Милан Ђорђевић

ЈУНАК ПРИЧЕ

ЈУНАК ПРИЧЕ

Глава га је болела због његове тешке болести. Слабије је због тога видео и баш је жмиркао очима кад би соба била испуњена светлошћу. Са стола је узео књигу. Она је стајала на гомили између више других књига. Нису то биле његове књиге већ књиге које му је донео пријатељ, желећи да их он прочита и тако мало заборави своје муке, бриге и све што га је свакодневно опседало. Волео је писање Лава Толстоја. И уопште оно што разуме и што препознаје из свог живота. Речи ових нових писаца као да није схватао. Није припрост човек али они се компликовано изражавају и неразумљиво пишу и говоре. Готово за све што напишу потребно је објашњење. Као да је потребан преводилац за оно што је изречено на неком страном језику. Отворио је једну од књига али у њој је пронашао слику у боји исечену из неког часописа. На фотографији је била потпуно гола млађа жена која се смеје и набија се на пенис лежећег мушкарца. Дугокоси и бркати мушкарац је био доле а жена горе, и то леђима окренута мушкарцу а у њену добро видљиву вагину био је забијен мушкарчев пенис.

Да, порнографска фотографија. Питао се откуд она у овој књизи? Ко је фотографију ту ставио или заборавио? Није га то ни саблазнило а ни узбудило. На ову слику је гледао као на нешто ипак банално, рецимо, као пролажење аутобуса улицом или идење бубамаре по зеленом листу. Био је то само један од хиљада крупних и ситних детаља свакодневног живота. У тој књизи је прочитао: елемент „ватра” није само симбол за одговарајуће материјално агрегатно стање, или физичку ватру која произлази из њега, већ исто толико и за светлост, соларну снагу, видљивост; или: деструкцију, трансформацију, очишћење, фузију, интеграцију; или: психичку топлину, ентузијазам, инспирацију, емоцију, темперамент, страст; или:жељу за знањем, оданошћу, самопожртвовањем и тако даље.”

Овакве мудре књиге ипак је читао и раније. Сада би могао да их чита као дубоку утеху. Али њега више нису могли утешити ни лекари који су већ дигли руке од његовог такозваног случаја. Мада су можда могли да му прецизно у месец кажу кад ће се његов „случај“ завршити.

Оставио је прву књигу и почео је да чита другу књигу: „Човек је после смрти исти онакав као што је био и раније, у толикој мери је несвестан да се више не налази у претходном свету јер он располаже видом, слухом и говором као и у претходном свету; он шета, трчи и седи, као и у претходном свету; ужива у брачним радостима као и у претходном свету. Једном речју, он је човек у сваком погледу, тако се један живот наставља у другом а смрт је само прелаз.“

После читања ових речи, одбацио је и ову књигу, па је узео трећу и почео да чита: „Намргођени човек са беретком на глави је стајао поред зида. Био је жедан. Уста су му била сасвим сува. Можда је требало да их покваси соком?

Или можда да попије чашу хладног пива? Посматрао је како људи корачају плочником. Понекад би погледао на свој ручни сат. Онда се окренуо и лаганим кораком је кренуо према пошти...“ Ово што је последње читао, најбоље је разумео. Личило му је помало на његов некадашњи живот. Само је било донекле споро.

Но, сад га је већ јаче болела глава. Некад би му се десило да му из носа почне да цури крв. Оставио је књигу.

Узеће лек и лећи ће у кревет. Више му се не дешава да кад затвори очи види слике и одвијање разних догађаја. Само затвори очи и одмах заспи, потоне у тупи сан. Узео је чашу воде и пилулу коју је прогутао са неколико гутљаја млаке воде. Гледао је још неке ствари на столу: кључеве, парче хлеба на тањирићу, сланик, малу саксију са неким жутим и осушеним цвећем. Био је ту – ни у прошлости а ни у будућности! Није био стар, али осећао је да му се приближава крај. Болест је била јача од његових жеља.

