Бојан Јовановић

ПУТОВАЊЕ КРОЗ НАШЕ НАРАВИ

Употребљавана колоквијално у значењу расула, нереда и одсуства правила које појединци користе да раде по својој вољи, најчешће због остварења личних на уштрб колективних интереса – реч јавашлук, која се као турцизам одомаћила и у српском језику, потиче од арапског yavas у значењу спорог , полаганог рада и животног ритма. У односу на тежњу да се живот убрза, спорост неминовно постаје узрок закашњења и социо-културног стања у којем се обликује одређен поглед на свет, стварају радне навике и успоставља однос према времену. Закашњење се зато исказује као последица неизграђене свести и осећања за вредност времена што доводи до релативизације не само значаја његове прецизности већ и сваког другог тачног одређења. Преовладавање произвољног , као мере и критеријума односа према свету и према другима, испољава се у неодређености која се доживљава као неизвесност, па се зато у натприродном и судбинском тражи потребна сигурност и тумачење за све догођено.

Међутим, убрзањем активности успоставља се сасвим другачији однос према времену и самом трајању. Иако се не може умаћи коначном исходу природних процеса, брзина омогућује да се његова неизбежност одложи и тиме потхрани илузија успостављања потпуне контроле над временом. Брзина је у савременом свету постала апсолутна вредност која битно обележава и усмерава данашњи људски живот. Они који не успевају да се прилагоде све већем убрзању заостају и постају анахрони несавременици сопствене садашњости.

Закони биолошког света у којем спорије животиње постају плен бржих повод су за тврдњу да и наш опстанак зависи од способности да увећамо своју брзину. Брзина је постала јачина, а најбржи постају најмоћнији и пресуђују спорима тако што их остављају за собом и одређују њихову судбину. Старе компјутере који су постали саставни део нашег живота, средство за рад и забаву, непрестано замењујемо оним бржим.

Као што у утроби брже завршавају споре животиње, тако и све чешћи призори одбачених и технолошки превазиђених рачунара који извирују из контејнера упечатљиво сведоче о томе како су њихова дотадашња повлашћена места у животу данашњег човека заузеле брже и јаче електронске машине.

На чињеници да не опстају увек најбржи већ они који се најбоље прилагођавају, заговорници спорости се данас супротстављају култу брзине, па и анахроно заостајање можда треба сагледати као чинилац развијања способности адаптације и преживљавања пред изазовима и искушењима брзине. У контексту прилагођавања, спорост условљава и већу окренутост прошлости – што постаје сметња убрзаном кретању ка будућности. Зато су и непримерени савети и захтеви онима који су више у прошлом да се окрену долазећем времену јер

је њихов проблем везан за недовољно динамично животно стање у којем је управо спорост узрок недовољне заинтересованости за будућност а не одсуство воље да се одлучније крене напред.

Често употребљавана у српском језику, реч јавашлук је добила и своје шире значење везано за непоштовање тачности. Стање успореног животног и радног ритма, праћено неефикасношћу, лењошћу, сталним закашњењима и непридржавањем договореног омогућује појединцу својевољност као начин успостављања контроле над просторно-временским одредницама свог постојања. Понашање које карактерише недолажење у заказано време и игнорисање договора, проистиче из осећања да се тако може и треба да чини. Зато закашњење и неодговорност поручују другоме да мора да чека, а онај ко касни исказује право да се тако понаша као господар не само свог већ и туђег времена. Допуштајући да га други чекају – ставља им до знања свој значај и моћ да их може држати у неизвесности свог доласка и појављивања. Непоштовање принципа тачности се претворило у својеврсну социјалну игру, поигравање и надмудривање јер се тиме манифестује лична моћ да се својевољно може владати временом и другима. Манифестовањем те воље ставља се другоме до знања његова минорност и зависност од оног који може да не поштује тачно време и договор.

