КОРАЦИ

Јана Алексић

ЗЛАТОУСТИ МЛАДИЋ НА СТАНИЦИ ЗА СТАРЦЕ


Никола Живановић: Астапово

Народна библиотека „Стефан Првовенчани“,

Краљево, 2009.

Лежећи тако, гледам кроз врата која

нисам за собом затворио – као да чекам

некога ко ће ускоро приспети. (ВРАТА, 1)


Песма је камени гроб.

Ти се сам распни

и сиђи у њега, ако знаш. (ПЕСМА)

Новица Тадић


Велики је број песничких збирки које певају о истрошености, засићености животом, о чекању надолазеће смрти. Обично је лирски субјект у тим песмама уморан, усамљен и увиђамо, ограђујући се како не бисмо упали у замку генерализације, у познијем животном и стваралачком добу. Међутим, налетели смо на песнички глас млађег песника који је окупиран овим расположењем и готово свим песмама га подржава и осликава. Тако сусрет са песничком збирком Николе Живановића Астапово иницира разноврсне утиске, становишта и дилеме.

Овај песник нам се до сада препоручио двема збиркама песама: Алеја часовника са Александром Шаранцем (1998) и Нарцисове љубавне песме (1999) у којој демонстрира изузетну песничку ерудицију за једног тада веома младог песника и успело се хвата у коштац са најтежом песничком формом, сонетом, стварајући версификацијски беспрекоран сонетни венац.

Поље идентификације са прочитаним и испеваним сужава особена перспектива лирског субјекта и позиција са које започиње своје лирско путешествије. Чувена железничка станица Астапово – на којој је 1910. године, хотећи да после вишедеценијске изолације оде са имања на Јасној Пољани и остави породицу, напустио овај свет грандиозни руски писац Лав Николајевич Толстој – налази се у наслову збирке песама Николе Живановића. Овако искоришћен биографски податак из Толстојевог живота у наслову и носећој песми сугерише доминантно осећање лирског субјекта и атмосферу у низу песама – почетак краја, место краја, неминовност краја, одлука о крају. Таква, за младог песника нимало оптимистичка визија живота, развија се кроз појединачне слике и мотиве.

Младић, као старац – у домену духовне зрелости, интелектуалног позива, становишта и дела и мудрости у општењу и владању – подсећа на топос из касне антике puer senex (старо дете) који предочава и формулише Ернст Роберт Курцијус у свом делу Европска књижевност и латински средњи век.

Овај топос у збирци Астапово није дат у готовој формули, већ га назиремо и пратимо кроз неколико тематско-мотивских оквира, у којима варирају мотиви од најдубље сагласности са задатом темом до ироничног одступа и дистанце од ње. То су у највећој лирској преокупацији теме смрти, дубоког препознавања, јасности, засићености и незадовољства светом и поретком у којем лирски субјект живи и критика коју у складу са таквим аспектом износи.

Поред доминантне теме смрти, али из битно промењене перспективе, виђене и промишљене са различитих аспеката и њених могућих појавних облика и значења (песме: Крај дана, Чиста савест, Правац, Царска смрт, Лепа песма на Тувимову тему итд.), проналазимо још неколико тематско-мотивских кругова: о исушеном, истрошеном животу, са акцентом на његову пролазност (Ноћна врућина, Отићи, Август), о жени и љубави (Први састанак, Подеране панталоне, Верност, Десетина, Интимност); о схватању књижевности и песничког задатка у садејству са тренутним, водећим расположењем лирског субјекта, као и о поетици којој песник стреми (Цироза, Бенове етиде, Рециклажа, Аутопоетика, За Шамполионовим столом); о граду, као амбијенту у којем се осећање лирског субјекта може развити, односно посматрање његове позиције у једном урбаном систему (Београд, Фестивал пива у улици Маршала Бирјузова, Цвеће у пролеће, Ђубре, Плава шљива; Пакао, Аутобуси). Ту долази до сучељавања микро и макрокосмоса, односно пројекције и преласка једног у други свет, не би ли се нивелисале разлике између њих и пронашли путеви компромиса. Ипак, он остаје само на нивоу песничке слике.

Топос puer senex се развија више на емотивном и доживљајном него на интелектуалном нивоу, јер оштро око песничког гласа елементе и слике из спољашности инкорпорира у своју мисао и користи за своје искуство и унутрашње амбиваленције. Иживљени субјекат о томе, међутим, не пева резигнирано, већ стоички, са тихом патњом, гдегде са благом иронијом и отклоном према себи, гдегде са побуном себежртве због себе-кривца за такву судбину.

