Софија Живковић

13 СТЕПЕНИ УКОСО ОД ЛОГОСА

Зло има задатак да спасава?

Светислав Басара: Дневник Марте Коен

Дерета, Београд, 2008.

Измишљање биографије књижевно је врло оправдан поступак заклањања од историје, а опет – уплитање у њу на изузетно посебан начин. Читајући документарну фикцију ми стичемо утисак о истини неоптерећеној фактографијом, а како је више пута речено да роман не трпи историју – решење је у таквој фантазмагорији. Марта Коен и њен убедљиво исплетени curriculum vitae дозвољавају да се књижевност и читалац сусретну у тачки која је једина и важна у књижевности: транспозиција значења и двострука артикулација грађе. Већ типична тачка за Басарину поетику, која смењује мотиве течно и уверљиво, иако је јасно да се ради о дограђивању фактографије.

Цветан Тодоров говори о фантастици као о систему у коме су фигуративна значења речи узета као стварна, па ће тако књижевност те врсте фантазије имати могућност да искаже штошта користећи се маском метафоре и илузије.

Сличност тезе о фигуративним значењима са Басариним романом препознајемо најпре у потпуном препуштању књишкој имагинарности, комбинаторици која се не ограђује од постојећих историјских личности и догађаја, иако оперише у измишљању али не било каквом – већ оном које изражава другу страну истине, а не лаж.

Можемо споменути и његов претходни роман, Успон и пад Паркинсонове болести, где се он такође бави ’биографијом’ научника – изумитеља болести, заправо. Паркинсон је као књижевни лик инфицирао друштвену историју симптомима који су касније резултирали великим сломовима.

Поређење болести као појединачног стања људског организма и болести као стања организма друштва, историје, политике, исто као и паралела између харања болести и пошасти одређене догме.

На овај роман се, донекле, надовезује Марта Коен. Паркинсонизам није требало да буде болест или религија, већ политички покрет; алузија на неке друге политичке покрете је јасна. Посебно иде у прилог реченица да „се паркинсонизам прихвата добровољно, то је ствар слободне воље“! Парадоксалне дијагнозе и ’научне истине’ кључ су Басарине граматике. Рекло би се ипак да се Марта Коен не надовезује на тај роман у приступу илузионарности.

Илузионарност коју нам даје Паркинсон садржи идеју заражења, док се Марта Коен појављује са харизмом тајанства. У Паркинсону је разлог илузије болест, код Марте Коен је то занос. Можда је једини пресек тих кругова у геслу да се „масе морају силом заразити“.

Постмодернизам је засигурно донео велико ослобађање за писца, који сада има могућност да пише о (и)реалним личностима и догађајима, адресама и годинама, без обавезе на историјску истину; саопштење које нам се тако нуди веће је од сакупљања строго историјских чињеница.

Писац великој и не тако лаганој тематици друштвено-историјских турбуленција прилази само као писац, дакле књижевним средствима а то је управо имагинација, и дограђивање, алегоријско повезивање и тумачење. Галина Серебрјакова написала је романсирану биографију Карла Маркса, која је унапред већ имала циљ: учрвшћивањe култа те личности а не изношење књижевне визуре. Са Мартом Коен немамо такав проблем, она је личност „са оне стране истине“ али зато истинита на симболички начин.

Поднаслов овог романа гласи Окултна позадина комунистичког покрета у Југославији од 1928-1988 и већ нам наговештава надреалност као неопходну. Ако почнемо редом, почећемо од имена и презимена јунакиње.

За презиме Коен објашњава сам приповедач да су коени древни род јудаистичких свештеника, а за име Марта не каже ништа; у сваком случају, јесте подесно због свог значења (хебр. господарица). Можемо додати и да су коени бирани по лепоти да не би кварили хармонију Јерусалимског храма; таква је и Марта, описана као famme fatal, која је услед шизофреног процепа личности и маније величине отишла погрешним путем. Та странпутица није био комунизам – односно, комунистичка догматика није била њено право опредељење, већ само средство личних циљева. Ту је и потка мегаломаније, властољубља и култова личности, и свакако је асоцијација на титоизам. Чини се да је Марта Коен роман у коме писац покушава да сазна структуру и узроке феномена зла, масовних убистава неистомишљеника, ратних страдања и све је на подлози Другог светског рата: не само Југославије, већ и Вермахта и Јевреја. Јунакиња је Јеврејка која дејствује у Партији, атеиста самим тим, у дијалогу са оцем посебно је истакнут њен став о ’грешности религије’: „Наш народ као најрелигиознији мора поднети највеће жртве“. Ово подсећа на Луријино објашњење прогона Јевреја из Шпаније, искоришћено и у роману Филипа Давида, Сан о љубави и смрти. Напросто, о толико великој количини страдања одговори се траже у рационалном или ирационалном.

