Маја Станковић

ЈEДНОСТРАНОСТ КРИТИКЕ
И СТВАРНИ СВЕТ УМЕТНИКА

(О сликарству Љубице Цуце Сокић)

Тек су се вратили из Париза, отворених видика, пуни
полета, жеље за стварањем. Све што је српска уметност
узела од француских сликара, све чиме се надахнула, при-
лагодила је својој природи, свом бићу, свом интелекту.
Француска критика је у делима наших уметника видела
наше поднебље, расни менталитет и балканско медите-
рански колорит. Српска критика је нападала ово сликар-
ство да је декадентно, несамостално и ненационално. Леви-
чари су видели ларпурлартизам.
Читава једна генерација београдских уметника, која је
учила на изворима француске школе средином тридесе-
тих година прошлог века, а међу њима је и Љубица Цуца
Сокић, само на први поглед, условно, одговара захтевима
хуманизације уметности, актуелним у годинама Другог
светског рата и времену такозваног соцреализма. Опре-
дељена много раније, да кроз уметност решава чисто
сликарске проблеме, група сликара је, на тим прин-
ципима, 1940. основала „Десеторицу“– када је већ било
касно да њихове идеје буду прихваћене, без резерви.
Социјално сликарство је тих година узело маха, у први
план је ставило тему слике. Лепота је у корисности и
друштвеној функцији, представља реални одраз стварно-
сти, сматрају његови заговорници. Платна Љубице Цуце Со-
кић и даље делују интимно, поетски, али су реалистичнија,
са израженијом материјализацијом и чврстим цртежом.
Слика мртве природе, пределе, цвеће и шкољке. Страхоте
рата се не виде, али су те слике ипак израз светова који
пропадају, пише Верена Манч, критичар Обзора, после
изложбе „Десеторице“, у Загребу 1940. године. Како ср-
цем и душом нису били у њима, ови уметници праве слике
које делују наивно и празно. Зато их критика не прима са
одобравањем, ни на изложби у Београду, исте године. Син-
теза друштвено прихваћеног , пожељног у тематици и
ликовни језик грађанске уметности, против које су се
друштво и актуелна критика борили, довели су до де-
вијантног и стилски конзервативног израза, који не прија
ни очима стручњака, нити је близак срцу уметника. Када
похвале њен Аутопортрет са шеширом, за који кажу да
стоји на прекретници и да је њен израз од тада богатији и
зрелији, Љубица Сокић се не слаже са тим. За њу, он не
представља крај прошлог и почетак нечег новог , као што
то други виде, већ је само успелији од многих тада, по
њеном мишљењу мање вредних слика, па се тако издвојио
из мноштва и многи су га запазили. Осећање треће димен-
зије, после једног периода, готово у потпуности лишеног
дескрипције, ни она сама није умела да објасни.
Да ли свесно или не, читавим низом цртежа са радних
акција, пејзажима Калимегдана, Топчидера, Сремских Карло-
ваца, сликама приморских градова у годинама после рата,
покушала је да се приближи идејама социјалистичког реа-
лизма, али се и тада њено сликарство развијало мимо вла-
дајуће естетике. У изразу верна реалистичком третману,
бојила је слике поетским, интимистичким. Потези су сли-
вени, тон јединствен, валери јасно одређени. Од 1951. Љу-
бица Сокић се окреће колористичким вредностима, пре-
лази на рад шпахтлом, ради на материји, пастелима тка
линије на површинама својих слика. Просторно шире ви-
дике замењује погледом на детаљ.
Већ на првој изложби у тек ослобођеном Београду 1944.
године, па онда на трећој изложби УЛУС-а 1946. Ото Би-
хаљи Мерин, замера уметницима, а међу њима је била и
Цуца Сокић, што нису донели „нешто од визија борби и
победа, којима захваљујемо за нашу данашњу стварност“,
већ се „задовољавају празним сценаријом и сликају на-
пуштен пејзаж без људи...“ Погледи критике се поново
сукобљавају са опредељењем уметнице. Оптерећене не-
ликовним елементима, њене слике делују дескриптивно и
анегдотски, сматра она. Зато ће једно време престати да
слика, а паузу назива периодом прочишћавања.