Уобичајено закашњење претворило се у обичај толеранције дозвољеног петнаестоминутног кашњења. Ниједна културна манифестација, јавна трибина, разговор или предавање у Србији не почиње на време већ увек са тим временским закашњењем које је прихваћено као норма понашања. Тих 15 минута закашњења је добило право грађанства, а назив академски упућује не само на његов легитимитет већ и на порекло везано за трајање наставничког часа који је почињао петнаест мунута након пуног сата да би се завршио у пуном сату.

У том легитимисању неподношљиве лакоће наших закашњења показујемо да имамо времена на претек и да нам је зато сувишна обавеза да будемо тачни.

Полаган, спори животни ритам који има за последицу закашњење и лењост супротан је, међутим, нашем народном схватању високе етичности према раду изражене у пословици „Што можеш да урадиш данас, не остављај за сутра”. Такав однос према послу одликује човека који напорно и непрекидно ради да би обезбедио свој и опстанак своје породице.

Наведена пословица проистиче из тог амбијента у којем он непосредно зависи од ћуди природе. Зато све што може да уради данас не оставља за дан који долази, не препушта неизвесној сутрашњици, јер преко ноћи може да се промени време и непогода однесе његов дотадашњи вишемесечни труд.

Однос према раду је, дакле, одређен принудом природних обавеза везаних за благовремено обављање пољоприврених послова, из које су проистекли и строги морални принципи радних дужности појединаца. Међутим, променом животне средине и преласком у град људи се ослобађају дотадашње природне присиле и исказују другачији однос према времену.

Будући да у новом амбијенту нису стекли одговарајуће радне навике и културу рада, етичко начело оличено у наведеној пословици престало је да важи.

Иако се узроци наше неистрајности, одсуства континуитета и радне савести проналазе и у културном типу, вековном васпитању, темпераменту, психичким одликама, историјским околностима и утицају Оријента, неоспорно је да овакво понашање не карактерише људе који су принуђени да сопственим радом обезбеде егзистенцију. Показало се, мeђутим, да управо они који су важили за изузетно лење (из средине приморског крша где нису могли да стекну радне навике) постану необично марљиви и савесни радници на тешким печалбарским пословима дрвосеча у прекоокеанским земљама.

Повољне или неповољне околности не могу се узимати као пресудан и општеважећи фактор у формирању дубљих индивидуалних психичких карактеристика, јер оне утичу првенствено на стварање одлика везаних за одређени менталитет. Зато је у поменутим промењеним условима и дошао до изражаја и другачији однос према раду, па је и наведена пословица промењена у варијанту: „Све што можеш да урадиш данас, остави за сутра”. Тиме је изражено једно другачије радно и етичко начело, а могућност одлагања предвиђених послова и њихово неблаговремено и погрешно обављање исказана је у негативитету јавашлука.

Тај негативитет је чинилац читавог низа ефемерних догађаја и појава које упућују на дубље социо-културне узроке. У покушају откривања тих дубљих детерминанти реалности наше свакодневице можемо уочити преовладавање обрасца културе над културним обрасцем, спонтано формирање навика и менталитета над институционалним профилисањем пожељних особина, пренаглашен осећај за правду и непоштовање закона, доминација природе над културом, биоса над етосом. Временско неутемељење у дуготрајућем културном обрасцу, а просторно прелажење из сеоских у градске средине праћено неуспостављањем урбаних правила, утицали су на формирање менталитета који постаје генератор многих негативних појава индивидуалног и колективног живота.

Означавајући одређени менталитет или његову изражену карактеристику, јавашлук није етно-биолошки детерминисан нити би се могао довести у везу са цртом хипотетичког националног карактера већ је првенствено завистан од одређених социо-културних услова у којем се формира као стање свести, извесних представа и моралних схватања. О јавашлуку, дакле, можемо говорити само у контексту менталитета, односно психичких особина својствених члановима једног колектива а обликованих у зависности од важећих природних, историјских и социо-културних фактора. У том смислу се менталитет и разликује од карактера као дубљег одређења личности појединца, који је као индивидуално-психолошка одлика непримењив на колектив. Са становишта ових разлика је разумљиво зашто се потенцијал демократског менталитета може исказати и оном дубљом недемократском одредницом везаном за карактер појединаца који су као челници дали обележје масовним покретима.

