Срђан В. Тешин

НЕНСИНА ПРИЧА

По М. Г.

На пут у Индију Јосип Броз Тито је кренуо на „Галебу“30. новембра 1954. године. У Бомбај, град прозванкапијом Индије“, „Галеб“је стигао 16. децембра. Председника Југославије су на мору дочекали индијски ратни бродови. Кад је Тито прешао на палубу индијског разарача „Delhi“, са докова, са кранова, са кровова највиших кућа у луци, загрмело је снажно: „Maršal Tito di džai!“Хроничари су записали да је „читава џиновска лучка метропола – Бомбај – изишла на улице и кејове“. 22. децембра 1954. у декларацији Тито-Нехру, на Титову иницијативу, наравно, разрађена су начела политике

несврстаности и мирољубиве активне коегзистенције.

* * *

Момак је иначе пореклом са обала реке Irrawaddy, Индијац по оцу и матери.

Једном је заглавио иза поноћи у Nottingham-у са некаквим дроцама које су у наступу беса, када он није озбиљно схватио њихово потраживање у тарифи, почеле да вичу из све снаге: „Силовање, силовање!“.

Поврх свега, мој сироти Наксхмибен – тако се звао – ову једну приде је још и опаучио преко лабрње.

А кад су дошле униформе и све их привеле у станицу (Leicester City Basic Command Unit) – а не треба сметнути с ума да се цео спектакл дешава у недељу рано, баш рано ујутро – наш се Наксхмибен код узимања отисака прстију и ДНК узорака лати НСФ књижице, што је, мора се признати, за сваког поштеног полицијског наредника права ноћна мора.

Будући да је Наксхмибен регистрован код The National Schizophrenia Fellowship као схизофреничар треће класе, то значи да је – као ментални болесник – у Уједињеном краљевству заштићен попут гигантског панде у пројекту Националне географије.

Тад настаде стрка, јер су момци из те треће класе познати као нарочито склони самоубиству и хватању за врат првог и најближег суграђанина којег онда држе и не пуштају све док их неко јачи (а нема јачег, јер кад их ухвати психосоматски френијални грч - ufat - држи их ко питбул) или вештији не одалами тако јако да их моментално ошамути или, што се у последње време све чешће дешава, не дођу униформе да им спрже у гузицу 12.000 волти из ових нових пиштоља (The Taser electric stun gun).

Дакле, зовну мене, јер је посао био рутински за профајлера мог калибра (forensic for mental and vulnerable, senior practitioner): како Наксхмибена осудити, а опет остати у оквирима закона и третирати га као лујку, што он, да се не лажемо, и јесте.

Дођем и почнем причу са њим.

Он, жгољави педесетогодишњак, са рукама иза леђа везаних лисицама, седи на столици миран као беба, може само да ми се смешка.

Након неког времена, упита он мене одакле сам родом.

Кажем ја Наксхмибену.

У том тренутку устаје Наксхмибен, колико може од оних лисица и, на моје чуђење, у полупогнутом стању почне да пева мелодију мени тако познате песме.

Ко би рекао да ћу је, после толико година, баш тог 8. новембра 2006. године чути?

* * *

Наш је драги Наксхмибен од тате – нисам успела од њега да дознам име – од малих ногу васпитаван у духу несврстане Индије.

Једном давно, као мали дечак, када је био некакав пријем за југословенског амбасадора, био је у групи деце у Лондону у Индијској амбасади и певао препев југословенске химне на урду језику.

* * *

Наксхмибен онако полусагнут, руку иза леђа, упиње се да се што више исправи и запева, наравно, на свомматерњем: „Хеј, Словени, јоште живи / дух наших дедова, / док за народ срце бије / њихових синова. / Живи, живи дух словенски / живет ће веков’ма / залуд прети понор пакла / залуд ватра грома. / Нек се сада и над нама / буром све разнесе...“

Наксхмибен на тренутак застане, зажмури на једно око, промумла две-три неразговетне речи па настави, јасно и разговетно: „...стена пуца, дуб се лама, / земља нек се тресе. / Ми стојимо постојано / кано клисурине / проклет био издајица / своје домовине.“

Након што је завршио са певањем, као да се ништа није догодило, поново је сео на столицу.

* * *

Иако су ми овакве ствари свакодневна појава, требало ми је времена да дођем себи.

Мало је рећи да сам претрнула, поготово што је цела сцена, буди бог с нама, од почетка до краја, била схизофрена.

Полулуди Индијац певао је химну земље из које сам побегла пре толико година баш на дан кад је та свечана песма, овде би многи рекли – коначно, укинута.

Да будем искрена, никада пре нисам знала речи химне.

Сад бих је, кад никоме под капом небеском ништа не значи, могла отпевати без проблема.

* * *

Милка, најдража моја, да ли си записала све од речи до речи?

(Из збирке прича у настајању

КАД МИКИ КАЖЕ ДА СЕ БОЈИ И ДРУГЕ НЕРВОЗЕ)