Драгослав Михаиловић

ВИШЕ САМ ВОЛЕО ДА СЛУШАМ НЕГО САМ ДА ПРИПОВЕДАМ1

РОБЕРТ ХОДЕЛ: Када сад погледате уназад на читав свој опус, која вам је књига најблискија?

ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ: Ја сам о томе већ више пута говорио, можда чак и вама. Од мојих књига још увек највише волим Петријин венац. Јер то је књига која је мени блиска, и која ми својим изразом просто пева. И ових година каткад пожелим да је узмем у руке и да је погледам и увек у њој изнова уживам. То вам можда звучи нарцисоидно, али, ето, ја волим ту своју књигу. Рецимо, моја најпознатија књига, која се налази и у школском програму, јесте кратки роман Кад су цветале тикве. Али ја сам од њега читаве деценије некако помало страховао. И никад, на књижевним вечерима, нисам желео из њега да читам. Јер сам се плашио да ту може да искрсне нешто са чиме се више не слажем, што у књижевном смислу није по мом данашњем схватању. Сем тога, та књижица је у смислу композиције веома напрегнута и јако много зависи од детаља, а ти детаљи су на први поглед потпуно бенигни, као да им ништа у ближој и даљој околини није важно, наизглед безбрижни у свом испољавању и прости као пасуљ. И тек касније се види да те појединости, у ствари, непрекидно раде једна за другу и стално се узајамно подржавају. Сада су ми опет изашла нека издања те књижице, рецимо, двадесет шесто издање на српском језику и петнаести превод на стране језике, и поводом тога сам је опет читао и још једанпут сам закључио да се добро држи, што се на први поглед, кад уроните у детаље, не мора видети. Морате бити зачуђени кад између више равноправне деце које имате – једно вам тако одскочи да постане генерал. И ви, који сте у војсци највише успели да постанете војник у војној пекари, у којој ћете тек моћи да једете топао хлеб колико хоћете, не можете да схватите чудо које се зове генерал.

Да ли у вашем животу постоји тренутак када сте одлучили да постанете писац? Или је ту више био у питању процес привикавања, у којем сте све више писали?

Ја сам се одлучио да постанем писац, или сам се понадао да ћу то постати, кад сам имао осам година, ако се добро сећам. Тешко је човеку од седамдесет седам година рећи да је нешто одлучио пре скоро седамдесет година. Ко би се тога сећао? Је ли таква одлука могла да буде толико озбиљна да би се неко, затим, у дугом животу који је пред њим могао бавити само брљањем по хартији? Али ја сам после првог разреда основне школе био прочитао преведену књигу Животиње доктора Дулитла објављену у дечјој едицији „Златна књига“. Њен писац је био Енглез Хју Лофтинг (Hugh Lofting). И претенциозно сам закључио да ће управо то, писање, и то пре свега о животињама, бити мој посао у будућем животу. Волим животиње, волим литературу и сматрао сам да сам добро изабрао. И затим сам учинио све што сам могао да своју одлуку и остварим, и не претпостављајући да ће ми до објављивања прве књиге, са свега шест приповедака, бити потребно готово тридесет година. Наравно, притом је било и неких других интересовања, али она су мање-више била краткотрајна, па ми је ово у животу остало као главно. И можда и нисам био тако одлучио баш са осам него, рецимо, са девет година, али, у сваком случају, још сам био у основној школи.

Ако се присетите вашег детињства, има ли у њему неког доживљаја који је био за вас опредељујући (осим оног читања Лофтингове књиге)? Неко основно осећање, које је омогућило тај „вањски“ поглед на свет, који писац увек има?

Искрено да кажем, не могу тога да се сетим. Ја сам се одувек занимао за људе и то је на неки начин била моја преокупација.Одувек сам много више волео да слушам него сам да причам.