Намеће се питање – одакле проистичу разлози оваквог појања? Одговор бисмо могли пронаћи у песми Цироза:

„Промашен живот, смрт близу, цироза, /Инвалид у двадесет и седмој; без пара. / Напустио ме хумор, отупео ми мозак, / Већ дуго не пишем ништа, а све је мање дара.“

Песма је неопходан услов опстанка и преживљавања лирског субјекта; у најтешњој вези са његовом мишљу као сведок, али и као покретач. Песма је услов да лирски субјекат застане, да се отвори и уобличи своју мисију или визију личног посрнућа. И песма монументалног немачког класичара Фридриха Хелдерлина An die Parzen, која је узета као мото збирке, указује на спасоносну моћ песме. Она задире у срж песниковог бића, оживљава божански принцип у њему и постаје показатељ и траг његове судбине. Као таква бива светиња, завештање и предаја читаоцима поезије.

Најшири тематско-мотивски оквир представља контемплацију о смрти бића детерминисаног простором своје егзистенције, смрти као аксиома, као општости, што се да најлакше приметити у песми Крај дана. Песник инсистира на умањености свога положаја и сваког појединца, који нису избегли схематизму живота и нису се запитали чему послушност правилима система: „Шта остаје после добро уређених домова, / Уходаних недељних распореда, / Монотоног ритма успеха и предаха,/ После уредно плаћених рачуна, / Часног имена, и безброј добрих утисака?/ Само лоше однегован, лоше усмерен живот, / У неком другом правцу, а не ка смрти.“ (Правац)

Прихватати ствари око себе без размишљања, покоравати се обрасцима понашања у сваком појединачном сегменту свог живота, без већих амбиција и претензија, чак и умрети на миран и достојанствен начин, али погнутог положаја системског послушника – јесте место којем се лирски субјекат највише подсмева и критикује га. Немати свест о себи и бити покоран није конструктиван, већ ретроградан принцип за појединца.

То убедљиво сугерише песма Неприлагођеност.Реална или замишљена близина краја наводи га на различита преиспитивања од микро плана перцепције и интроспекције приликом раног јутарњег буђења као стања неминовне компарације са тренутком умирања (Познато), преко искристалисане намере повлачења са овог света у смирај самоће и безделатне статичности (Отићи), па до генерализације на плану ништавности сваког бића пред распрострањеношћу смрти у песми Крај дана, која својом песимистичком интонацијом отвара збирку и, коначно, до инструментализације или опредмећивања ове појаве, где се делатношћу дрводеље и патолога омаловажава тело у песми дијалогу са великим пољским песником XX века Јулијаном Тувимом и његовом песмом Непознато дрво (Лепа песма на Тувимову тему). Сваки од нас има своје дрво од кога ће настати ковчег који може да симболизује умрлог . Дрводеља из дрвета ослобађа облик ковчега који треба да постане пристојно место за одлазак. Дрводеља би у том случају могао да представља оног који одређује живот или смрт за сваког појединачно. У уводној строфи песме затичемо га као мајстора свог заната, да би се временом и његов, премда одговоран, позив испрофанисао, јер не мери правилно и дрво сече тамо где не треба, обезвређујући смисао самог чина умирања.

Релацију живот-смрт, односно процес смењивања циклуса егзистенције пратимо кроз неколико песама. У песми Дрвеће уочавамо симболизацију човекове везаности за живот, простор и време, у песми Јабуке на тацни у којој јабуке симболизују снажну присутност лепоте живљења, али призивајући библијску, старозаветну причу о недозвољеном, али пожељном сазнању и спознању добра и зла, који доноси пад, у овом случају надолазећег сазнања о крају, у Лепој песми на Тувимову тему посматрамо у шта се та набујалост, човек у жељи и времену, претвара.

Запитаност о смрти, која упорно прати лирски субјект, усмерава га на утеху, насталу у сваком појединцу пред страхом од смрти. Утеха или нада може бити овоземаљско обележје, помен за његово постојање или смирај и спокој на другој обали, док животиње, насупрот томе, ту утеху немају, јер су тог најтежег човековог страха ослобођене и као такве не одликују се посебношћу и непоновљивошћу која је својствена човеку. Ипак, ова песма задржава иронијску дистанцу песничког гласа, имплицитно наговештавајући сву узалудност духовног и материјалног човековог стварања на овом свету, које је вођено потребом да оставља траг иза себе и сведочанство свог постојања, све време праћено агоналним страхом од смрти.

Певајући о овој појави и теми, лирски субјекат неминовно размишља о оном домену егзистенције који долази након ове, размишљајући истовремено о принципима религиозности. Унутар таквог дискурса увиђамо претпоставку изгледа и онога што небеско насеље према њему и готовим, усвојеним истинама треба да представља. Са тим лирски субјекат води експлицитну полемику, укључујући при том и разматрања о реинкарнацији, а усуђујући се да за то окриви пантеистички слој религиозности из којег такве истине, веровања или „заблуде“ происходе (Сунце).

