КОРАЦИ

Боро Драшковић

УХВАТИ ДАН

5.40
Чујем брујање „милосрдног анђела“, па експлозију чији
блесак заслепљује: истовремено играм за оба тима слепих мушкараца, различитих узраста – у дорћолском дворишту, непогрешиво следећи звук, јуримо ногометну лопту у којој је уграђено звонце. Зрак сунца се одбија од површине Дунава, погађа ме у лице, отварам очи. Тренутак не знам где сам, сањам ли да отварам очи, или их отварам, још увек у свом дому, али откуд онда бедром притишћем три скичеће животињске главе – готово ме хвата вртоглавица од брзине којом се из завичаја премештам у ову гомилу старих новина, прогледавши, постајем свестан свог положаја: чамац извучен из воде, па заборављен на обали испред Небојшине куле и пруге, делим са кујом која се, у мом присуству, пре неколико дана окотила. Да ли сам доиста овде, и да ли сам то ја?

5.50
Испод избледеле маскирне блузе извлачим свежњеве новина. Михољско лето, ноћи поред реке су свеже, спавача најбоље греје рото-папир, све са вестима, баш тако је и поткошуља, исписана арапским словима, штитила источњачког владара
кад је ишaо у битку. Као да сам код куће, дан почињем својом рђавом навиком – читањем новина. Најпре проналазим увек некако згужван хороскоп. Читам га редовно, сваког јутра, на почетку дана. И свој, и хороскоп своје жене која ме је напустила; увидевши да другог излаза нема, срећу налази у Аустралији, са новим мужем коме рађа моје дете. У центру сте свих збивања. Особа рођена у овом знаку добро се припремила за конкуренцију с којом се суочава у покушају да оствари своју улогу у друштву. Будите спремни за конфликт до кога ће доћи због неразумевања ваших конкретних корака. Разјасните ствари и шта се заиста крије у позадини тога. Бићете пуни позитивне енергије. Изузетно добро осећате шта се дешава око вас.

Разуме се, новине нису данашње, али мени то не смета, свеједно ми је одкад су, и не погледам датум. Ионако је превлађујући утисак да се ни код нас, ни у свету одавно ништа битно не мења. Уз могуће разлике, све је ионако исто, бар за мене. Али, читам пажљиво, као што сањам или идем улицом, концентрисан. Све памтим, меморија ми је машина за мучење: све саме опсесивне мисли.

У космосу се сударили руски и амерички сателит

„Пољубац“ нуклеарних подморница

У борби за мир многима је више стало до борбе него мира

Кад их узмем, новине не испуштам из руку, читам од прве до последње стране, прескачући извесне рубрике, да би им се накнадно, поново вратио. Најпре прочитам само наслов или пажљиво осмотрим фотографију, прелетим погледом два-три реда, а онда се задубим у изабрани текст...

7.30

Жена покушала самоубиство скоком са Бранковог моста. Речна полиција која се затекла у близини спасила жену.

Не заобилазим ни смртовнице, помене... Све их је више, годинама након бомбардовања. Једна, две, четири... десет страница умрлих. Некад смо их звали матуранти... те галерије ликова... фотографије... свршених ученика на заједничком паноу у главном градском излогу... Учини ми се да понеко лице препознајем, на лицу израз обично одговара ситуацији. Вољени, заувек ћеш остати у мом срцу... Сине, твоја изненадна смрт не може прекинути љубав коју осећамо једни за друге... Мила, туга је сваки дан све већа, љубав према теби све неизмернија... Мајко, захвални смо и поносни што смо те имали... Колико туге и порука љубави... Колико чудних удеса, необичних занимања и ослобођених радних места... Онерасположује помисао да су многа од тих љубавних писама можда прекасно послата.
Журим неком ведријем извештају. Лежећи на леђима у
напуштеном чамцу, листам новине и пропитујем читаву земаљску куглу.
Ђавоља варош постаје светска баштина
Давос: сецирање капитализма у алпском санаторијуму. Зашто држава „просипа“ млеко Ноћни живот престонице неодољив за странце Индонежански црни биланс: жртве цунамија... Катастрофа историјских размера. Мртвих 141.000...