Још док сам био дечак, кад бих приметио да два-три човека негде седе и уз кафу или ракију причају о рату, заробљеништву, бежању из логора, тешком раду на њиви или планини, о хајдучком терору, уопште нешто узбудљиво, ја бих се са стране привукао, присео мало повучен међу њих и – слушао. И можда је моје својевремено опредељивање за сказ било условљено управо тиме, што сам волео да слушам о људским судбинама, које су ме каткад немало изненађивале. Чини вам се да имате посла са човеком кога одлично познајете, који је живот провео у неком јасном виђењу, складно, мирно и без великих обрта, а у његовој историји коју приповеда одједанпут вам се разоткрију свакојака чудеса, од којих вам се просто заврти у глави. Никад нисам волео рационално писање, у којем можеш да предвидиш куда ће се оно кретати и шта ће се с његовим јунаком десити. Кад у руке добијем књигу која је предвидљива као припроста шаховска партија, ја је брзо одбацујем. Таква ми је књига досадна. И, кажем, можда ме је управо жеља да слушам о људским судбинама – с изненађењима које вам оне могу приредити, а индивидуалне људске судбине су увек пуне изненађења – и депоновање појединих њихових детаља у сећање, у своје време определило за сказ.

Јесте ли и ви сами некада, не као писац него као обичан грађанин, причали приче као они људи које сте слушали?

Мислим да то и није права особина писца. То су за писца, на известан начин, опасне пустоловине. Писац у себи акумулира неке људске приче за тренутак кад ће их ставити на хар-

тију. Ако их пре писања непосредно некоме прича и препричава, он се празни и његове акумулације одлазе ни у шта.

Ви сте у нашим разговорима говорили и о вашем детињству.Шта бисте рекли, у којој књизи се ваше детињство највише одражава, и у којим ликовима?

Ја мислим да сваки писац има бар по једну књигу која говори о његовом детињству. Моја таква књига јесте роман Гори Морава. У том роману има тих емоција, из детињства, иако многи детаљи нису аутентични као из некакве аутобиографије. Али емоције су аутентичне.

Да ли се сећате у којим годинама вашег детињства сте почели да гледате критички на свет, можда на религију или на идеолошке ставове ваше средине?

Доста сам рано почео критички да гледам на околину. Можда сам управо у вези с тим направио ту кардиналну грешку у животу да сам се у једном тренутку определио за комунистичке идеје, још не схватајући суштинску агресивност у њиховом спровођењу и у одржавању режима насталог на њиховој идеологији. Моја средина је у социјалном смислу била јако ниска. Тетка која ме је после ране смрти моје мајке подигла од годину и по дана била је неписмена и, иако изузетна као човек, од мојег интересовања за књиге није ништа разумела. Умрла је кад сам имао шеснаест година. Мој отац био је интелигентан човек, али, нажалост, слаб према алкохолу и већ са четрдесет једном исто је тако подлегао. И ја сам се као седамнаестогодишњак нашао, такорећи, на улици. У тим околностима ја сам већ врло рано увидео да свет око мене није нарочит и да заслужује да га човек подвргава критици. Комунистичко уверење ми се једног тренутка учинило као нешто што у својој друштвеној критици има право и што у рукама држи решења за тешкоће те мале паланачке средине, где нема никаквих виших идеала нити икаквих виших емоција; или, ако их има, оне су скривене и невидљиве. И тако сам, као петнаестогодишњак, постао члан југословенске омладинске комунистичке организације, која се звала СКОЈ. Али то се код мене завршило доста трагично, јер сам, због критичности и према владајућој Комунистичкој партији и према њеној тајној полицији, кроз четири-пет година пао у затвор и у логор, који бих, према данашњим сазнањима, могао упоредити с оним на острву Гватанамо у Јужној Америци.

Ми смо мало говорили о фикционализацији вашег детињства. Томаса Мана су, рецимо, кривили зато што је неке личности из своје околине у својој литератури описивао сувише стварносно, блиско. Да ли сте и ви имали проблеме с таквом врстом фикционализације?

Нисам сигуран да сам разумео ваше питање. Да ли мислите на фикционализацију у литератури?

То је фикционализација у литератури, односно фикционализација сопственог живота, која обухвата и блиске познанике и рођаке. Другим речима, реч је о односуживота и књижевности. Да ли сте ви у вези с тим имали неке проблеме?

