КОРАЦИ


Лидија Мустеданагић

КАКО ЧИТАТИ КИША?

Драган Бошковић: Текстуално (не)свесно

Службени гласник, Београд, 2008.

Најновија књига Драгана Бошковића у поднаслову доноси назив дела Данила Киша које је послужило као главни предмет студијско-аналитичке опсервације – ради се о Гробници за Бориса Давидовича, књизи која је по свом објављивању била дочекана на нож критике и културног естаблишмента, бивајући, опскурно, проглашена за плагијат, који је наш велики писац одбранио, хируршки одстрањујући немушта једначења свог стваралачког поступка са пуким преписивањем и копирањем туђег у књизи Час анатомије.

Бошковић не улази у демаскирање већ увелико разоткривеног третмана Гробнице, нити друштвеног механизма који је подстакао њену „литерарну екскомуникацију“, већ се, напротив, као основног полазишта у свом читању Киша држи управо кључне књиге њеног „аргументованог разобличења“ – Нарциса без лица Драгана Јеремића – држећи се, не само уочених „сродних места“ Кишове књиге и других дела, већ и метода Јеремићевог истраживања. Бошковић се управо на слабостима његовог приступа, те захтевнијим и продубљеним захватом у текст Кишове прозе усмереном, на првом месту, Нарцисом без лица, осведочава у аутентичност пишчевог стваралачког поступка у делу које на првом месту има позив на превредновање историје и њено запамћивање у контексту једне (пост)модерне цивилизације.

Иако експлицитно не казује, Бошковићева студија јесте делом и психологија рецепције, утицаја и стваралаштва које подразумева апсорпцију културних и литерарних образаца, како епохе у којој је писац живео, тако и епоха којима се, у свом немирном духовном сазревању кретао и налазио. Отуд (не)свесно текста, читања, усвајања, инкорпорирања. Амалгамисање бројних утицаја и стварање сопственог израза јесте истовремено комуникација и кореспонденција са одређеним текстовима и истовремено њихово уметничко „дописивање“, тј. преображавање и увођење у нови код, ново писмо и нови свет: „Подтекстуална контаминација Кишових текстова одвија се, дакле, на два велика плана: први – наспрамни план, на којем се однос текст-подтекст свесно обликује (цитати,
варирање, екстракција, маскирање, итд.); и други – план
на којем се више не зна шта је туђе, а шта Кишово, и унутар кога се одвија прелаз ка несвесним територијама Кишовог текста, под чију ‘кожу‘ се подвлачи туђи текст, постајући трајни и неразлучиви део наративног ‘тела‘ Гробнице за Бориса Давидовича. На првом плану ... разликоваћемо неколико уобичајених техника употребе текстуалне грађе: 1. преузимање фабуле; 2. екстракција и синтетизација фабуле; 3. преузимање, варирање и преобликовање делова подтекста у облику цитата; 4. преузимање и варирање делова подтекста (парафразе); 5. превођење; 6. колажирање преузетих реченица, делова реченица, синтагми, појмова, тропа, топонима, датума, временских одредница, итд; 8. преузимање приповедних поступака, и сл. На претпостављеном другом плану, трагаћемо за паратекстом који Киш (не)свесно преузима, а који ће постати трајни део несвесног његових текстова. На овом месту указаће се могућност за маркирање (интер)текстуалног ‘несвесног‘ (идеја, ставова, фигура) које искри из Кишовог текста, омогућавајући стапање текстова као стапање смисла, идеја, моралних ставова, реторике.“

Поред изложене класификације и истраживачког циља према којем се аутор у својој студији креће, упитаћемо се са ким то Киш резонантно ступа у дијалог, остварујући „места додира“ између два или, најчешће, више текстова?

Извори су му Маштарије и Свеопшта историја бешчашћа Хорхеа Луиса Борхеса, Карла Штајнера 7000 дана у Сибиру, Страх и нада и Сећање и размишљање Надежде Мандељштам, Ахипелаг Гулаг Александра Солжењицина, Приче с Колиме Варлама Шаламова, затим Признање: Једно искуство са процеса у Прагу Артура Лондона, Нека историја суди Роја Медведева, Црвена коњица Исака Бабеља, Записи Лидије Гинзбург, Џемс Џојс, њим самим Жана Парија, Ирска Камија Бурникела и већ уочени текстови Гијома Пјера Барта и др. Наведене књиге су у далеко већем броју од оних раније препознатих и предочених за „сведочење“ у поступку против Гробнице, што само служи као доказ критичарске инвенције и ширине истраживачког хоризонта, као и културолошког обзорја на основу којег настаје искуство света и историје Данила Киша.

Посебну пажњу Драган Бошковић усмерава на обликовање прича Магијско кружење карата, односно обликовање лика доктора Таубеа, те других фабуларних елемената у причи, увиђајући сличности не само између Киша и Штајнера, већ и Шаламова и Борхеса; аналитичко-компаративно читање приче Гробница за Бориса Давидовича заузима централни део студије, распоређен у неколико поглавља: Револуционарни лик Б. Новског, „Муза револуције“, Ухапшени Б. Д. Новски и Хронотоп смрти, кроз чија кључна места аутор уобличава Кишову полемику са прећуткивањем и заборавом, на које су подједнако били осуђени Троцки у Новски, разоткрива идентитет Зинаиде Мајснер, тј. логику и семантику појављивања њеног лика, те Кишово поигравање именима са циљем њиховог рекреирања, као и топонимима и другим одредницама у сврху фабуларизације процеса ислеђивања. У опсег истраживања ушле су и приче Крмача која прождире свој окот
и Кратка биографија А. А. Дармолатова (1892–1968),
кроз чије интертекстуално дочитавање провејава Песник револуције на председничком броду, односно опет постаје уочљив Кишов дијалог не само са историјским и мемоарским текстовима о револуцији и њеним заметнутим ликовима, већ и са савременицима једног другачијег режима и друштвеног поретка базираног на сличном култу личности и тоталитаристичком постављању политичких циљева изнад хуманистичких потреба друштва.

Када Киш поводом Гробнице за Бориса Давидовича говори о односу историјске чињенице и фикције, наглашава чињеницу поигравања са читаоцем који воли да му се све каже: „Има правих и лажних докумената, и човек никада не зна који је прави, а који је лажан. Циљ сваког писца је да убеди свог читаоца како се догодило све о чему он говори, да је то моја лична истина, али у књижевности нема истине. Све је то моја лична истина, онако како ја видим догађаје у књигама и документима, како сам ја усвојио тај свет, како 208 сам га испљунуо. Да ли то функционише као књига или не, зависи од технике: да ли је читалац преварен или није, да ли сам успео да га надмудрим?“

Из угла нашег истраживача читалац Кишовог дела излази заправо мудрији, „надмудрен“ у хуманистичком смислу те речи, посвећен у тематику логора, смрти и ужаса, политичких убистава и вечне мимикрије истине чијим „чуварима“ одговара увек само један њен део. У времену постструктуралистичког превредновања дискурса, историја јесте само нацрт једне могуће (не)свесне ризнице симулираних повести, на чијим рубовима књижевност дочитава своје истине. Стога је идеалистички став да литература осмишљава људску смрт и да раскрива и надвладава тоталитарне концепте – кључно место поетике Данила Киша којем је Драган Бошковић приступио и из лимбова њене интертекстуалности, али и са позиције етичких премиса самога писца, по којем опредељење за литературу значи ангажовање, у пуном просветитељском значењу те речи.