У тој разлици између површних психолошких карактеристика и оних дубљих, које битније одређују поступке, скривају се и одговори на питања о томе зашто наше жеље и хтења добијају супротан исход, односно зашто се удаљавамо од стварности и губимо у лавиринту свакодневља, а време потребно да дођемо циља постаје мера нашег заостајања за собом. Застој ствара осећај заустављеног времена у којем нам нерешени проблеми одлажу и отежавају кретање ка будућности. Ти проблеми су понекад повезани са потиснутим и скривеним чињеницама које тешко усвајамо а још теже прихватамо као грађу за истину о својој прошлости и себи самима.

Настале као пројекција нашег негативитета, индивидуалне и колективне сенке постале су препреке које су нас спречиле у приближавању остварења битних, стратешких циљева самопотврђивања, успориле кретање и приморале да их отклонимо пре него бисмо могли да кренемо даље. Долазећи из дубине нашег индивидуалног , друштвеног и политичког несвесног , оне се и испољавају у виду задовољења потребе за социјалним илузијама и заблудама а закашњење се исказује као последица остварења погрешних циљева. Време њиховог трајања понекад је дуже од времена њиховог распада, из чијег крша се јавља потреба за истином као мером новог односа према себи и према другима, али и других према нама. Условљено препрекама на путу којим смо кренули ради остварења жељеног циља, каснимо онолико колико је потребно да сазремо у својој сенци.

У том смислу, димензија несвесног и ирационалног даје појединим поступцима, догађајима и појавама онај дубљи аспект који нашу садашњост чини сложеном реалношћу у чијим се мрачним лавиринтима често губимо. Манифестациони, симптоматски аспект негативног одређен је његовим дубљим узроцима, а дубински приступ спознаје узрока је први корак ка адекватној промени реалности. Уколико би путовање кроз наш менталитет започели од почетка, онда би требало кренути са назначеног полазишта. Предвиђени аутобус полази са предвиђеним закашњењем, одређеним временом потребним читаоцу да са овог пређе на следећи текст.

У АУТОБУСУ

Учесталим саобраћајним несрећама на нашим путевима у више од осамдесет посто случајева узрок је, како показују истраживања, субјективни, односно људски фактор. Због умора возача, неприлагођене брзине, учињених грешака и непажње, годишње у овим несрећама страда преко хиљаду петсто људи, што ће рећи да за десетак година у Србији нестаје становништво читавог једног мањег града. Застрашујућа димензија ризичног путовања у нашем аутобуском саобраћају огледа се у претњи путницима да се уместо планираног одредишта обру у једном од тих несталих градова.

Када због своје немарности саобраћајну несрећу проузрокује возач аутобуса, онда број жртвава указује на неподношљиво толерисање грешака у овом послу. Будући да се понашање са трагичним исходима одвија у амбијенту менталитета чије негативне стране нису заувек дате, већ се само изнова стварају и потврђују одговарајућим поступцима – непоштовање саобраћајних прописа, као последица игнорисања општијих културних правила, открива у некултури возача једног од узрока несрећа које изазивају.

Иако је парадигма нашег менталитета стање у државној железници, друмски саобраћај је показатељ општег нивоа наше културе. За оног који дуго путује на истој релацији између два града, понашање возача и путника се одвија према идеалтипском сценарију у којем се изостајање једног поступка надокнађује неким другим, што не оспорава образац њиховог карактеристичног понашања.

У аутобусу који, на пример, саобраћа између наших највећих градова, возач је „главни газда“, односно „бог и батина“ у том амбијенту на четри точка, задужен за одржавање реда који успоставља према својим схватањима, критеријумима и правилима. Тај статус му даје за право да може да ради шта хоће, што он и чини. Своју моћ манифестује тако што стаје где хоће и коме хоће, а његових пет минута увек траје неколико пута дуже. Пуши, као и његов сувозач, упркос знаку изнад свог седишта да је то забрањено. Док му се још дими цигарета, разговара мобилним телефоном, одговара на позиве и зове своје саговорнике. Већ након педесетак пређених километара од почетне станице показује да је огладнео.