Ја сам вам у нашем претходном разговору рекао да стварност никад нисам описивао, јер ми је то личило на покушај гнежђења неке врсте политике у литератури. Али стварност ми је увек представљала подстицај за писање. На тај начин сам се бранио од препричавања већ написане књижевности, односно од неоригиналности – чему су постмодернисти, па и неки моји пријатељи, лако подлегали – и тражио некакву сопствену изворност. То је оно што о том питању отприлике имам да кажем. И сматрао сам да је средина из које сам потекао сувише ниска, социјално, цивилизационо, образовно итд., па у извесној мери чак и морално. И нисам успевао да нађем копчу између цивилизације те заостале паланке и високих апстрактних литерарних виђења којима сам тежио. Ту копчу сам налазио у емоцијама при тумачењу ликова. Рекао бих да Србија представља необичан спој добрих људи који своје добре особине не успевају да усагласе и да их испоље у некаквим општим хтењима којима би дошли до намераваних циљева. То је, по мом мишљењу, тешко за сваког писца, који неретко уме да подлегне политичким објашњењима оваквих социјалних и историјских неуспеха. А то сам на сваки начин покушавао да избегнем, и из сопственог личног односа према политици и зато што нисам најбоље видео добре политичке путеве до достизања ваљаних циљева.

При томе постоји и та тешкоћа у вези с језиком, о чему сам последњих година доста говорио. Јер када ви као писац имате посла с ликовима који се изражавају некњижевним језиком, то за вас постаје још много компликованије него кад вам се они крећу у прихватљивом и уобичајеном књижевном идиому.

Ми ћемо још продужити разговор о књижевном језику. Али пре тога бих хтео да се вратимо причи о томе како радите. Да ли се ваш начин писања мењао током вашег живота? У једном интервјуу Борисав Станковић је на питање да ли осећа радост стварања одговорио оваквим речима: „Не, ја не волим да радим. И тешко је то; то је као кад човек узме да копа...“ Како сте ви писали раније и како пишете сада? Да ли се то мењало у току вашег стваралаштва?

Није се мењало утолико што ми је било тешко некада, а тешко и сада. Данас ми је то поготово тешко, јер се приближавам оном тренутку кад ћу нестати с овог света. А пре тог нестанка код сваког писца настаје једно време кад, у ствари, не ради ништа. То сам већ више пута видео. Писац који више не ради, у ствари, се припрема за физичку смрт. Можда је, дакле, то сада настало и код мене. Ја сада не радим готово ништа што је у вези са фикционалном књижевношћу и оно што пишем о језику можда представља сурогат за мој некадашњи рад. Мој прави рад је, наравно, чисто фикционална, уметничка, прозна књижевност. А тога у овом тренутку код мене има мало. Нешто покушавам, али ми не полази за руком.

У грчком језику постоји термин који гласи helikia, који означава представу да човек у свом веку има разне фазе. Ове фазе, или узрасти, у неком смислу опредељују и његов поглед на свет. Тако, човек у младости има сасвим другачији поглед на свет него кад је „у најбољим годинама“ или кад „зађе у године“. Да ли и ви то доживљавате?

То је апсолутно тачно. Када сте ме прошли пут упитали да ли се мој поглед на свет у мојој књижевности изменио, рекао сам да није. Али, сада видим да, заправо, у раду имам четири

фазе, колико сам могао да идентификујем. Дакле, прва би била она која се односи на сказ, друга би означавала прелазак на приповедно треће лице, трећа би представљала откривање Голог отока и четврта би можда била ова о језику; с тим што она већ можда припада некој врсти научног рада. И те фазе нису долазиле једна за другом, као што би се очекивало, него су биле помешане; зато то понекад и изазива неразумевање тога што сам радио. Притом, наравно, постоји и драмски део мог писања, као, евентуално, посебна фаза, мада би се она могла назвати и секундарном. Јер већина мојих драма, којих и немам не знам колико, настала је на инспирацијама мојим приповеткама. Дакле, са годинама мења се и поглед на свет, у праву сте.

Ако бисмо мало детаљније ушли у поменуте фазе вашег стваралаштва, ја бих рекао да у првој, „сказној“ фази покушавате да спознате свет преко језика. Реч је о некој врсти „лингвистичке прозе“. Али у последњој или можда претпоследњој вашој фази ви сте се више окренули ка одређеној догматици. Да ли бисте се сложили с тиме? Догматика је, свакако, сувише тешка реч, више је у питању приметна „аукторијалност“, неки учвршћен ауторски став у гледању на свет, чега у првој фази скоро да нема. У првим вашим књигама премоћна је заинтересованост за нешто што је скоро изван сопствених („аукторијалних“) интересовања, док се у последњим књигама окрећете човеку који има одређена убеђења о свету, историји ових простора, језику.