У једном неразбијеном стаклу на прозору кабине видим лице Кинеза, осмехује ми се на недокучив источњачки начин. Затим провирује кроз разваљена врата и на масној хартији пружа кучићима неколико куваних кобасица, па измиче уназад, учтиво се клањајући. Најзад сазнајем ко доноси јело псима и мом чамцу. И зашто: на Булевару краља Александра отворен је кинески ресторан, и тип тови специјалитете. Није ме досад затекао, па ни помишљао да му неко може помрсити рачуне. Пси реже и гризу, али ја не одустајем, уз братско осећање праведности, делим кобасице: пола њима, пола мени. Само што сам загризао, опет се појављује Кинез, разумем све што, незадовољан, гргољи – није му право што једем храну намењену псима. А ја, преко залогаја, узвраћам како нећу дозволити да пси који ми ублажавају стрес, заврше на ко зна чијим тањирима. Да ли он схвата мене, немам појма, али одлази љут, боље рећи – увређен. Мислио сам да се, једна за другом, гасе моје жеље и потребе, не стојим у реду пред Народном кухињом у Солунској 14, има оних којима је потребнији свакодневни топли оброк, са тристо грама хлеба, али кувана кобасица ми још увек изузетно прија.
Удобно сам заваљен на постељи од дневних новина, испод
главе јастук од жуте штампе. Данима, одасвуд где их нађем, довлачим одбачене новине, направио сам приручни намештај од њих, запушио све пукотине да не бије промаја, удобно станујем у правој Нојевој барци облепљеној новинским насловима. Додуше, нећеш отпловити далеко са тако рђавим вестима, подсмевам се капетану, самоме себи. Пси су завршили оброк и сада ме покорно посматрају, ја међутим са уживањем жваћем залогај двадесет пута, како стручњаци за исхрану препоручују, и спокојно даље листам штампу.
Помирите се унутар себе, пише жена светлих очију, згодна, из института за федерализам, након неколико редова откривам да препоручује помирење унутар земље, а ја мислио да је то директни савет мени, читаоцу.
Насиље – пошаст савременог доба

То знам, али из личног искуства, видим шта се догађа, нисам слеп код очију, одмах слутим куда води сусрет два човека или две владе на брвну.
После земљотреса – продају органе настрадалих

Грађани очекују кризу

На земаљској кугли ван својих домова педесет милиона људи

Информацију читам наглас, да је утетовирам у памћење. Један сам од тих бездомника из бројке, обузима ме нека врста поноса: ми смо заправо читава држава расељених лица! Кад би добила границе, ако би се озваничила, у њој не би било ратова, ни повреда људских права...
Буди промена какву желиш у свету

8.00
Већ сам на ногама, у граду. Осим паса које сам оставио да
чувају чамац, све своје сам понео са собом: једна спортска торба, резервне панталоне и ципеле нађене поред контејнера, прибор за бријање, магазин са фотографијама у боји... Тражећи жртву, чопор паса у улици Јосифа Панчића кружи простором између кућа. Мене не нападају, ваљда њуше да сам њихов, али страхујем да не настрада девојчица која, повијена под руксаком с књигама, жури, каснећи у школу. Петардама растерујући разгоропађене луталице, сенка иза отшкринутог прозора прекида вриску.


8.45
Што се деси животињама, десиће се и људима – вандализам на Топчидерској звезди: обесни возачи поломили удове
скулптурама жирафа. Одржаће се, у знак протеста, комеморативни скуп жирафама од метала. Не могу да чекам, беспослен сам, али заправо немам времена.

8.50

На Правном факултету, у време заказаног испита, постављено неколико експлозивних направа. Хитно интервенише контрадиверзиона екипа СУП-а: анонимна дојава са јавне говорнице је лажна.

9.05

На Газели џип свом снагом јури у супротном смеру од дозвољеног . Тип поред возача с времена на време опрезно извири и пуца на кола која га прогоне, узвраћајући пуцњаву.
Саобраћајна слика је махнита. Паника и хаос, склања се како
ко може и где може, кола се ланчано сударају. Не чудим се, израсли смо у велеград, са свим што велеград подразумева.
Нисам узнемирен. Не верујем да ће ме пронаћи метак-луталица. Нисам ја те среће.

