Саша З. Станковић

ПРИЧЕ ИЗ БЕЗВРЕМЕНЕ ШУМЕ СИМБОЛА

Саша Хаџи Танчић: Кафкин син

Рад, Београд, 2008.

Приповетке Саше Хаџи Танчића могу се поделити у три подврсте кратких проза. Прву чине приче писане у духу стварносне прозе, која је била један од магистралних токова српске књижевности током последње трећине XX века. Код Хаџи Танчића присутне су све битније одлике прозе овог типа: исповедни тон, казивање у првом лицу јунака са друштвене маргине, редуковани описи, реалистичко приказивање (при)градског миљеа...Што се тиче овог поетичког тока, Иван Ивановић и Саша Хаџи Танчић су свакако најозбиљнији аутори не само Лесковца него и југа Србије уопште. Типичан пример овакве прозе је приповетка Ивицом, најлепши пут.

Приче из збирке Звездама повезани биле би посебна прозна подврста. Аутор полази од значајних историјских личности, те их преко сна повезује са својим савременицима. На тај начин он ствара један безвремени простор, где су прошлост и садашњост само тачке ослонца за чињеницу да је људска судбина непроменљива. Цара Константина, Стефана Немању и Стевана Синђелића не повезује Ниш само као географска одредница, већ тај простор носи са собом живот као вечну борбу са разним завојевачима. Стиче се утисак да време ништа не мења, односно да оно само потврђује чињеницу како на овом про стору живети, увек, значи и ратовати. То преплитање мита и историје, фантастике и реалности, гради слику света као код писаца магијског реализма. Овде је основна функција фантастике да открије вечне проблеме човекове егзистенције.

Трећу подврсту у приповедном корпусу Саше Хаџи Танчића чине симболистичке приче. Ако се упореде приче из периода стварносне прозе са овим причама, видеће се да је писац прешао дуг пут од конкретног до апстрактног . У њима нема неког одређеног хронотопа, тј. није више ни прошлост ни садашњост југа Србије. Реално и фантастично су једна целина, а граница међу њима је неприметна. Ако је јунак ових прича човек, он је безимен, а и када су јунаци животиње, ове прозне творевине нису басне. Све ове недоречености, или боље речено, намерне недоречености, чине да ове приче жанровски припадају симболистичкој прози. Типични примери овакве прозе су: Кртица, Љубав, Савршен облик, Освета и сл.

И највећи број кратких прича (како их је сам аутор назвао) из књиге Кафкин син припада овој подврсти прозе; ово се, пре свега, односи на корпус прича под насловом Корњачина љубавна игра са пужем. Пошто је и у њима хронотоп крајње апстрахован, нарација лирски обојена, реченице језгровите и описи минималистички – све то указује да уз ове кратке приче може стајати и одредница песме у прози. У српској књижевности жанровски су им најсродније Плаве легенде Јована Дучића.

Прича Палидрвце је добар пример за илустрацију горе наведеног . Прва реченица гласи: „Сјајем палидрвца, покретом руке, осветлих.“ Логичан след догађаја је да се начини покрет руком, па тек онда добије сјај палидрвца. Реченица је кратка и у инверзији, на тај начин добила је на ритмичности, што је више одлика песничког него прозног исказа. „Како се појавио, тако је и ишчезао, а мрак је наставио своје.“ Већ у другој реченици може се наслутити да овај лирски запис говори о архетипској борби светлости и таме. Све до краја писац је доследан у својој недоречености. Радни глаголски придев „прекинуо“ сугерише да палидрвцем осветљава неки мушкарац – и ништа више. „Са сваким наредним палидрвцем сјај би потрајао.“ На крају, као на почетку, истиче се сјај у први план, на тај начин добијена је једна циклична целина. На семантичком нивоу Палидрвце потенцијално оставља мноштво тумачења.

Број асоцијација је неограничен: однос људског знања (сјај палидрвца) и незнања (мрак); човеков живот као тренутак у историји космоса; уметничко дело као покушај да се бар на моменат заустави време... Све ово указује да се проза Саше Хаџи Танчића бави основним темама људске егзистенције као што је и пролазност, а то је доводи у везу са филозофијом.

Тематско сродна Палидрвцу је прича Слепило. Она је варијација на тему светлост и тама, али овога пута слепило (тама) јавља се као свесни избор наратора. Он зна да су светлост и тама две стране истог . Свестан је постојања нијанси, али оне за њега немају значаја. Поента ове приче је парадоксални исказ: Гледам, да не видим. Аутор, попут филозофа, указује на парадоксе у људској егзистенцији.