Нисам толико у то убеђен; заиста не знам. Али је истина да човек са годинама све више о свету сазнаје и у вези с неким питањима долази и до извесних закључака. Није искључено да сам постао слуга неких сопствених закључака, као што је случај с ангажовањем око језика, иако ја нисам неко ко би био одвише ревностан у служби одређеним мишљењима. Мишљења се мењају: шта ћеш да радиш са својим литерарним подухватима сувише у служби извесних рационалних закључака којима је прошао век трајања? Да сам писао приче засноване на дивљењу Стаљину или Титу, којима сам се као гимназијски клинац можда и дивио, не знам шта бих сада с њима радио. Ја сам трагалац, не задовољавам се изветрелим, отрцаним друштвеним закључцима и стално копам за новим и дубљим виђењима. И ово што радим око језика је нешто што ми се наметнуло као лична, такорећи приватна обавеза према људима; онако као што сам, приморан унутрашњим захтевима, истраживао и писао о Голом отоку, не заснивајући своје трагање на политичким премисама.

Да ли се рехабилитацијом голооточана за вас завршила прича о Голом отоку?

Не можете за један одсечак живота који сте преживели и наизглед завршили рећи да је с њим и готово. Као жене које сте некад волели и с којима сте живели, као деца коју сте изродили, као пријатељи с којима сте пријатељевали, све то, у другом облику, увек остаје у вама и можда ће остати док будете живи. Али, рационално гледано, ово би могло бити и тако како кажете; можда сам тај део свог посла заиста завршио. Сматрао сам да то треба да урадим зато што нисам могао да прихватим да се о једној ужасној људској трагедији говори само политички, него да јој се мора прићи људски, те да се људским говором та велика тајна мора разоткрити. Без обзира на то што је било и других који су се истом ствари бавили, сматрам да сам тај посао са своје тачке гледишта у највећем делу обавио.

 

Да се вратимо на оно што сам још хтео питати у вези с аукторијалношћу прве и последње фазе вашег стваралаштва. Чини ми се да сте ви као писац у првој фази – изразито, скоро искључиво – оријентисани према појединцу, према индивидууму, и да неко колективно опредељење ваших јунака вас скоро да не занима. Међутим, у последњој вашој књизиМАЈСТОРСКО ПИСМО (Београд, 2007) могу да нађем изразе као „наша несавршена душа”, или: „У не баш способном српском народу каткад се деси да се појави неки... Јован Скерлић”. Или говорите о динарском типу или Србину као таквом. Да ли то постоји? Ја ту видим доста велику разлику између оног што сте некад писали и што пишете сада. Да ли то треба схватити као полемику у одређеном историјском контексту или је, пак, реч о дубоком убеђењу да постоји нешто као „динарски тип” или „Србин”?

То је сасвим другачији тип писања. То је тип рационалног писања, рационалног размишљања о свету који нас окружује. Ону реченицу коју сте цитирали изговорио сам у посмртном говору једном пријатељу. У рационалном размишљању такви појмови постоје. У мојој литератури не знам да ли их има, ја бих рекао да их у ономе што се зове уметничко писање заиста нема. А ова књига и није приповедна и не треба је мерити као уметничку прозу, у њој нема ниједне приповетке. Ми, хоћу да кажем, у ствари трпимо терор неких горштака проглашених за такозвану динарску расу, који су напустили своје козе и овце у планини и незвани дошли у један питом и доста њањав свет да му кажу да су најбољи и да имају право да му седе на глави. У томе су им помагали режими прве, друге и треће Југославије, а у доброј мери наруку им иде и данашњи режим у Србији, поготову преко двеју водећих демократских странака. Читава идеја о Југославији – а слично се, нажалост, мисли и у садашњој Србији, која је, и поред свих страшних пораза и трагедија у XX веку, тупоумно остала пројугословенска – била је заснована на бесмисленој етнолошкој теорији Јована Цвијића да најбољи део српског народа не живи у Србији него изван ње, нарочито преко Дрине, и да Срби из Србије имају историјску дужност да изгину да би тај најбољи део сопственог народа привели једној немогућој држави. Та немогућа држава је већ трећи пут у диму и крви нестала, а малоумне југословенске идеје и стечене предности динарске расе у Србији су остале. И ја, припадајући овом смољавом и слинавом свету Србије, повремено пожелим да људима са планине, којих због њихове физичке заводљивости и преварног шарма имам у приличној количини и у фамилији, поручим да нам се скину са врата и да се носе дођавола натраг својим заборављеним гладним козама.