Сем тога, терапије и лечење које је прошао, заправо су били неуспешни. И речи, оно што људи говоре мало су му сада значили. Више му је значило оно што други људи чине. Устао је од стола и полако отишао до кревета. Онда је легао. Осетио је као да је јунак неке приче која нема срећан завршетак и коју чита неки њему непознат човек.

И затворио је очи, баш ничем се не надајући.

БРДО

(фрагменти)

ВОЖЊА БИЦИКЛОМ

Дечаци би кренули из своје улице узбрдо. Једним делом улицом, другим делом кроз парк и шуму па би дошли до старог питомог кестена. Било је то у близини кућа где су живели моћни људи које ниси могао свакодневно да виђаш на улици и који су издавали наређења преко телефона. По ове важне људе долазили су аутомобили са шоферима да их одвезу на посао. Недалеко од тога био је булевар и плато са кога се Београд видео као на длану или, како неко рече, могло га се топовима тући у случају побуне. До њега је био музеј Јосипа Броза, тадашњег вође комуниста и председника Југославије. Ипак, најлепше је било кад су возили бицикле односно бајсеве кроз шуму, стазом у оном што се звало београдским Хајд парком. Пут није био раван, а и налетали би на неравнине које је на земљи направило корење околног дрвећа. Било је ту великог и малог дрвећа а и силног жбуња. Често су долазили и до самог музеја и тамо су остављали бицикле и тумарали празним просторима музеја. Посетиоци су ретко ту долазили. Њих двојица су гледали слике али понајвише су гледали предмете, разно оружје, одећу, обућу. Милошев друг је био син партизанског народног хероја и тадашњаг високог државног функционера. Иначе познатог по томе што је после победе комуниста и буквално ухватио генерала ДрагољубаМихајловића. Био је онај који је скочио на генерала кад су га хватали. Ех, да, историја.

Он и његов друг су се пентрали по дрвећу: по јабуци, трешњи и ораху а некад би са осталима одлазили у биоскоп. Ипак, вожње бајсевима биле су посебна посластица.

Па тако су упознавали овај свој крај о коме се говорило као о једном од најлепших делова Београда и где су некада, у време краља, а и тада, у време комунистичког вође, живели они који воде државу или су можда најбогатији у њој. Ипак, ипак, најлепше је било брзо возити бајс кроз парк и шуму, па до Титовог музеја. Јурњава кроз зеленило а онда остављање бајса испред велике застакљене зграде и чак улажење у тај празни музеј и разгледање тамошњих стварчица. А ту је, понављам, било свега, свакаквих дрангулија али и вредних ствари. Слика, штафета, најједноставнијих поклона. И то је био један од многих дрангуларијума. Па и те разнобојне и многобројне стварчице биле су жива слика тог доба али и забава за двојицу малишана.

ПРВА ЦИГАРЕТА

Милош је имао половне црно-беле канадске хокејашке клизаљке. Купио их је од суседа који је дуго са родитељима живео у Русији. Тај комшија му је био један од најбољих другова у детињству. Чак су са новчићима играли некакав хокеј на дрвеним подовима. Са школским другом, Словенцем, иначе сином високог државног функционера, отишао је на ташмајданско клизалиште. Ишли су улицом поред зграде Tелевизије и поред Ташмајдана. Овај је тада извадио паклу цигарета и понудио му. Прихватио је. Хајде да и он то проба. Припалили су цигарете и пушили. Није му се баш свидело. Гушило га је и терало на кашљање. Питао се, зашто толики уживају у овој одвратној ствари. Бацили су недопушене цигарете. И отишли на клизалиште. Он је више стајао на клизаљкама и поред зида него што се клизао. Гледао је друге како круже наоколо.