Возећи преко осамдесет километра на сат одмотава бурек и отвара чашу јогурта, управља једном руком док се другом храни. Затим бира радио станицу и налази своје омиљене песме. Прати их својим гласом и појачава звук да би и путници уживали у њима.

Нико од путника не протествује против његовог избора, а одсуство протеста је знак прећутног слагања са његовим укусом. Та прећутност, у ствари, скрива могућност да се о његовом избору и укусу мисли и другачије, али се то не изражава – јер је оспоравање његовог укуса немогуће. Сувишно је и расправљати о његовом поступку да свој укус намеће другима. Попут његовог музичког избора, шофера никада нећете уверити у спорност његовог понашања, јер су управо његов укус и понашање најјачи аргументи потврђивања његове исправности. Зато путници могу само немоћно да гледају како подиже обе руке са волана и поздравља возача у аутобусу који му иде у сусрет. Та вожња без руку, траје на срећу кратко, као одблесак највећег шоферског задовољства. Осенчено градом изгинулих путника због немарности и непажње возача, задовољство је удаљено од свести да се у вожњи само једном трагично греши.

Главни лик латентне драме и потенцијалне трагедије, уједно је домаћин у аутобусу. Добродушан је и труди се да буде љубазан, а чинећи ситне услуге путницима показује да није службено хладан и незаинтересован за њихове потребе.

Његово понашање само је увеличавајуће стакло менталитета заједничког и путницима аутобуса. Да не би платио карту за пртљаг , путник је поред седишта на пролазу ставио своје ствари које постају препрека другима да дођу до својих седишта. „Бог и батина“ у аутобусу толерише такав поступак, јер је поткупљен сумом упола мањом од цене пртљажне карте.

У аутобусу који због застоја на путу оправдано касни, путници изражавају своје незадовољство. Упркос потреби да стигну што пре, затражили су пред првим мотелом краћи одмор да би протегли ноге, цигаретом смањили нервозу, отишли у тоалет. Међутим, у мотелу је и ресторан који је пићем и јелом намамио путнике и продужио им време одмора. Уместо планираних пет минута, предах је потрајао читав сат. Потомци оних који су черечили печено пиле чим би кренуо воз, већ су заборавили на пут. Возач их је узалуд позивао да уђу у аутобус и тек када је кренуо, похитали су ка својим седиштима.

Аутобус је огледало наших нарави, а понашање возача и путника инспирисало је наше уметнике, писце, комедиографе и песнике да створе своја упечатрљива дела. Филм Ко то  тамо пева једно је од најуспешнијих остварења наше седме уметности: приказао је менталитет наших људи, чије су индивидуалне карактерне црте препознатљиве и као наше колективне психолошке одлике.

Путовање аутобусом је уједно и путовање кроз живописну реалност нашег менталитета. Уколико понашање шофера и путника сагледамо у равни васпитања, образовања, обичаја и нарави, онда њихова припадност истом културном нивоу говори о средини у којој недостаје критичка маса префињених појединаца. Због ниског нивоа опште културе, тешко се формира њен посебан вид и профилише одговарајуће понашање возача и путника. Премда знају како би требало да се владају у јавном саобраћају, актери несрећа на друмовима чине управо супротно: не раде оно што је прописано већ оно што желе и хоће. Незгоде на нашим путевима су учестале због њихове немарности и неодговрности.

Недовољна безбедност, међутим, не утиче на повећани опрез и страх од путовања. Путује се без обзира на ризик, јер се путовања и стање културе доживљавају као одвојени, паралелни светови чије се линије само у удесу укрштају. Тада се и показује да је њихова међузависност много већа и да се трагичан исход могао можда избећи да је изграђен културни стандард путовања. Упркос постојећим правилима, некултурно понашање упућује на чињеницу да их појединци не прихватају, оспоравају и игноришу. Тек када се покрене акција појачане контроле саобраћаја и када се због прекршаја казни велики број возача, смањи се број несрећа а самим тим и повећа сигурност на путевима. Тада постаје извесније да се нећемо обрети међу становницима нестајућег града и да ћемо стићи на жељено одредиште.