У књизи МАЈСТОРСКО ПИСМО у тексту „Како да повратим самопоштовање“ читам: „На крају пописника (у мом досијеу) стоји да пажњу тајне полиције уживам из три разлога: прво, као присталица Резолуције Информбироа, односно голооточанин, друго, као српски националиста, и треће, као сарадник француске обавештајне службе“ (стр. 55). Први и трећи разлог се у вашој књизи коментарише, други се само помиње. Да ли бисте сад могли то да прокоментаришете? Јер, оптуживали су вас као „српског националисту“. О чему је ту реч?

Реч је само о томе што сам већ дуго говорио да је Југославија склона паду и да ће пасти, те да Срби морају што пре да почну да воде рачуна о свом животу изван Југославије. И само то је у питању, нема ничега више. Титоизму су овакве идеје какве су моје јако сметале, јер се кобајаги залагао за Југославију, али за сваку невољу у њој редовно је кривио Србијанце, то јест Србе из Србије. Грубо казано, Јосип Броз је Југославију желео да види као земљу без Срба из Србије и кад год је могао да их лиши неког права, он је то спроводио, ређе преко Хрвата и Словенаца, a чешће преко других Срба, пре свега преко Црногораца. Могао бих рећи да Јосип Броз и ја нисмо гинули од узајамних симпатија, иако су нам домети били различити, јер је он мене могао убити, а ја њега нисам. Он је 25. октобра 1969. у једном говору у Зрењанину мене напао због драме Кад су цветале тикве, коју, наравно, није ни читао ни гледао у Југословенском драмском позоришту, и она је истог дана пред шесту репризу скинута с репертоара. Настала је паклена дрека против такозваног црног таласа у књижевности и култури, и против голооточана, наравно, и то се пре свега односило на српску културу, која је, све у свему, ипак била најразвијенија. А онда је шеф српског Савеза комуниста Марко Никезић, који је важио за либералног политичара, да би се увукао Брозу у оно што у овом разговору не бисмо спомињали, томе досолио рекавши, опет у неком јавном говору, да овакве ствари као што је моја драма представљају класну и националну издају. И то је затим, класна и национална издаја, постало формула којом су ми у наставку више година драли кожу и која се у оним двема тачкама нашла и у мом досјеу као лажни разлог за полицијско праћење. У мојој књизи Црвено и плаво (Београд, НИН, 2001), која је по концепцији слична Мајсторском писму, о претпоставкама да ће Југославија пропасти и да Срби морају да се окрену к себи, говорио сам у више наврата. Посебно вам скрећем пажњу на изјаву у Борби дату поводом избијања сукоба у Словенији и Хрватској 1990. и на мој обимнији чланак у НИН-у поводом Милошевићевог проглашења треће Југославије 1992. године. Њихови наслови доста су речити: Југославија је пропала (120. стр.) и Трећи живот опасне опсене (156. стр.). У марту 1990. у Београду су избиле велике демонстрације против Милошевићевог режима, најпре једна на Тргу Републике деветог , у организацији Српског покрета обнове, у којој нисам учествовао, па затим, у наставку ове, друга, студентска, на Теразијама испред хотела „Москва“. У ноћи између 12. И 13. марта моји пријатељи Владета Јанковић, Гојко Ђого и ја, сва тројица са женама, седели смо на спрату ресторана Москва и кроз велики прозор гледали и слушали говорнике, који су се пред масом од 50 хиљада људи непрекидно смењивали. Једног тренутка из масе су повикали: „Где су академици?!“ Моји пријатељи су то схватили као да прозивају мене и такорећи ме изгурали на говорницу. И ја сам, око 1 сат после поноћи 13. марта, отприлике изговорио да присуствујемо распаду Југославије и да млади људи, ако неко усхтедне да их пошаље у Хрватску или некуд другде да је бране и оживљавају, треба да знају да то није њихов посао. Југославија је пропала и нема јој повратка. И ми треба да се окренемо, рекао сам, Србији, која је наша права отаџбина, а не да проливамо крв, своју и туђу, за нешто што је већ нестало. Чуо сам да је партијски лист Борба кроз два-три дана, између осталих говорника, поменула и овај мој наступ – чланак, додуше, нисам видео – и да је рекла да ми је публика због тих речи звиждала. У оној треми ја звиждуке нисам чуо, али атмосфера је, толико јесам приметио, била доста хладна. Ето, то је оно што су они, бар кад сам ја у питању, називали национализмом, и то оним малигним, шовинистичким, који обухвата и наношење зла другима само зато што нису твоје народности. Чим ти проговориш о томе да у овоме свету постоји и Србија и да њено постојање захтева да јој се посвећује пажња, гракне се, и у такозваној другој Србији и на Западу, који се, на обема странама, у нашим пословима доста заснивају на неотитоизму, да се оглашава опасaн српски национализам. А већ ако проговориш и о Голом отоку, као да његове још живе ретке жртве нису старци од осамдесет и деведесет година, улећеш у америчку варијанту опсесивне и параноидне русофобије, која би те просто истуцала у авану као лек за своју политичку мигрену.