11.40
Леп пролетњи дан, младунче кенгура поверљиво њуши
око огромне корњаче, фотографију први пут посматрам на Калемегдану, у остављеним новинама. Играч шаха подиже поглед са фигурама на плочи и, као и ја, са осмехом посматра нежни сусрет врста.
– Срећа што нисмо корњаче – обраћа ми се као да се одавно познајемо.
– Зашто? – питам, мада нерадо разговарам са непознатим
људима.
– Замисли, живети тристо година у оваквом свету! – одговара, и први се насмејавши, повлачи потез.
Смеје се и његов противник.
– Колико је сати – питам шахисту, јер ми је стао џепни сат,
једина ствар која ми је преостала од оца, часовничара.
– Шта ће теби тачно време?
– Пратим како пролази...
– Не пролази време. Ти пролазиш! – подржаван од гледалаца, кикоће се играч, фигуром удара као да је закива на централно поље у табли.

12.25
Устаничка улица. Mлађи мушкарац у маскирној блузи
сачекује жену у ходнику њене куће, ставља јој нож под грло и повлачи према подруму. Међутим, задовољава се отимањем торбе.

12.39
Отимајући му ситниш у Ташмајданском парку, нападачи
свлаче до голе коже просјака. Изгледа да ме понајвише опседају призори из рђавих вести. Додуше, нисам увек сигуран шта је сновиђење, а шта ме снађе, шта је у вестима, а шта на улици... Град бесомучно обилазим, зачуђен како се, скоро у исто време, затичем час у једном његовом делу, час у другом... Свуда ме има, контролишем све улице, читав град. Све  видим, све чујем. Свуда стигнем, свуда сам присутан... Ништа не заборављам...
Запажам да је ово у доба године град прекрасан: раскошни излози, препуни свакојаке робе, као у било којем европском граду; у Кнез Михајловој, на сваком кораку други инструмент, ту су и улични забављачи из Венецуеле, са својом меланхоличном свирком... Људи чине овај град изузетним.
Девојке у летњим хаљинама обарају с ногу, али мене све то више не дотиче, ни добро, ни зло. Мислио сам да ме све то више не дотиче, али онда, управо испред Академије наука, запахнуо ме је неодољиви женски мирис, заувек везан за моју жену, мирис који не зрачи са њене коже, него из самог њеног карактера, из њене најтајанственије дубине... Нагло се окрећем, журим неколико корака напред, па за мирисом, назад...
Откуд струји Кнез Михајловом, кад поуздано знам да је у Аустралији?! Мирис који препознајем међу хиљадама других, као што се моја жена разликује од свих жена света... Унезверено њушкајући, кружим око пирамиде на којој су убележени параметри града, надморска висина 116,7, све сам несабранији, београдски меридијан источна географска дужина 28˚ 27’ 42’’, кружим око пирамиде, београдска паралела северна ширина 44˚ 49’ 14’’, враћам се у супротном смеру, избезумљен, најпре ме неповерљиво, искоса, ошину погледом пролазнице, а потом и њихови пратиоци. Мирис моје жене се развејава, изненада, како се и појавио. Беспомоћно се још осврћем, изгубљен... Две несташне девојке самим својим присуством еротизирају улицу.
– Да се окупа, тип би био сасвим привлачан – завитлава се једна, довољно гласно да и ја чујем.
– Зашто да се купа? – заводљиво језиком кваси усне друга.
– Ти си преверзна, драга! – нежно је ошамари љупка пријатељица.
Смејући се одлазе, неколико пута се осврну, изазивачки, задовољне собом.

13.00
Традиционална манифестација колективног венчања под називом „Свадба за маштање – младенци за нови миленијум“. Под покровитељством Скупштине града, сто младенаца стаће на „луди камен“.
Да ли је та бела поворка из ноћне море или су и то весели јутарњи наслови и поднаслови... не знам на коју ћу страну... Све ми се кува у глави... Време се некако издробило, годишња доба измешала, дан постаје неподношљиво дуг , предуг , а месеци и године се само откидају са календара, док трепнеш, куда то води?

14.21
Да би се загрејали, бескућници ломе гране са дрвећа, пале ватру у Пионирском парку. Не пада ми на памет да уништавам стабла. Некад ми је била проблем и јелка без које деца нису могла замислити породични дочек Нове године.
Одмарам се на клупи, снег је дубок, али не марим, са новинама сам.

14.25
Парк код улице Љутице Богдана. Млада дама је пренеражена открићем пса кога је извела у поподневну шетњу: шапама разгрћући наслаге снега, зауставио се на глави завејаног мушкарца који очигледно није скитница. Тело одвозе на Институт за судску медицину ради аутопсије.

