Прозори су били заптивени, као срасли. Локот на вра-
тима давно је прекрила рђа. Судећи по ономе што се кроз
окна мале приземне куће могло видети, није ни имао шта
да чува. Ипак, био је ту, доказ нечијег власништва. Без ње-
га можда не би више било ни старе куће, која је, прити-
снута маглом, изгледала као сопствени одраз у огледалу
времена.Можда би је кроз отворена врата свако невреме на-
чињало док је не оглође све до дрвених потпорних стубова.
Мина је такла руком локот, ланац је мукло звекнуо.
Мушкарац иза ње хитрим покретом крену ка вратима.
– Да развалим, рече. Да уђемо.
Она га заустави погледом.
– Немој.
– Па, што смо долазили?
– Немој.
Пришла је прозору. Кроз напрсло, замућено стакло на-
зирале су се контуре ствари у соби. Гвоздени кревет уз ле-
ви зид, забоден ногарима у земљани под, дрвени сто од-
мах уз прозор. Столицâ није било. Орман право, наспрам
прозора, врата на њему у немом зеву одшкринута. Знала је
да сто има фиоку са унутрашње стране.
И да се до њега стиже са кревета у четири скока, ме-
рено кораком шестогодишње девојчице. А натраг, довољ-
на су била три корака, мерена страхом. У фиоци је увек
било нечега чиме је могла да звецка ноћу, кад би је про-
будили шумови у мраку, грицкање, цијук. Мишеви. Бојала
се да се не попну на кревет па је лупала кашикама и ви-
љушкама да их отера.
Било би добро да је имала свећу. Неко јој је једном дао
две воштане свеће, танке, што се пале у цркви и носе на
гробље. Брзо су догореле.
Најчешће се с првим мраком завлачила у постељу а
устајала чим сване. И одмах излазила, по сваком времену.
И кад је лило, радије се од једне до друге стрехе склањала,
премештала с ноге на ногу и увртала косу прстићима у
чекању да киша стане, него да проведе дан у пустој соби.
Стресла се и подигла оковратник уз врат, прислонивши
га уз кратко ошишану косу.
– Хладно ти је? – упита мушкарац, и поче да скида
тамнозелену ветровку с намером да је огрне. Није било
ветра, само је магла притисла, влажна, тешка, пробијала
се кроз одећу, сезала до костију, па је девојка ситне грађе
лако могла да задрхти од студени.
Она одмахну главом и одмакну се.
Гледала је кроз прозор, а чинило јој се да гледа негде
иза сопствених леђа, да иде уназад. С тог су кревета из-
нели мајку. Али, прво је отац отишао. Не, сећала се, прво
се мајка разболела. Кашље, пљује у неке крпе, а њу окреће
ка зиду, спавале су у истом кревету. Отац је устајао кад
год би се она закашљала, доносио јој воду. Он је спавао на
другом кревету, тамо где је сада зјапило празно место.
Повремено је ишао у село, до баба Наде. Док је мајка
била здрава помагала је баба Нади око коза, а отац је по-
сле наплаћивао њен рад и по неколико пута. Мајка је то
звала циганчењем, и свађала се с њим кад год је полазио
да изнуди литар млека или комад сира.
Једном је отишао по млеко и више се није вратио. Не-
колико недеља касније стигле су приче до њих да се по-
ново оженио у тамо неком трећем селу.
Чуло се да их је оставио, па су је жене данима запит-
кивале где јој је отац, јавља ли се.
– Он је курварин – одговарала је.
Није јој било јасно зашто се смеју. Мајка је због те речи
плакала.
Остајала је сама кад год је мајка ишла у болницу. То се
дешавало бар по једном сваког месеца, а трајало је дани-
ма. Ноћу је намицала резу.
Само да није било мишева…
Прање је било најважније. Гледала је како то мајка ради.
– Ако смо Цигани, да несмо штрокави – понављала је.
И она је запамтила. Не сме да буде штрокава. Само
није разумела каква је то „штрока која се с воду не одми-
ва“. Свакога дана је по нешто стављала у лимени лавор и
носила кроз село до извора на коме су жене прале. Морала
је да чека док оне заврше па да опере оно своје што је
донела. Слале су је кући; кад су биле добре воље и орне за
шалу, смејале су се њеном послу.
– Погле’ га Циганче! Колицно је, а пере. Наша деца не
знају ни нос да обришу!
– То је Циганче, бре, нека пере, што ће да му буде!
– Иди си дома, тој ли је за тебе!
– Пак си дошла! Ајде дома!
Она је упорно стајала са стране и чекала.
– Ни ја нећу да сам штрокава, одговарала је.
Смејале су се и тражиле да понови.
– Како, како рече?
Мајка јој је често причала о Богу. Да су они српски
Цигани, па им је и Бог исти. Отац је говорио другачије.
Да је бели Бог јачи од њиховог циганског, да цигански Бог
некад не вечера, а кад вечера не доручкује, као и Цигани.
Чинило јој се да је отац у праву.
“Оне имају њиног Бога а ја имам нашег циганског,
црног и гладног. Можда је цигански Бог нагладњичав, и
нема голему силу, ама неје штрокав.”
А хлеб су јој давали. Душе ради, понекад и нешто уз
хлеб. Само је у кућу нико није звао.
Тога дана први снег је пао колико да земљу овлаш
прекрије а мајка је јако кашљала, више него икада, и у
крпу пљувала крв. Послала је Мину до Месне канцеларије,
тамо је био једини телефон у селу. Мина је већ од раније
знала кога да тражи и шта да каже. Дошли су и одвели
мајку, заправо су је однели... Није могла да устане, ни да
проговори. Мина није била сигурна да ли је плакала, лице
јој се грчило, суво, без суза.
Није се више вратила.
Њу, Мину, убрзо су одвели у дом.
Мушкарац је лако одвалио већ трошни локот, само је
крцнуло.
Питала се ко је однео столице. Две столице које је њен
отац направио. Онај курварин. Није јој се никад јавио. А
столице су биле њене.
Мушкарац ју је загрлио. Учинило му се да ће запла-
кати. Није.
Измакла се, одвојила од њега, и извукла улубљени ла-
вор, пожутео, некад бели са црном ивицом; једним рубом
вирио је испод кревета. Смакла је са лежаја прекривач
неодређене боје који је мајка давно сашила, док је још би-
ла здрава. Мина се у нејасним сликама сећала тихих ве-
чери у којима је мајка шила а она се играла шареним кр-
пицама. Оца није било у тим сликама, ко зна у чијој је
слици тада био.
Сложила је прекривач у лавор, узела га испод руке као
некад давно кад је морала да се сва у страну извије не би
ли га обухватила, и изашла сигурним кораком. Пут до изво-
ра добро је познавала.
Мушкарац ништа није рекао. Изашао је за њом, врата
сапео колико је могао оним поломљеним локотом, и сео на
прашњави дрвени праг да је сачека.