Потпуно негирање постојања новог , вечног живота, обећаног царства небеског , које је на почетку песме Анатема узет као услов-аксиом са којим песник полемише – прелази у ниподаштавање човека на оном свету и своди га на облик животиње која је нема за сећање на овоземаљски живот, јер је безначајан и лажан.

Међутим, у песми Астапово гласни лирски субјекат, у реминисценцији на завршетак славног руског писца и на његов однос према цркви и вери (Толстој је 1901. Екскомунициран из цркве), проговара са границе сазнања, директно се обраћајући Свевишњем. Он исказује немогућност да и даље верује, иако је кроз Божју промисао стварао до тренутка исповести, претпостављајући му науку и коначно скончање, након којег нема спасења и повратка: „Ти си био мој занос и моја снага, / Моја блистава мисао и моје надахнуће.../ Зар да ми будеш немоћ? Као лопов, без трага / Побећи ћу по ноћи на задња врата куће.“ Астапово је песма опроштај од свега онога у шта је лирски субјекат као стваралац и као човек веровао.

Али, он не одлази поносно, већ се искрада у признању своје грешности и немоћи. Иако одлучан, он се искрада из живота.

Песник, као репрезент унутрашњег и град, као станиште и симбол спољашњег света – нису блиски, већ отуђени један од другог . Међутим, премда је већ донео одлуку о добровољној самоизолацији, лирски субјект, уместо спокоја, открива сав јад свог полажаја, што најбоље може да посведочи песма Невреме: „Поподне сам провео у кући,/ Читајући и претурајући по старим стварима,/ Фотографијама и рукописима,/ Размишљајући како је, тако сатеран у ћоше,/ Мали и неважан мој живот.“ Како му дешавања у њему нису привлачна, град бива тек боравиште које гуши својим присуством. Чак и у оквирима сопственог стана град му не дозвољава неопходну изолацију и интиму (Фестивал пива у улициМаршала Бирјузова).

Песник проницљиво износи снажну критику начина живљена у граду у којем су неке вредности затрвене, а прописују се правила и промовише култура живљења која унижава човека и отуђује људе једне од других и од природе (Цвеће у пролеће и Ђубре). Својим начином живота намерно се томе супротставља како би упознао град мимо гужве и званичне презентације, у својој суштини (Пакао). Антагонозам се одвија на плану неприлагођености особењака у систему. Нема других, присутан је само лирски субјекат; инсистира на својој позицији, позицицји усамљеника. Ипак, такав појединац није остварен и задовољан. Град, према визури лирског субјекта, убрзава и развија смрт.

Оно што је њему интересантно јесте заборављени, неупадљиви детаљ у вреви града:„Крај раскрснице код Зеленог венца,/ У сенци, иза трафике/ Порасла је мала дивља шљива./

Њено присуство током дана/ Не примећује нико од пролазника..“. (Плава шљива). Мала дивља шљива може симболисати позицију маргинализованог појединца, уметника са којим се лирски субјекат може идентификовати:

У оваквом песничком свету постоји жена, али такође изолована од њега; будућа или већ бивша песникова љубав, љубавница, сапутница, муза, али и као таква део света којем субјекат не припада. Она је етерична, у позадини, и није у дијалогу са субјектом. Он само снажно осећа њено присуство, отуда му је примаљивија, а исказ је јачи, као у песми Интимност.

И када пева о жени, лирски глас износи пројекцију особе или ситуације. Готово да не постоји директан однос или контакт између њих, чак и када га заиста има, или га је било; остаје само одређено осећање које субјекат за жену у свакој појединачној песми везује. То боји њен лик и чини је присутном: „Нисмо се тражили, нисмо се питали,/ Свакога дана све више / Личећи једно на друго.“ (Кад смо се растали).

Лирски субјекат размишља о жени тек у њеном одсуству, проналазећи начин да се идентификује са њом у притајеном преиспитивању њиховог односа пре времена песме.

Љубав је сагледана из специфичног угла. Ни ова тема није избегла иронију истренираног racia подвојеног лирског субјекта – али је баш због тога она испевана кроз објективнију призму. Могућности интроспекције и осматрања предмета о којем пева, жене, пружају иновативније исцрпљен контекст мотива љубави. Патетике, у том случају, нема ни мало. „Ако те опет сретнем, ако/ Бар једном, док још не олиста,/ Прошеташ са мном старим парком,/ Знам, нећеш више бити иста.../ Никада ближа него сада,/ Док те још нисам заволео.“

(Први састанак). Жена му је ближа пре почетка љубави, пре промене односа и консеквенци које та промена у њиховом односу, тачније, у пројекцији самог субјекта, доноси.