***
Оно што би уметност требало да занима, пре свега, је-
сте каква је стварност у односу на човека, како уметник
спољни свет доживљава у себи или себе у спољном свету.
Стварност за правог уметника, није онаква каква изгледа,
него како је појединац осећа, што о њој мисли; симбиоза
човека и природе. Зато сликарство треба да ‘’превазиђе
анегдоту и одбаци суморну дескрипцију и бојажљиву ана-
лизу површине ствари и усмери се на кондензацију про-
живљених осећања и мисли...’‘
Још је Пусен у једном свом писму, давао савете умет-
ницима да се не труде да снагу свог дела постигну те-
матским проширењем, него, напротив, продубљивањем и
хуманизацијом основних елемената слике. Уколико је
живот богатији, а уметничка индивидуалност јача, утоли-
ко тематска подлога уметничког дела, може да буде мања
и ужа. За сликара, тема је само неопходна спона са
материјалном стварношћу. За Љубицу Сокић, суштина
уметности је: „преношење у трајнија средства изражава-
ња, нечега што стваралац у себи носи“, што подразумева
акцију изнутра. Да би то постигла, ушла је у процес осло-
бађања свега илустративног , окренула се синтетизовању,
чистој ликовности. Рафинован однос бојених површина –
сивих, плавичастих, зелених и смеђих – на једној мртвој
природи из 1955. године, означио је нову, нереалистичку
епоху у њеном раду, која ће трајати до њених последњих
слика.
Критичари су у сликарском опусу Љубице Сокић
видели различите фазе: посткубистичку (од 1957. до 1962),
апстрактну (од 1961. до 1972) и неофигуративну (после ‘72).
А, у ствари, изузев геометризовања – ничег посткубистич-
ког на њеним сликама није било; апстракција негира
могућност инспирације објективним светом, а код Љуби-
це Сокић је та веза нераскидива. И када предмета нема,
потенцирано је сећање на њега. Када уводи фигуру, она је
само повод да се кроз и даље плошну, синтетизовану фор-
му, концентрише једно неодређено и неиндивидуализова-
но осећање симпатије за људско биће. Тенденције, које се
међусобно прожимају, могле су на погрешан пут одвести
тумаче дела Љубице Сокић; сликарка је остала доследна
себи, непрестано тежећи истом. Њен циљ није тражење и
тумачење односа слике према свету, већ изграђивање
односа према слици као свету за себе.
***
Октобарски салон 1960, када је процес геометризације
у делу Љубице Сокић већ толико одмакао да настају скоро
апстрактне слике, отвара нове недоумице. Од одстрање-
ног предмета до заиста нове уметности, предстојао је дуг
пут. Уништавањем фигуре, процес нове слике није завр-
шен, већ започет. Читава једна група сликара, међу којима
је и Цуца Сокић, одстранила је форму, а задржала стари,
класични концепт слике. То су најбољи примери продуже-
ног традиционалног духа у оквиру једне нефигуралне
естетике. Резултати се постижу у домену боје, у прециз-
ном сензибилном односу тонова, што је већ била дугого-
дишња традиција српске уметничке школе.