А где бисте ви видели решење за Косово и Републику Српску?

То је једно политичко питање, за које нисам надлежан. Ја просто не желим о томе да говорим, зато што се за политичка питања интересујем само као обичан читалац новина. А то, претпостављам, није довољно за озбиљан разговор. Наравно, ја сам за то да и Косово и Република Српска буду уз Србију, али како би то било могуће, заиста не знам. Мада кад су у питању Херцеговци из Републике Српске, помало се бринем што недовољно разумеју кад Србијанци критички говоре о Вуковој језичкој реформи и о Цвијићевим етнолошким теоријама, које су нама, уз оне познате значајне научне добити, донеле и немале невоље. Не мислим да је у погледу који ме занима у Републици Српској баш исто као у Црној Гори, где постоји и Дукљанска академија.Aли има и неких сличности, неке смешне бахатости и надмености, које у људима препречују позитивну критичност, и то мене помало забрињава.

Рекли сте да сте у политици обичан грађанин који чита новине. Да ли се то односи и на политичка питања као таква? Није ли писац, који је јавна личност, позван да у јавности говори и о политици? Какву имате представу о писцу као јавној личности и о његовој улози у политичкој јавности?

Ја не видим доброг писца као човека који је успешан у политичкој јавности. Мислим да он ту не уме најбоље да се сналази. Оно што сам изјављивао да се гадим политике остаје за мене у важности и дан-дањи. Јер, кад понекад изрекнем мишљење и о неком политичком питању, као ово сад о Косову и Републици Српској, оно ми је најчешће изнуђено. Мени је разговор с вама интересантан зато што видим да познајете оно о чему желите да разговарамо, а то је моје писање, и умете о њему да размишљате, без обзира на могућу различитост у мишљењима. А људи који ме најчешће спопадају за новинске разговоре углавном врло мало знају шта сам радио и онда им не преостаје ништа друго него да ме питају о политици. Једном ми се десило да ме је млада радио-новинарка, док смо чекали укључивање у културну емисију, упитала: „Молим вас, кажите ми, шта сте ви оно, беше, написали?“ И онда она нема са мном о чему другом да разговара него о неважним и пролазним политичким догађајима, које ја можда и не познајем.

 

Ви сте често и опширно говорили о језику и о дијалектима. Ваш однос према савременом књижевнојезичком стандарду донекле подсећа на однос Станковића према београдском стилу почетком XX века. А њега су, признајући му „самоникао таленат“ и „источно осећање“ у књижевности, у исто време критиковали због нестандардног, „неграматичког језика“, „рђавог реда речи“ и „слабе композиције“. Сада се Бора Станковић гледа као један од највећих српских писаца. О чему је ту, заправо, реч? Да ли пре свега о јужној Србији, односно о „колонијалној Србији“ у језичком погледу, како пишете у МАЈСТОРСКОМ ПИСМУ, где цитирате и изреку „Што јужније, то тужније“? Или је опћенито у питању однос центра према периферији?

