Илија Бакић

АВАНГАРДА У ТРАДИЦИЈИ

Мирољуб Тодоровић: Љубавник непогоде

Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2009.

Уопштој мапи српског песништва последње четвртине XX и почетка XXI века име Мирољуба Тодоровића (1940) везује се за настанак и развој сигнализма, неоавангардног уметничког покрета који је имао (и има) поклонике широм тадашње Југославије, али и остатка света. Упркос (пословичној) сумњичавости државног (тадашњег друштвено-политичког) окружења и отпорима традиционалистички усмерених колега-песника и теоретичара, сигнализам је опстао и ширио се захваљујући својој отворености и залагању за нови сензибилитет који одговара времену у коме настаје – али времену посматраном у ширем контексту, дакле времену које је круна досадашњег цивилизацијског (па, отуда и уметничког) развоја и, истовремено, темељ времена која долазе (па, дакле у себи носи заметке појава које ће се развити у следећем веку/миленијуму); у таквим визурама намеће се потреба трагања за тим клицама новог , које су како у темама тако иу самим начинима/техникама поетског изражавања. По самој природи ствари, оваква слобода, која носи оргомне изазове/ризике али и могућности, није одговарала многим ствараоцима који или нису успевали да сагледају и позиционирају своје време као ’прелазно’ између прошлог и будућег или нису хтели/смели да се препусте експериментима ’певања и мишљења’; у крајњем, авангарда управо због тога није масовна већ врло посебна (могло би се рећи елитна) појава која крчи нове путеве уметничког изражавања. Мирољуб Тодоровић се, као оснивачи теоретичар сигнализма али и као практичар богатог опуса, запутио неколиким сигналистичким путевима, искушавајући бројне теме и поступке писања (његовим трагом кренули су многи аутори који су, у међувремену, отварали и сопствене сигналистичке смерове). Оштрини песниковог погледа, опсервација и асоцијација нису измакли понори савремене цивилизације, овешталост рекламних и политикантских слогана, свакодневне фразе или турбуленције шатровачког језика, дубине свемира и тајне које крије (на фону научне фантастике); у трагањима за суштином природе значења језика, Тодоровић је искушавао стихове које производи компјутер, амалгаме речи и слике у визуелној поезији или консеквентно развијање алузија и алегорија.

У сагледавању досадашњег опуса Мирољуба Тодоровића откривају се бисери који су, својевремено, били назапажени (да би их проток времена издигао у поетске егземпларе авангардизма) а коначна слика његових деловања пребогата је интригантним изазовима упућеним како самом себи, савременицима тако и уметницима који тек долазе и стасавају. Недавно објављен избор Тодоровићевог песништва под насловом Свиња је одличан пливач и друге песме (Тардис, 2009) добар је увод у светове апсурда, нонсенса, грчевитог оглашавања, готово ропца јединке у урбаном мегалополису западне цивилизације XX века која, скривена шареним лажама потрошачког раја, славопојкама политичара и технократа, меље обично људско месо да би оно, повлашћено и педигрирано, могло да се гоји, развија и ужива у правим благодетима технологије. Запитаност пред свим лицима напретка којима се ’дарује’ обичан пук, не зауставља се на ангажованости стихова већ наставља своје трагање у сферама како општег (бе)смисла егзистенције и уметности, све до преиспитивања способности језика, као базичног оруђа и оружја комуникације, да спозна и одслика мноштво светова који чине једну сложену стварност коју сви (паралелно) живимо.

Ван (барем на први поглед) овог тока Тодоровићеве поетске праксе, налазе се песничке збирке које су утемељене у другојачијим световима и стварностима. Дела каква су Девичанска Византија, Видов дан, Звездана мистрија, Гори говор, Златно руно и најновија књига Љубавник непогоде крећу се у просторима стварне или погодбене прошлости баратајући језичким материјалом који садржи мноштво архаизама укомпонованих у исто такав, старовремски, облик казивања/певања. Корене оваквог певања налазимо још 1988.г . у знаменитој збирци Белоушка попије кишницу, која је била (и остала) јединствена по „извођењу песничких радова“ у којима су учествовали компјутер и песник (у улози онога ко речима храни машину и дотерује њене производе). Спој ових напора донео је несвакидашње, духовите и оригиналне спојеве речипојмова, као и специфичну метричку поделу и исказивање стихова (стихови се „ломе“ тачкама, што читаоца нагони да застаје и тамо где по свом свакодневном инстинкту не би).