ВИДОВЊАЦИ НА МЕДИЈСКОМ НЕБУ

У обнављању старих и трагању за новим и облицима религиозности, човек је придавао значење реалног и неупитног разноврсним садржајима свог веровања. Религијски понекад растемељен, али увек са неугаслом потребом за веровањем, он се лако приклањао некој од бројних секти претварајући и идоле из света масовне културе у предмет свог обожавања.

Из те дубоке потребе за веровањем проистиче и његова лаковерност због које постаје предмет манипулације и преваре.

Спреман да своју веру лако поклони сваком који му убедљиво обећа помоћ, појединац исказује наивност када поверује без довољно доказа да неће бити обманут. Међутим, да постоји извесност и сигурност самоинвестиције у откривени и понуђени садржај онда не би ни била потребна вера. Вера у немогуће само је начин изражавања људске потребе за извесношћу, па зато у сваком стабилном друштву постоји одређен проценат оних који верују и нереалним обећањима. Добију ли неку лажну потврду за остварење тих обећања, нарочито у периоду изражене друштвене кризе, број лаковерних се увећава а самим тим и њихов проценат у укупној популацији. У околностима дуготрајуће кризе тај број се устаљује да би се са знацима повећања стандарда почео да смањује.

С обзиром на чињеницу да у Србији у 2009. години постоји двадесет процената људи који верују нереалним политичким обећањима, јасно је да на знатно већи проценат лаковерних рачунају и бројни понуђачи лажних нада, обмањивачи и преваранти. Они задобијају поверење лаковерних тако што им пружајући симболичке знаке своје натприродне способности везане за могућност ванчулног знања изражавају искрене намере да им помогну. Верујући олако управо онима који нуде могућност решења њихових животних проблема, људи постају жртве својих слабости. Посебну слабост они испољавају према онима за које верују да имају способност откривања будућности и отклањања узрока актуелних невоља. Иако несклони да буду преварени, људи су због необразованости и необавештености жртве своје лаковерности. Моћ манипулације људском лаковерношћу нарочито је изражена у равни читања њихове судбине.

Интересовање за средства, технике и могућности читања будућности није у свим временима подједнако изражено. У периодима стабилног друштвеног стања и извесног и срећног времена за већину чланова једног колектива то интересовање има необавезан и забаван карактер, док у кризним временима оно добија егзистенцијалну важност. Ово правило се потврдило и у нашем културном искуству. Наиме, на примеру стварања популарних ТВ емисије у којима прорицатељи одговарају гледаоцима на питања о њиховом актуелном стању и догађајима који их очекују у будућности може се видети како је дубина кризе утицала на актуализацију паганских схватања везаних за веровање у судбину и начина да се она открије.

Мада се почетак може довести у везу са емисијама на таласима “Двеста двојке” Радио-Београда, а потом и радија „Студија Б“ у којима је крајем осамдесетих година двадесетог века учествовала прорицатељка Вава, медијски образац телевизијских емисија у којима се у контакт програму гледаоцима омогућује комуникација са прорицатељима и прорицатељкама да би сазнали своју судбину и добили одговоре на питања везана за своје конкретне животне проблеме успостављен је почетком наредне деценије. Наиме, у оквиру програма званичне државне телевизије на тадашњем Трећем каналу омогућено је Миљи Вујановић да у посебној емисији тумачи хороскопе гледаоцима који су јој се телефоном јављали. Оснивањем приватних телевизија у наредном периоду овај образац ће постати основ емисијама у којима ће нови прорицатељи и исцелитељи стећи велику медијску популарност. Тако су Видовита Зорка, Љубиша Трговчевић и Клеопатра постали својеврсне институције за лаковерне, док није пристигла и нова генерација лажних видовљака: Тантина, Миња, Весна, Рада, Ружица, Јанићије Хомољски и други. Њихове бесплатне јавне сеансе биле су само реклама за успешну приватну праксу.