Најсугестивнију слику односа између мушкарца и жене, као и односа шире узев – односа према ближњем, људи у градској средини – пружа песма Укрштање. Према математичкој логици две паралелне линије никада се не укрштају, осим, можда, у бесконачности. Иако се људски путеви сусрећу, пресрећу, сукобљавају на раскрсницама, као метафоре блискости једног тренутка које упућују на различите путеве и судбине – правог укрштања и близине међу људима нема.

Тако ни љубави не може бити.

Певајући о путовању, лирски субјекат експлицитно износи став о излишности и несазнатљивости истог, иступајући тако против шире прихваћеног мишљења како је путовање сазнајна и рекреативна неопходност савременог човека, која кореспондира са пожељном етикетом „грађанин света“. Насловљавајући песму управо овом синтагмом, лирски субјекат вешто иронизира њено значење у пропратном песничком контексту где наглашава своја и очекивања других од њега са таквог путовања и конфротира му затвореност и интиму собе у граду који посећује, јер атмосфера и дух неког места се могу пренети и на другачији, много суптилнији начин. Ипак, ова песма подржава основни поетички концепт збирке – отуђеност лирског субјекта од света и важећих норми понашања.

Готово да не постоји уметник који није изградио свој поетички, песнички постулат по којем његово дело настаје и долази до реципијента. Обраћање једном читаоцу јавља се као поетички идеал у песми Аутопоетике. Писати само за једног читаоца, који ће умети да га разуме и са прочитаним се саживи, и поред све одлучности и убеђености лирског субјектауметника у исправност те одлуке, уноси зебњу да ли је пишући тако тај уметник дорастао свом позиву. Он у овој песми Аутопоетике поставља питање о величини своје поетике и себе као уметника или филозофа.

Иронијски аспект према важећем песничком тренду узимања старих тема за обрађивање на нов начин, песник моделира као процес рециклаже: „Не треба писати сасвим нове песме;

/ То није по еколошким стандардима. / Прерано ћемо исцрпсти тамне залихе језика.“

Кроз причу о рециклирању – као погодном еколошком подухвату очувања животне средине или богатства језика, где се од старог , разноврсног материјала, ствара нови папир – лирски субјекат као да износи имплицитну критику на недостатак праве аутентичности у поезији данас, која би, и да се појави, била скрајнута. Оно што бисмо из ове песме могли извући као закључак, а у складу је са тематским и формалним особинама целе збирке Астапово, јесте неминовност стваралачког дијалога који савремени песник води са својим претходницима, класицима, а њих треба „користити опрезно, као позлату“. И Никола Живановић није избегао том захтеву. Он све време танано, каткад прикривено, каткад уочљивије, укључује мотивски или формални подтекст написан руком великог песника или мислиоца: Фридриха Хелдерлина, Езре Паунда, Борислава Радовића, Јулијана Тувима, итд.

Но, у дијалогу савременик не сме занемаривати и затирати старе системе вредности, већ их треба поштовати и у њима налазити различите одговоре и путеве сазнања. О том аспекту сусрета времена и декодирању знакова неког претходног доба и његових вредности говори песма За Шамполионовим столом. Познати француски филолог са почетка XIX века успева да дешифрује хијероглифско писмо на Камену из Розете и тако постане зачетник научне дисциплине египтологије. Управо на научној методи којом Жан-Франсоа Шамполион разоткрива слојеве културе, писма и језика, сучељавајући лепршавост и распршеност француског са строгошћу и монументалношћу египатског духа и културе – лирски глас инсистира на нетакнутости и нескрнављењу древнијег и несазнатљивијег слоја људске цивилизације.

Вештина компоновања песме и састављања стихова у збирци Астапово можда најпре изазива читаочеву пажњу. Уочавамо да песник користи везани стих, поигравајући се спретно са римом, махом укрштеном или парном, која нам бива изненађујућа и неочекивана, јер стреми подударању морфолошки различитих речи, али и да слободним стихом и економично располажући изразом ствара веома успелу и јасну песничку слику која је носилац основног осећања песме. У већини песама упечатљива је наративност, где се слика гради развијеном, говорном реченицом, преломљеном на стихове, било да су у питању песме у везаном, било у слободном стиху. Реченица је блиска говору у свакодневној комуникацији, непробране лексике, па делује читљиво, памтљиво и природно.

Метапозиција са које посматра себе и овај свет омогућила је својеврсни поетички дуализам лирског субјекта на оно што је сада из онога што је био и на оно што би као стваралац могао бити или већ јесте. Ипак, у песмама је интензивније садашње време и готова, већ прихваћена представа где му је место. Он је помирен са чињеницом да је та позиција ближа смрти и прибавља себи право да о томе пева. Оптимизам је сачувао у песми Зоолошки врт, видевши исти осмех, осмех своје драге на различитим лицима, а одаје утисак да је и збир ку Астапово испевао са благим, сигурним смешком на уснама.