Чудно, ни то га није много привлачило. Као да му је више било важно време проведено у пентрању по дрвећу, у прескакању ограда и дрвених плотова, у игрању жмурке на напуштеним градилиштима, у шутирању фудбала и рањавању колена, у ноћним вожњама колица са куглагерима, у санкању, у гађању праћкама прозора, уличних сијалица, паса, мачака, врана и врабаца. А ту су била и сећања на коње. Некада су коње јахали милиционери који су сада постали полицајци. А сећао се и гомиле кола што су их вукли коњи, кола која су односила ископану земљу на чијем месту ће бити темељи новоизграђених кућа.

ТАТИНИ И МАМИНИ СИНОВИ И КЋЕРИ

Маторци и уопште дечји родитељи звали су их “деца буџована”. Па и наши другари и другарице су их понекад тако звали. Разуме се, били су деца комунистичких државних функционера и политичара које су неки дубоко мрзели, презирали а неки им се дивили, а већина их се само бојала. Са некима од њих деца су ишла у основну школу а потом и у гимназију. Наравно, дружили су се са њима.

Брдо је било својеврсни резерват пун лепих кућа и вила, резерват где су живели родитељи-функционери и они. Ту су се многи осећали као господари. Осећали су се као изабрани. Издвојени. Моћ им је, пре свега, давало присуство главног човека и помало божанског бића, Јосипа Броза званог Тито, који је ипак најчешће био на свом острву Бриони на Јадранском мору.

Мада је Милошева породица спадала у староседелачке, зачудо ту се помало осећао као сувишни странац. Они које су звали татиним и маминим синовима и кћерима одлазили су лети на острво Брионе. Па, били су деца државних министара, функционера једине партије, саветника вође и председника Тита. Били су деца оних који су водили ову земљу. Будући у близини те највеће моћи и извора моћи, она је и на њих донекле прелазила. Је ли то било оно што се назива друштвени успех? Или нешто друго? Нешто што се стално игра у овај комедији званој живот?

Да, Брдо, Брдо... Не, то није никакво чаробно брдо а ни место где се одлази због лечења туберкулозе или неке друге теже болести већ место које има конкретну историју у којој се мешају историје сваког његовог становника, историје разних породица, ратови, богаћења, куповине и продаје, такозвано друштвено напредовање и друштвени успех али и насиље, револуција, стрељања, суђења, отимање кућа и станова, одласци у емиграцију, рађања, умирања, венчавања. Хајде де, не знам да ли да изговорим ону одвратну и подоста баналну реченицу да је то место имало историју бурну као и историја Београда. Ту је још увек стајала камена школа у коју су пре рата ишла деца тадашњих становника Брда, па кућа са великим дворишним улазним вратима, већа вила у којој је до смрти становао стари краљ Петар I Карађорђевић. Па фудбалско игралиште, зграде у којима су некада биле државне школе а сад су биле државне архиве. И још доста тога што је подсећало на прошлост. Али ствари су се мењале. Куће се рушиле.

Баште се прекопавале и бетонирале, правиле се гараже.

Оно што је некад била шума, сад је било бетонско двориште. А боје сабљастих листова лозике, што иначе буја на огради баште, прелазиле су од тамно зелене у црвену, жуту и боју рђе. Милош је био осетљив на боје и мирисе.

У раним јесењим месецима те боје су најјаче, мириси најопојнији а зрели плодови и воћке пуни лепљивог сока.