Програмски атрактивне, контакт емисије са домаћим гатарама и пророцатељима стекле су велику гледаност и изузетну популарност. Гатаре и прорицатељи добијали су статус видовњака, а наивни и лаковерни људи постајају жртве њихових вештих обмана. Поистовећивано са шарлатанством, ново видовњаштво је показало сву моћ празноверја. Велики проценат народа спремношћу да поверује и у ништа испуњавао је ту празнину и претварао је у нешто што је добијало вид исијавање лажне наде и задовољења потребе за осмишљавањем сопственог живота.

Када се у медијском огледалу исказала све већа моћ лажних видовњака, држава која их је до тада толерисала одлучила је да раскине прећутно савезништво. Тако су се на удару нашле емисије које су биле њихове медијске ординације. Одлуком Републичке радиодифузне агенције, упућен је 24. фебруара 2009. године захтев кабловским оператерима у Србији да у року од три дана, под претњом подношења кривичних пријава, престану да дистрибуирају канале који у програму садрже емисије у којима се гледаоцима непосредно обраћају гатаре, астролози, самозвани прорицатељи и врачаре. Премда програми домаћих ТВ станица нису у надлежности кабловских емитера, већ управо у домену поменуте агенције, медијским гатарама и прорицатељима је стављено до знања да их држава неће више толерисати. Овај захтев је дошао као резултат бројних упозорења да се управо у оваквим емисијама озбиљно крше закони о Кривичном поступку и Јавном реду и миру које је управо држава која их је донела има обавезу и да штити. Наиме, док је првим законом санкционисано свако нестручно бављење лечењем, пружање медицинских услуга, справљање и издавање лекова, другим законом је изричито забрањено бављење врачањем, прорицањем судбине, тумачењем снова и сличним обманама. Чинило се да је медијским гатарама, прорицатељима и видовњацима одзвонило, док брзо нису дошли к себи и с канала са националним фреквенцијама прешли на локалне телевизије и станице у суседним државама. Избачени кроз врата ушли су опет кроз прозор и заузели исто повлашћено место у кући где су одувек и били: на екрану који је за лаковерне и прозор у свет оностраног и могућност комуникације са натприродним. Смештени изван домашаја власти наставили су са радом на задовољство своје дотадашње клијентеле.

Покушај државе да неутралише медијске прорицатеље завршио се тако што су они у локалним телевизијама пронашли сигурно прибежиште. Тиме су заправо показали да њихова судбина не зависи од спремности и моћи државе да им стане на пут, већ од потребе празноверне публике за њиховим услугама. Када та публика открије могућност да своју потребу за вером и извесношћу пред будућношћу задовољи на други начин од оног које им нуде самозвани прорицатељи, онда ће се и на локалном медијском небу угасити спорне емисије. До

тада ће и светлуцање ауре лажних прорицатеља са телевизијских екрана само указивати на густину нашег празноверног мрака.

ЂУБРИШТА

Покренуто као политичко-еколошка акција средином 2009. године, чишћење Србије има далеко већи значај за живот њених становника од коначног исхода ове иницијативе.

То ружно лице наше земље не можемо више скривати од себе, јер је наш проблем нечистоће јавних простора и небриге за природне површине већи него у осталим европским и околним земљама. Иако се свака држава суочава са исто-ветним проблемом, његове овдашње димензије резултат су деловања више посебних фактора који су се нашли изван наше контроле.

У данашњој прљавој Србији огледа се парадокс транзиционих промена праћених како носталгичним сећањем на време када су некадашње институције знатно боље него данашње одржавале ред и хигијену јавног простора (а ми као појединци више водили бригу о заједничким интересима) – тако и осећањем немоћи да свет око нас учинимо чистијим, здравијим и лепшим. Признањем да је недемократско друштво више бринуло о његовој чистоћи него демократско које се гуши у прљавштини, констатујемо да смо се нашли у амбијенту запуштених институција задужених за чистоћу јавног простора, сниженог нивоа опште културе и повишених могућности да испољимо лошији део себе.