У књизи Кафкин син има прича које се можда најбоље читају из позиције данашњице. Једна од њих је Радно место, која приказује сегмент из савременог градског живота. Познато је да данас људи непрекидно журе за неким послом (како би сада рекли „за бизнисом“). Толико је бизнис постао доминантан у животу савременог човека – да се поставља питање: „Је ли Господ на свом радном месту?“ Вероватно да ће неки јапи и помислити да је Бог екстра бизнисмен. Епилог оставља могућност двоструког тумачења. Атеисти ће рећи да је жена, која брише прашину, одговорна за влажне трепавице на икони Христа. Док верници могу тумачити Христове сузе, као Божији плач над нама грешнима. Ова прича је пример како Саша Хаџи Танчић избегава употребу туђица и у оним ситуацијама када се оне намећу, што указује да води рачуна о чистоти српског језика.

Корњачина љубавна игра са пужем може бити парадигма модерног односа жене и мушкарца, тј. симболично приказана доминантна улога жене у савременим љубавним везама. Прича Посао може се тумачити као потврда за тезу да је дечја вера у ДедаМраза корисна за нормално одрастање деце.Међутим, данас када се у муслиманском делу Босне забрањује Деда Мраз, антиглобалистима ова прича је доказ да се уз помоћ Холивуда деца од малена васпитавају у духу глобализма: „Деда Мраз доносио ми је радосну вест да припадам деци света.“

Још доста прича занимљиво је тумачити са позиције садашњости, али некако се издваја прича Губљење времена; пре свега, због употребе фантастике за осветљавање апсурдности у животу савременог човека. Наиме, главни јунак је већ пет година сахрањен и стално размишља о губљењу времена. Наравно да је он само метафора за људе који живе у страху од губитка времена, а никад и не помисле да на тај начин губе живот.

Саша Хаџи Танчић је и у ранијим причама користио фантастику као уметничко средство: Љубав (мушкарац са почетка приче на крају постаје жена, али и обрнуто), Галопирајући војник (војник постаје коњ), или прича из последње књиге Нем (човек постаје риба). Сви ови примери говоре о варијацијама сличног књижевноуметничког средства. Овакво онеобичавање, са једне стране, указује на неки људски феномен, а, са друге стране, симболично значење животињске врсте повезује се са човеком (неми човек-ћутање-риба). Аутор на темељима изреке „ћути као риба у води“ гради фантастичну причу.

Пошто је указано на уметничке вредности централног циклуса збирке прича (који је можда и највреднији део књиге), треба се вратити на почетни циклус Тренутак са анђелом.

Ове приче су још једна потврда да је детињство непресушан извор инспирације за већину уметника. Овде није реч о књижевности за децу, већ о преиспитивању најранијег животног доба од стране одраслог човека. Почетна прича И скочих описује дечју непажњу које је довела до прве животне опасности, али и сазнања да је смрт беле боје. Пљусак говори о личној спознаји да природне силе одређују или сређују живот и против човекове воље. Кишобран, пак, указује да су срећа и смисао живота скривени у малим стварима, а О,књиге! – како окружење у којем дете живи детерминише његову будућност.

Уочљиво је да Саша Хаџи Танчић бира кључне животне тренутке, који судбински одређују човека као појединца, као и све(т) око њега, препун симбола (кодова) које непрекидно дешифрује, објашњавајући свет себи, али и себе свету.

Завршни циклус прича окупљен је под насловом Случај с класиком. На почетку књиге приказано је детињство, у којем доминира фигура биолошког оца, на крају су приказани духовни учитељи Саше Хаџи Танчића, у чијем центру, као духовни отац аутора, доминира Франц Кафка. Приче су написане на постмодернистички начин, тачније на начин њиховог праоца Борхеса. На основу њих може се закључити чија искуства синтетизује Хаџи Танчић у свом делу. Опште је познато да уметности писања, претходи уметност читања. Право на постмодернистички поглед на књижевност остварио је још Данило Киш (бар што се тиче наше књижевности). То свакако није мана ни ове књиге.

Постоји више разлога што збирка носи наслов Кафкин син. Неколицина прича блиско је Кафкином доживљају живота. На првом месту је Истрага, у којој као да је Кафкин Процес сажет у пар реченица. Код оба писца постоји филозофско предочавање људске егзистенције и откривање фантастичног у свакодневици. Чини се да оба виде живот појединца као сталну несигурност. Човека прати та несигурност због мноштва људских ограничења и не може се ње ослободити, може само тумачити ту шуму симбола, али ни то му није дато коначно да појми. Баш Кафкин цртеж на корицама књиге сугерише ту људску ограниченост. Човеков искорак је тежња да се некуд крене, али он остаје окружен капијом – иако је отворена.У свом приповедачком опусу Саша Хаџи Танчић је прешао дуг пут од реалистичних прича где су приказане контуре конкретног поднебља, до симболистичких прича са апстрактним садржајем. Најбоље приче из збирке Кафкин син припадају баш овој књижевној подврсти. Писац је форму сажео на минимум, а да сама прича није изгубила у значењу. Књижевни процес Саше Хаџи Танчића има сличности са трагањем за златом. Живот је златоносна река која носи много песка, а премало злата. Писац је тај који одбацује тоне песка да би дошао до пар златних груменчића.

Треба видети груменчиће злата Саше Хаџи Танчића, када су већ доступни. Иако су невелики по форми, велики су по значењу.