За Лазара Трифуновића, који тих година ради на афир-
мисању уметности енформела, то је само беживотни ака-
демизам. Он на овим сликама види симболе, празне и без
значаја, без филозофске и интелектуалне базе, што је
основа за енформелисте за потпуни раскид са природом,
друштвом и постојећом уметношћу. У формално појавном
смислу резултат је исти, али не и суштина. Слика је ауто-
номна форма одстрањена у делу Љубице Сокић и кругу
сликара око ње, на Октобарском салону 1960. Њихова
намера и није била да се укључе у токове савремене умет-
ности. Једноставно су ишли својим путем, руководећи се
јединим циљем да из слике одстране све сувишно, да ство-
ре што једноставнији сликарски израз, да све елементе
подреде чистој ликовности. Крајња сведеност форме, која
је из тога произашла, дала је, бар на први поглед, слику
која истражује исте проблеме као и уметност енформела и
тиме је омогућено упоређивање и умањивање вредности
једног у корист другог . Стварног разлога за то нема, с
обзиром да се ради о две потпуно независне појаве.
Композиција са столом,Љубице Сокић, добила је, упр-
кос критикама, награду Салона. Две врсте форми, једна
која асоцира на предметни свет и друга, која представља
чисту, просторно ограничену површину, прожимају се и
потпуно су равноправне на слици, али не и у сликарској
свести. Једна је спољна, друга унутрашња. Сликарка тежи
да створи нови свет у слици; свест о разлици света слике
и спољног света, управо је естетска суштина њене умет-
ности. Природну боју предмета мења оном која одговара
њеној унутрашњој оптици, а слика је организована кроз
тонску игру планова. Чак и када ‘70. у слику уводи људску
фигуру и даље се бави истим проблемима: нема анатомске
тачности, ни карактеризације ликова, мрље различитих фор-
ми и нијанси уоквирују лица. Ставља их према потреби,
како сама каже, а не да би одговарале опису искуственог .
Циљ су равнотежа, ред, хармонија, и она то постиже. Једно-
ставним облицима одговара суптилна, утишана гама, осло-
бођена прегласних тонова. Све је светло, прозрачно. Свет-
лост не долази споља; она је у слици.
Било да су у питању предмети или људи, Љубица Со-
кић изражава поетику њиховог бивствовања. Преузети из
реалности, мотиви доживљавају трансформације у сликар-
киној свести. Настојање да се виђено преточи у интимно
проживљено, а проживљено затим сведе на битно, на одно-
се боја и простора, на чисту ликовност, особине су по
којима се препознаје читава београдска школа сликања, у
чије се редове, уз Челебоновића и Гвозденовића, а дели-
мично и Табаковића и Милосављевића, својим сликама
уписала и Љубица Цуца Сокић.
***
„Пут од сензације, до система идеја – пут је од рела-
тивног до апсолутног , то је постепено приближавање апсо-
лутном, као форма кретања напред, ка сазнању’‘, рекао је
једном приликом Миодраг Б. Протић и та његова мисао се
наметнула при анализи сликарства Цуце Сокић. Фазе у
њеном опусу су условне и оне не носе корените промене.
Посматрањем почетака, могуће је наслутити касније теж-
ње, пре свега потребу да се на свет гледа чисто сликар-
ским очима. Фазе су биле само напредовање ка крајњем
циљу. Елементи њеног ликовног језика, остали су, као што
су и раније били, пастелни колорит, блиске валерске вред-
ности, сигурно и зналачки вођена линија, која показује
изузетног цртача. Њено сликарство одувек је карактери-
сала изузетна сликарска сведеност, захваљујући одмере-
ности и уздржаности пред мотивом, и крајња довршеност
композиције. Основно осећање – тихо медитирање, лири-
ка, интимизам; синтеза рационалног у ликовној конструк-
цији и лирског у карактеру осећања.
„Сазревање, то је стално одбацивање непотребног“, го-
ворила је. Њено дело једно је од најуједначенијих, најзао-
круженијих ликовних целина у историји српског сликар-
ства. Ишла је корак по корак, ненаметљива, тиха; стално
у дилемама да ли се могло даље, а да се веза са стварнош-
ћу потпуно не прекине. Јер то је био њен циљ – да рекон-
струише стварност своје стварности, да трага за непознатим
у познатом. Исписивала је странице сопственог дневника,
у целину повезивала расуте тачке живота. Њено сликар-
ство, то је она сама.