КОРАЦИ

Жарко Требјешанин

ОБРАЧУН СА САМИМ СОБОМ

Милан Р. Симић: Ено секире, камо је кум

Траг , Велика Плана, 2008.


„У малим бочицама се отров чува“, каже народ. На ову пословицу ме је подсетила Симићева књига која је малог обима – али је препуна експлозивног сатиричног набоја, опоре ироније и жестоког сарказма. Она је просторно мала, али њена специфична тежина је велика, јер је набијена, крцата значењем и луцидним мислима. У њој су на сатиричан начин обрађене многе универзалне и вечите теме, али и неке сасвим актуелне.

Од ових актуелних поменимо, пре свега, афоризме посвећене слободи медија, односу медија и власти. Овај проблем је актуелизован усвајањем Измена и допуна Закона о медијима који су недавно шокирали јавност. Демократска власт доноси такве измене на којима би им и Шешељ позавидео. Интенција иновираног закона је да дисциплинује и кастрира медије. Нема боље контроле медија од аутоцензуре, а то се најбоље и најефикасније постиже када се уредници кажњавају драконским новчаним казнама и укидањем медија. О цензури у нашим демократским медијима наш афористичар вели:

Цензура је једина мана

данашње слободне штампе.

Овај афоризам, привидно апсурдан, делује као сажета, цинична и потпуно тачна дијагноза наше садашње ситуацијеу медијској сфери. Код нас, заправо, званично, и не постоји више цензура. Сада се то ради много суптилније, нежније, али и ефикасније. А како – открива нам афористичар:

Кад смо укинули цензуру,

цензоре смо поставили за уреднике!

И то је збиља елегантно решење. Нема цензора нити потребе за њима, пошто застрашени драконским казнама уредници сами, превентивно врше цензуру у сопственом медију!

О цензури и њеној благотворности говори још један његов сјајан афоризам:

Бог чува Србе!

А цензори српске афористичаре!

Симићеви афоризми су пркосне искрице светлости које разгоне медијски мрак и терају страх који паралише уреднике и новинаре.

У хумору има родитељске благости, саосећања и симпатије за појединца који је предмет доброћудног подсмеха. Такви су афоризми овде ретки. Ево једног:

Знам да не читате романе.

Због вас и пишем афоризме.

Иронија је, међутим, у односу на хумор оштрија, хладнија, али је зато и продорнија. У њој нема благости и саосећања са предметом поруге. Кроз хумор провејава оптимизам, а кроз иронију горчина и песимизам. Код ироније је право, скривено значење исказа у оштрој супротности са оним привидним, манифестним.

Верујем само у боље сутра.

На прекосутра не смем ни да мислим.

&

Наша армија је непобедива.

У мирнодопским условима.

Сатира, нарочито цинична, још је немилосрднија и још заједљивија од ироније. Она не само да се дистанцира од свог објекта, не само да га не воли, већ га и отворено мрзи.

Њој није циљ да разуме, поправља, него да разори све рђаво и труло. Цинизам бескомпромисно, немилосрдно разоткрива лаж, хипокризију у привидно узвишеној реторици и нискост у тобожњем залагању за узвишене моралне вредности.

Око Косова нема погађања.

Све је већ погођено.

&

Хоћете правду?

Немате вите паре!

&

Србин више никад неће ударити на Србина.

Прешли смо на групно деловање.

Симић се убраја у оне наше изузетно зреле, формиране афористичаре, који имају свој изграђен и препознатљив стил. Он је прави мајстор афоризма који се састоји од два сукобљена дела: први део афоризма нека општепозната мисао, односно пословица, сентенца, а други део је оригинална, духовита допуна, неочекиван обрт, ироничан или саркастичан додатак који поништава онај први део. На тај начин, помоћу комичног ефекта, читаоца доводи до отрежњења.

Живеће овај народ, али се не зна кад.

&

Верујем у будућност Срба.

Оних који су емигрирали.

&

Руси су наши вековни пријатељи.

Традиционално, саучешће нам изјаве први!

&

Остајте овде!

Да видимо чија мајка црну вуну преде!

Милан Симић је одличан познавалац наших људи и наших нарави. Не само да добро познаје психологију свог народа, него има и знања и смелости да укаже на изразите манеу националном карактеру Срба и да их изложи разорном, али и лековитом подсмеху. На удару његове сатире нашле су се особине као што су: митоманија, агресивност, подаништво, превртљивост, поткупљивост, склоност хипокризији, склоност ка рационализацији, аутодеструктивност ... (што би рекао Баљак: „Опасно је даље набрајати!“).

Узмимо, рецимо, склоност ка хипокризији, претварању, глумљењу религиозности:

Ја верник. Он верник. Ти верник.

Ми – атеисти.

Или, узмимо нашу потребу за рационализацијом, за самооправдавањем, односно за налажењем тобож узвишених мотива за своје, заправо, ниске, недостојне поступке:

Често мењам странке.

Хоћу свима да помогнем!

Исти овај афоризам може се схватити и као указивање на праву, скривену црту, а то је превртљивост, особина о којој Симић има још одличних афоризама:

Сад сам пацифиста.

Волим да сам у тренду.

&

Не мењам странке.

Странке мењају мене.

За наше најбоље афористичаре као што су Александар Баљак, Слободан Симић, Александар Чотрић, Раде Јовановић, Илија Марковић или Вита Теофиловић, веома је инспиративна наша позната аутодеструктивност, склоност да радимо против себе, ау корист наших највећих непријатеља. Уосталом, добро слуте ови афористичари, наш највећи непријатељ је, по свој прилици, у нама самима. О овој нашој загонетној, ирационалној и мрачној тежњи ка самоуништењу, Милан Симић је написао неколико изврсних афоризама:

Нисмо препознали непријатеља.

Толико је личио на нас.

&

Не плаши се само свет Срба.

И нас је страх.

&

Решио сам да се обрачунам сам са собом.

Кад оно, ударио јунак на јунака!

Најзад, споменимо само још нашу пословичну и неискорењиву склоност митоманији, заљубљеност у сопствену идеализовану слику, у прошлост иу историју догађаја који се никада нису десили иу којима смо били најславнији.

Срби боље сутра виде само у прошлости.

&

Био сам велики Србин.

У међувремену сам се излечио.

Афоризми Милана Симића су привлачни и драгоцени јер су оштроумни, духовити, луцидни и – погађају у саму срж ствари.