Ова микронска провокација открива колико је језик богат када се чак и формалним средствима избаци из колосека и колотечине која га своди на овештале форме и лишава пуних значења. Када је, пак, песник компјутеру задао ретке и старе речи, резултат њиховог уланчавања са обичним речима је онеобичена атмосфера односно специфична осећајност, што је указало на могуће путеве субверзије у традиционалном песничком кључу. Тодоровић је наставио са експериментима у том смеру; истина, искључио је компјутер као алатку /помагача а задржао посебно, паузама ломљено певање урањајући вокабуларом и тематикама у официјелну прошлост овдашњих простора и ширине народног/митолошког поимања света.

У том следу, ширењу и јачању архајског поетског гласа, „Љубавник непогоде“ нови је степеник који се надовезује на претходне (чак и формално јер је циклус Изговарајући јутарњу молитву део књиге Гори говор из 2002.г .). Поред овог, нову књигу чине и циклуси Грозница, Љубавник непогоде, Расковник на језику, Из располућеног језика и У срцу невидбога. Свет ове књиге отворен је епском, митолошком и митотворном, анимистичком и хришћанском доживљају окружења/света/свемира, што су, опет, тек поједина(чна) лица бескрајне природе у окриљу које се човек рађа, живи у мукама и ретким тренуцима среће, и, коначно, нестаје. Мене природе, годишња доба, раст биља, временске (не)прилике одражени су у исто таквим менама људског бића (група, племена, народа) јер, у крајњем – све је то део божанског наума који се само може наслутити, никако спознати до краја. Али се зато могу гледати и памтити снегови и олује и цветања и класања.

Јединство са свеколиким светом услов је пуног човековог живота, његовог опстајања и, истовремено, спознаје сопствене величине али и маленкости. Из песме у песму нижу се прозори који сведоче о трајању и умирању, расту и опадању, надањима и разочарењима, увек представљеним са дубоким миром (који се крије иза најжешћих страсти) сазнања да у свему пламса трун божанске искре. Ова одмереност потцртава осећање безвремености које стихови носе. Тој трајности примерене су старе, проверене речи које баштине патину протеклих векова; но, понегде пропламсавају и сасвим нове речи/појмови (лимфа или фотонски гејзир), тек да покажу како се ново надовезује на старо у непрекинутом следу.

Песников (већ помињани) говор „са задршком“ (којим се спречава прелетање преко речи и губљење њиховог изворног садржаја) допуњен је супротним поступком – низањем речи без интерпункција у пуним редовима (и честим поигравањима са природним крајем исказа за који се испоставља да је, у ствари, већ почетак новог) односно песмама у којима су стихови „изломљени и разапети“ толико да личе на паучину речи. Ове промене ритма, уз често сасвим редукован наративни слој, потенцирају слике/призоре, продубљују утиске акцентујући специфичне визуре ћутања, тихог посматрања и промишљања, препуштања току ствари и инстинктима, а које песник потенцира – што знатижељног читаоца подсећа на цитате са почетка ове књиге у којима Готфрид Бен промишља „моћ речи која раздваја и спаја“ а Дилен Томас открива да је центар његове песме „мноштво слика“. Тодоровић, као да у (својим) врсним стилским вежбама, искушава колико су слике од речи богатије од делова/речи који су их саздали али и како се реч тајновито трансформише откривајући ново лице у неуобичајеном окружењу.

Љубавник непогоде вишеслојна је књига: она открива како се надахнуто и елегантно, без непотребне дневне острашћености, може писати на трагу традицијских тема и искустава; она такође сведочи о непрестаном истраживању песничког ткива и проналажењу нових начина певања, чак и на старе теме и форме; и, коначно, ова књига је доказ да је Мирољуб Тодоровић врстан стваралац богатог талента који не познаје ограничења и не зазире од изазова, успевајући да увек једнако буде бунтован и провокативан, виспрен и уверљив.