18.15

„Ако не могу да ходам, могу да протестујем и лежећи“, објашњава ми инвалид из прошлог рата, мислећи да сам и ја учесник протеста коалиције Заједно. Журим рубом мноштва, моји нерви тешко подносе гужву. Репортер процењује у камеру да је у демонстрацијама више од 200. 000 људи.

19.17

На час сам присео у столицу испред „Мањежа“, поред саме кафанске ограде. Очешавши се о мене, у пуној брзини заустављају се младић на хонди и човек иза њега, у кожном оделу, са кацигом на глави, пластичном траком везан за седиште.

Младић наручује две кригле пива, љубазно пита и мене јесам ли за пиће.

– Три – добацује за келнером.

Цигарету добијам, младић ставља у уста једну себи, другу човеку иза себе, наздравља, куцајући својом криглом у његову, па у моју. Човек не вуче дим, нити отпија пиво.

– Ниси жедан? – питам тек да нешто кажем, пошто сам непотребно својом додирнуо његову криглу, па повукао добар гутљај, најзад гасећи жеђ изазвану Кинезовом кобасицом.

– Није жедан. Мртав је. Али се добро осећа, каже младић ведро. Украо сам га из болнице и провозао градом. Обишли смо места која је отац нарочито волео.

21.10

Ако се разболим, болест обично „прележим на ногама“.

Ипак, данас глуварим више него обично, у потрази за Кинезом. Стиже ме умор. Заспао сам на тротоару у Улици патријарха Варнаве. Пролазници мисле да сам мртав, зову полицију. Разуме се, никакав страх, само нелагодност. Устајем и учтиво кажем да сам легао да мало одморим. Позорник ме подсмешљиво посматра, али не дира. Мислим да је баш он, или њему неко сличан, својевремено покушао да ме „социјализира“. Најпре Комесаријат за избеглице... па Прихватилиште за одрасле у Кумодрашкој улици... Стигао сам и до лекарâ, сажаљиво су климали главама, исписујући листу губитака коју су клештима чупали из мене: губитак породице, родног града, губитак домовине...

– Немам никога. Немам ништа. Немам где – рекао сам.

–Шта вам теже пада, „губитак уносног посла или губитак идеала“?

– Губитак докумената – одговорио сам као и мој претходник, па заћутао као заливен.

– Код толико губитака, како да човек и сам себе не узгуби – нашалио се млади лекар, трудећи се да успостави приснији контакт...

Нисам се појавио следећи пут у заказано време, и да сам имао жељу, да ли бих без адресе нашао установу у коју је требало да дођем...

Пре чамца, спавао сам где стигнем. Композицију склоњену на мртви колосек напустио сам јер су пружни радници запосели вагоне. Ноћивао сам у шатору избеглица... Будио се у цвећу и снегу, у картонским кутијама, под мостом, на разним градилиштима, на гробљу, у трафо-станици... Становао сам на Видиковцу у неусељеној згради, у кућишту за лифт који се запалио. Пробудили су ме ватрогасци шмрковима, гасећи пожар... У оваквим околностима човеку се заправо не мили да се буди, али, шта је ту је!

21.30

У рефлектору речне полиције која Дунавом гони „жестоке момке“, јасно се види како у воду хитро избацују кријумчарену робу, дрогу или оружје...


21.30

Мушкарац скочио са Бранковог моста. Још увек свестан да сам овај пут, тај мушкарац ја. Да ли доиста пред смрт поново чујемо све што су читавог живота наше уши слушале?!

Док пропадам све већом брзином, у глави ми се попут чигре врти реченица коју сам данас усвојио од прегласног пролазника: изненадно и неизбежно се завршава извесно поглавље нашег живота... све брже одвија уврнути фотофиниш туђе реченице и мог пада: уопште узев, није баш познато из којег разлога, зна се једино да даље не иде... и тада треба капитулирати, не пружати отпор сувише дуго. Стопала су ми делић секунде у води, па читаво тело загњурено. За неколико тренутака лета према матици, пред мојим унутарњим оком прошао је читав овај богати дан (минуо је и насмешени лик Кинеза, коме се, нажалост, нисам стигао да извиним), радујем се да ће сада, како се верује, у преосталих десетак секунди, пролетети читав мој кратки срећни жив.