 

Могућe је да је реч о периферији. Али јужна Србија се налази у средњој Србији, а стицајем околности већи део Србије се лингвистички нашао на периферији и српскохрватског и српског језика. И сада, кад се некадашња средишњица српскохрватског језика, Херцеговина, Босна и Црна Гора, предвођена већ осамостаљеном Хрватском, обрела у новим и посебним државама, које се залажу за издвојене и посебне језике, питам се где се налази Србија. Наша наука о језику, која нема много смисла за визије будућности, залаже се да Србија остане ту где се нашла, бранећи оно што пропада, за чију одбрану нема никаквог интереса, и са будућношћу да постане језичка колонија земљица које су без снаге за предводничку улогу. Tо, бојим се, нама не обећава богзна шта, да не кажем да нам и веома опасно прети, можда чак до нестанка с лица Земље. Јер у Африци и Азији има много народа без кодификованог језика, па некако опстају. Али неки, може бити, и нестају. Jа такву судбину мојој земљи не бих препоручио.

Зато сматрам да српска наука о језику треба да престане да се бави оном претпостављеном бившом средишњицом српскохрватског језика и да се, за своје добро, без инаћења с околином, окрене к себи. И да своје лингвистичке одлуке доноси на основи сопственог језика, ма какав он био и ма шта се у садашњој науци о њему мислило.

Шта то, конкретно, значи? Да ли бисте ви у будућу кодификацију српског језика укључили само акценат и лексику јужне Србије? Или би се ту нашле и оне морфолошке и синтаксичке структуре које се сада разликују од стандарда и већ полако прелазе у суседне језике?

С опроштењем, ја сам језички мислилац, а нисам ни језички стручњак ни научник. Стога се никако не бих усудио да стручњацима и научницима дајем инструкције шта конкретно треба да раде. Ја само сматрам да се српска лингвистика, која се, под окриљем Београдског универзитета и Српске академије наука, највећим делом развија у Београду, мора да се пре свега бави неговањем језика Србије, а не кобајаги некаквом целином српског или српскохрватског језика, залазећи притом у туђе државне атаре. На тај преварни начин

у Србију се уводи, да кажем, црногорски смисао језика, а ово што постоји код нас заборавља и чак ниподаштава. Овакав захтев је утолико логичнији што су нове државе за своје одвојене језике основале и одговарајуће научне установе. Дакле, не може се Србија и даље бринути o Црнoj Гори, или о Босни и Херцеговини, а поготову о Хрватској, него мора, пре свега и изнад свега, обављати послове у сопственој кући, па тек онда, ако је у могућности, помагати другима (ако они то желе!). А ја никад нисам ни рекао да су то различити језици, него један те исти, који је, међутим, највероватније, у распаду. Нове државе користе своје право да о језичком питању одлучују онако како њима одговара и нико са стране не сме да им се меша. Оно што се својевремено десило на Скандинавском полуострву, када се један скандинавски језик распао на три, на шведски, дански и норвешки, по свој прилици десиће се и код нас. И ми на то морамо добро да реагујемо. Пред неминовношћу догађаја које не можемо предвидети, морамо да будемо спремни и за најгоре, а не да се заносимо блесавом оптимистичком надом да се, ваљда, ништа лоше неће десити. Десиће се; као што се већ десило. Политиком великих сила наша земља данас није угрожена само на Косову него, с неким сличним сценаријем, можда и у Војводини и у Санџаку. И ако се нешто од тога догоди, а ми не будемо спремни, шта ће Србија, са својим дијалектима на југу, истоку и у средњем делу земље, небригом удаљенима од стандардног језика, моћи да уради? Моћи ће само да подвијена репа потпише да је постала духовна колонија Црне Горе. Научници у Српској академији наука, упркос тешким и трагичним догађајима које смо доживели, тврде да је све у нашем језику једном за свагда решено. Није решено. Није било добро решено ни како је Вук пре сто педесет година решио, јер је од наших дијалекатских подручја само донекле познавао исток наше земље (и није га у лингвистичким истраживањима уважавао), а средњи и јужни део уопште није. А сада је још горе.

Још ми није довољно јасно да ли ви захтевате да се стандардни језик „рашири“ у дијалектолошком погледу (пре свега према југу). Или предлажете прекодификацију српског језика као језичког система?