Данас је несумњиво више неорганских отпадака и вештачких материјала са дугим временом распада, али ту чињеницу треба сагледати у светлу постојања ефикасних средстава њиховог уклањања и рециклирања. Проблем својих отпадака не можемо решавати препуштајући их спонтаном природном разлагању, јер је време на страни њихове трајности а не наше кратковечности. Уколико не желимо да нас прекрију отпадне материје потребно је да се озбиљније посветимо њиховом отклањању и коначно се суочимо са згрченим и у гримасу претвореним лицем наше стварности.

Ђубре је транзициони талог који говори о регресивним аспектима нашег спорог и стихијског друштвеног преображаја. Пред нама је задатак да сагледамо и прочитамо узроке ђубришта, дивљих депонија и разбацаних отпадака који у јавном простору, спречавајући наше кретање и упућујући нас неким заобилазним путем, симболизују место нашег јавашлука. Уколико садржаји тог негативитета, расути тамо где не би требало да буду, материјализујући психолошке карактеристике већине показују слику нашег менталитета, онда се њихови прави узроци налазе у дубљој мотивационој равни.

Поменута акција чишћења Србије може бити и успешна али није вероватно да ће се тиме уклонити узрок који је довео до нежељене појаве. Наиме, само знање о томе шта је чисто а шта прљаво, где треба одложити отпатке и избећи загађење, знање које доследно примењујемо у одржавању свог приватног простора у својим кућама и двориштима, не утиче битно на наше понашање у јавном простору. Односом према јавном простору игноришемо то знање, показујући да се принцип чистоће може релативизовати и заменити самовољном и безобзирном прагматичношћу.

Од потребе за чистоћом јача је тежња да своје отпатке не одлажемо на за то предвиђена места – већ бацамо где стигнемо и где нам је најлакше, дајући тако подршку дивљим сметлиштима која расту пред нашим очима. Сваки поступак који их увећава је индивидуалан, али с обзиром на то да такво понашање карактерише многе од нас, индивидуално-психолошке особине постају препознатљива црта нашег менталитета.

Декларативну потребу за чистоћом поражавају наше навике и немарност, подржане благом казненом политиком. Тако ђубришта, сметлишта, депоније настају спонтано и где не треба, а отпадни садржаји, бачени тамо где им није место, суочавају нас са сопственом нечистоћом и прљавштином. Некада је узрок „траговима који смрде нечовештвом“, како вели песник, био закон топуза, док је данас такав базд ђубрета које остављамо за собом последица доследног непримењивања постојећих и одсуства строжих закона. Негативне последице оваквог понашања, везане за потенцијално загађење, пројектују се на другог – који је увек онај изван круга наших непосредних интереса.

У том смислу се и односом према реалности изван граница сопствене приватности исказује етичност хигијенских критеријума. Уколико одржавамо сопствену хигијену и чистоћу свог приватног амбијента тако што бацамо смеће, прљамо и загађујемо јавни простор, онда упитност те етичности тражи и прави одговор. Одржавање своје чистоће на тај начин упућује на дубљи аспект менталне прљавштине која се у нечистој средини показује као огледало непризнате немарности и нечисте савести. У том огледалу и егоистичку бригу за сопствену чистоћу кроз безобзирно прљање животног амбијента изван наше приватности можемо препознати као угрожавање сопственог постојања.

ДУХ И ТЕЛО

Иако је свет место непрестане борбе супротности, живот у њему се заснива на њиховом усклађивању и одржава успостављањем њихове равнотеже. Уколико су те супротности дате телесним и душевним, односно духовним постојањем – онда одржање и побољшање нашег живота зависи од могућности да управо тим чиниоцима посветимо подједнаку пажњу. Живети здраво значи водити такав живот који најоптималније задовољава наше свеукупне људске телесне и душевне потребе. У нашем културном обрасцу здрав живот, међутим, подразумева првенствено бригу о телу.

Позната римска пословица „Здрав дух у здравом телу“, „Mens sana in corpore sano“, погрешно се преводи „У здравом телу, здрав дух“. Оваквим преводом се уместо бриге за духовно (као основ телесном здрављу) даје примат здравом телу (што би за последицу имало и постојање здравог духа).

