

у котлић подоста настругали,

дрвену чорбу да скувамо,

само да је густо и да буде врело7

међу јавом и мед сном

нико нас није звао,

а ни ми никог нисмо питали.

Случајно смо пред овим вратима застали,

како да сад топло огњиште напустимо.


28.12.2008 – 6.4.2009, Београд

СЕОБА У НЕВРЕМЕ: ТИШИНА

Цело сам поље са врха брда гледао.

Ни дашак ветра, ни птичји пој,

ништа није допирало,

само је негде далеко гаснуо сјај,

као да с неба силази облак

све тајне да разреши,

ваздух се у сваку пору уткао

и сви смо били сунце,

сви обасјавали,

ми који смо чекали на врху брега.

Тај свети мук се могао сакупљати

рукама.

Кратко је трајала свеопшта тишина,

довољно дуго да заувек припадам њој.


27.4.2008 – 10.5.2009, Београд

ПОТОМАК

Потомак одбеглих, који се нису вратили.

А могли су. Али су обилне кише однеле

и путеве и брвна. Њему су се овце тројаниле,

овде су жита класала као никад пре.

Ко да се врати у давно изгубљено и заборављено?

Ни негдашње камење, ни куле, ни воденице,

ништа неће тамо да нађе када се врати.

И ако би нашао некакав траг , шта би га

нагнало да остави ове раздрагане пределе?

Ко једном са извора лутања бар мало попије,

стално пред собом има да разгрће бескрајно плаветнило.


14.2 – 16.3.2008, Копривница/Београд


САН О ПОВРАТКУ

Да се вратим у ону зелену долину,

у искон, где је све почело,

пре него застанем, помишљам.

И чим ми пробуђеном заискри

први знак да је нови дан почео,

даје ми снагу да стене насдвоје ломим

и слажем их као пластове сена.

Да ћу се вратит кад свећу палим

у себи понављам, заричући се.

А ти говориш да ништа је

тај пламен на родном огњишту,

да ће живот трајати ма где био,

пун сјаја и слатке омаме.

Горка је песма без тог пламена.

Ни од сна ништа не претиче.

Све се урушава и нестаје

без његовог одсјаја.

Макар и да слабашан буде.


10 – 26.5.2009, Београд/Копривница

У ПОВРАТКУ

Враћам се у давно заборављено,

у изгубљено. У оно што се некоме десило

а ја случајно упамтио.

Враћам се истим стопама,

под иста дрвећа застајкујем,

на оне исте међе седим и осматрам.

Некада сам радо овим путевима пролазио,

превише се олуја над њима слило,

враћам се у намери да застанем

све док опну не пробије затомљено сећање.


3.9.2007 – 1.6.2009, Београд/Копривница