Уосталом, у давно написаној књизи Едварда Коцбека, Страх и храброст, контроверзној по НОБ, изречено је да је „рат смртна игра злих духова“! Упечатљив је став да Марта није нерелигиозна већ је изабрала – комунизам (или паркинсонизам?) и објашњава: „Бог је главница светског капитала (...) ако мислиш да те је створио неко други и да му дугујеш вечну захвалност (...) не можеш да напредујеш.“. Марта Коен је приказана као гротескна, сасвим надреална личност. Надреалношћу писац показује да су димензије догматике (било које, а у овом случају комунистичке и тотоистичке) биле екстремне. Иронија јесте пратеће изражајно средство овог романа, много више него у Паркинсону, али би се ипак рекло да је доминантнија гротеска.

Зашто баш окултизам и Југославија? Титоизам се доживљава као својеврсна магија, транс, апсоулут(истич)но припадање догми, митологији, једној личности, али то је део историјске приче на коју различити људи и генерације морају гледати другачије. Оно што ту јесте ризница мотива јесте управо непостојање једног објектива, упркос мнобројним сведоцима, истраживањима, скаскама и свему другом. Зато је могуће све, па и једна мехашефа (вештица) која најпре иде на психоанализу код Фројда а о којој Фројд не сме писати ништа јер је страхотан медицински случај али и због довођења у питање своје научне репутације. Тај раскол између рација и ирационалног све време је на тапету, и кроз реченице попут ’рационализам је био Фројдова неуроза’, и кроз реминисценције на Вермахт и грађење натчовека. Владимир Арсенић сматра да се писац кроз Фројдов лик обрачунава са психоанализом, што је вероватно а види се и кроз став да је исповест ништа друго до психотерапеутска сеанса, али и да је Фројд изјавио да доноси кугу а да свет још увек тога није свестан. Мартин медицински случај нашироко је дат, управо Фројдовом терминологијом. Ипак, његова наука наилази на проблем:Марта има три личности у себи које се громко свађају са чувеним психијатром у току хипонозе. Иронија је очигледна. Но, теза да је кроз Басарину прозу пронета идеја о ’бесмислу на овим просторима’ не би се могла прихватити. Таква теза је генерализовање, и пре би се могло рећи да је у питању тражење смисла, покушај објашњавања неких узрочника деканденције, што је и својствено књижевном истраживачу. Ако изузмемо сухи реализам (или соцреализам), видећемо да је пишчева основна замисао потрага а не показивање бесмисла, како је приметила и критичарка Јасмина Врбавац.

Књижевна истина о Марти Коен изнета је стилом и током приповедања где тензија тера читаоца на улажење у књигу, можда намерно, јер се време које писац описује – титоизам – одликује егзалтацијом. Зато је њен дневник алегореза: окултно би се могло схватити као израз необјашњеног транса, а њена манија сопствене величине одлично је надграђена до идеје о божанству, апотеозе једне жене од крви и меса која умире – не верујући да је та опција могућа! („Ово је неспоразум, ја сам бесмртна!“) Замислити конституцију мозга који је могао смишљати тортуре на Голом отоку, чист је психолошки импасе. Пишчев приступ је зато парапсихолошки.

Могло би се чак рећи да је све оно неприродно оличено и у једној Мартиној физичкој аномалији: имала је две вагине, и зато могла истовремено бити и удата и невина (другим речима, полуневина!). Ако је човек homo religiosus, идеолошки атеизам био би противан човековој природи, као што се и ова њена аномалија коси са природом жене. И Фројд је заправо говорио да је религија колективна неуроза, што писцу иде у прилог и спаја атеизам и психоанализу, које он очито износи као главне покретаче романа.

Ипак, на местима где наступа као идеолог слабији је као писац. „Наша историја саткана је од лажи“, фразерско сентенцирање. Прозирно је памфлетски и Мартин став:

„Неће бити родитеља ни рођених, сви ћемо бити равноправни, уједињени у једној партији“. Сувише познат коментар о Јосипу Брозу као о човеку са двадесетак идентитета, као и сама њена љубав према Титу која је само споменута у једној реченици, без разрађивања. Таква места нису посебно потребна нити важна за разумевање идејне целине. Када овај роман упоредимо са Уклетом земљом, увиђамо да тамо проговара писац иза маске ликова, далеко невештије него у Дневнику. И тамо имамо спаљивање вештица, али Дневник има већу књижевну аутономију и засигурно је једно од најбољих Басариних дела, будући идеолошки потковано само у домену поигравања и могућности. Прозно искуство са Мартом Коен читљивије је него са Паркинсоном, прегледнији је рок збивања и мршења, а тајна пријемчивости је понајпре у ишчекивању исхода величине која се повећава, постаје деструктивна и неумољива, да би се на крају завршила пожаром у којој гори жена, комунисткиња, Јеврејка, мучитељка и вештица. Тај мотив вероватно је имао улогу позивања на традицију: ватра као прочишћење, и као пакао, што налазимо и у абнормално високој температури Паркинсонове болести.

Ако је „магија = манипулисање језиком“ а вербализам одржавао југословенску идеју, онда је окултизам прикладна хипотеза. И на крају, Плава руска мачка са корица Деретиног издања могла би бити замењена Гогеновом Визијом после проповеди.