НИСАМ ХРОНИЧАР

У животу вашег несавршеног приповедача, драги пријатељи, много пута су се понављале ситуације у којима су му неки људи на најбруталнији начин наметали своју вољу, нападали га и кињили чим би схватили да се разликује од њих. Најблаже и скоро невино је било кад су му зато што је имао клемпаве уши викали: “Где си ушати! Лепезане! Лепезане! Фрррр! Кад ћеш тим ушима да полетиш?” Можда су га преосетљивост и немоћ да се одупре таквим насилницима учинили затвореним. Питао се да ли је глупост или једноставно доброта заиста била немоћна да се брани. Затварајући се у себе, више није могао да буде сурово повређиван као једном у дворишту изнад провалије, али није могао ни истински да живи. Највећа грозота и оно најчудесније и најлепше, веома су близу и довољан је само тренутак да постану лице и наличје једне те исте ствари. На тај начин чак и пољубац, нешто најдивније, може за некога бити почетак доживотног ужаса. Милош, па ваш приповедач и остали другари су једни другима, зафркавајући се, певали: „Иде Ћора за мајора, иде Зрика за војника“. А један од често причаних вицева био је онај о мајци и кћерци. У њему је мајка имала тако велику пичку да је у њу могла да стане лубеница а ћерка је била скромнија и у своју женскост могла је да стави само јабуку. А причали су и виц о псима који су се звали Циго и Видим те.

Читаоче, уопште не желим да ти се улагујем и нећу да ти се по сваку цену допадне ово о чему причам. Знам да си навикао и на лажи, улепшавања и државни, национални, историјски, верски или обични кич. О, ипак те познајем! И знам да си често заслепљен којекаквим ниским страстима и предрасудама да би сасвим разборито, без нискости и приземних интереса судио о људима и стварима. А понекад ни себи не признајеш да некога или нешто мрзиш, да си завидан или да једноставно некоме толико желиш зло да би те само његова насилна смрт задовољила. То осећање јаче је од тебе и оно утиче на твоје расуђивање. Али, немој никада заборавити, ово баш рђаво звучи, сви долазимо из ништавила и враћамо се у ништавило. Иако најчешће заборављамо на смрт, њен презапослени анђео увек је близу нас. Мота нам се иза леђа.

Тумара около као какав одрпано одевени чистач улица, у жуљавим рукама носећи врбову метлуштину, марамицом брише ознојену ћелаву главу, сипљиво дише, гласно пушта ветрове и слуша наше приче, па гура колица са кантом, вреба и чека свој тренутак. А некада своје прње чистача улице замењује савршено испегланим фраком какав се носи на дипломатским пријемима, узлеће на напарфимисаним крилима, пуши цигару корона, са ње отреса пепео и све нас гледа из небеске, односно птичје и анђеоске перспективе. Причу можда увек треба почети од нечега, од неке на први поглед неважне или сићушне ствари, а онда прећи на оне велике и важне. Уосталом, шта су важне а шта неважне, шта велике а шта мале ствари? Зар су историјске битке, победе и порази важнији од онога што се збива у свакодневном животу и од оних једва видљивих промена у људима и у свакодневици. Шта су приче одраслих а шта дечије приче? Колико питања а тако мало одговора. У причању приче можда треба кренути од некаквог мириса или воња. Рецимо, од мириса коже, секса, цвета или воња мемле. Можда треба поћи од неке слике, људског гласа или напросто људског геста – подизања обрва, покрета руке, израза лица – који ти се пре више деценија урезао у памћење и који ће те подсетити на нешто, преплавити те нежношћу, бесом или гађењем. Сем тога, ми мењамо језик усклађујући га са властитим доживљајима. О, како бих волео да говорим само својим језиком!

Њиме бих најбоље изразио оно што осећам и оно што јесам. Али, ко би ме тада разумео? Речи често служе да прикривају оно што се истински мисли. Ех, да, ако се ишта мисли. Опростите, мало сам се занео па почех да мудрујем.

Нисам никакав хроничар прошлог, важног или неважног живота, већ само неко ко се сећа нечега од онога што је чуо или доживео па то упамћено сада трапаво и фрагментарно покушава да прича. Да малко штрпне од гомиле која је остала у прошлости. Наравно, као и сви људи, нешто заборављам а нешто несвесно преобликујем. Људски несавршено је наше памћење. А и сам живот можда је само фрагмент. Као што смо и ми појединачно само фрагменти једне целине – човечанства. Отуд и ови фрагменти којима покушавам да одшкринем врата према некој целини. Надам се и ипак верујем да ви знате да ли сам у томе бар мало успео.