Разлика у значењу верзија ових пословица упућује на разлику између два супротна модела васпитања који се условно могу означити атинским и спартанским. Иако се у култури старогрчке Атине и Спарте посвећивала пажња и телесном и духовном, њихови обрасци васпитања се разликују по преовладавајућем елементу. Док су Спартанци (посвећујући већу пажњу телесном) формирали савршене и организоване ратнике, дотле су Атињани (посвећени духовној култури) створили филозофију и дела највеће вредности у области књижевности, уметности и архитектуре.

У нашем преводу латинске пословице прихваћена је и усвојена верзија која је ближа спартанском духу. Чини се да је теже разумети значај духовног за функционисање телесног, него представити примарну важност материјалног за опстанак духовног . Тежња да се посвети пажња првенствено телу подразумева да ће у њему аутоматски бити и здрав дух и да није потребно посебно бринути за квалитет свог душевног и духовног живота. Инвестирање првенствено у телесно, да би се постигло здравље – узрок је болести од тог здравља. Бранко Миљковић ће то изразити стиховима: „Сви смо болесни од здравља / Од сунца коме је најближа / Наша рана недостижна“. Када због превелике бриге о телу оболимо од здравља, тада почињемо да увиђамо важност свог духовног и душевног живота. Несаображено духу, као средству за остварење његових циљева, тело постаје пуки објекат његовог испољавања и показатељ последица његовог игнорисања, потискивања и маргинализовања.

Наш дугогодишњи живот у екстремно кризним приликама оставио је дубоке трауме које су постале очигледне када смо ушли у период заустављеног пропадања. У посткризном времену дугогодишње негативно искуство постаје несвесна препрека да живимо боље и здравије. Показује се да оно што желимо и што хоћемо не можемо тако лако и да остваримо, јер знање о томе шта је добро, здраво и корисно постаје ирелевантно пред тежњом да чинимо супротно и живимо нездраво. У околностима када се учимо да цивилизацијски ходамо

суочавамо се са тешкоћама самодисциплиновања, које у бројним појавама везаним за регулисање саобраћаја, одржавање хигијене, успостављање правила политичког понашања и поштовање радне дисциплине показују праве размере наше менталне запуштености. Осим објективних, научно утемељених показатеља, квалитет живота одређују и извесне представе, схватања и предрасуде о томе шта је то здраво а шта није.

У традицији која подразумева не само позитиван већ и свој негативан аспект, претходно искуство нас усмерава и заробљава одређеним обрасцем понашања и мишљења.

Уколико је тај образац формиран у неповољним околностима, у време оскудице која је битно утицала на стварање нашег животног амбијента, онда се принуда и сужена могућност избора исказују као фактори са продуженим деловањем.

Негативни аспект традиције се огледа у упорном одржавању појединих чинилаца нашег материјалног, социјалног и духовног живота.

Начин на који се припремају и конзумирају одређена јела – на пример, пржени ајвар у којем паприка готово у потпуности изгуби своју хранљивост, околности које подржавају фамилијарност и заједништво са родитељима које одлаже сазревање и самосталност деце, свакодневно показивање лаковерности као духовне несигурности и неутемељености – само су неки од чинилаца који нас ограђују од здравог живота.

Међутим, иако не доприносе здравом животу, они су добри за стварање одређене животне аутентичности. Оно што није добро за јело, показује се добрим за мишљење и понашање све док се не стекну повољни услови за њихову радикалну промену и преображај усаглашен са претпостављеним цивилизацијским нивоом живота коме управо тежимо. Не треба имати илузије да су на том нивоу разрешени принципи поменутих противречности и да се жеље и потребе за здравим животом не распрскавају као мехури од сапунице предеколошким проблемима развијених земаља. Они нам за сада изгледају веома далеко, али су нам у контексту глобализованог света – и веома близу. Као и принцип духовног, који запостављамо и не желимо да видимо, заслепљени очигледношћу тела и предрасудом да ће нам превелика брига о телесном обезбедити и одговарајући квалитет духовног живота.