Ја мислим да се ни за шта у овоме свету никада не може рећи да је завршено, јер је све у њему у непрекидном комешању и мењању. И у том смислу мора да се мења и гледање на књижевни језик. А шта би код нас требало баш конкретно мењати, не умем да кажем. Можда би чак, као што сте малочас напоменули, сасвим довољне биле и неке скромне акцентолошке и лексиколошке допуне. Али и о томе би одлуке доносили стручњаци и научници, који ће то добро радити само ако, као што сам рекао у реферату на Међународном скупу слависта у септембру 2007. у Београду (који је вама познат), постојећем језику Србије приђу присније. Ако те присности нема, као што је сада нема, него се на језик Србије гледа са мрштењем и прикривеним гађењем, неће ни за нас ни за њих бити добро. Јер ни такозвани српски лингвисти неће у таквим околностима у Србији уживати симпатије и поштовање, што би као други људи желели, и можда ће чак доживети врло непријатна изненађења.

Још једно, последње питање у вези с језиком. Има покушаја да се кодифицира и црногорски језик. У неком смислу има ту и доследности: ако већ постоји српски, а постоје или треба да постоје и хрватски и босански/бошњачки, зашто не би постојао и црногорски? Све по територијалном принципу: свака нација (у смислу грађана једне државе) мора или жели да има свој језик. Али, без обзира на право нације или народа на језичко самоопредељење, чини ми се да у том разграничавању има и одређених опасности. Ако се ти „језици“ или „националне вартијанте“ полицентричног штокавског језичког система развијају у разним правцима, радикално се смањује територија њихових корисника, а тиме и књижно тржиште. Читаво штокавско језичко подручје би се тиме изложило опасности да све више губи званичне функције стандардног језика, например, функцију медијума у међународној комуникацији или науци. Такав је већ случај, рецимо, у Низоземској, где се све више штампа на енглеском језику. Можда је тај процес неизбежан, али тешко могу себи да представим да човек који се борио за самосталност хрватског или црногорског језика може да акцептира да се његов матерњи језик сада спушта на ниво нижег варијетета.

Мислим да сте у праву. У смислу вашег размишљања, ни целовит српскохрватски језик не може да се одупре тој страшној превласти енглеског језика. Не може да му се одупре ни моћни руски језик, а камоли један српскохрватски, ако замишљамо да такав језик и даље постоји. И једино можемо да створимо извесну заштиту. Та заштита се за српски језик налази у Србији, а никако негде другде. И он може сасвим складно да сарађује са српским језиком у Републици Српској, и ако то желе Босанци, са бошњачким ако се кодификује као посебан, може да сарађује са хрватским, а поготову са црногорским, одакле у ствари потиче велики део кодификације данашњег српског. Али ми морамо да се ослободимо положаја да нам преко науке и државних установа у нашем језику газдују Црногорци. Они тврде да су „најбољи Срби“, али то је измишљотина, која у историји нема никакву потврду. Да су најбољи, не би већи њихов део променио националност. Да су најбољи, не би за последњих деведесет година чак четири пута окренули леђа Србији кад је она била у великим тешкоћама. То се десило на почетку Првог светског рата јануара 1916, кад су као држава капитулирали, 1999. године кад је Србија бомбардована, а њихови државници шенили пред моћним непријатељима да их разликују од нас, јер смо их ми кобајагина нешто присилили, 2006. године кад су се државно од нас одвојили и 2008. кад су, иако су нас деценијама засипали паролом „Косово – најскупља српска ријеч“, признали одцепљену косовску државу. Сада имају своју државу, имају две академије, имају свој универзитет, праве свој посебни језик и ми у односу на њих треба да начинимо извесну одступницу. Јер, да будем искрен, мислим да нас у језику, и не само у језику, нико из бивше Југославије, осим Шиптара на Косову, не угрожава више него Црногорци. Захваљујући титоизму, они су заузели премоћан број истакнутих функција у културном и државном животу Србије и задржали се на тим местима до данас. И ти људи блокирају сваки покушај наше земље да се одмакне од улоге кривца и сталног улагача у историјски промашај звани Југославија.

 

1 Проф. др Роберт Ходел из Хамбурга у Немачкој, који је својевремено одбранио докторску тезу о сказу код Николаја Љескова, руског писца из XIX века, и o Михаиловићевом писању, водио је са писцем још један књижевни разговор, 11. септембра 2007. године. Објавио га је у једном балканолошком часопису у Визбадену.Преносимо га изтог часописа, с извесним исправкама. У скраћеном облику објављен је у НИН-у, бр. 3070, 29. октобра 2009.