Марко Глишић

ПЕСНИЦА И СТРЕЛА

ПЕШЧАНИК

То наопако време, што мељући се осипа

на двостраном сунцу, промисао своју

објављује: горким зрневљем

међ’ твојим зубима

и прашњавим

млазом низ

твоје грло,

па све до

пргаве ти утробе

која је ономад, у незнању

ликовала, тако детиње ликовала

тренутку када си са прстима у грлу,

изнова се, у пунећу празнину обратио.

ВРБА И БОР

Родослов је чувала на струку

струк јој беше и знамен и име

и за младар клонич

и против ветра бранич

Олује је мирила на струку

Празник га је у венац венчао.

٭

Под њим

не скупљаху се људи.

Сенке му беху рањене и пусте.

Вазда се пред ветром

бусао у груди.

Деци је у игри улепио прсте.

Тек са мраком

вране му се врате.

МЕТАНОЈА

Пажљиво требећи кафена зрна,

за синегдоху и за симбол,

бираш најкрупнија, матирана,

црна као бицепси црнаца што су

на непрегледним плантажама

Африке једини видик у, иначе светлим,

зеницама семења племенитих сорти

док неко, напоредо, у теби,

надвијен над кафеним очима

тражи минас-црнце у њима,

мерка њихову пут и снагу

и врбује најкрупније и здраве,

из племена Арабика и Либерика

за крематоријум, за рафинерију.

Метаноја – промена мишљења или одлуке, покајање, обраћање на прави пут, поправљање.

ПЕСНИЦА И СТРЕЛА

Знамење је носио на челу.

На челу бејаше његова реч.

Лице му беше обло и тужно.

Под грлом набирао је кожу.

Био је искрен. И уморан је био.

Њеног лица црте беху оштре.

На потиљку знамење је крила.

Наборе лица затезала за ухом.

И била је лепа. И вешта је била.

Издалека се упињала у људе.

RANDEZ-VOUS

На мансарди нестрпљења

притворио сам шалон.

Будним вребалицама

остражио сујете бедем.

Изнад плаце састајања

вране поноса завијорио.

Под балконом манира

на плато сусрета закорачио.

Ноћ је клепетала капцима

раскреченим као страшило.

НОКТИ

Под облаком обешчашћене перути

пирују и пустоше пепељаром.

А из пепела – ни перо ни кљун.

А ни жара на небу – неподобном

за одраз, образ, или читав лик.

Два су се мољца само из дима пренула

и месечасто рупичала покров

сликајући церек ноктију широко,

обeма странама неба, у круг,

витлајући их у светлосни загрљај.

Огрезли у разврату амфитеатра,

кроз туђе очи, туђим прстима,

отворише светлост на хоризонту.

ШЕШИР

Нашеширила си се

на сваком вршку

моје најежене коже.

Али на сваком!

Шепуриш се по

тим обронцима

као да си на Марсу!

Као да те неко види ту

под сенком мог ребра

како кривогазиш

сва важна што си

надоксала све моје

нарецкане иксеве,

носаче мог

шмекерског чела.

Јесте, сад ми се још

и на нос попни

па ме рашалуј као

плочу да поцрвеним

ту, пред, људима,

обелодањен...